Zen priče

Ja i drugi
Bio jednom izvestan vojni ucenik ciji je posao bio da prati vojnike i isceljuje im rane na bojnom polju. Ali svaki put, cim bi zakrpio kojeg vojnika, taj bi odjurio natrag u bitku i na kraju poginuo...
To se uvek iznova dogadjalo i konacno lekar vise nije mogao dalje... ako im je sudjeno da umru, zasto ja moram pokusavati da ih spasim? Ako moje lekarstvo nesto znaci, zasto onda idu natrag u rat da bi poginuli? Ne mogavsi da shvati kakvog smisla ima bi ti vojnik lekar, osecao se krajnje zbunjenim i nije mogao nastaviti sa svojim poslom. Stoga se uputio u planine. U potragu za kakvim zen majstorom. Nakon ucenja sa zen-majstorom tokom nekoliko meseci, konacno je shvatio svoj problem i sisao s planine da bi nastavio svoju praksu.Kad je nakon toga zapao u sumnju, jednostavno je rekao:

- Zato sto sam lekar!

Ne projektujte sebe na stvari s kojima dolazite u dodir, i ne pravite razliku izmedju sebe i drugih stvari. Jer takozvana objektivnost i subjektivnost ne postoje. Domen mudrosti je u razumevanju da ne postoje ja i drugi, i da je sve tako kako jeste.

Pravi prijatelji

Pre mnogo godina u Kini živeše dva prijatelja, jedan koji je vešto svirao na harfi i jedan koji je vešto slušao.
Kada je jedan svirao ili pevao o planinama, drugi bi govorio: "Vidim planinu pred nama."
Kada je jedan svirao o vodi, onaj što sluša bi rekao: "Evo jurećeg potoka!"
Ali onaj što sluša se razboli i umre. Njegov prijatelj pokida žice na svojoj harfi i više nikad ne zasvira.
Od tada je kidanje harfinih žica bilo znak bliskog prijateljstva.

Ko si ti?

Pitam čulnog čoveka: Ko si ti?
A on odgovara: Ja sam ja, i misli na svoje telo.

Pitam misaonog čoveka: Ko si ti?
A on odgovara: Dva stranca vidim u sebi, i ja se probijam između njih gostujući čas u jednom čas u drugom. I misli na instinktivnu i svesnu dušu svoju.

Pitam duhovnog čoveka: Ko si ti?
A on odgovara: Ima neko u dnu duše moje, pružim ruke da ga dohvatim, no vidim da bi mi za to trebale ruke duže od vasione.
Pitaj Njega ko sam.

Kudo je bio carev učitelj. I pored toga, običavao je da putuje sam kao lutajući prosjak. Jednom kada je bio na putu za Edo, stiže pred malo selo zvano Takenaka. Bilo je veče i padala je kiša. Kudo je bio sasvim mokar. Slamnate sandale su mu se raspale. U prozoru jedne seljačke kuće blizu sela primeti četiri-pet pari sandala i odluči da jedne kupi.
Žena koja mu je ponudila sandale, videvši koliko je mokar, pozva ga da preko noći ostane u njenom domu.
Kudo prihvati, zahvalivši joj. Uđe i izgovori sutru pred porodičnim oltarom. Onda bi predstavljen ženinoj majci i njenoj deci. Vidjevši da je cela porodica utučena, Kudo upita šta je posredi.
“Moj muž je kockar i pijanica”, reče mu domaćica. “Kada se dogodi da pobedi, pije i postaje grub. Kada izgubi, pozajmljuje novac od drugih. Ponekad, kada se sasvim opije, ne dođe uopšte kući. Ne znam šta da uradim?”
“Ja ću mu pomoći”, reče Kudo. “Evo ti nešto novca. Daj mi krčag dobrog vina i nešto dobro za jelo. Onda možeš ići. Ja ću meditirati kraj oltara.”
Kada se domaćin oko ponoći vratio, sasvim pijan, dreknu: “Hej ženo, kod kuće sam. Šta ima za jelo?”
“Imam ja nešto za tebe” reče Kudo. “Uhvatila me je kiša i tvoja žena me je ljubazno zamolila da ostanem ovde preko noći. Zauzvrat, kupio sam nešto vina i ribe, pa možeš i ti da se poslužiš.”
Čovek se obradova. Odmah ispi vino i leže na pod. Kudo sede kraj njega, meditirajući.
Ujutru, kada se probudio, muž je zaboravio na prethodno veče.
“Ko si ti? Odakle si došao?”, zapita Kuda koji je još uvek meditirao.
“Ja sam Kudo iz Kjota i idem za Edo”, odgovori učitelj zena.
Čovek se posrami. Iskreno se izvini učitelju svoga cara.
Kudo se nasmješi. “Sve u ovom životu je nestalno”, objasni. “Život je veoma kratak. Ako nastaviš sa kockom i pijenjem, neće ti ostati vremena za bilo šta drugo, a prouzrokovaćeš svojoj porodici patnje.”
Svest mu se probudi iz sna. “U pravu si”, izjavi. “Kako ti se ikada mogu odužiti za ovo divno učenje! Dozvoli mi da te malo ispratim i ponesem ti stvari.”
“Ako želiš”, složi se Kudo.



Krenuše obojica. Kada su prešli pet kilometara, Kudo mu reče da se vrati. “Samo još deset kilometara”, molio je Kuda. Nastaviše.
“Možeš sada da se vratiš”, predloži Kudo.
“Posle sledećih petnaest kilometara”, čovek odgovori.
“Vrati se sada”, reče Kudo kada su prešli petnaest kilometara.
“Pratiću te do kraja svog života”, izjavi čovjek.

***

Savremeni učitelji Zena u Japanu potiču iz reda jednog čuvenog učitelja koji je bio sljedbenik Kuda.
Njegovo ime je bilo Mu-nan ili “Čovek koji se nikada nije vratio”.

Buda, Prica o prosvetljenju - Dipak Copra

Kada je izaslo sunce a monasi se proudili, Buda im pokaza na scenu u dolini, gde su grupe vojnika bile uskomesane oko svojih vatri. Neki su uzurbano jeli, ali vecina je brinula o svojim konjima, ostrila maceve, i popravljala pocepani oklop od koze.

- " Koliko njih ce umreti " uzdrzano upita Asadzi.

- " Svi, ako ne danas, onda jednog dana " brzo rece Buda.

Monasi nikada nisu culi bezdusnu primedbu od svog ucitelja, i ovo ih je zapanjilo. Njegov glas omeksa.

- " Rekoh vam da je prva cinjenica ovog sveta patnja. Mozemo okoncati patnju ali ne, govoreci o Bogu. " Budina ruka pokaza na citavo bojno polje.

- " Koji od ovih boraca ne veruje da je Bog na njihovoj strani ? "

- " Ali i Bog olaksava patnje, " rece Asadzi.

- " Nikada ne obecavaj tako nesto, " rece Buda odmahujuci glavom.

" Sva ta religiozna prica nema nista sa nama. Reci cu vam kako da se postavite prema svakoj osobi koju sretnete. Gledajte ih kao ljude cija se kuca zapalila. Da li ce takav covek vikati ' Ne odlazim dok mi neko ne kaze zbog cega je Bog ovo dozvolio' ? Ne. On istrcava iz kuce u plamenu sto brze moze. Isto vazi i za patnju. Moramo pokazati ljudima kako da pobegnu od nje sto brze mogu. Nema svrhe provesti godine diskutujuci o tome da li su nekoga Bogovi prokleli ili ga vole. "