Re: Priče za kišne dane

od **Khallu** Sre Jun 06, 2012 11:32 pm

"Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru a da se nijednom nisu posvađali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome:
- "Ne misliš li da bi trebalo bar jednom da se posvađamo?"
A ovaj je uzvratio:
-"Zašto da ne? Oko čega ćemo se svađati?"
-"Mogli bismo oko ovog hleba", predložio je prvi.
-"U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?"
-"Ovako", rekao je prvi monah.
-"Ovaj hleb je moj, šta ćeš sad?"
-"Zadrži ga", rekao je drugi monah."

od **Chikita** Pon Okt 29, 2012 8:07 pm

Putujući zajedno prema cilju gospodin Lako Ćemo, gospodin Ne Može Se i gospodin Razborito Prosudi zastadoše pred velikom pukotinom u zemlji koja im se isprečila na putu.
Gospodin Lako Ćemo se nasmeši i reče: »Ništa lakše: Malo veći korak i preko smo!« Rekavši to okrenu se, zakorači i - nestade u ponoru.
Videvši to gospodin Ne Može Se sede pred pukotinu i uzdahnu: »Ne možemo prijeko.«
Gospodin Razborito Prosudi reče: »Našem je saputniku malo nedostajalo da zakorači na drugu stranu. Ako uzmemo zalet i snažno skočimo moći ćemo je dosegnuti.«
No gospodin Ne Može Se nije se dao uveriti nego je samo sedeo i čeznutljivo gledao prema drugoj strani. A gospodin Razborito Prosudi preskoči pukotinu. Još je neko vreme nagovarao gospodina Ne Može Se da i on učini isto.

No kako je taj i dalje samo sedio i čeznutljivo gledao prema drugoj strani gospodin Razborito Prosudi napokon je morao sam nastaviti svoj put prema cilju.

od **Paloma Blanca** Sub Dec 01, 2012 10:44 am

Stope u pesku

Jedne noci čovek je imao san. Sanjao je da je šetao duž plaže sa svojim Gospodom Bogom.

Preko neba su prolazile scene iz njegovog života. Sa svakom scenom on je primećivao po dva traga stopa u pesku: jedan je pripadao njemu, a drugi Gospodu.

Kada je pred njim bljesnula i zadnja scena iz njegovog dotadašnjeg života, bacio je pogled na sve te tragove stopa iza sebe.

Primetio je da je puno puta na stazi u njegovom životu bio samo jedan trag stopa u pesku.

Takođe je zapazio da se to dešavalo upravo u najtežim i najtužnijim periodima njegovog života.

To ga je veoma ražalostilo i zabrinulo, i on zapita Gospoda:

- “Gospode, ti si mi obećao da, kada jednom odlučim da te pratim, ti ćes hodati sa mnom čitavim mojim životnim putem. Ali, ja sam primetio da je prilikom mojih najtežih perioda u životu bivao samo jedan trag stopa na pesku. Uopšte ne razumem zašto si me ostavljao onda kada sam te najviše trebao?“

Tada mu Gospod odgovori:

„Moj sine, moje dragoceno dete, ja te volim i nikada te ne bih ostavio.
Za vreme tvojih najvećih iskušenja i patnje, kada si video samo jedan trag stopala na pesku,
to je bilo onda kada sam te JA uzeo i nosio na svojim rukama.“

od **Femme** Sub Dec 15, 2012 11:57 pm

Šidhar

Večni putnik-beskućnik Šidhar podiže svoj zamišljen pogled i namršti čelo, opaljeno suncem.
On spazi iznenađen: starodrevno more, pored čijih je hučnih obala toliko puta u mnogo vekova prolazio kao beskućni skitač, sada je pretvoreno u pustinju, vrelo užarenu i trnjem obraslu.
I primeti da se na mestu nekadašnjih zelenih morskih talasa, na kojima su se ljuljale bezbrojne lađe kao mrlje, sada prostiru peščane ravni, žute, slične grivama lavova, careva pustinje.
A umesto lađa odmereno prolaze karavani s potmulom zvonjavom.
Teškim tvrdim korakom priđe on vođi karavana i upita ga glasno:
„Koliko je vremena prošlo otkad ovde nastade pustinja?“
„Nesrećna starino, pa ti si, čini se, šenuo pameću“, zasmeja se vođa.
„Istinu govorim, neznani prijatelju; pre mnogo godina, kad sam prolazio ovim mestima, ovde je bilo beskrajno, nepregledno more, a sada nalazim bezvodnu pustinju...“
I njegov strašan glas, čini se, javi se iz dubine vekova.
„Po očima tvojim ne može se reći da si ludak“, reče vođa karavana, „ali kakve ja to ludosti čujem od tebe! Preci predaka naših predaka prolazili su ovim mestima, a pre njih prolazili su još mnogi – pustinja beše od pamtiveka i ostaje. Ti buncaš, starče, trabunjaš!“
Grub osmeh ostade pritajen na Šidharevim crnpurastim usnama. I on zakorači opet.
Ponovo protekoše vekovi za vekovima.
Stope skitača Šintara, stotinama godina gazeći zemlju, još ga jednom dovedoše u pustinju.
Približivši se granicama poznatog kraja, spazi on da na mestu pređašnih prostora sada huči vrlo prometan grad.
„E de, vi to brzo podigoste ovaj grad?“
„Kako to...podigli? Ovaj grad stoji već vekovima: preci predaka naših predaka – ni oni ne znadoše ko ga je osnovao i kada. Naš je grad starodrevan, kao i ceo svet.“
Tmurnim pogledom veliki skitač posmatraše grad. Na ulicama i trgovima vrveli su muškarci, žene i deca. Jedni su zamišljeno prolazili, drugi se bezbrižno odmarali, deca se nestašno igrala i galamila. Žene, nagizdane ružama i biserom, očaravale su muškarce i njihovi sanjalački pogledi obećavahu besmrtnu ljubav. Slatkorečivi govornici galamili su na trgovima o večnoj istini, o lepoti, o višim ciljevima čoveka...
A na Šidharevim mračno zbijenim usnama opet se zavijuga grubi, pobedniči osmeh.
„Prolazni tren koji ljudi nazivaju životom čini se večnost ovim
nesrećnicima... Spasonosna samoobmana!.. Pokušavaju da proniknu u tajne okeana života i da propisuju zakone neizmerne beskrajnosti... Ali život njihov je prolazniji od one senke koju stvara mali oblak kad promiče nad pustinjom... Ipak, da vidimo šta će biti sutra...“
I skitač ponovo krenu na put, sledeći neumornu trku vekova.
Prođoše vekovi i vekovi: nastupi sutra. Seti se Šidhar zaboravljenog grada, zažele da ga poseti.
Kad Šidhar dođe do gradske granice, na mestu grada spazi nepregledne vrtove s raskošno rascvetanim jesenjim cvećem. Na rečnoj obali igrale su mlade devojke. A čobanin je napasao stado ovaca uz glas svojih dvojnica.
„Kud se dede grad?“, upita Šidhar čobanina.
„Kakav grad?“, začudi se čobanin.
„Pre mnogo godina bio sam na ovim istim mestima; ovde se nalazio vrlo prometan grad. O njemu ja govorim...“
Čobanin, zaprepašćen od iznenađenja, gledaše Šidhara.
„Kad se pojaviše ovi vrtovi?“, upita Šidhar.
„Nerazumljive su tvoje reči...Preci predaka naših predaka i mnoga pokolenja još davno su pre njih napasali ovde stada. Ovi vrtovi postoje od pamtiveka...“
I opet se na mračnim usnama starog skitača zavijuga osmeh; prekornim pogledom ošinu čobanina.
„Jadni ljudi! Jučerašnje ne postoji za njih, oni priznaju samo sadašnje...Pevaju i nestašno se igraju, a ne predosećaju što će jučerašnji grob pod njihovim nogama da im bude sutra sopstvena raka...“
I opet zakorači Šidhar. Snežnobela kosa je pala na njegovo namršteno čelo. Išao je i, obuzet gorčinom, razmišljao kako je čovek prostodušno bezazlen, razmišljao je o prolaznosti njegovog života i naglom toku svega što postoji.

Persijska legenda

od **Shade** Uto Jan 15, 2013 9:42 pm

Јednom je neki pobožni čovek primio u svoj dom prosjaka i ponudio ga ručkom.
Каda је počeo dа sе mоli prе ručka, prosjak је tако počeo da psuје nа svако pominjanje imena Božijeg, dа gа је овај čоvек izbаciо iz кućе.Те vеčеri, Bоg mu sе јаvio rečima: „Тај čоvек mе pedeset godina psuje i proklinje, pа gа nikada nisam ostavio bez hrane, а ti nisi mоgao ni јеdаn оbrok dа mu dаš.

od **Boni** Sre Jan 16, 2013 3:50 pm

Muž i žena odu na odmor na jezero. Jednog jutra se muž vrati umoran od pecanja i odluči da odrema. Njegova žena, iako ne poznaje jezero, odluči da uzme čamac i da se provoza. Izvezla se nedaleko od obale, usidrila se i počela da čita knjigu.

Dok je čitala, priđe joj lovočuvar u svom čamcu i obrati joj se: "Dobar dan, gospođo. Šta radite?"
"Čitam knjigu", ona mu odgovara i misli: "Zar nije očigledno?".
"Vi se nalazite u oblasti u kojoj je pecanje zabranjeno", kaže joj lovočuvar.
"Žao mi je, ali ja ne pecam. Ja čitam."
"Da, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, vi svakog trenutka možete da zabacite udicu. Moraću da vas privedem."
"Ako to učinite, tužiću vas za seksualno zlostavljanje.", kaže mu žena.
"Ali nisam vas ni dodirnuo.", odgovara joj lovočuvar.
"To je tačno, ali imate svu potrebnu opremu. Što se mene tiče, svakog trenutka biste mogli da počnete."
"Doviđenja, gospođo. Uživajte u danu.", reče lovočuvar i ode.

Naravoučenije - Nemoj se raspravljati sa ženom koja čita.
Veoma je verovatno da ume i da razmišlja...

od **Femme** Pet Jan 18, 2013 11:39 pm

Bogojavljenska noć

Čitavu kasabu obavio je gusti mrak i samo što u maloj, sirotinjskoj kućici, tamo na kraju mahale, još treperi slaba svjetlost. To je kratka svijeća lojanica, bori se sa smrću…
Na poderanom dušeku leži bolesna žena. Blizu njezine glave je malo pendžere, kraj njega sjedi mršavi i blijedi sedmogodišnji mališa, pa zamišljeno gleda u nebo. Nalaktio se na kraj pendžera, podnimio se rukom, pa niti se miče niti govori.
- Majko boli li te puno?
- Oh..boli…
- Ne boj se sve će proći!
Po svemu nebu osule se zvijezde i kao da se smješkaju na njega.
Jedna zvijezda zatreperi, poleti i iščeznu u noći, ostavivši za sobom svijetao trag…
- Sad će! – tiho prošapta.
On je mislio da će sada popadati još nekoliko zvijezda i tada će biti ono što upravo i čeka: da će se otvoriti nebesa. Baš jutros je razgovarao sa svojim drugovima u školi, te jedan reče da se uvijek o ponoći, uoči Bogojavljenja, otvore nebesa. I tad, šta god ko zaželi, neka zaište, pa će mu se ispuniti.
- Ja ću iskati zlatna konja!- reče jedno.
- Ja carske haljine!
Samo je on šutio.
- A ti šta ćeš? – zapitaše ga.
- Ja… da mi ozdravi majka…
Već je smislio i rečenicu koju će reći. Ali mora brzo izgovoriti, pošto se nebo začas zatvori.
- Bože da mi ozdravi majka! – tako će reći.
- Majko! – zovnu je tiho. Još malo pa ćeš ozdraviti! A zatajio je kako će ozdraviti. Htio je najprije da joj izmoli od boga zdravlje, pa tek ujutru, kad se probudi zdrava i vesela, da joj kaže kako je čekao otvaranje nebesa i kako je on Boga umolio. Ujedanput kao da nestade svijeh zvijezda s neba… pa nije to da su trepnule i iščezle, nego kao da ih je neko zaklonio mračnim čaršavom. Malo-pomalo osvijetli malu sobicu jače nego što je lojanica osvjetljavala, dok ujedanput strašno sinu. I blisne tolika svjetlost da malome čisto zaslijepi oči. “Otvorila se nebesa”, kao da mu sinu kroz glavu.
glasno izgovori naučene riječi:
- Bože, da mi ozdravi majka!
Kako to reče svijetlost nestade. A tog istog časa on lijepo ugleda majku kako se diže s dušeka i ide njemu da ga zagrli. Ona bijaše sada tako lijepa, krepka, zdrava, kakvu je on poznavao dok je bio vrlo mali. A ona ga pritiste na prsa i poče ljubiti, toplo ljubiti. Ti poljupci bijahu mu tako dragi, tako slatki! Čisto ne zna šta bi radio od prevelike sreće. Pa i on zagrli nju i poče joj vraćati još toplije i jos slađe.
Zora je osvanula kad se probudio.

Svetozar Ćorović

od **Veca** Pet Feb 01, 2013 3:39 pm

Mladi student na jednom univerzitetu je pošao u šetnju sa svojim profesorom. Dok su šetali i razgovarali ugledaše pored puta par starih cipela koje su, po svemu... sudeći, pripadale siromašnom seljaku koji je u blizini radio u polju i koji je privodio kraju svoj posao. Student reče profesoru: “Hajde da se našalimo sa seljakom: sakrićemo mu cipele, a zatim ćemo se skloniti iza grmlja i posmatrati njegove reakcije dok ih bude tražio.”

Profesor mu odgovori: “Mladiću, nikada se nemoj šaliti na račun tuđe nevolje i bede. Budući da si bogat, možeš sebi priuštiti veće zadovoljstvo od ovog siromaha. Stavi zlatni novčić u svaku njegovu cipelu, a tada ćemo se sakriti i posmatrati njegovu reakciju.”

Student to i učini i obojica se skloniše iza nekog grma u blizini. Seljak je završio svoj posao i ubrzo došao preko polja do mesta uz put gde je ostavio svoj kaput i cipele. Dok je oblačio kaput, gurnuo je nogu u jednu cipelu i otkrio da mu je nešto u cipeli. Prvo je pomislio da je kamenčić, ali ubrzo shvati da je to zlatni novčić.

Sav u čudu pogleda u novčić, osvrnu se oko sebe, te poče posmatrati novčić neko vreme. Ponovo se osvrnuo na sve strane, ali nije video nikoga. Stavio je novčić u svoj džep, te nastavio obuvati drugu cipelu. Ali njegovo iznenađenje je bilo još veće kada je i u njoj pronasao novčić. Odjednom su ga savladale emocije. Bacio se na kolena, podigao glavu prema nebu i glasno počeo izgovarati molitvu u znak zahvalnosti. U njoj je govorio o svojoj bolesnoj i bespomoćnoj ženi i svojoj deci koja su bez hleba, a zahvaljujući nevidljivoj ruci koja mu je poslala novac, oni će biti spaseni.

Student je ostao duboko ganut, sa suzama u očima. Profesor ga upita: “Da li bi bio srećniji da si se našalio sa ovim seljakom nego što si sada?” Mladić mu odgovori: “Naučili ste me lekciji koju nikada neću zaboraviti. Sada stvarno razumem ove reči koje pre nisam razumeo: 'Više je blagosloven onaj koji daruje, nego onaj koji prima!'”

od **Boni** Uto Feb 26, 2013 8:27 pm

Kada vam se čini da gubite kontrolu nad svojim životom, kada 24h na dan nije dovoljno, setite se tegle od kiselih krastavaca……i kafe.

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe. Kada je čas počeo, bez reči je podigao veliku, praznu teglu od kiselih krastavaca, stavio je na katedru i napunio lopticama za tenis. Potom je pitao studente je li tegla puna. Složili su se da jeste.
Zatim je profesor podigao kutiju punu kamenčića i sipao ih u teglu. Blago ju je protresao. Kamenčići su se otkotrljali u prazan prostor između loptica. Tada je ponovo upitao studente je li tegla puna. Opet su rekli da jeste.
Sledeća kutija koju je profesor uzeo, bila je puna peska. Kad ga je sipao, pesak je, naravno, ispunio sve preostale šupljine u tegli. Pitao je još jednom je li tegla puna. Studenti su skrušeno odgovorili da jeste.
Onda je profesor ispod stola izvadio dve šolje pune kafe i ulio ih u teglu. Kafa je natopila pesak. Studenti su se smejali.
Sada! , rekao je profesor, kada se smeh utišao, hoću da shvatite kako ova tegla predstavlja vaš život. Teniske loptice su važne stvari u vašem životu: vera, porodica, deca, zdravlje i ostalo čemu se veoma predajete.To su one stvari uz koje bi vaš život i dalje bio ispunjen i kada bi sve drugo nestalo.
Kamenčići su ostale stvari koje su važne: posao, kuća....
Pesak predstavlja preostale stvari. Male stvari. Ako napunite teglu samo peskom, nema mesta za teniske loptice i kamenčiće. Isto vredi u životu. Ako potrošite sve vreme i energiju na male stvari, nikada nećete imati mesta za one važne stvari.
Vodite računa o stvarima koje su ključne za vašu sreću.
Igrajte se sa decom.
Nađite vremena za odlazak lekaru.
Izvedite partnera na večeru.
Ponašajte se kao da vam je ponovo 18 godina.
Uvek će biti vremena da se kuća očisti i urade popravke.
Prvo se pobrinite za teniske loptice - stvari koje su vam zaista važne.
Utvrdite svoje prioritete.
Sve ostalo je pesak.
Jedna je studentkinja podigla ruku i upitala šta je predstavljala kafa. Profesor se nasmejao: „Drago mi je što ste to pitali. Nju dolevam, kako bih vam pokazao, da bez obzira koliko mislite da vam je život pun, uvek ima prostora za šoljicu kafe sa prijateljem.“

Priče za kišne dane - Page 11 1325302773494777_large

Priče za kišne dane - Page 11 1325302773494777_large

od **Boni** Sub Apr 20, 2013 2:23 pm

Nekada veoma davno živio je jedan princ koji je u sve vjerovao, samo nije vjerovao u tri stvari. Nije vjerovao u princeze, nije vjerovao u ostrva i nije vjerovao u Boga. Njegov otac, stari kralj, rekao mu je da te stvari ne postoje. Mladi je princ vjerovao ocu, budući da u njegovoj zemlji nije bilo princeza, niti ostrva nije bilo u zemlji njegovog oca, kao niti bilo kakvog znaka o Bogu.
No, jednog je dana princ pobjegao iz palate. Stigao je do susjedne zemlje. Tamo je, na svoje iznenađenje, sa svake obale vidio ostrva, a na tim ostrvima čudna i uzbudljiva bića koja se nije usudio imenovati. Dok je tražio čamac, na obali mu je prišao čovjek u večernjem
odijelu.
„Jesu li ovo prava ostrva?” upitao je mladi princ.
„Naravno, to su prava ostrva”, reče mu čovjek u večernjoj odjeći.
„A ova čudna i uzbudljiva bića?”
„To su sve prave i istinske princeze.”
„Onda i Bog mora postojati!” uzviknu princ.
„Ja sam Bog”, odgovori čovjek u večernjem odijelu.
Mladi se princ vratio kući što je brže mogao.
„Dakle, vratio si se”, reče mu otac, kralj.
„Vidio sam ostrva, vidio sam princeza, vidio sam Boga”, prekorno reče princ.
Kralj se nije uzbudio.
„Ne postoje prava ostrva, prave princeze niti postoji pravi Bog.”
„Vidio sam ih!”
„Reci mi kako je Bog bio obučen?”
„Bog je bio u večernjem odijelu.”
„Jesu li mu rukavi bili zavrnuti?”
Princ se sjetio da jesu. Kralj se smješkao.
„To je uniforma mađioničara. Prevario te je.”
Potom se princ vratio u susjednu zemlju, na istu obalu, gdje je opet susreo čovjeka u večernjem odijelu.
„Moj otac, kralj, rekao mi je ko si ti”, razočarano reče mladi princ.
„Prošli si me put obmanuo, ali više nećeš. Sada znam da ono nisu prava ostrva niti prave princeze, jer si ti mađioničar.”
Čovjek na obali smješkao se.
„Žalim te, mladi čovječe. U kraljevstvu tvoga oca ima mnogo ostrva i mnogo princeza. No, tvoj te je otac opčinio, zato ih ne možeš vidjeti.”
Princ se zamišljen vratio kući. Ugledavši oca, pogledao ga je ravno u oči.
„Oče, je li istina da nisi pravi kralj, nego samo čarobnjak?”
Kralj se osmjehnuo i zavrnuo rukave.
„Da, moj sine, ja sam samo čarobnjak.”
„Onda je čovjek na obali bio Bog.”
„Čovjek na obali bio je neki drugi čarobnjak.”
„Sada moram čuti pravu istinu, istinu izvan magije.”
„Nema istine izvan magije”, reče kralj.
Princ je bio veoma tužan.
„Ubiću se!” reče.
Kralj magijom pozva smrt. Smrt stade na vratima i pozva princa sebi. Princ ustuknu. Sjeti se divnih, ali nestvarnih ostrva, i nestvarnih, ali divnih princeza.
„Jako dobro”, reče on. „Mogu se pomiriti s tim.”
„Vidiš, sine moj, i ti postaješ čarobnjak.”

Džon Fauls – “Čarobnjak”

od **Boni** Sub Maj 11, 2013 11:50 pm

JEDNA ŽELJA

Hodao čovek plažom i odjednom ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:

- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već ide dalje. Ali ovo je već treći put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.

Čovek se duboko zamisli i reče:
- Evo već dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim svoj zavičaj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest.
Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.

Duh se nasmija:
- To je nemoguće. Zamisli samo koliko ljudi treba da se most izgradi. I kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika!
Zamisli drugu želju.

Čovek se opet duboko zamisli i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan.
Voleo bih da mogu da razumem žene…da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute…
da znam zašto plaču…da znam šta one zbilja žele kad kažu “ma ništa”… da znam kako da ih usrećim.

Duh reče:
- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?

Priče za kišne dane - Page 11 October_c

od **Boni** Sre Avg 21, 2013 3:39 pm

Jedan siromašan mladić, prodavao je robu hodajući od vrata do vrata..., da bi platio školovanje. Umoran i jako gladan,odlučio je da zamoli za malo hrane na vratima sledeće kuće. Ipak, kad mu je mlada i veoma lepa žena otvorila vrata,posramio se, i umesto da zatraži malo hrane, zatražio je samo čašu vode.

Mladoj se ženi, videvši ga, učini da je možda gladan, i umesto vode, dade mu veliku čašu mleka. On prihvati čašu i vrlo brzo je popi, zatim je upita: Koliko sam dužan? Ona odgovori: Majka nas je učila da se ljubaznost ne naplaćuje.
Onda, od srca vam hvala - reče mladić. Mladić Howard Kelly, se odlazeći od te kuće, nije samo osećao fizički jačim, već je i vera u Boga i čoveka u njemu takođe ojačala, a bio je pre toga spreman da odustane i sve napusti.
Godinama kasnije, ta žena se jako razbolela. Lokalni doktori su bili nemoćni. Napokon, uputili su je u veliki grad gde su postojali specijalisti koji su mogli da prouče tu retku bolest koju je imala. Dr. Howard Kelly je pozvan takođe na konsultacije. Kada je čuo ime grada, čudno svetlo je obasjalo njegove oči.
Odmah je ustao i sišao do hola gde je bila njena soba. Ogrnut doktorskim mantilom ušao je da je vidi. Prepoznao ju je odmah. Vratio se u sobu za konsultacije odlučan da pruži sve od sebe da bi joj spasio život. Od tog dana obratio je specijalnu pažnju na njen slučaj.
Nakon dugačke borbe bitka je dobijena. Dr. Kelly je zatražio od finansijske službe da mu dostavi konačni obračun za njeno lečenje, na odobravanje.
Kad je dobio račun, pogledao ga je i dopisao nešto na dnu računa, i poslao joj je račun. Kada je žena dobila račun, plašila se da ga otvori - bila je sigurna da će morati do kraja života da plaća. Ipak, pogledala ga je, i nešto što je bilo napisano, na dnu racuna, privuklo je njenu pažnju.

Pisalo je: "Plaćeno u potpunosti jednom čašom mleka", potpis, Dr. Howard Kelly.

od sloboda Uto Avg 27, 2013 10:39 am

Ujedali ga zubati dani svuda po telu, šamarao ga život, urnisale situacije, na glavi mu nevidljivi trnov venac kao kruna svih propusta, steže misli, drži ga u lancima. Mučenik bez imena i prezimena, na raskrsnici izmedju svetova, ni tamo ni ovamo, jednom je čak mislio biti pisac jer ovoliko tuge od čoveka napravi ludaka, onoga koji bi da zapisuje boli na papir pa tako jednom od svega zapisanog načini čarobni napitak i ozdravi. Bog da da, setio se i dana kada je ono prvi put odlučio da ode u crkvu, da ode tamo pred vrata raja, pogleda istini u oči, oprosti bogu na svemu što ga je snašlo, u koži mekušca koji prašta neoprostivo iz koje bi da se nekako iskobelja, propištao kao lonac, ekspresno puca po šavovima, hoće da nestane kao da ga nije ni bilo, samo bogu sve da oprosti i stane sa ovim ludilom!

Kuda otići kad bi nekud išao, kome se uputiti?

'Ameno omenare imperavi ameno
Omenare imperavi emulari ameno
Omenare imperavi emulari''

Ponekada reči ne znače ništa ali nose, kao molitve.

by sloboda

od **Troja** Sre Dec 18, 2013 3:03 pm

У једној босанској касаби у време турске владавине, живљаше један Бег, који беше добар и племенит и према Турцима и према хришћанској раји. Оптуже злобни људи овога доброг бега Султану у Стамболу и Султан одмах посла новога бега у ту варош са наређењем да казни доброга Бега.

Дође нови Бег у касабу, заведе строги ред и закон и доброга Бега окова и баци у тамницу. Не би то доста новоме Бегу него одлучи да доброга Бега јавно казни и понизи. Нареди да га посаде на једно магаре тако да он буде окренут натрашке. Један Циганин је водио магаре кроз цео град, а пролазници су по турском обичају ударали кажњеника на магарету чиме ко стигне – рукама, ногама, моткама итд. Водио је Циганин магаре кроз целу касабу, како би прошао сваку улицу и сваки сокак и како би свако могао ударити сиротог Бега. Од силних удараца овај беше сав у крви и ранама, болно јечећи од болова.

Пред само вече ступише у последње сокаче касабе. Одједном на крају сокака појави се грдосија од човека, који им иђаше у сусрет. Сажали се Циганин и реши да опомене Бега.

- Добри Беже! Спреми се и скупи снаге да примиш још један ударац, иде нам у сусрет најкрупнији и најјачи човек у вароши. Ако његов ударац преживиш, спашен си.

- Хвала Циго, али тај крупни човек ме сигурно неће ударити, - узврати Бег.

У том наиђоше поред грдосије. Огромни човек се повуче у страну, окрете се према Бегу и дубоко поклони. Циганин и Бег прођоше.

- Молим те, реци ми, Беже, како си знао да те овај крупни човек неће ударити, када су те сви по вароши тукли? – упита Циганин зачуђено.
- Знао сам, мој Циго, - одговори Бег горко, - јер ово је једини човек у овом месту, коме никада никакво добро нисам учинио.

od **Troja** Sre Dec 18, 2013 3:08 pm

Muž i žena su šezdeset godina braka živjeli zajedno i nijedno od njih nije krilo ništa od svog bračnog partnera. Bili su sretni, voljeli se, razgovarali, pomagali jedno drugo. Među njima nije bilo tajni.

Ali supruga (tada već starica) je čuvala sanduk na ormaru i upozoravala više puta muža da ga ne otvara i ne pita šta je u njemu. Muž je poštovao njenu želju pa tako nije ni pokušavao saznati šta se krije u sanduku, sve do onog dana kad mu je žena jako oslabila i kad je doktor rekao da su joj dani odbrojani.

Tužan i nesretan muž je počeo razmišljati kako će ostati udovac i počevši razgledati stvari svoje žene koje je naumio sačuvati za uspomenu, pade mu pogled na sanduk. Uzeo ga je i odnio do kreveta na kom je ležala njegova bolesna žena, koja se ugledavši sanduk osmjehnula. Uplakanih očiju, gledajući svog voljenog muža, kog će uskoro napustiti, rekla je: “Sad ga možeš otvoriti!”

Muž je otvorio sanduk i našao u njemu dvije krpene lutke, igle za šivenje i 25.000 dolara, upitao je: “Zašto si čuvala ove stvari u sanduku?”

Odgovorila mu je šapatom:

“Kad sam se udala majka mi je rekla da je tajna dobrog i uspješnog braka ostavljanje svađe i prepirke i posavjetovala me da kad se god naljutim na tebe uzmem igle i konac i sašijem jednu lutku.”

Ovdje je skoro zaplakao, pomislivši: “Samo dvije lutke?! Znači za šezdeset godina braka samo dva puta se naljutila na mene?!”

Iako je bio tužan zato što mu je žena ležala na smrtnoj postelji osjetio se sretnim, jer je nije naljutio osim ta dva puta…. “Dobro,” rekao je, “sad znam za lutke, ali šta je sa ovih 25.000 dolara?”

Odgovorila mu je, sakrivajući suze da ga ne bi još više rastužila: “Ovo je suma koju sam skupila prodajući lutke.”

od **Paloma Blanca** Pet Dec 20, 2013 9:47 am

Ovo me podseća na vic o tome kad su muž i žena ostavljali po zrno pirinča u teglu svaki put kad prevare jedno drugo.
Kad je prošlo neko vreme, muž izvadi svoju teglu, punu do vrha, a u ženinoj tegli samo 3 zrna. On začuđen, zar je moguće da ga nije varala.
Ona mu odgovori da mu je vrlo često kuvala sutlijaš, zato što voli. Priče za kišne dane - Page 11 656435

od **Femme** Uto Jan 07, 2014 10:41 pm

Bodljikavo prase

Kad mu je hladno, bodljikavo prase traži drugu bodljikavu prasad da leže zajedno, da se zbiju jer im je tako toplije.

Da nemaju bodlje, to bi bilo lako, ali bodljikava prasad imaju duge i oštre bodlje. Kada se zbiju u gomilu, bodu jedno drugo. To nije dobro. A nije dobro ni kad im je hladno. Zato se bodljikava prasad dugo muče dok ne nađu neko zgodno rastojanje: da budu jedno uz drugo, a da se ne bodu. To rastojanje predstavlja lepo ponašanje.
Lepo ponašanje je: da ja ne povredim tebe, da ti ne povrediš mene, da pomognemo jedno drugom, da i meni i tebi bude dobro.

od **Veca** Pon Jan 20, 2014 2:32 pm

Jednoga dana, jedan bogataš dade korpu punu smeća jednom siromahu.
Siromah mu se nasmija i ode negdje s korpom.
Isprazni je, očisti i zatim napuni predivnim cvijećem.
Vrati se tom istom bogatašu i dade mu tu istu korpu.
Bogataš se začudi i reče: zašto mi daješ ovu korpu sada punu ovog predivnog cvijeća, kad sam ja tebi dao korpu punu smeća?
A siromah mu odgovori: SVAKO DAJE ONO ŠTO NOSI U SRCU.

od **Boni** Ned Feb 23, 2014 11:30 pm

Istina i laž su putovale u jedan grad. Narod koji ih je video govorio bi:

“Gledajte, Istina i Laž putuju zajedno!”

Narod ih je razlikovao po odeći. Istina je nosila odeću Istine, a Laž odeću Laži. Pre nego što su stigle u grad u koji su nameravale da dođu, obe odlučiše da plivaju u jezeru van grada. Posle plivanja, Laž je izašla prva iz jezera. Umesto da obuče svoju odeću, ona je uzela odeću Istine i obukla je. Ona je proračunala da će narod misliti da je ona Istina.
Tako, Laž je krenula sama prema gradu. Kasnije, Istina je izašla iz jezera i videla da nema njene odeće. Shvatila je da je Laž zgrabila njenu odjeću i obukla se u nju tako da narod poveruje da je ona Istina. Ali Istina nije htela da obuče odeću Laži jer nije htela da narod misli da je ona Laž. Zbog toga Istina je pošla gola prema gradu. Kada je ušla u grad, videla je sav gradski svet kako sluša Laž obučenu u odeću Istine. I Istina je pomislila:

“Narod verovatno misli da sam ja Laž.” i pođe među narod da objasni stvar. Ali narod nije želio ni da čuje Istinu. Naprotiv, narod je bežao od nje. Istina je onda rekla sama sebi:

“To je jako čudno, ovaj svet će prihvatiti Laž obučenu u odeću istine ali neće prihvatiti golu Istinu.”

od **Boni** Sre Mar 05, 2014 1:18 pm

Ovo je priča o jednom čoveku koga bih nazvao Tragačem.

Tragač je neko ko traga, ko traži, ali ko ne mora i da nađe ono za čim traga. To je neko, ko ne mora ni da zna šta traži. To je jednostavno čovek čiji život predstavlja traganje.

Tako jednog dana jedan Tragač oseti snažnu potrebu da krene za grad Kamir. Naučivši se da ozbiljno obraća pažnju na takva osećanja, koja dopirahu iz nepoznatih mesta do njega samog, ostavi sve i krenu na put.

Hodajući dva dana po prašnjavim putevima, najzad spazi u daljini obrise grada Kamira. I malo pre nego da stigne do samih kapija grada, pažnju mu privuče jedan brežuljak desno od puta, prekriven čudnim zelenilom i mnoštvom raznoraznog prolećnog cveća. Sa svih strana brežuljak bijaše ograđen lakiranom ogradom. Bronzana vratašca na ulazu namamiše ga da uđe.

Iznenada oseti da je čak i zaboravio na grad i da treba da se malo zadrži na tom mestu. Tragač uđe kroz bronzana vratašca i lagano pođe da se kreće između belog kamenja koja su ležala nasumično razbacana po zemlji.

Pusti da mu pogled kao leptir preleće preko svakog detalja u tom šarenom raju. Imao je oči tragača i možda je zato i otkrio natpis na jednom belom kamenu:

Abdul Tareg, živeo 8 godina, 6 meseci, 2 sedmice i 3 dana.

Malo se uznemirio kad je shvatio da taj kamen nije uopšte bio kamen, već nadgrobna ploča. Rastuži se pri pomisli da je tu bilo sahranjeno tako malo dete. Osvrnuvši se oko sebe, spazi, da je na susednom kamenu takođe stajao neki natpis. Približi se kamenu i pročita:

Jamir Khalib, živeo 5 godina, 8 meseci i 3 sedmice.

Tad se Tragač osjeti jako uznemireno. To predivno mesto bilo je ustvari groblje, a svaki kamen nadgrobna ploča. Jednu po jednu on poče da čita ploče. Na svakoj je stajao određen natpis: ime i životni vek. Obuze ga užas kada je ustanovio da je najstarije dete koje je tu bilo sahranjeno jedva imalo nešto više od 11 godina.

Pritisnut neizmernom tugom, sede na travu i zaplaka.

Stari upravnik groblja koji je slučajno tuda prolazio, videvši nepoznatog čoveka krenu prema njemu. Neko vreme ga je posmatrao kako plače, pa ga upita da li oplakuje nekog bliskog.

- Ne, ne plačem za nekim svojim – odgovori Tragač. Šta je s ovim gradom? Kakav užas se ovde dešava? Zašto ima toliko mrtve dece zakopane na ovom mestu? Kakvo se to strašno prokletstvo nadvilo nad ovim ljudima i nateralo ga da napravi dečije groblje?!

Starac mu odgovori:

- Smirite se, nema nikakvog prokletstva. Radi se o tome, da kod nas postoji jedan drevni običaj. Dopustite da vam pojasnim: kada neko dete navrši petnaest godina, roditelji mu poklone jednu sasvim malu beležnicu, kao ova koju ja nosim oko svog vrata. I kad god ga nešto mnogo obraduje, on treba da otvori tu beležnicu i da zapiše: levo, to što ga je obradovalo i desno, vreme trajanja te radosti.

Upoznao se sa devojkom i zaljubio se u nju: koliko je trajala ta neizmerna strast i radost? Jednu sedmicu? Dve? Tri i po?… Zapiši.

…

Uzbuđenje prvog poljupca? Koliko je trajalo? Minut i po, koliko i poljubac? Dva dana? Jednu sedmicu?…

Trudnoća i rađanje prvog deteta?

Ženidbe prijatelja?

Putovanje iz snova?

Susret s bratom koji dolazi iz daleke zemlje?

Koliko je trajala radost svih tih događaja? Satima? Danima?… Tako mi u naše male beležnice zapisujemo svaki trenutak naše radosti… Svaki trenutak.

Kada neko umre, običaj je da mu otvorimo bežnicu i da mu zbrojimo svo vreme njegove životne radosti i da ga zapišemo na grobu. Zato što verujemo da je to jedino istinski proživljeno vreme.

Jorge Bucay, “Tragač”

Priče za kišne dane - Page 11 Bestfriend

od **Boni** Pet Apr 04, 2014 11:20 am

Rasplakah se. Priče za kišne dane - Page 11 347737

Prema staroj priči, beba je prije rođenja upitala Boga:- Kažu da me sutra šalješ na Zemlju. Ali kako ću se ja ondje snaći ovako bespomoćna?- Odabrao sam jednog anđela za tebe. On će te čekati i brinuti se za tebe. Svakog će se dana dana s tobom smijati, dobivat ćeš njegovu ljubav svakog dana i bit ćeš sretno biće - odgovorio je Bog.- Kako ću se s ljudima sporazumijevati kad ne znam njihov jezik?- Tvoj će te anđeo naučiti jezik, pa ćeš se moći sporazumijevati. Dijete je podiglo glavu i upitalo:- Svi kažu da na Zemlji ima loših ljudi. Tko će me štititi?- Tvoj će te anđeo čuvati makar po cijenu života - odgovorio je Bog. - Hoćeš li mi barem reći ime mojeg anđela - upita dijete. - Nije važno kako se zove. Ti ćeš ga zvati 'mama’ - odgovori Bog.

od **Khallu** Pet Apr 04, 2014 9:48 pm

da Boni,i ja sam naletela na ovo negde pred porodjaj,cini mi se.lepo i dirljivo Priče za kišne dane - Page 11 536970

od Sponsored content