Priče za kišne dane

Pseca zagonetka

Kada mene, psa, izvode u setnju, ispred one velike palate s kipovima, vitrazima, kulama i kupolama, na obliznjem trgu, cesto vidjam neku vrstu crnih kola, veoma lepih, s mnogo drangulija, kako stoje ispred kapije. Okolo je gomila sveta. Iznenada, kroz kapiju izlaze cetvorica ljudi noseci na ramenima jednu dugacku kutiju bez natpisa. I ta kutija je takodje vrlo lepa, bogato ukrasena. A svetina posmatra dok je ona cetvorica veoma oprezno natovaruju u prekrasna kola. Sta li bi moglo biti unutra? Napregnuta paznja prisutnih, skupocenost opreme, svecanost trenutka - sve to navodi na pomisao da kutija sadrzi nesto od izuzetne vrednosi, retke i dragocene djakonije, u svakom slucaju stvari za jelo, jer cime bi se inace mogla objasniti tolika parada. Zatim, dok tajanstveni predmet polazu u kola, zapazam da se neki od prisutnih, narocito zene, vrlo cesto prosto guse u jecajima. Gledajuci kako onu kutiju odnose, najprozdrljiviji se toliko razaloste da ne uspevaju da zadrze suze.
Eto, to su zakljucci na koje nas navodi obican zdrav razum. Ali ljudi su strasno cudna stvorenja. Pa sad ti pokusaj da dokucis kog djavola zatvaraju u te carobne sanduke i zasto dopustaju da im ih neko odnese ispred nosa. Placu kao kisa, a nece prstom da mrdnu da sprece odlazak. Cudan neki svet!

Dino Bucati

JEDNOMINUTNA BESMISLICA
Anthony De Mello
„Ovaj čovek priča besmislice“, rekao je posetilac nakon što je čuo
Majstora kako govori.
Učenik reče: „I ti bi pričao besmislice kad bi pokušavao da iskažeš
neiskazivo.“
Kada je posetilac ovo proverio kod samog Majstora, dobio je ovaj odgovor:
„Niko nije izuzet od pričanja besmislica. Velika je nesreća ako se pričaju
svečano i dostojanstveno.“

Vjerujete li vi u zivot nakon rodjenja?

Blizanci u maternici razgovaraju:

- Da li vjerujes u zivot poslije rodjenja?

- Naravno, sigurno postoji nesto nakon rodjenja... Mozda smo ovdje bas zato da se pripremimo na zivot poslije rodjenja.

- To je glupost. Nema zivota poslije rodjenja. Kako bi taj zivot uopce izgledao?

- Ne znam tocno, ali uvjeren sam da ce biti vise svjetla i da cemo moci hodati i jesti svojim ustima.

- To je potpuna glupost. Znas da je nemoguce trcati i jesti svojim ustima, pa zato imamo pupcanu vrpcu. Kazem ti, poslije rodjenja nema zivota. Pupcana vrpca je prekratka.

- Uvjeren sam da postoji nesto poslije rodjenja. Nesto posve drugacije nego ovo sto zivimo sada...

- Ali nitko se nije vratio od tamo. Zivot se poslije rodjenja zavrsava.
Osim toga, zivot nije nista drugo nego postojanje u uskoj i mracnoj okolini.

- Pa ne znam bas tocno kako izgleda zivot poslije rodjenja, ali cemo u svakom slucaju sresti nasu mamu. Ona ce zatim brinuti za nas.

- Mama?!? Ti vjerujes u mamu, pa gdje bi po tvome ta mama bila?

- Svuda oko nas, naravno. Zahvaljujuci njoj smo zivi, bez nje ne bismo uopce postojali.

- Ne vjerujem! Mamu nisam nikada vidio, zato je jasno da ne postoji.

- Da, moguce, ali ponekad, kada smo potpuno mirni, mozemo je cuti kako pjeva i miluje nas svijet. Znas, uvjeren sam da zivot poslije rodjenja zapravo tek zapocinje....

Poznajem planetu na kojoj živi neki crveni debeljko. Nikad nije pomirisao cvet. Nikad nije pogledao zvezdu. Nikad nije nikog voleo.
Nikad ništa drugo nije radio, samo je računao...i po celi dan ponavljao: "Ja sam ozbiljan čovek!" i pri tom se sav nadimao od ponosa.
Ali to nije čovek, to je gljiva.

Antoine de Saint- Exupery

"Neke školjke su spolja glatke i sjajne, blešte od boja, a neke su neugledne, grube, hrapave...
Ali ispod oklopa, sve školjke su nežne.
Baš kao i ljudi ispod svojih oklopa.
Često se dogodi da u školjku upadne neko posebno neugodno zrnce peska koje se ugnezdi u mekom tkivu školjke i ona ga se nikako ne može rešiti.
Za neke školjke to zrnce peska će postati pogubno; stvoriće im ranicu od koje će na kraju uginuti.
Ali ima školjki koje se ponašaju drugačije.
Da bi ublažile bol koju im stvara oštro zrnce peska, one ga počinju zaobljavati obavijajući ga tanušnim slojevima glatkog sedefa.
Na taj način zrnce peska počinju da pretvaraju u biser.
Isto je i sa ljudima...
Neki od svoga zrnca peska naprave životnu dramu od koje se nikada ne oporave.
Drugi svoja zrnca peska pretvaraju u bisere.
Oni prvi nezadovoljni su i optužuju život da je okrutan prema njima.
Oni drugi strpljivo stvaraju svoje bisere sve dok bol ne prestane.

Ljude koji u sebi nose bisere, prepoznaćeš po blistavim osmesima..."

Zamislite čoveka koji živi na nekom tavanu, u nekoj zagušljivoj rupi bez svetlosti. Boji se da siđe niz stepenice jer je slušao o ljudima koji su tako padali i lomili vrat.
Takav čovek nikada ne bi prihvatio rizik da pređe preko ulice, jer je na hiljade ljudi pregaženo pri prelasku ulice.
Samim tim takav čovek nikada ne bi imao hrabrosti da pređe neki okean ili kontinent ili da pređe iz jednog sveta u drugi.
Taj čovek živi u svojoj rupi, pokušavajuci da pobegne od smrti - ali zar tako ne sprečava sebe, svakodnevno da živi?

"Moj prijatelj otvori jednu od ladica koja je pripadala njegovoj ženi i izvadi jedan zamotuljak u rižinom papiru i reče: “Ovo nije bilo šta, ovo je nešto specijalno.”. Odmotao je paketić i odbacio papir, i onda se duboko zagledao u biranu svilu i čipku. Ona je ovo kupila kad smo bili prvi put u Londonu, prije otprilike osam ili devet godina. Nije to nikada upotrijebila. Čuvala je to za neku “specijalnu priliku”.

“Dobro… ja mislim da je sada prigodna prilika za to”. Prišao je krevetu i položio rublje pored druge garderobe, koju će ona imati na pogrebu. Njegova žena je umrla.

Okrenu se prema meni i reče: “Ne čuvaj nikada ništa za neke specijalne prilike, svaki dan u tvom životu je specijalan.”

Još uvek mislim na njegove reči… one su promenile moj život. Više čitam, a čistim manje. Sedim na terasi i uživam u pejzažu, i ne smeta mi korov u vrtu. Provodim više vremena s porodicom, a manje na poslu. Shvatio sam da je život u suštini jedna celina ispunjena užicima, a ne kurs preživljavanja. Više ništa ne čuvam. Upotrebljavam moje kristalne čaše svaki dan. Obučem moj novi sako, kad idem u supermarket, ako mi je želja. Ja ne čuvam moj najbolji parfem za specijalne izlaske, ja ga upotrebljavam uvek kad poželim. Fraze: “jednog dana” i “jednog od ovih dana” su nestale iz mog rečnika. Ako nešto vredi videti, slušati ili raditi, onda ja to želim videti, slušati ili raditi SADA. Ja nisam siguran u to što bi žena mog prijatelja uradila da je samo znala da je neće biti ovde sutra, u šta mi svi verujemo. Ja mislim da bi ona bila više u kontaktu sa svojom familijom, svojim najbližim prijateljima. Ona bi možda nazvala svoje stare prijatelje i molila za oproštaj za neke nesporazume, i pomirila se s njima. Verujem da bi ona išla da jede u kineski restoran, to je njena omiljena hrana.

Upravo ove neurađene male stvari što meni smetaju, ako bih ja znao da su mi sati izbrojani. Smeta mi što sam prestao da srećem moje dobre prijatelje koje sam ja “jednog dana” hteo da kontaktiram. Smeta mi što ne pišem pisma, koje sam mislio da pišem “jednog od ovih dana”. Smeta mi i žao mi je što nisam rekao mojim roditeljima, mojoj braći i deci, češće, koliko ih volim.

Sada pokušavam da ne zakasnim, ne držim po strani, ili čuvam nešto, što može obogatiti naš život smehom ili radošću. I svaki dan kažem sebi samom da je danas jedan specijalan dan… Svaki dan, svaki sat, svaki minut je specijalan.

“Jednog od ovih dana” je tako daleko… ponekad ne dođe nikada više…"

Najezim se kad god procitam ovu pricu.

Šetao gradom jedan imućan gospodin, beše zima, jača nego inače. Njemu krenu u susret siromah slabo obučen i kaže:
-"Gospodine dal' biste mi dali kaput, hladno mi je?!"
Čovek se sažali i pomisli, vratiću se kolima, imam kući drugi, a ovaj čovek nema ništa, dade mu svoj kaput i reče;
-" Da te dobro posluži!"
Sutradan taj gospodin prođe istom ulicom i ugleda svoj kaput u izlogu, uđe da proveri dal' je zaista njegov kaput. Trgovac mu reče da je kupio od nekog čoveka i dao mu pozamašnu svotu novca. Uvređen, začuđen, obrati s Bogu i reče:
- "Ja sam Bože skinuo kaput sa sebe da mu dam, a on ga prodao!"
Odgovara njemu Bog:
-"Sinko, ne razmišljaj, ti si učinio svoje a ostalo prepusti meni"

- Nemojte sa mnom na silu. To me uči da se jedino sila uvažava. Radije ću reagovati na savet
- Nemojte obećavati. Možda nećete moći održati obećanje, pa ću izgubiti poverenje u vas.
- Nemojte da se osecam manjim nego što jesam. Zbog toga ću glumiti da sam ‘veliki’.
- Nemojte umesto mene činiti stvari koje mogu učiniti sam. Zbog toga se osecam kao beba, a mogao bih vas početi dozivljavati kao sluge.
- Nemojte da moje loše navike obuzmu svu vašu pažnju. To me samo ohrabruje da nastavim.
- Nemojte me ispravljati pred drugima. Biću mnogo pažljiviji ako sa mnom razgovarate tiho i nasamo.
- Nemojte o mom ponašanju razgovarati za vreme svadje. Ne znam zasto onda slabo čujem, a i nisam sklon saradnji. U redu je da se preduzmu potrebne mere, ali diskusiju odložite za kasnije.
- Nemojte mi držati pridike. Iznenadili biste se kako dobro znam sta je pravo, a šta krivo.
- Nemojte stalno prigovarati. Ako to budete radili, moraću se početi praviti gluv.
- Nemojte zahtevati objasnjenje za moje ponasanje. Ponekad zbilja ne znam zašto sam nešto učinio.
- Ne precenjujte moje ponašanje. Lako me je zastrašiti, pa počnem lagati.
- Nemojte zaboraviti da volim eksperimentsati. Ja iz toga učim, pa vas molim da budete strpljivi.
- Nemojte me štititi od posledica. Moram učiti na iskustvu.
- Ne odbijajte me kad tražim odgovore na normalna pitanja. Ako me odbijete, videćete da ću prestati ispitivati, a informacije ću tražiti negde drugde.
- Nemojte mi govoriti da ste idealni i nepogrešivi. S takvima je teško živeti.

LAV I GAZELA

Svakog se jutra u Africi probudi jedna gazela.
Ona zna da danas mora trčati brže od bilo kojeg lava
inače će je lav uloviti i pojesti.

Svakog se jutra u Africi probudi i jedan lav.
On zna da danas mora trčati brže od bilo koje gazele
inače neće imati za hranu.

I na kraju, kad se sve sabere i oduzme, nije ni važno da li si lav ili gazela….

…kad svane zora izađi i trči

VODONOŠA

Jedan nosač vode u Kini imao je dve velike glinene posude za vodu. Obe su visile na štapu koji je nosio na ramenima. Svaka na po jednoj strani. Jedna je posuda bila oštećena, a druga je bila čitava. Iz oštećene posude voda je curila putem prema kući. Nosač je donosio kući samo polovinu vode u posudi.
Za sve to vreme čitava posuda je bila ponosna na svoj rad, jer je u njoj nosač donosio mnogo više vode nego u oštećenoj, dok se oštećena posuda zbog toga stidela.
Jednog dana oštećena posuda reče nosaču: ''Stidim se, jer ti ne mogu služiti onako kako bih želela. Ja te nisam dostojna.''
Nosač joj odgovori: ''Nemaš razloga da se stidiš. Zar nisi primetila da cveće raste samo na tvojoj strani, a ne i na strani na kojoj nosim čitavu posudu? E, to je zato što sam znao za tvoj nedostatak i posadio sam cveće na tvoju stranu puta. Svaki dan si TI to cveće zalivala. Već godinama berem to lepo cveće koje mi donosi radost. Kada ti ne bi bila takva kakva jesi, ni to cveće me ne bi radovalo iz dana u dan.''
*** Doživeti radost života znači pridoneti onom cilju koji i sami smatramo velikim, biti snaga prirode umesto sebične, sitne duše...

DAN PO DAN


Postoje dva dana u svakoj sedmici zbog kojih se nikada ne trebamo brinuti, dva dana koja bi trebala biti oslobođena od svih strahova i slutnji.

Jedan od ovih dana je JUČE; dan sa svim svojim greškama i brigama, sa svojim slabostima i zabludama, sa svojim bolom i patnjom.

JUČE je zauvijek prošlo bez naše kontrole.
Ni sav novac svijeta ne može vratiti natrag ono naše JUČE.

Ne možemo vratiti ni jedno djelo koje smo počinili;
ne možemo izbrisati ni jednu riječ koju smo rekli.
JUČE je zauvijek otišlo u nepovrat.

Drugi dan zbog kojeg se nikada ne trebamo brinuti je SUTRA; dan sa svim svojim mogućim nesrećama, problemima, sa svojim grandioznim obećanjima i razočaravajućim rezultatima.
SUTRA je isto kao i JUČE, van naše kontrole.

Sutrašnje sunce će ponovo izaći,
ili u sjaju ili iza maske oblaka, ali će izaći.
No sve dok ne izađe, mi nemamo udjela u nadolazećem SUTRA, jer ono tek treba da se rodi.

To nam ostavlja još samo jedan dan, DANAS.
Svaki čovjek može izaći na kraj sa svojim danom.
Ali ono što nas lomi su ustvari te dvije užasne vječnosti: JUČE i SUTRA.

Jer nije današnje iskustvo ono što nas brine,
već kajanje i gorčina zbog nečega što se desilo JUČE i strepnja pred onim što se može desiti SUTRA.

I zato - živimo punim plućima, ali neka to bude DAN PO DAN.

Jedna priča govori o mladiću koji se obratio mudracu za pomoć rekavši mu:

“Dolazim, učitelju, jer se osjećam tako bezvrijednim da nemam volje ni za što. Kažu mi da sam ni za što, da ništa ne radim dobro, da sam nespretan i prilično glupav. Kako se mogu popraviti? Što mogu učiniti da me više cijene?”

Učitelj mu je, i ne pogledavši ga, rekao: “Baš mi je žao momče. Ne mogu ti pomoći budući da prvo moram riješiti svoj problem. Možda poslije…” Malo je zastao i dodao: “Kad bi ti meni pomogao, brže bih to riješio i možda bih ti onda mogao pomoći.”

“V… vrlo rado, učitelju”, oklijevao je mladić osjećajući da je opet obezvrijeđen i da su njegove potrebe zapostavljene.
“Dobro”, nastavio je učitelj. Skinuo je prsten koji je nosio na malom prstu lijeve ruke i pružajući ga mladiću, dodao: “Uzmi konja koji je vani i odjaši do tržnice. Trebam prodati ovaj prsten jer moram vratiti dug. Moraš za njega dobiti najbolju moguću cijenu i ne prihvaćaj manje od jednog zlatnika. Idi i što prije se vrati s tim novčićem.”

Mladić je uzeo prsten i otišao. Čim je došao na tržnicu, stao je nuditi prsten trgovcima, koji su ga promatrali sa zanimanjem dok im mladić nije rekao koliko traži za njega.

Kad je mladić spomenuo zlatnik, neki su se smijali, drugi su okretali glavu i samo je jedan starac bio dovoljno ljubazan da mu objasni da je zlatnik prevrijedan da bi ga dobio u zamjenu za prsten. Netko je htio pomoći te mu ponudio srebrenjak i bakrenu posudicu, ali mladić je dobio upute da ne prihvaća ništa manje od zlatnika pa je odbio ponudu.

Nakon što je ponudio prsten svima koje je sreo na tržnici, a bilo ih je više od stotinu, skrhan zbog neuspjeha popeo se na konja i vratio se. Kako je samo mladić želio zlatnik, da ga može dati učitelju i riješiti ga brige kako bi napokon dobio njegov savjet i pomoć! Ušao je u sobu.

“Učitelju”, rekao je, “žao mi je. Ne mogu dobiti to što tražiš. Možda sam mogao dobiti dva ili tri srebrenjaka, ali sumnjam da ću ikoga moći zavarati u vezi s pravom vrijednošću prstena.”

“To što si rekao veoma je važno, mladi prijatelju”, odgovorio je učitelj. “Najprije moramo doznati pravu vrijednost prstena. Ponovo uzjaši konja i idi zlataru. Tko to može znati bolje od njega? Reci mu da želiš prodati prsten i pitaj ga koliko ti može dati za njega. Ali ma koliko ti nudio, nemoj mu ga prodati. Vrati se ovamo s prstenom.”

Mladić je opet uzjahao konja. Zlatar je pregledao prsten uz svjetlo uljane lampe, pogledao ga kroz povećalo, izvagao i rekao mladiću:
“Reci učitelju, momče, da mu ako ga želi odmah prodati, za prsten ne mogu dati više od pedeset osam zlatnika.”

“Pedeset osam zlatnika?” uzviknuo je mladić.

“Da”, odgovorio je zlatar. “Znam da bismo s vremenom za njega mogli dobiti šezdesetak zlatnika, ali ako ga hitno prodaje…”

Mladić je uzbuđen odjurio učiteljevoj kući i rekao mu što se dogodilo.

“Sjedni”, rekao mu je učitelj nakon što ga je saslušao. “Ti si poput ovog prstena: pravi biser, vrijedan i jedinstven. I kao takvog te može procijeniti samo pravi stručnjak. Zašto ideš kroz život želeći da neko nebitan otkrije tvoju pravu vrijednost?” I rekavši to, ponovno stavi prsten na mali prst lijeve ruke…

Nepoznat autor

Ајнштајново писмо Николи Тесли и одговор

''Господине Тесла, недавно сте у Електрикал Ревју дали овакву изјаву:''Онога дана када наука почне проучавати нефизикалне појаве, у десет година напредоваће више него у свим вековима своје историје.'' Том изјавом веома сте заголицали моју машту. Можете ли о тим нефизикалним појавама рећи нешто више? Мислим да иза Ваше изјаве стоји неко колосално откриће. Шта сте то докучили што ми остали и не слутимо? Био бих Вам веома захвалан на свакој и најмањој појединости о Вашем открићу.''

На Ајнштајново писмо Тесла је одговорио:

''Не господине, ни Вама ни било коме не могу рећи више. Изјава коју сам дао за поменути часопис просто ми се омакла. Сада ме и други због ње узнемиравају. То на шта мислим толико је огромно и другачије од онога што нам је познато и толико би изменило живот људи, засвагда и бесповратно, суштински га изменило и унапредило, али би у злим рукама то могло и да га уништи, а ја не знам, као што ни Ви не знате, шта ко смера. Злих је много, особито међу онима који владају светом – те зато о томе ћутим. Могу само још више да распалим Вашу машту ако баш желите.
Мислим, господине Ајнштајн, на енергије и моћи о којима се ништа не зна, а управо на њима почива физикални свет, све што знамо о материји, времену, простору, енергијама, гравитацији, Космосу, о животу.
Физикални свет, наш свет, са својим појавностима и физичким законима, од светла до гравитације, од атома до галаксија, само је рефлекс света чија је природа нефизикална, у који нисмо у могућности да продремо ни физички, ни умом, ни чулима. Где се скрива тај свет? Најлакше ћу Вам објаснити ако створим слику. Замислите да сте се неким случајем нашли на сред залеђеног језера, беспомоћни. Шта бисте чинили? Гледали бисте да се што пре дочепате копна. Ни да сте потпуно изгубили присебност не би Вам пало на ум да спас тражите у унутрашњости леда. Плашили би сте се да лед под ногама неће издржати Вашу тежину и да са сваким наредним кораком можете потонути. Ходате као по јајима, сваки корак – стрепња и неизвесност. Ипак сте се домогли копна и осећате се срећним. Ђаво да носи ту грозну провалију, само што главу не изгубих, помислили бисте одлазећи што даље од те Пучине Страве.
Запамтите тај израз: Пучина Страве. Замислите да је она безмерна, без краја и почетка. За све време док сте по њој корачали, желели сте да дебљина леда буде што је могуће већа да би страве у вама било што мање, у подношљивој мери. Ви сте ипак имали среће. Ту срећу имају сви људи од памтивека, лед на Пучини Страве тако је дебео да га није могуће пробити ни да у њега грувате највећим сунцима, па ни укопном масом свемира, а камоли тежином ударца Вашег тела. Док сте по њој корачали нисте знали за та њена својства. За Вас је то било обично залеђено језеро, а ви сте били, незнано како, на нечему исто тако непознатом, неизвесном и стравичном, што надаље зовемо Пучином Страве. Како о њој ништа нисмо сазнали док смо с ње клисали, остаје нам само да размислимо о авантури која се, ето, окончала. У ком смеру да размишљамо? Оно што је под ледом једва ако је видело нашу сенку како весла. Да Вас је из тог леда неко позвао, да се пред Вама помолила глава неког бога, да Вас је тај позивао на чај, да ли бисте прихватили позив? Не бисте знали ни како се зовете! Тог бога, неку огромну рибу, неку водену муњу, неку безмерну Психичку силу која је и заледила Пучину Страве, то ни један смртан човек не би преживео здраве памети. Али, када бисмо смогли снаге и храбрости да уместо ка обали кренемо у дубине, одакле је изронио неочекивани бог, схватили бисмо да смо пропустили прилику да откријемо један свет потпуно друкчији од онога у коме живимо. Ако бисте поступили као лице из моје приче, поступили бисте као разумни и обични људи, нико не би пристао да зарони у лед, у непознате дубине неизвесног, или чак у сигурну смрт. Људи тако не поступају, они су не само умна већ и веома рационална бића. Али ја сам, кад сам се нашао на Пучини Страве, поступио друкчије. Прихватиo сам понуду бога Неизвесног и кренуо за њим!
Водич, Бог-Вергилије, назовимо га тако, одмах ми је рекао да искуство, знања и моћи које сам Горе имао овде неће ништа значити. ''Ни разум, ни чула овде не функционишу, ни физикални закони не важе јер ово није никакво залеђено језеро, као што се чинило док си по њему ходао, већ свет Апсолутне Нуле, где владају Нефизикални закони. Да би могао да се овде разабереш, даћу Ти мој Разум да се њиме послужиш. Како ћеш то учинити? Бог Апсолутне Нуле рече: ''Ти имаш једно чуло у чеоном делу главе изнад обрва које други људи немају на месту тог чула ставићу ти разум Нефизикалног Сазнања''. И учини како рече. У глави ми се истог тренутка створи бескрајни простор. Нешто невероватно, господине Ајнштајн. Друкчији, нама апсолутно непознати, недодирљиви, ванискуствени, нефизикални принципи и закони, али у корелацији са нама, као покретачка Енергија физикалног света, као његова зачетна ''јајчана'' супстанца.
Кад ми је враћао мој разум а узимао свој, послужио сам се недозвољеним лукавством: делић његовог разума сам задржао, штрпнуо делић, као што сам чинио са хлебом који сам као дете доносио од пекара. Тај делић одлично функционише и овде, и помоћу њега схватам ствари које раније нисам могао. Видим колико тога потпуно погрешно разумемо, шта све сматрамо истинама, а оне су пука заблуда Биолошког Ума.
О свему осталом морам да ћутим из разлога које сам већ изнео. Ако, пак, успем да нађем стопостотну заштиту од злоупотребе сазнања до којих сам дошао, јавићу Вам се још једним писмом. Толико, господине Ајнштајн. Срдачно Вас поздравља и уважава
Никола Тесла

Радован Ждрале, "Господар муња", роман о Николи Тесли