Omiljeni citati i odlomci iz knjiga

Sve što upravo proživljavaš samo je jedna od milion mogućih staza kojima putuješ.Zbog toga moraš uvek imati na umu, da je staza samo staza; ako ti osećaji kažu da po njoj ne smeš putovati, ne smeš na toj stazi ostati ni po koju cenu. Da bi imao pravilnu jasnost moraš živeti disciplinovanim životom. Samo tada ćeš znati da je svaka staza samo staza i da nije uvreda ni za tebe ni za druge da je napustiš ako ti tako tvoje srce nalaže. Pritom tvoja odluka da ostaneš na stazi ili da je napustiš mora biti oslobođena od straha ili ambicije.
Upozoravam te. Proveri svaku stazu temeljno i promišljeno. Proveri toliko puta koliko misliš da je potrebno.
Ovakvo pitanje samo star čovek postavlja.
Da li ova staza ima srce? Sve staze su iste, ne vode nikuda.
Ima staza koje vode kroz grmlje, ili u grmlje. Na mom vlastitom putu mogu reći da sam prešao duge, duge staze, a sada se nigde ne nalazim. Ima li ova staza srce?
Ako ima staza je dobra, ako nema staza je bez vrednosti.
Obe staze ne vode nikuda; ali jedna ima srce druga ga nema. Jedna čini da je putovanje veselo, dok njom putuješ, jedno si s njom.
Druga će učiniti da proklinješ svoj život.
Jedna te jača druga slabi.
Pre nego što stupiš na bilo koju stazu postavi pitanje: Da li ova staza ima srce? Ako je odgovor ne, to ćeš znati, i tada moraš potražiti drugu stazu.
Nevolja je u tome što niko ne postavlja takva pitanja; kad čovek konačno utvrdi da je izabrao stazu bez srca, staza je već spremna da ga ubije. Na tom mestu retki se ljudi zaustave da bi promislili i napustili stazu. Staza bez srca nije nikada prijatna. Moraš se mučno potruditi, čak, da bi uopšte njom krenuo. S druge strane, staza sa srcem je laka; nije potrebno da se trudiš da bi je voleo.
Rekao sam ti da izbor staze sa srcem mora biti slobodan od straha ili ambicije. Želja da se uči nije ambicija. Sudbina nas ljudi je da želimo znati.
Staza bez srca će se okrenuti protiv čoveka i uništiti ga. Nije potrebno mnogo da čovek umre a tražiti smrt je traženje ničega.
Za mene postoje samo putovanja stazama koje imaju srce, bilo kojom stazom koja ima srce. Njima putujem i jedini vredni izazov je da ih prođem čitavom njihovom dužinom.
I tako putujem – i gledam, gledam bez vazduha.

Karlos Kastaneda

Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, iscupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav, to je bar jasno. Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao, ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice.


"To sam ja, Edicka" - Eduard Limonov

Ne verujem u Boga sa velikim B, i uprkos tome što su toliko opipljivi, ne verujem ni u bogove sa njihovim malim b. Ne kao stvarne sile vaseljene. Ali verujem u tu kučku od boginje, Ironiju. Ona postoji u svim razdobljima. Vlada ljudima, bogovima i Bogom podjednako.
I ima opak smisao za humor.

D. Simons

Zamislite životnu energiju koja na nama pokušava da odsvira do, re, mi, fa, sol, la, si do
i nazad, a na svakom koraku neki nemuzikalni ego denfuje žice.
Jadne li muzike. Malo se toga može komponovati sa nekoliko tonova.
Mnogima je, stoga život često dosadan i prazan.
Sviraju istu pesmu celoga života sve dok ne ''odsviraju svoje''. Zato bivaju dosadni i drugima. Sve se čuje, makar se trudili da ljude prevare poturajući imlažne note svog imidža i ubeđujući ih: ''To sam ja. Tako ja zvučim!''
''Pa sviraj onda tu melodiju a ne ovu dosadnu i patetičnu.'' - odgovaraju oni koji nisu gluvi.

Nebojša Jovanović - Nečujna muzika postojanja

"Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj."

Priča o Milošu Crnjanskom i rukavicama od nape
Velibor Mihić





Priča o Milošu Crnjanskom i rukavicama od nape



Posle dobrovoljnog i uspešnog povratka iz višegodišnjeg samoizgnanstva, iz Londona, u Beograd ("Lament nad Beogradom"), Crnjanski i njegova supruga Vida, povratnici, bezdetni, već u godinama, jedno vreme su tiho i povučeno stanovali u hotelu "Ekscelzior" (i danas ima 2 zvezdice, a tek onda!... to mu - Crnjanskom - "dali"; a, posle smrti, Zadužbinu mu "smestili" pored klozeta u Francuskoj 7... idite, Srbi, i uverite se, sopče 3 x 2, ne milimetra već metra, PORED KLOZETA!!!... to su ti, isti!), na uglu Miloša Velikog i Lazarevićeve ulice (tad Lazarevićevo sokače). Posle će, takođe "razumljivim" gestom "uviđavnih" vlasti, dobiti stalno konačište u zgradi iznad restorana "Vltava", blizu parka, ispod "Kikevca"... (Na zgradi ima spomen-tabla s njegovim likom, da čovek ne poveruje! Uštinuo sam se nekoliko puta da se uverim da ne sanjam! Ali, istina je!!!)...

Ova priča se odnosi samo na njihovo hotelsko vreme... Za "vltavsko", reći ću, sad, samo, ovo: da mu je neko, neko od onih koji su ga svakodnevno obilazili, dosađivali mu, donosili mu grancle i imalin, vrteli se oko njega, obrtali kao smešne čigre, smetali mu... "strvoderi"!... "esnaflije"!... dodvoravali mu se, očekivali od njega predgovor ili da ih, bar, potapše po ramenu... a da to neko vidi!... sve go amater!... a redovno nepismeni!... "poznati pisci", članovi ovog-i-ovog... onog-i-onog!... ponekad ovog-i-onog ili onog-i-ovog... ma smejurija, jedna... od netalenata, podrepovića, "odaša" - a zna se i kom su pevali ode!... ima i antologija tog spama i srama!!!... "poznati"... a, ovamo, ni majci ne znaju da napišu pismo!... a kad progovore, "mrak huji iz tikve"... međusobno su se čitali i nagrađivali... polemisali i pljuvali... gurali se pored njega... nije šala, bre!... Crnjanski je to... "otac" "Seoba", "Dnevnika o Čarnojeviću", "Romana o Londonu"... "Sumatre"... "Stražilova", dakle, dodvoravali mu se... e, pa!... da se zna!... neko je, ponavljam, od takvih - "zdipio" - aha! - ili(ti), bez navodnika: ukrao! - iz kartonske kutije za deterdžent "pere sam", kraj ulaznih vrata u stan - rukopis-kupusaru, doduše nezavršen, njegovog romana "Cipelari"!... Neki hartijožder!... Pod kaput i... niza stepenice!... Ne, nije nategnuto, grešite... Međutim... Ali, o ovom, možda, nekom drugom prilikom... pa, možda, i u ovom časopisu koji mi je...

Polako, doći ćemo i do rukavica, iz naslova!... A rukavice su u vezi dvoboja, što je, samo po sebi, nemoderno, anahrono... prema tom... polako, ne "trčite pred rudu"!... možda ćete se i razočarati... Crnjanski i dvoboj!... ma 'aj'te, molim vas!... Mada je on bio poznata prznica, to se zna... Da nastavim...
Kad se, posle mnogo godina, vratio iz Ujedinjenog Kraljevstva, bio je više nego isprepadan, utučen, gotovo izgubljen. Sveg se plašio, od svakog i svačeg je zazirao... bukvalno drhtao... Bio je ubeđen da će ga otrovati!... Kao Tesla, dole se, u hotelski restoran, spuštao sa svojim ličnim priborom za jelo (za razliku od Tesle koji je svoj pribor, posle obroka, ostavljao na stolu, Crnjanski ga je vraćao u sobu). Plašio se komunista, još više komunjara! Nije im verovao... Lepo je, to, što ga majka Srbija ponovo prihvata na svoje materinske grudi, proglašava najvećim piscem na srpskom jezuku (ima, među nama, i jedan koji se na ovo poslednje smeška onim svojim pacovskim licem: misli da je on taj!... nije, nego!... nemaš, ti, brajko moj, visinu za Crnjanskog!), što će mu objaviti sve njegove rukopise, ali... svaki malo neobičniji zvuk u hotelskom hodniku, izluđivao ga je... Kad hotelski električar menja sijalicu u hodniku, on doživi zemljotres (I. Sekulić: "Kosta Zemljotres")! Kad nekog gosta pogrebnici iznose u sanduku niza stepenice (Eva Ras: "Ne grakći za mnom na stepeništu!"), on drhti misleći da je Smrt pogrešila sobu! Ima, tog, još... ali mi nemamo prostora, čeka nas rukavica... tj., RUKAVICE... iz naslova...

Predržite se... (s "e" umesto "i" u prvom slogu), polećemo...

Sedi Crnjanski u restoranu i... lepo vidi kako mu se približava ogledalo!... a u ogledalu - on! Crnjanski!... takođe sedi... I onaj u ogledalu drži šoljicu kafe... kao on... Crnjanski desnom a onaj u ogledalu levom rukom, što je normalno... I onaj u ogledalu... pardon!... NE SEDI... nego STOJI!... (greška u perspektivi percepcije).

- Ja sam vaš dvojnik - kaže omalen, zgurav, izboran, izmučen, u tamnom odelu, tankih usana, proređene kose... isti Crnjanski.

Pisac ćuti, šta će... šta biste vi, da vas, u nekom kolu klasne lutrije takva srećka potrefi, a?
U izvesnom smislu je možda i poverovao da neko tera šegu s njim pomoću ogledala, neki arhimedovski trik, ali... Već je bio spreman da tom svom dvojniku razbije njokalicu; u mladosti, mnogi su to iskusili, nije se, bogami, dao!... Skupo je naplaćivao uvredu...

Kad je Vidi, za minut-dva, ispričao svoju viziju, pošto se popeo liftom, naterala ga je da siđu u restoran i pogledaju sto gde se to desilo.
Dve šoljice su bile na stolu!
Opa, bato!...
- A koliko si kafa popio?
- Ne znam... Možda jednu, možda dve... nisam siguran...
- Je li vidiš?!... Odsad pijemo u sobi...

Ogledala nema, ili je sklonjeno ili ga nije ni bilo... Ma, hotel je, to, ima svoju mašineriju... to što ogledala nema, samo... (Velibor Mihić: "Hotel Jevropa").
Kroz dva dana, ista stvar, ista mada ne "u dlaku"...

Za istim stolom Crnjanski je jeo rakove... a onaj njegov dvojnik, za stolom preko puta je ili gulio proju, ili gulio pomorandžu, ili gulio klot pasulj... ili... šta se, još, guli... u hotelu s dve zvezdice?... pomozite... nije se videlo, bilo je mračno u restoranu Hotela "Ekscelzior", siromašnom hotelu s dve bedne zvezdice pa su štedeli na osvetljenju...
- Ja sam vaš dvojnik...
Crnjanski - slanik - pa u glavu!...

Puče... puče slanik!...

Konobar počisti a ispod oka gleda Crnjanskog, šta će... Onaj ko je napisao "Seobe" i "Drugu knjigu Seoba" može da razbije i solanu a ne slanik!...
Ćuti, neće reći Vidi. Nije, on, od juče. Uvek ju je slušao, a radio po svom...
Smišlja plan, taktiku i taktičku logistiku...
Čekaj, samo! "I mi konja za trku imamo", brajkoviću, moj!...
Potiskuje u sebi izgnanički resantiman...
Daje, na dlan, konobaru paricu bakšiša, mora zbog istorije... Pa u park, preko puta. Tamo gde se Kralj, Acin otac, igrao klikera kad je bio mali...
Čekaće. Koliko dugo? Koliko treba...
Nije uspeo da sačeka...

Vida ga spazila s prozora i, sva usplahirena, pozvala ga, gore. Moraju svi iz hotela. Direktor naredio da se istresu svi čaršavi, prebrišu svi patosi u hotelu "Jevropa"... pardon!... "Ekscelzior"... i nariktaju satovi!
Pazi, molim te! Balkan nije više Balkan... drago, to Crnjanskom, a kako i ne bi... Čim ostatak sveta korakne napred, njemu milo...

Iste večeri, u hotelu mu je priređen mali koktel povodom njegovog rođendana, kuvari igrali, direktor pevao, konobari izvodili mimikriju... nije mimikriju... izvodili... mi... mi... šta radi onaj Marsel Marso?... mi... mi... animaciju... mi... mi... pantomimu!...

Pipne se Crnjanski za buđelar, na mestu je. Pogleda Vidu, osmehuje se. Sve je u redu. Kad...
Kad, u dnu sale... spazi ga!...
Sedi, za svoj groš, ni luk jeo ni luk mirisao, gleda iz daljine šta se tu, na nazovi-koktelu, radi, samo sedi i gleda... inventariše političare i ćevapčiće, skrozira sponzoruše i donatorke, levake koji ne znaju gde im je desna i ludaje kojima je jedini pedigre bio što su se u ranom detinjstvu popele na ludaju... sve go amater!... ali obučen u krpice što karijerizam znače...

Naš junak odlazi do njega i pita ga na besprekornom engleskom:
- Ko ste vi? (Ovo prevedite na engleski, ja ne znam).
- Ja sam Jaša...
- Jaša?... Pa šta?... Koji Jaša?... Jaša Grobarov?... Jaša Almuli?...
- Jakov Petrovič Goljatkin...
Crnjanskog nešto preseče.
Naravno da je znao ko je Goljatkin.
A trebalo bi da znate i vi kad ste u društvu Miloša Crnjanskog.

Za amatere (ovde, ovako, da vas ne opterećujem fusnotom): Jakov Petrovič Goljatkin je glavni junak romana "Dvojnik" Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, ali... ali... i njegov dvojnik!... Tu smo!...
- Kakve to veze ima sa mnom?! - pita pisac.
- Kako nema... pogledajte... isti sam kao vi... Kao u ogledalu...
- Čujte, vi, ne znam ko vas šalje i s kakvom namerom, ali... ali... ako vas još jednom... Jeste li me čuli?!... Još, samo, jed...

Dvojnik se učtivo pokloni pa izađe u Takovsku ulicu i sede na onu istu klupu, u parku, preko puta gde je pisac sedeo i vrebao ga...
U sobi, motri na vrata.
- Vido, čuješ li nešto napolju?...
- Čujem trolejbuse.
- Ma ne to, nego da li nešto čuješ u hodniku?...
- U kom smislu?
- U sumnjivom smislu...

Dva dana i tri sata kasnije, vrata na njihovoj sobi se otvaraju - Vida zaboravila da zaključa! - a na otiraču, na slovima DOBRO DOŠLI, stoji glavom i bradom onaj Jakov Petrovič Goljatkin, dvojnik našeg junaka!
- Opet vi?! - zgranut je Crnjanski držeći klimavu kvaku otvorenih, tj., odškrinutih vrata.
- Dolazim, poslovno...
- Mičite mi se s očiju, mi...! Dok vas nisam zgromio! - grmi Crnjanski dok Vida samo napola čuje i polurazume, trolejbusi i autobusi u Takovskoj brundaju (Vladimir Nazor: "Medved Brundo").
- Ali, gospodine Cernjanski, budite razumni...
- Crnjanski, Crnjanski!
- Crnjanski... u redu, izvinite... Dolazim, poslovno... Naime, skupljamo dobrovoljan prilog za povratak Karađorđevića u Zemlju. Prestolonaslednik princ Aleksandar, kao što izvolite znati, po ženijalnoj zamisli...
- Genijalnoj...
- Zamisli... gospode Draškovića i Bećkovića, treba da se vrati u Beograd, stvar je, već, perfektuirana, utvrđen je i datum Njegovog Dolaska u Beograd... Đinđić, s Lukom na ramenima, dočekaće ga kod Londona... London - London... ima simbolike, ali...
- To se nikad neće desiti! Znate li vi koja je ovo zemlja?! Ovde će pre doći američki čelik nego Karađorđevići, potomci velikog Vožda...
- Grešite, g. Cernj... Crnjanski... Stvar je svršena, u aoristu, razumete?!
- A kakve veze vi imate s tim, moliću lepo, a, uz to, još mi idete na žifce?
- Živce...
- Nećete me, vi, još i ispravljati!... Dakle?!... Na sredu?!
- Pa, dali su mi ulogu Jakova Petroviča Goljatkina s tim da se preobučem u vas, trik je u potpunosti uspeo... Svaki prilog je dobrodošao. A evo i kutije za dobrovoljan prilog...
- Za šta vam, konkretno, treba taj novac?
- Za krečenje Belog dvora... Srpska posla... Zove se budući kralj, a nema se para za krečenje!
- A, tako... Hm... hm... Pa, koliko treba, nisam, baš, u prilici, ali ne begam... uopšte ne begam, gospodne... Koliko treba? Koliko ljudi... hoću reći: podanici... daju?... U proseku... Po koliko?
- Vaša volja, gospodine Crnjanski... Akcija je na dobrovoljnoj bazi...
Crnjanski se prebaci s noge na nogu, popravi kragnu na bade-mantilu i okrenu se prema unutrašnjosti sobe.
- Vido, koliko para možemo da damo?
- Kakve pare?
- Za kralja...
- Kog kralja?
- Pa našeg, pobogu! Za Acu! Čovek čeka...
Vida dođe do vrata. Gleda.
- Koji čovek?... Gde je?
Sad gleda i on, i levo i desno duž hotelskog hodnika.
- Ne znam... Sad je, tu, bio... Štuče...

I tako se ta epizoda završi, stilski ujednačeno ali sadržinski vrlo traljavo. U duhu fikcije, što bi rekao moderator Cicvara. Goljatkin u Crnjanskovom liku beše nestao!... Ali...
Na hotelskoj stazi od rogozine, ostala mala kartonska kutija! Kad su Miloš i Vida prebrojali novac, bilo je ravno 2.184,00 dinara (i slovima: dve hiljade sto osamdeset četiri)...
- Kad ga vidim, razbiću mu njokalicu! - reče Crnjanski.

Vida ga s nevericom pogleda, davno je prošlo vreme kad je njen muž bio prznica, ali oćuta. Mislila je o predstojećoj selidbi na Čuburu, u zgradu iznad restorana "Vltava", u stan koji im je namenio vrh države. I njima je trebalo para za krečenje, ali je ovde u pitanju čista koincidencija... ona nije čula o onom krečenju Belog dvora za Kralja...

Jedan dan i jedan sat kasnije (priča se ubrzava), bračni par Crnjanski je tresao ćebad na krovu hotela "Ekscelzior", kad... opet onaj čova, Jaša Goljatkin.
Čim ga je video, Crnjanski je bacio praker i kao ris pojurio na uštvu koja se tako vešto pretvara, čas je tu, čas nije...

Njegov dvojnik je, međutim, sad, imao ono lepo, geštrajft, odelo koje je Crnjanski u Londonu, samo u izuzetnim prilikama, nosio. Tip-top je izgledao. Ispavan. Zalizan. Nema gospodskih podočnjaka. Bela maramica u džepu leprša kao zastava. Lanac od džepnog sata. Puca od seljačkog zdravlja...
- Da obaramo ruku? - kaže on i tim jednostavnim pitanjem smesta "razoružava" našeg junaka koji se, već, spremao da mu nanu...
- Kakvu ruku?!
- Kako "kakvu"?! Pa, desnu, gospodine... Mi smo dešnjaci... Dole, u restoraciji, direktor hotela namestio sto, mnogi se oprobavaju... Džadžić oborio ruku Prici. Leka oborio ruku Peri "Konju". Karović oborio obe ruke Marasoviću pa sad svira nosom...
- Vi, meni, nećete, uspeti! Ja, sam, nekad, mačevao! Ruka, moja, desnica, kao, čelik, je, razumete, li, vi, ovo, što, vam, govorim?
- Izvinite, ali... čemu tolike zapete, svi se pitaju?
- Mucanje genija! Milošević, Nikola, postavio, dijagnozu... Pa, da, siđemo...

A šta bi s rukavicama od nape, iz naslova?... Zagubile se, valjda... Napa, jest mi neki materijal!... Dosad su se, sigurno, već i rasparile...

Život nije trka


Neke ljude pamtimo po njihovom izgledu, druge po onome što su rekli, treće po onome što su uradili, a neke pamtimo po tome što ih nismo upamtili. Njihova imena su nam uvek na vrhu jezika, ali nikako da ih izgovorimo. Reči nas izneveravaju i sve se pretvara u nerazgovetno mucanje koje uništava govor i pretvara reči u zvučne slagalice. Neprijatne situacije nastaju u trenutku kada sretnemo te ljude na ulici ili u autobusu ili, možda, u pošti. Tada se ispostavlja da oni nas pamte bolje nego mi njih i kada nas spaze, usne im se šire u osmeh i prilaze nam ozarenih lica, spremni – ukoliko je potrebno – da provedu naredna dva dana u razgovoru s nama. Međutim, mi ćutimo, piljimo u vrhove naših cipela kao da svakog trenutka mogu da počnu da rastu. Nastojimo da po svaku cenu izbegnemo njihov pogled, jer strepimo da će u našim očima prepoznati da ne znamo ko su. Sve što kažu i opisuju do najmanjih sitnica zvuči kao nešto što se dogodilo nekom drugom, nekome ko vas dobro poznaje, ali taj neko ipak niste vi. Strpljivi ste samo zato što se red u pošti polako pomera i što ćete tako uspeti da se napokon odvojite od tih neznanaca koji znaju mnoge detalje iz vašeg života, detalje kojih se ni vi više ne sećate i koje niste nikome ispričali, ni svojoj ženi, ni najboljem drugu iz vojske, pa čak ni svom psihijatru.

Na primer, među prijateljima mojih roditelja, prisećam se kao kroz maglu, postojao je jedan stariji čovek koji nije previše učestvovao u razgovoru, ali koji je na kraju neke diskusije, kao da želi da je rezimira, uvek ponavljao: „Da, da... Život nije trka, život nije takmičenje...” Onda bi stavljao šešir na glavu i odlazio u noć.

Danas se pitam da li je on doista postojao ili sam ga stvorio u nekom kutku moje mašte. Liči na jedan lik iz mojih ranih priča, na Rubena Rubenovića, predratnog trgovca štofovima, ali koliko znam junaci raznih priča i romana još nisu počeli da se pojavljuju u stvarnosti. Stoga mi jedino preostaje da i dalje nagađam i da se nadam da će se ta mala tajna jednog dana sama razjasniti.

U međuvremenu, sve češće mi padaju na pamet njegove reči, jer ako postoji nešto oko čega se danas svi slažu, onda je to činjenica da život jeste trka i da život jeste takmičenje. I to trka koja ne zanima sve ljude i takmičenje u kojem mnogi ne žele da učestvuju. Međutim, uzaludno je naše opiranje. Gotovo svi drugi misle drugačije i čine sve što mogu da bi vas uvukli u sve to. Satima će vas, na primer, nagovarati da kupite jedan od „pametnih telefona”, koje oni već imaju i koji vam omogućuju da budete povezani sa bilo kim i bilo čim na ovom svetu, uključujući i samog sebe. Doduše, tada govorite malo ukočenim, robotskim jezikom, ali brzo ćete se na to navići. Osim toga, budući da je u pitanju statusna stvar, kupovinom tog telefona porašće vam ugled u društvu. U očima prolaznika postaćete „onaj koji ne obraća pažnju na prolaznike”, „rob najmanjeg ekrana”, predstavnik „brzog života” i „neprekidne umreženosti”. Sve u svemu, postaćete zastupnik brzine i ideolog neprestane promene, upravo onog od čega ja pokušavam da se sakrijem i potražim utehu u sporosti.

Stoga u poslednje vreme pokušavam da otkrijem ko je bio taj stari poznanik mojih roditelja i da doznam odakle potiču te dve male fraze: „Život nije trka” i „Život nije takmičenje”. Zamišljam da je taj poznanik mojih roditelja bio pesnik i da su to fragmenti neke njegove pesme, napisane poučnim tonom, kao savet i uputstvo kako treba živeti. U vreme kada je on to napisao, život je tek počinjao da hvata zalet i otkriva brzinu, tako da je njegova pesma tada protumačena kao satirično viđenje tadašnjeg stanja stvari. Ali stvari su se promenile i ta pesma bi sada bila shvaćena kao proročka vizija, nešto kao ublažena verzija proročkih stihova Viljema Blejka. Sigurno bi se Blejk zgrozio kada bi se suočio sa našim svetom, mada bi – verujem – rado koristio kompjuter za dalji rad na svojim ilustrovanim knjigama.

Ne mogu da poverujem da ima još ljudi kojima nije dojadilo da jure za vremenom, da istovremeno rade nekoliko stvari, u pomami da budu najbolji ili najbrži. Zašto moramo da budemo bolji, zašto moramo da budemo prvi? Olimpijsko geslo ne glasi: „Važno je biti prvi”. Ono glasi: „Važno je učestvovati”. Drugim rečima, pobeda jeste važna, ali svet neće propasti ukoliko se ta pobeda ne ostvari. Pravi takmičari se prvenstveno bore protiv sebe, jer mi smo sami sebi najveći protivnici. Telo uvek igra neku svoju igru a o igrama (i spletkama!) uma ne treba ni govoriti.

Prema nekim istraživanjima ritam života u Evropi i Americi je podjednako brz radnim danima, od ponedeljka do petka. Razlika se uočava samo za vreme vikenda. Naime, tada Evropljani naglo usporavaju ritam i uživaju u neradnim danima, dok ritam američkog života ostaje podjednako ubrzan i niko nema vremena za odmor. Subota je radni dan, kao i svi ostali, a i nedelja je blisko prati. Uskoro će u Americi svi dani biti isti. Nadam se da se slična stvar neće desiti u Evropi, jer bi nekima kod nas to moglo da posluži kao argument protiv Evrope. (Mogu da zamislim zajapurenog diskutanta u skupštini koji trijumfalno govori: „Zamislite, pa oni rade svih sedam dana u nedelji!”) Na svu sreću, Evropljani vole da se odmaraju, kao da su i do njih dospeli oni krhki fragmenti koji kažu da „...život nije trka, život nije takmičenje...”.
David Albahari

Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti.
Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća. Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže, bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi, niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista srećan.
A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar – s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i podjednako je srećan.
Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije: pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a samo je geniju dato da bude još ponešto.
Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato. Mala ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije ideje, čitanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.
Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse. Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars. Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari; na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s nečim novim.
Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.
Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam ništa. Da sam nešto, ne bih mogao da zamišljam. Pomoćni knjigovodja može da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne može, jer je Kralj Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, neki drugi kralj, osim onog koji jeste. Njegova stvarnost ne dopušta mu da sanja.

Fernando Pesoa

"Kada bih imao jedan komadić života, dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta,
i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače.
Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u ”sladoledu od čokolade”.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otkrivenim ne samo telo već i dušu.
Bože moj, kad bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgrije sunce. Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama. Jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času svitanja.
Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni
poljubac njihovih latica. Bože moj, kad bih imao jedan komadić života. Ne bih pustio da prodje ni jedan jedini dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim.
Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih
zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete.
Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću već sa zaboravom.
Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi... Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put, prst svoga oca, da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugog odozgo jedino kada treba da mu pomogne da se uspravi.
Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od
veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem."

Zaljubljen u ljubav- Gabrijel Garsija Markes

Kada sam zaista počeo voleti sebe shvatio sam da su bol i emocionalna patnja samo upozorenja koja mi govore da trenutno živim suprotno od svoje istine. Danas znam da se to zove biti verodostojan.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam koliko može biti uvredljivo kada pokušavam da nateram nekoga da radi ono što ja hoću, iako znam da trenutak nije pravi i da ta osoba nije spremna za to, pa čak i onda kada sam ta osoba ja.
Danas, ja to zovem poštovanje.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam žudeti za nekim drugačijim životom i mogao sam videti da je sve što me je okruživalo u stvari bilo poziv da rastem i da se razvijam.
Danas, ja to zovem zrelost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, shvatio sam da sam pod bilo kojim okolnostima uvek na pravom mestu, u pravo vreme i da se sve događa u tačno pravom trenutku. Tako da sam mogao biti miran.
Danas to zovem samopouzdanje.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, prestao sam samom sebi krasti svoje vreme, i prestao sam praviti grandiozne projekte za budućnost. Danas radim samo ono što mi donosi radost i sreću. Radim stvari koje volim da radim i koje vesele moje srce i činim to na svoj način i u svom ritmu.
Danas znam da se to zove jednostavnost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe oslobodio sam se svega što nije bilo zdravo za mene: od hrane, ljudi, stvari, situacija i svega ostalog što me je vuklo ka dnu a dalje od mene samoga. U početku sam to zvao „zdravi egoizam“, ali danas znam da je to ljubav prema samome sebi.

Kada sam zaista počeo voleti sebe prestao sam želeti da sam uvek u pravu, tako sam manje grešio.
Danas sam shvatio da se to zove skromnost.

Kada sam zaista počeo voleti sebe, odrekao sam se navike da živim i dalje u prošlosti i da se brinem za svoju budućnost. Sada pak živim samo za ovaj trenutak u kojem se sve dešava.
Tako živim svakog dana i zovem to ispunjenje.

Kada sam zaista počeo voleti sebe spoznao sam da me moj um može poremetiti i da se od nekih svojih misli mogu razboleti. Ali čim sam počeo da koristim svoje srce, moj um je dobio dragocenog saveznika.
Danas ovu vezu zovem mudrost srca.

Nema potrebe da se plašimo svađa, suočavanja niti bilo kakvih problema, jer i zvezde se ponekad sudare pa i iz sudara nastane neki novi svet.
Danas, ja znam: to se zove život.

Amin Maluf - Baldasarovo putešestvije

"Kada Bog spoji, tu nema greške, jer on spaja duše, a ne papire. Čovek je taj koji je izmislio spajanje papira. Bog se smeje tome i nastavlja da spaja duše kako se njemu sviđa. A čovek plaća danak što je pokušao da preuzme ulogu Boga. Mislio je da se duše spajaju tako što se uzmu dva papira, zapečate se i onda je to spajanje za uvek. Mora da se celo nebo smeje tom nemoćnom pokušaju imitiranja Boga. Za to vreme, dok čovek slavi sebe i svoju izmišljenu moć, duše su još uvek slobodne i lutaju tražeći deo sebe…. Deo koji im nedostaje, da bi mogle da žive, da bi mogle da osete smisao svog postojanja..."