Re: Priče za kišne dane

od **Boni** Sub Jun 18, 2011 3:31 pm

KRALJEV PRIJATELJ POSTAJE PRVI MINISTAR
Jednom kralj zamoli jednog svog veoma dragog prijatelja da ga prati. Kralj mu reče: „Pošao bih u dugu šetnju. Pođi sa mnom. Idemo na izlet da uživamo“.
Prijatelj rado prihvati poziv, pa obojica pođoše u šetnju. Usput videše nekog čoveka kako hoda dvadesetak metara ispred njih. Kralj reče svom prijatelju: „Ti sve znaš. Imam puno poverenje u tebe. Možeš li da mi kažeš čime se ovaj čovek bavi?“
Prijatelj odgovori: „Da, lako mogu da ti kažem. On je drvoseča“.
„Kako znaš da je drvoseča?“, upita kralj, radoznao.
Prijatelj odgovori: „Vidim da zagleda svako drvo. On proučava svo drveće koje raste pored puta, pa mora da je drvoseča“.
Kralj reče: „Mora da je drvoseča? Pošto znaš sve, možeš li da mi kažeš kako se zove?“
„Lako ti mogu reći kako se zove“, reče njegov prijatelj.
Kralj je bio zapanjen. On reče: „Dakle, kako se zove?“
Prijatelj odgovori: „Zove se Salim“.
„Kako znaš?“, upita kralj.
„To je vrlo prosto“, reče njegov prijatelj. „Ja se zovem Salim. Kad si me pozvao po imenu, on je smesta okrenuo glavu, mislio je da zoveš njega“.
Kralj reče: „Jesi li siguran?“ Mislio je da se njegov prijatelj možda šali sa njim. A onda kralj upita: „Možeš li da mi kažeš šta je on jeo pre sat vremena?“
Prijatelj reče: „Da, lako mogu da odgovorim na tvoje pitanje“:
Kralj upita: „Kako znaš? Da li si ga ikad ranije video?“
„Nikad!“ odgovori prijatelj odrešito.
Kralj nastavi: „Nikad ga nisi video, nikad nisi razgovarao sa njim? Pa kako onda možeš da govoriš sve to sa takvim autoritetom?“
Prijatelj odgovori kralju: „To je očigledno. Poslednje što je jeo bio je med“.
„Med?“ upita kralj. „Druže moj, da mi se slučajno ne podsmevaš? Zašto bih poverovao da je jeo med? To je zaista suviše neverovatno!“
“Znam da je to tačno“, reče njegov prijatelj, „jer sam video da mu pčele zuje oko usana. Sigurno je jeo med. Zato je nastojao da dlanom otera pčele“.
Kralj reče: „E pa dobro. Sad hoću da saznam istinu o ovome“. On zamoli svog prijatelja Salima da pohita napred i kaže tom čoveku da stane. Salim stiže čoveka i reče mu: „Molim te, sačekaj. Kralj hoće da priča sa tobom“.
Kad siroti čovek ču reč „kralj“, poče da se trese od straha. On pomisli da je možda učinio nešto loše. Ali, kralj mu se obrati veoma ljubazno i saosećajno: „Imam da te pitam nekoliko jednostavnih stvari“.
Čovek samo klimnu glavom. Kralj upita: „Prvo mi reci kako se zoveš?“
Čovek odgovori: „Zovem se Salim“.
Kralj upita: „Čime se baviš?“
Čovek odgovori: „Ja sam samo skromni i siromašni drvoseča“.
Porom kralj upita: „A šta si poslednje jeo?“
Drvoseča reče: „Pojeo sam samo malo meda. Mnogo volim med“.
Sve što je kraljev prijatelj rekao bilo je tačno, Potom kralj dade drvoseči veliku sumu novca i reče mu: „Ne brini, nisi učinio ništa loše. Naprotiv, veoma sam zadovoljan tobom“.
Svom prijatelju kralj reče. „Danas si mi zaista dokazao koliko čovek može da bude inteligentan! Moraš da radiš sa mnom. Hoću da zamenim mog prvog ministra. Ti si pravi čovek da budeš moj prvi ministar. Moraš da me poslušaš. Od danas ćeš biti moj prvi ministar.

Šri Činmoj, iz zbirke pripovedaka „Bog nikad ne spava“

od **Boni** Uto Jun 21, 2011 1:39 pm

Seva

Bio jednom jedan stari isposnik i živeo je u šumi samo u društvu ptice, koja se zove ševa. Jedanoga dana dođoše mu dva izaslanika i pozvaše ga da pođe sa njima u zamak njihovog gospodara, koji je ležao teško bolestan.
Starac, u pratnji ševe, pođe sa izaslanicima i odmah bi uveden u bolesnikovu sobu.
Tamo su četiri doktora odmahivala glavama, šapćući nešto među sobom.
- Ne može više ništa da se učini – promrmlja naizgled najugledniji od njih. – Nažalost, on umire.
- Ozdraviće – reče tada isposnik.
- Ma, odakle ovaj prostak može da tvrdi tako nešto! – uzviknuše doktori u jedan glas.
Umirući otvori oči i ugleda ševu koja je zurila u njega, te pokuša da se nasmeje.
Malo-pomalo, obrazi mu se ponovo zarumeneše, vrati mu se snaga, i na opšte zaprepašćenje prisutnih, on reče:
- Osećam se malo bolje.
Posle nekog vremena, gospodar zamka, već sasvim oporavljen, otide u šumu da se zahvali starom čudotvorcu.
- Nemoj meni da se zahvaljuješ – reče isposnik. – Ova ptica je učinila da ozdraviš. Ševa, - dodade – je vrlo osetljiva ptica: kada se nađe pred bolesnikom, ako ga ne gleda i okreće glavu na drugu stranu, to znači da više nema nade; ako ga, međutim, gleda, kao što je uradila pred tobom, to znači da bolesnik neće umreti. Štaviše, ševa mu svojim pogledom pomaže da se oporavi.

Kao osetljiva ševa, tako i ljubav prema vrlini ne gleda ružne i tužne stvari, već se saživljava sa onim plemenitim i čestitim. Pticama je dom u šumi, a vrlini je dom u nežnom srcu.
Prava ljubav se pokazuje u nevoljama. Ona je kao svetlost koja to više sija što je noć tamnija.

Leonardo da Vinči

od **Shade** Čet Jun 30, 2011 12:34 am

MONETA BEZ VREDNOSTI

Jedan stari sufu prodavao je sve i svasta da bi zaradio za zivot. Ostavljao je utisak priglupog coveka, jer su mu ljudi cesto placali laznim novcem, ili su mu govorili da su vec platili, iako to nije bila istina, ali on je uvek verovao ljudima na rec.
Kada mu je kucnuo sudnji cas, pogledao je ka nebu i rekao: "Gospode, toliko sam laznih para primio od ljudi, ali ih nikada nisam osudio zbog toga; ogranicio sam se na misao da ne znaju sta cine. I ja sam moneta bez vrednosti, zato, molim te, nemoj me osudjivati"
Tada je zacuo glas: "Kako je moguce osuditi nekog ko nije osudjivao druge?"

od **Zvončica** Pet Jul 15, 2011 3:36 pm

".....Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo
jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od
trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira
dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci,
nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol
prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te
predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu
se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu
velike boli....ili bar tako legenda kaze..."

"Ptice umiru pjevajući" -Colleen McCullough

od **Boni** Pet Jul 15, 2011 5:46 pm

U trećem razredu osnovne škole učenicima je postavljen zadatak
da od ponuđenih odgovora označe sedam svjetskih čuda.
Nakon određenog vremena, pojavila se ova lista:

Egipatske piramide
Tadž Mahal
Grand kanjon
Panamski kanal
Empajer Stejt Bilding
Bazilika Sv. Petra u Vatikanu
Kineski zid
Učiteljica je, skupljajući radove, primjetila da jedna djevojčica još uvijek razmišlja.
Pa je upita da li ima problema da sastavi listu.

Ona je odgovorila: „ Da. Ne mogu se u potpunosti odlučiti. Ima toliko mnogo čuda.“

Učiteljica ju je ohrabrivala:“ Pa, kaži nam bar ono što si dosad napisala. Možda ti možemo pomoći.“

Učenica se je u početku malo snebivala, ali je na kraju ipak progovorila:

„Za mene, ovo su sedam svjetskih čuda:

Vidjeti
Čuti
Dodirnuti
Pomirisati
Osjetiti
Smijati se
Voljeti.“
U učionici je zavladao muk.

***

Sve svakodnevne stvari koje se podrazumijevaju, a koje mi ne ostvarujemo, su zaista čuda.
Najdragocjenije stvari u životu su ustvari one koje se ne mogu ni kupiti ni prodati.

od **Femme** Sre Jul 20, 2011 11:12 pm

Dve semenke leže jedna pored druge u plodnom tlu u proleće.
Prvo seme kaže:
Želim da rastem! Želim da pustim svoje korenje duboko u zemlju ispod mene, i da poguram svoje izdanke kroz zemljinu koru iznad sebe. Želim da razvijem svoje pupoljke da bi objavili dolazak proleća.Želim da na svom licu osetim toplotu sunčevih zraka i na peteljkama blagoslov jutarnje rose.
I tako je raslo.

Drugo seme kaže:
Plašim se. Ako pustim svoje korenje u zemlju ispod mene, ne znam na šta mogu da naiđem u tami. Ako se probijam kroz čvrsto tlo iznad sebe, mogu da ostetim tanane izdanke, šta ako otvorim svoje pupoljke, a puž pokuša da ih pojede? A šta ako počnem da cvetam, a dete me iščupa iz zemlje. Ne, mnogo je bolje da čekam dok sve ne bude bezbedno.
I tako je čekalo.
Jedna koka koja je čeprkala po bašti, tražeći hranu, pronašla je seme koje čeka i odmah ga pojela.

Život guta one koji se boje.
Smelost - Pety Hansen

od **Khallu** Uto Jul 26, 2011 11:13 am

DVIJE LOŠE CIGLE

Kad smo podizali naš manastir u Australiji nismo imali para da unajmimo zidara, pa sam morao da naučim da zidam. I tako, kad sam završio svoj prvi zid, pažljivo ređajući cigle jednu na drugu, odjednom ugledah — o ne! — da sam zabrljao kod dvije.
Sve cigle stajale su u savršenoj liniji, ali dvije sam iskrivio. Izgledale su grozno. Čitav… su zid kvarile. Katastrofa!

Jako sam se zbog toga nervirao i mrzio svakoga ko bi prokomentarisao taj zid. Onda sam jednoga dana prolazio sa posjetiocem i on zastade i pogleda onaj zid.

“Baš je lijep ovaj zid”, reče nehajno.

“Gospodine”, odvratih mu iznenađen. “Jeste li možda zaboravili naočare u kolima?”

Ono što je on odgovorio potpuno je promijenilo moje gledanje na taj zid, na mene samoga i na mnoge druge dijelove mog života.

Rekao je: “Da, ja vidim te dvije krive cigle. Ali isto tako vidim i onih 998 ravnih.”

**

Koliko mnogo ljudi okonča vezu ili se razvedu zato što su u svojim partnerima u stanju da vide samo one ‘dvije loše cigle’?
Koliko nas postanemo depresivni ili možda pomislimo i na samoubistvo samo zato što u drugima vidimo jedino te ‘dvije loše cigle’?
Vidimo samo greške, mislimo da samo one postoje i hoćemo da ih uklonimo. I tako ponekad, nažalost, uništimo i ‘baš lijep zid’.
Svi mi imamo dvije loše cigle, ali je savršenih cigala u nama mnogo, mnogo više, neuporedivo više nego grešaka.

Adžan Bram

od **Boni** Sub Jul 30, 2011 1:09 pm

Dva su se mala prijatelja klizala po zaleđenom jezeru.

Bio je oblačan i hladan dan. Dečaci su bez straha uživali u klizanju. Led se iznenada prolomio i jedan od njih propade u vodu. Voda nije bila duboka, ali se led počeo stezati.
Drugi je dečak otrčao na obalu, dohvatio kamen i pojurio do unesrećenoga. Svom je snagom razbijao led i uhvativši prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode. Kad su stigli vatrogasci i shvatili šta se dogodilo, začuđeno su pitali:
“Kako ti je to uspelo? Kako si mogao tim malim kamenom i slabim rukama razbiti tako debeli led?”
Uto se oglasio neki starac:
“Ja znam kako je uspeo!”
“Kako?” – upitali su ga vatrogasci.
Starac je odgovorio:
“Nije bilo nikoga da mu kaže kako je to nemoguće.”

od **Femme** Pon Avg 01, 2011 2:23 pm

Rabinova igra

Jevreji jedne poljske varošice nestrpljivo su iščekivali dolazak rabina. To je bio redak događaj, pa su odavno pripremili pitanja koja su nameravali da postave učitelju. Kada se rabin najzad pojavio i došao na skup u veliku salu za savete, mogao je da oseti napetost vernika, nestrpljivih da čuju odgovore na svoja pitanja. Međutim, on ništa nije rekao, samo ih je gledao pravo u oči, zatvorenih usta, mumlajući neku melodiju. Ubrzo, svi su počeli da ga prate. Rabin je zapevao, i svi su zapevali zajedno s njim.

Posle nekog vremena, rabin je zaigrao, talasavim, svečanim, ritmičnim pokretima, a vernici postepeno zaigrali zajedno s njim. Malo-pomalo, potpuno su se prepustili igri, tako da su na kraju zaboravili na sve drugo, i svako od njih ponovo je uspostavio svoju celovitost, izlečen od unutrašnje rascepkanosti koja ometa sagledavanje istine. Prošao je pun sat dok igra najzad nije prestala. Odaja je bila prožeta tišinom prepunom spokojstva. Svi su posedali, kao oslobođeni snažne unutrašnje napetosti. Tada je rabin izgovorio jedine reči za celo to veče:

"Verujem da sam odgovorio na vaša pitanja."

od **Shade** Čet Avg 04, 2011 2:04 am

Ja čitam više, a čistim manje.
Ja sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu.
Ja provodim više vremena sa porodicom, a manje na poslu.
Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs o preživljavanju.
Ja ne čuvam ništa više. Ja upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan.
Ja obučem moj novi sako, kad idem u supermerket, ako mi je želja.
Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim.
Fraze ‚‚jednog dana” i ‚‚jednog od ovih dana” skoro su nestale iz mog rečnika.
Ako je nešto vredno videti, slušati ili raditi, onda ja želim da vidim, slušam ili radim to sada.
Ja nisam siguran u to šta bi žena mog prijatelja uradila da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi sve verujemo.
Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineskom restoranu, to je njena omiljena hrana.
Smeta mi da sam prestao sretati moje dobre prijatelje koje sam ja ‚‚jednog dana” hteo da kontaktiram. Smeta mi da ne pišem pisma, koje sam mislio pisati ‚‚jednog od ovih dana”. Smeta mi i žalosti me da nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.
Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može da obogati naš život, smehom ili radošću.
I svaki dan kažem samom sebi da je danas jedan specijalan dan…
Svaki dan, svaki sat, svaki minut je specijalan.

od **Khallu** Čet Avg 04, 2011 2:08 am

eto...i opet mi se place,stvarno ne znam sta mi je.
ko je autor Shade,ovo je fantasticno?! Priče za kišne dane - Page 8 158942

od **Shade** Čet Avg 04, 2011 2:10 am

Ne znam ko je autor. Priče za kišne dane - Page 8 48478

Pretpostavljam da je to neko ko je na vreme shvatio vrednosti i smisao života. Neki anonimus..
Prestani da plačeš, obrisaću priču! Priče za kišne dane - Page 8 88758

To je zivot
Kineski seljak i njegov sin od sve imovine imali su samo jednu kobilu.
Nekom prilikom kobila im je pobegla i njihov komsija je dosao i rekao im:
- Kakva uzasna stvar, da vam kobila pobegne.
Seljak je na to odgovorio:
- Ne znam da li je losa ili dobra, takav je zivot.

Sledeceg dana kobila se vratila i sa sobom dovela citav copor divljih konja.
Komsije su se okupili i rekli:
- Kakva velika sreca. Tvoja kobila ti je dovela toliko drugih konja.

Sada si bogat covek.
A seljak je na to odgovorio:
- Tesko je reci da li je to dobro ili zlo. To je zivot.

Seljakov sin je hteo da ukroti konje i zajahao je jednog.
Ali konj ga je zbacio , on je slomio nogu i ostao hrom.
Komsije su rekli seljaku:
- Uzasno je to sto ti se desilo. Tvoj sin da ostane bogalj.
Seljak je odgovorio:
- Ja ne znam da li je to zlo ili dobro. To je zivot.

Uskoro su vojnici dosli u selo i mobilisali za rat sve sposobne mlade ljude i uzeli su komsijinog sina, ali seljakovog nisu, jer je bio hrom.
Tada je komsija rekao:
- Mozda vise nikada necu videti svog sina. Ali ti si srecan, tvoj sin je postedjen.
Seljak je opet odgovorio:
- Ja ne znam da li je to dobro ili zlo.To je zivot.

od **Khallu** Čet Avg 04, 2011 2:12 am

ja sam,u nekim segmentima svog zivota,sve to znala napamet Priče za kišne dane - Page 8 48478

Voz života

Nedavno sam citala knjigu u kojoj je zivot bio uporedjivan s putovanjem
u vozu. Bila je to sjajna lektira.

Zivot je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavljanja voza desavaju se prijatna iznenadjenja. Covek prozivljava
srecne trenutke ali ima i nezgoda, nesreca i zalosti.

Kad se rodimo zakoracimo u voz. Susrecemo se s ljudima za koje mislimo da ce nas pratiti tokom celog naseg putovanja. Npr. nasi roditelji. Nazalost, istina je sasvim drugacija. Kad-tad, oni ce sici s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, naklonosti, neznosti, prijateljstva i drustva. Medjutim, u voz ce uci druge osobe koje ce nam biti jako vazne. To su nasa braca i sestre, nasi prijatelji i ljudi koje cemo sresti i zavoleti u svom zivotu.

Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku setnju. Drugi pak u svojoj voznji kroz zivot nalaze samo zalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim ljudima kojima je potrebno pomoci.

Mnogi nakon svog silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu ceznju. Mnogi nas sunovracuju u duboku nevolju. Mnogu ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.

Cudi nas sto su mnogi putnici koji su nam najdrazi negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tom delu naseg putovanja. Naravno , to nas ne sprecava da na sebe preuzmemo teskoce putovanja i samoce i da ih potrazimo i da pokusamo da se smestimo u njihov vagon. Desava se i to da ne mozemo da se smestimo blizu njih jer je mesto vec neko drugi zauzeo .

I takav je zivot. Prepun izazova, snova, mastanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikad se ti trenuci nece vratiti. Pokusajmo od svog putovanja kroz zivot da ucinimo najbolje sto mozemo. Pokusajmo da se svima iz voza budemo u miru. Pokusajmo u svakom od njih da vidimo najbolje sto je u njima. Setimo se toga da na svakom delu zivotnog koloseka, neko od saputnika moze "skliznuti" i da su mu potrebne nase simpatije i razumevanje. I nama se moze desiti da "skliznemo" s koloseka. I nadamo se da ce se naci neko ko ce da nas razume.

Najveca misterija putovanja je ta sto ne znamo kad cemo tacno izaci iz voza isto kao sto ne znamo ni kada ce da sidju nasi saputnici, cak ni oni koji sede pored nas.
Bicu veoma tuzna kad budem morala da sidjem iz voza. Verujem da ce veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam sretala za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Medjutim gajim nadu da ce doci glavini kolosek. Tada cu videti kako svi oni pristizu sa svojim prtljagom koji na ulasku u voz nisu imali. To ce me silno obradovati. Bicu srecna i zbog cinjenice da sam im pomogla da povecaju svoj putni prtljag polozivsi u njemu prave sadrzaje.

Pokusajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sediste koje ce u ostalim putnicima, koji nastavljaju putovanje, buditi ceznju na lepe i prijatne uspomene.

Svima zelim srecno i prijatno putovanje.

od **Shade** Čet Avg 04, 2011 2:14 am

Verujem, ali nam se na žalost svima dešava da pogubimo konce.
I baš lepo kažeš, "nekad sam znala" ... stičem utisak da sam mnoge stvari nekako s godinama zaboravila. Priče za kišne dane - Page 8 796320

Indijska legenda

Verovatno ste culi za indisjku legendu o malom zutom cvetu koji se rascvetao u jednoj basti. On cveta samo jednu sezonu i tada uvene.
Kada je jedan posetilac usao u ovu bastu , citamo u prici, sa svih strana slusao je samo zalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zasto? Zato sto je sve drvo palme korisno - plod, lisce, grane i deblo.
Medjutim kokosova palma zavidela je mangu, zato sto se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih mislila je da je druga biljka dala veci doprinos i dobila vise.
Oko posetioca koji je slusao samo zalbe zaustavilo se na jednom malom zutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: " Zasto se i ti ne zalis kao ostali?"
Cvet je odgovrio: " Posmatrao sam kokosovu palmu i zavideo joj na liscu koje se lelujalo na vetru. Pozeleo sam da donosim divne, socne plodove kao mango. Ali tada sam pomislio da ako je Bog zeleo da budem kao kokosova palma ili mango, On bi mogao to da ucini. Zeleo je da budem mali zuti cvet pa zato zelim da budem najbolji mali zuti cvet koji je ikad postojao.

od **Khallu** Čet Avg 04, 2011 2:17 am

i ja,nazalost Priče za kišne dane - Page 8 536970

Ponekad, kad uhvatite nekoga u pravom trenutku i u pravom svetlu a da on to ne zna, možete videti kakva će ta osoba postati jednoga dana. Jednom sam videla Bet kako podiže glavu na zvuk kojotovog zavijanja u sumrak. Oči su joj se raširile – napola u čudu, napola u strahu – i videla sam da će jednog dana postati lepotica. Ne samo lepa, nego istinski lepa.

U onom trenutku sam takođe videla kakav će Viver biti. Videla sam ga u sudnici, kako se gromoglasno obraća poroti, pleni njihove oči i uši, njihova srca i duše i misli – kako sav gori zbog svojih uverenja, a reči su mu pune strasti. Viver još nije postao taj muškarac, bio je tek mladić, visok i mršav, i ribao je masni lim za pečenje. Ali postaće muškarac. Za Vivera Smita ribanje je bilo samo privremeno, ne zauvek.

Kuvarica ga je gledala dok je radio, oči su joj žmirkale, usnice je napućila čvršće od mačkine guze. Nije mogla da podnese da ne bude u pravu. Morao je osetiti njen pogled na sebi jer ju je pogledao, još stojeći ispred sudopera.

‚‚Ništa se nije promenilo. Ti to znaš”, reče ona.

‚‚Sve se promijenilo”, odvrati on. ‚‚Sad postoje trojica muškaraca koji će dva puta promisliti pre nego što krenu naokolo da vređaju ljude i tuku ih.”

‚‚Trojica od njih milion.”

‚‚Znači da mi ih je ostalo samo njih 999.997, zar ne?”

To je bio Viver. Odlučan da promeni svet. Trojicu po trojicu, prljavih, pijanih trapera i ništarija. Nasmešila sam mu se, a srce mi se nadizalo poput testa za hleb, jer dobro sam znala da preostalih 999.997 nemaju nikakve šanse.

‚‚Polarna svetlost'', Dženifer Doneli

od **Zvončica** Čet Avg 04, 2011 3:42 am

Mnogo mi se sviđa ovaj tekst.

---------

Sad je Vreme
Jednu malu devojcicu cesto su slali u podrum po krompir koji je trebalo pripremiti za veceru. Jednog dana dok je birala krompir, sisao je i njen otac u podrum
"Sta to radis?" - upitao je.
"Pokusavam da nadjem najsitnije krompire koje cemo iskoristiti za veceras. Krupnije i bolje krompire iskoristicemo kasnije."

Otac se smesio dok je iz njene ruke uzimao sud i sitan krompir izrucio nartag na gomilu.
"Ako tako postupas uvek cemo jesti samo sitan krompir. Izaberi najveci, najbolji krompir za danas, pa cemo uvek jesti najbolji krompir!"

Ono sto najbolje mozemo da ucinimo svojim bliznjima ne treba da cuvamo za neko buduce vreme. Ta buduca prilika mozda nikada nece doci. Ako se trudimo da sada zivimo najboljim zivotom i sada budemo ljudi dobre volje, onda nije potrebno da brinemo o tome da li cemo biti takvi i u buducnosti.
Izaberite sada samo ono sto je najbolje i uvek najbolje.

od **Boni** Pet Avg 05, 2011 3:20 pm

Pusti me i ti oče, sad, iako nisi nikad. Pusti me da letim bar malo. Pusti me da sanjam. Pusti me da volim. Pusti me da živim svojim životom, tvoj sam ionako živeo do sad, pa znaš i sam da nije išlo. Samo me pusti. Ja nisam kao ti. Ja ne mogu kao ti. Ja neću kao ti…

Ne vređam te. Ne vređam te majke mi. Ali nemoj ni ti mene… Samo me pusti da pevam onu zabranjenu pesmu, da plamenom istine obasjam ljude… Pusti me, čoveče, šta ti je? Pusti me. Skloni se. Idi. Beži. Zaboravi. Samo me pusti. Pusti me da pobegnem u visine, u oblake, u večnost. Da se oprobam, da se dokažem, ako treba i da se sakrijem. Pusti me u ime puštenih, u ime svih nas. U ime vremena, u ime istorije, u ime čoveka. Samo me pusti…

Pusti me i ti majko, pusti me sada, ili nemoj nikada. Pusti me da budem slobodan, da budem ptica… Pusti me bar malo. Pusti me da na trenutak odletim tamo gde drugi nisu mogli. Pusti me da raširim krila, da oslobodim misao, da glasno progovorim, da zablistam… Da se borim za ljude. Hej, za ljude! Za robove. Za sve nas… Da otmem bičeve. Da spalim stege. Da pokidam lance. Da potpalim vatre poodavno ugasle. Da pretim i prkosim. Samo me pusti. Samo me pusti da im to kažem glasno. Samo me pusti da im sve to saspem u lice. Samo me pusti molim te…

A pusti me i ti lepa ženo. Ti, koju sam oduvek voleo. Ti, koju ću uvek voleti. I kada jednom odeš, i kada se jednom vratiš, i kada se ne vratiš… Pusti me mila. Pusti me moj aristokratski cvete. Pusti me moj nedohvatni bršljenu. Tvornice uspomena. Ljubavnice. Knjiginjice. Sestro…

Hoću da pomirišem neki drugi cvet, da udahnem neka nova jutra, da osetim neka druga proleća, da čujem neke drugačije zvuke… Ti si lepa, najlepša, sve što vredi satkano je u tebi, ali ne mogu više draga. Ne mogu. Pusti me, ljubavi. Pusti me u ime ljubavi. Pusti me ako me voliš. Pusti me zbog sebe, zbog mene, zbog nas. Samo me pusti. Pusti me da plačem. Pusti me da vrištim, da se smejem, da ćutim, da se radujem, samo me pusti…

Tamo gde ja idem drugi beže. Veštica u kostimu lutke zavodi. Nesreća seva iz očiju. Umesto reke krv teče. Pusti me to da promenim i ne zaboravi da te volim…

A pustite me i vi, drugovi moji – znani i neznani. Pustite me da cvetam, da venem, da se dižem, da padam. Pustite me da živim. Dozvolite mi da sanjam, da dišem… Omogućite mi to. Pustite me da se vinem u visine, među oblake, među bogove. Vratiću se kod vas, vratiću se zbog vas, ali prvo me pustite. Prvo moram da odem, da se sklonim, da budem sam. Bar jedan trenutak, bar jednu večnost…

Ako ne sada, kada? Ako ne ovde, gde?

Samo me pustite…

Moram da osetim taj svet. Moram. Da ga obasjam svojim istinama, da ga prebojim svojim bojama, svojim plamenom… Da spasem što se spasiti mora. Spasenjem svoje duše spasiću i vašu. Pa iako nestanem? Pa šta iako nestanem? Tamo sam i nastao, u mraku. Neću biti ni prvi ni poslednji koji je pao. Koji je pao za ideju, koji je pao za čoveka…

Stefan Simić(odlomak:Pustite me ljudi)

od **Khallu** Pon Avg 08, 2011 10:59 pm

MAGAREĆA DILEMA

Dosadi magarcu neprestano tegliti, pa stane i počne njakati:
Svega mi je dosta! Ovako više ne ide. Cijeli dan nosim teret i mučim se, a to niko ne cijeni. Dok ja radim i patim, drugi se smiju i pjevaju. Ma koliko radio, opet me tuku i rugaju mi se. Nije život samo rad i batina. Odavde se više ne mičem, pa šta bude!
- Ako ti je dosadilo biti magarac, a ti budi čovjek!- reče mu gospodar smijući se.
- Eto, opet mi se rugaš! Niko ne može promijeniti svoju sudbinu. Magarac je magarac, a čovjek je čovjek. To je tako, i gotovo!
- Zato i jesi magarac što tako misliš! Niko se ne rađa kao čovjek, čovjekom se postaje. Želiš li biti kao ja, uzmi knjige i čitaj. I vrlo brzo ćeš otkriti da ti govorim istinu!
- Kako to?- zbunjeno će magarac. – Vidio sam tolike ljude koji nikada ne čitaju, pa opet nisu magarci!
- To ti se samo čini. Nije čovjek ono što se vidi, njegova je priroda sakrivena. Jedno se vidi, ono nevidljivo je nešto sasvim drugo. Obično unutra ti ljudi nemaju ništa – praznina i mrak. Ali se često u liku čovjeka krije neka životinja, poput lava, lisice ili svinje. Zato se i kaže: majmune jedan! Jedni su podmukli i otrovni poput zmije, a drugi su plašljivi poput zeca. Neko je mrav, a neko cvrčak. A ima ih koji su kao tvor, bilo gdje da se skrije, svejedno zaudara! Vjeruj mi, mnogi su ljudi veći magarci od tebe iako nemaju repa. Nije rep ono bitno!
- Tek sad ništa ne shvatam- zavapi magarac.
- Ljudi više nisu ljudi nego životinje, a životinje mogu postati ljudi ako čitaju. Svašta! I šta uopšte znači to – bitno!?
- E, vidiš to je ono što razlikuje čovjeka od magarca. I ono je skriveno u knjigama! Želiš li ga naći i shvatiti moraš čitati. A što budeš više čitao, to će ti razlika biti jasnija. Ne budeš li čitao, zauvijek ćeš ostati magarac. I svi će ti se smijati i rugati.

Zoran Katić

od **Boni** Sre Avg 10, 2011 3:24 pm

Nekada davno, u jednoj dalekoj zemlji, živjeli Kralj i Kraljica.
Njihovo kraljevstvo bila je Zemlja Ljubavi.
U tom Kraljevstvu vladao je red, harmonija, spokoj, zajedništvo i zadovoljstvo, a kruna svega bila je ljubav, što i sam naziv kraljevstva govori.
Čim biste, ujutro, otvorili kapke, na prozorima, neko bi vam priskočio u pomoć: “Evo, taaaako, pridržaću ti…” Drugo nasmiješeno, prijateljsko lice mahnulo bi i doviknulo: “Želim ti dan pun ljubavi…evo idem u pekaru, želiš li da ti donesem toplog hljeba?”…
Čim bi neko uočio neku, tvoju, neispunjenu želju, potrebu…odmah bi se potrudio da ti se želja ostvari, makar učinio i najsitniji korak da te približi tvom cilju.
Koliko je ko mogao pomoći, pomogao je…bez pitanja, bez očekivanja ‘revanša’, bez kalkulacija u glavi…
U Kraljevstvu se, svakodnevno, čuo zvonki smijeh i nazdravljanje: “U tvoje zdravlje i sreću, domaćine!”, “Za sreću i ljubav mojih gostiju!”…
Stanovnici Kraljevstva stalno su, jedni drugima, odlazili u goste, spravljali zajedničke ručkove, večere, organizovali plesove, društvene igre u kojima su svi dobijali. Nije bilo licemjerja, ljubomore, zlobe niti zavisti.
Osmijeh na licu dolazio bi iz srca, ljubav bi dolazio iz duše. Nije bilo trenutka u Kraljevstvu, kada se neko nekome ne bi osmjehnuo, kada neko nekome ne bi izjavio ljubav ili učinio dobro djelo podstaknuto iskrenom ljubavlju prema bližnjem…
Bilo je, u Kraljevstvu i tuge i suza, ne samo radosnica, bilo je i neuzvraćenih ljubavi, ali prije ili kasnije baš svako bi našao svoju srodnu dušu. Kako se ljubav neskriveno davala, tako je bilo lako i uočiti ko prema kome gaji posebne simpatije. Bilo je lakše naći životnog saputnika, nego u ‘našem svijetu’, i to baš zbog iskrenog iskazivanja najdubljih osjećaja.
No, jednoga dana, Kralj je načuo kako svaki živi čovjek ima ograničen broj osmijeha koji može pokloniti, ograničen broj puta kada smije reći “Volim te”…
Shvatio je da je energija ljubavi konačna, a ne beskonačna kako se činilo…Čovjek ljubav troši dajući je drugima, a kada se isprazne zalihe ljubavi, osoba teško oboli, a može i umrijeti od toga!!! Jako se zabrinuo.
Razmišljao je, dugo, šta će da uradi. Prestao se osmjehivati Kraljici, prestao ju je grliti ‘iz čista mira’, prošao bi cijeli dan, a da ne kaže koliko je voli i koliko mu znači.
Primijetio je kako se Kraljičino lice uozbiljilo, kako joj se ton glasa promijenio, kako skriva suze.
I sama Kraljica je, svakim danom, sve manje ljubavi i pažnje pokljanjala suprugu. Jer kada je čovjek tužan, nesretan, ventili duše, kroz koje se ispušta ljubav, zatvore se…
Kralj nije bio zadovoljan. Volio je dobijati ljubav i pažnju, veselili su ga Kraljičini osmijesi… te je odlučio potražiti pomoć Dvorskog Mudraca.
Dvorski Mudrac je odmah ponudio rješenje: proizveo je lažne osmjehe, lažne činove ljubavi i napisao priručnik kako se njima koristiti. Po Kraljevstvo se proširila vijest kako nesebično davanje ljubavi i poklanjanje osmijeha oduzima dane života i kako im Dvorski Mudrac može pružiti pomoć.
Mudrac se preko noći obogatio prodajući lažnu ljubav i priručnike.
Od tada nepoznati osjećaji i stanja zavladaše Zemljom Ljubavi:
-Ljubomora, ‘Mislim da njoj daješ više prave ljubavi nego meni’, ‘Poklonila si mi lažni osmijeh, a njemu iskreni!!!’;
-Strah, ‘Šta ako mi niko nikada ne pruži pravu ljubav?!’,
-Laž, ‘Ma, naravno da ti dajem pravu ljubav!’,
-Sumnja, ‘Je li njegov osmijeh pravi ili ga je Mudrac tome naučio?’….
Počelo se trgovati ljubavlju: “Voljeću te iskreno, ali ako i ti mene tako voliš!”, “Pokloniću ti pravi osmijeh, ali pod uslovom da i ti meni pokloniš djelić svoje iskrene pažnje!”…
Više nije bilo zajedništva na koje su ljudi u Zemlji Ljubavi bili navikli. Počele su se formirati grupice, mala društva. Unutar grupe djelila bi se iskrena ljubav, a članovima drugog društva pružala bi se ona lažna.
Ali i unutar društava se događalo da se pojavi lažni osmijeh!
Niko ni u koga više nije imao povjerenja “Voli li me zaista?”, “Poklanja li drugome onu pravu ljubav?…
Mudrac je lažnu ljubav stvorio na sliku i priliku prave. Teško je, od oka, bilo procijeniti koji je osmijeh iskren, a koji lažan … koja je ljubav prava, a koja lažna…
od čuvanja iskrenih osmijeha i prave ljubavi samo za posebne ljude, ljudi su počeli obolijevati. Lica su postala blijeda, oči bez sjaja, a duša nekako prazna. Čak se činilo kako teži oblik bolesti imaju oni koji daju više lažne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobivaju.
Kralj, i sam teško bolestan, ponovo odluči da posjeti Dvorskog Mudraca i da ga upita šta je, u tako savršenom planu, krenulo po zlu. Pretražio je cijeli dvorac, sve tajne odaje, ali od Dvorskog Mudraca ni traga ni glasa.
I odjednom Kralj shvati da je bio prevaren! Kada je malo bolje razmislio baš od Dvorskog Mudraca je po prvi put i čuo kako je ljubav konačna.
Odmah je dao nalog da se u Kraljevstvu spale svi priručnici o lažnoj ljubavi, da se iskorijene svi recepti za stvaranje lažnih osmijeha i uputstva o njihovom korištenju.

Na velikoj gozbi, priređenoj u čast pravoj ljubavi, Kralj reče okupljenima: “Najdraži moji, živjeli smo u zabludi. Mudrac nas je zaveo i obogatio se na našoj naivnosti. No, želim da mu bogatstvo koje je stekao donese sreću. Želim da pronađe pravu ljubav i da shvati kako je nikakvo materijalno bogatstvo ne može nadomjestiti. Slobodno se volite iskrenom ljubavlju. Svaka čestica takve ljubavi koju poklanjate svojim bližnjima je poput grudve što se kotrlja niz brijeg – Postaje sve veća i veća i veća…i kao takva vam se vraća nazad i ruši svaku nedaću pred sobom! Živjela ljubav: moćna i beskonačna!”.

***

Jeste li nekome danas rekli “Volim te?”

od **Shade** Uto Avg 16, 2011 11:21 pm

''Paradoks našeg vremena je da imamo veće zgrade, ali kraće živce;
šire puteve, ali uže vidike;
trošimo više, a imamo manje;
kupujemo više - uživamo manje;
Imamo veće kuće, a manje porodice;
više udobnosti, a manje vremena;
imamo više diploma, ali manje razuma;
više znanja, a manje rasuđivanja;
više stručnjaka, a još više problema;
više znanja u medicini, a sve manje zdravlja.

Pijemo previše, pušimo previše,
trošimo nepromišljeno, smejemo se premalo,
vozimo prebrzo, olako se ljutimo,
prekasno ležemo, ustajemo umorni,
čitamo nedovoljno, gledamo TV suviše.
Molimo se retko.
Uvećali smo naše posede,
ali smo umanjili naše vrednosti.
Previše pričamo, premalo volimo, prečesto mrzimo.
Naučili smo kako da preživljavamo,
ali ne i kako da živimo.
Dodajemo godine životu, ali ne i život godinama.

Putovali smo na Mesec, a problem nam je otići preko ulice i upoznati novog suseda.
Zagospodarili smo spoljašnjim prostorom,
ali ne i unutrašnjim.
Napravili smo velike, ali ne i bolje stvari.

Očistili smo vazduh, a zagadili dušu.
Razbili smo atom, ali ne i naše predrasude.

Pišemo više, ali učimo manje.
Planiramo više, ali postižemo manje.
Naučili smo žuriti, ali ne i čekati.
Imamo višu zaradu, ali i niži moral.
Imamo sve više hrane, a sve smo više nezahvalni.
Gradimo jače kompjutere sa većom memorijom,
ali mi razgovaramo sve manje i manje.
Težimo više kvantitetu, a zaboravljamo na kvalitet.

Ovo su vremena brze prehrane i spore probave;
velikih ljudi, a malih karaktera;
brzih zarada i površnih odnosa.
Ovo je vreme mira u svetu, a rata u kući.
Vreme mnogo dokolice, a malo uživanja.
Vreme raznovrsne hrane i loše ishrane.

Sve je manje finansijskih problema u braku, a sve više razvoda;
sve je više luksuznijih kuća, ali i podeljenih domova;
ovo su dani brzih putovanja, oskudne odeće i niskog morala;
sve debljih ljudi, i tableta koje mogu sve – da te oraspolože, otupe ili ubiju.''

Američki komičar Džordž Karlin

od **Khallu** Sre Avg 17, 2011 10:54 am

ZAPITAJ SE

Prije nekih stotinu godina čovjek je pogledao u jutarnje izdanje novina i na njegovo iznenađenje i užas, pročitao sopstveno ime u smrtovnici. Novine su izvjestile o smrti pogrešne osobe. U prvih mah je bio šokiran. Zapitao se: “Da li sam ovdje ili sam tamo?” Kad se malo pribrao njegova sljedeća misao je bila da otkrije šta su ljudi govorili o njemu. U smrtovnicama je pisalo između ostalog “Umro je kralj eksploziva” i “Bio je trgovac smrti”.

Ovaj čovjek je izumio dinamit i kad je pročitao “trgovac smrti” zapitao se “Da li će me po ovome pamtiti?” Tako se suočio sa svojim osjećanjima i shvatio da ne želi da ga tako pamte.

Od tog trenutka je počeo raditi za postizanje mira u svijetu. Njegovo ime je bilo Alfred Nobel kojeg danas svi znaju po velikoj Nobelovoj nagradi.

Isto kao što se i Nobel zapitao o vrijednostima koje su ga pokretale, tako bismo i mi trebali usporiti i zapitati se nekoliko pitanja:

Šta će ostati iza mene?
Kako želim da me se ljudi sjećaju?
Hoće li me pominjati po dobru?
Hoće li me se sjećati s ljubavlju i poštovanjem?
Hoću li ikome nedostajati?

od **Boni** Sre Avg 17, 2011 12:36 pm

Srce na planini

Jedan stari hodočasnik prelazio je usred zime preko mosta u podnožju Himalaja, kada je počela kiša. Čuvar prelaza mu je rekao: “Kako ćeš, dobri čovječe, stići gore po ovakvom nevremenu?”

Starac mu je veselo odgovorio: “Moje srce je već tamo, ostatku mene lako je da ga prati.”

***

‘Kada tvoje srce bude instinktivno učestvovalo u radostima i patnji drugih, tada ćeš znati da si se oslobodio svoga ‘ja’; uživaćeš u iskustvu ‘jedinstva’ s ljudskim rodom i najzad ćeš upoznati ljubav.’

Antoni de Melo

od **Femme** Sre Avg 17, 2011 9:37 pm

Kako znate da ste sreli svog životnog saputnika?
Tražite ljubavnu vezu koja vremenom postaje sve bolja, sa sve vecim divljenjem, sa poverenjem koje izrasta iz oluja.
Sa ovim covekom sam uvidela da je moguce da dostignem intezivnu intimnost i radost.
Mislila sam ranije da su to samo moje posebne potrebe, moja licna obeležja životnog druga.
Sada mislim da možemo biti svaciji, ali da se bojimo da ih necemo pronaci i onda pokušavamo da se zadovoljimo sa manjim
Kako bi se usudili da zahtevamo intimnost i radost, ako je najbolje što možemo pronaci mlak ljubavnik i blaga sreca.
A ipak u srcu znamo da ce mlako preci u hladno, blaga srece ce se pretvoriti u bezimenu tugu, gundava pitanja: Da li je ovo ljubav moga života? Da li je to sve? Da li sam zato ovde?
U srcu znamo da mora postojati nešto više i ceznemo za onim što nikada nismo otkrili.
Toliko cesto polovina jednog para želi da se uzdigne, a druga polovina je vuce nadole.
Jedno ide napred, a drugo se trudi da za svakih dva koraka napred, mora da se vrati tri koraka unazad.
Bolje upoznati samo srecu, mislila sam, voleti moje prijatelje i moju macku, bolje cekati na životnog druga koji nikad ne dolazi, no napraviti tako tup kompromis.
Životni drug je neko cije brave odgovaraju svim našim kljucevima, a kljucevi odgovaraju svim našim bravama. Kad se osecamo dovoljno bezbednim da otvorimo brave, naše najiskrenije ja izlazi i onda možemo biti potpuno i pošteno ono što smo.
Možemo biti dovoljno onakvi kakvi smo, a ne zbog onog što se pretvaramo da smo.
Svat otkriva najbolji deo drugoga.
Bez obzira na sve, što se može oko nas da poremeti , sa tom jednom osobom smo sigurni u našem vlastitom raju.
Naš životni drug je neko ko deli sa nama najdublje cežnje, naš smisao, uverenja.
…Naš životni drug je neko ko život donosi u život…

Ali na kraju nije važno da li se slažemo ili ne ili ko je u pravu.
Ono što je važno jeste šta se dešava izmedu nas dvoje i da li se stalno menjamo, rastemo i volimo jedno drugo sve više! To je ono što je vrlo važno!

….jedino što je važno, na kraju našeg boravka na zemlji jeste, koliko smo dobro umeli da volimo, kakav je bio kvalitet naše ljubavi!

Richard Bach
Most preko vecnosti

od **Shade** Sub Avg 20, 2011 2:04 am

Cekung je jednom prilikom pitao svog učitelja: "Šta ćeš da kažeš, ako u jednom selu svi vole jednog čoveka?"
Konfučije odgovori: "To nije dovoljno."
Cekung nastavi: "A šta ćeš da kažeš ako u jednom selu niko ne voli jednog čoveka?"
"To nije dovoljno", opet reče Konfučije, i nastavi: "Bolje je kad tog čoveka dobri ljudi u selu vole, a rđavi ljudi ga ne vole."

Jednom je jedan tibetanski sveštenik peške prešao Himalaje za vreme kineske okupacije njegove zemlje. Kada su ga pitali kako mu je to uspelo, odgovorio je:

"Vrlo prosto… korak po korak.''

od **Boni** Ned Avg 21, 2011 11:48 pm

Cvrčak i novčić

Jednom prilikom jedan čovek pozva prijatelja Indijanca u goste, u veliki grad.
Poveo ga je u razgledanje grada i dok su šetali Indijanac odjednom reče:
‚‚Čujem cvrčka!''
‚‚Nemoguće je da od ovolike buke, brujanja automobila i galame ti možeš da čuješ cvrčka'', reče mu prijatelj.
‚‚Nemoguće!''
Indijanac se na to sagnu, razgrnu grm i pokaza mu cvrčka.
‚‚Ali kako?'', upita njegov prijatelj.
Indijanac na to zatraži jedan novčić i ispusti ga na trotoar. Novčić zazveči!
Prolaznici se zaustaviše i okrenuše prema mestu odakle je dolazio zvuk palog novčića.
‚‚Ono što si naučio da slušaš, čućeš…ma kakva buka bila, ma gde bio'', odgovori Indijanac.

‚‚Vidiš, ovi ljudi su u buci čuli novčić, a ja sam čuo cvrčka.''

od Sponsored content