Omiljeni citati i odlomci iz knjiga

od **Shade** Sre Dec 01, 2010 3:58 pm

Ne znam šta tražim, ni gde treba da tražim, ali sam u jedno siguran

- da je to negde blizu i da ću ga nekako prepoznati i osetiti.

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga 55125810

Neki ljudi pobeđuju, osvajaju, ali osećaj gubitništva ih tera da se iznova dokazuju, pa tako nastavljaju sa pobedama, sve do trenutka kada, istrošeni, padnu pod noge neprijatelju. Onda tek shvate da su sve dotadašnje pobede pretvorili u životni poraz, jer nikad nisu pobedili srcem, već su, u želji da budu pobednici u očima drugih, nesvesno pobedili sebe.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje, i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, sa mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Slaviša Pavlović

od **Shade** Pet Dec 03, 2010 8:46 pm

Dugo sam verovao da u svakoj generaciji ima nekoliko duša, nazovite ih srećnicima ili prokletima, koje su prosto rođene tako da ne pripadaju, koje dolaze na svet poluodvojene, ako hoćete, bez čvrste veze sa porodicom ili mestom ili nacijom ili rasom; da možda ima na milione, milijarde takvih duša, možda isto toliko nepripadajućih koliko i pripadajućih. Jer su oni koji cene stabilnost, koji se plaše prolaznosti, neizvesnosti, promena, podigli moćan sistem stigmi i tabua protiv neukorenjenosti, te razarajuće antidruštvene sile, tako da se uglavnom prilagođavamo, pretvaramo se da nas motivišu vernost i solidarnost koje u stvari ne osećamo, krijemo svoje tajne identitete ispod lažne kože onih identiteta koji su odobreni pečatom "pripadajućih". Ali, istina procuri u naše snove; dok smo sami u krevetu (jer noću smo potpuno sami, čak i ako spavamo sa nekim), vinemo se, letimo, bežimo. A u budnim sanjama koja naša društva dozvoljavaju, u našim mitovima, umetnostima, pesmama, slavimo nepripadajuće, drugačije, odmetnike, čudake.

Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite.
Možda nas, na kraju krajeva, i nema tako mnogo.
Možda i unosimo razdor i možda smo antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i lepo sanjaj.

TLO POD NJENIM NOGAMA - Salman Ruždi

od **Shade** Uto Dec 07, 2010 1:12 pm

" Svi ljudi imaju zvezde, ali one svima ne znače isto. Za one koji putuju zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za naučnike one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo gore ćute. Ali ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema ...
- Šta hoćeš da kažeš ?
- Kada budeš noću gledao u nebo, budući da ću ja živeti na jednoj od njih, budući da ću se ja smejati na jednoj od njih, tebi će se činiti kao da se sve zvezde smeju!
I on ponovo prsnu u smeh.
- A kada se utešiš jer čovek se uvek uteši, bićeš srećan što si me upoznao. Uvek ćeš mi biti prijatelj. Želećeš da se smeješ sa mnom. I ponekad ćeš otvoriti svoj prozor, tako, iz pukog zadovoljstva ... A tvoji prijatelji će se čudom čuditi kada vide kako se smeješ gledajući u nebo. Tada ćeš im reći:
- ''Da, zvezde me uvek uveseljavaju!''
A oni će smatrati da si lud. Uvaljivaću te u grdne neprilike ...
I on se ponovo nasmeja.
- To će biti kao da sam ti, umesto zvezda, poklonio hrpu malih praporaca koji umeju da se smeju ..."

Mali princ
Antoan de Sent-Egziperi

od **Khallu** Pet Dec 10, 2010 11:57 pm

Beseda na gori

Zato vam kažem: Ne brinite se dušom svojom šta ćete jesti, ili šta ćete piti; niti telom svojim, u šta ćete se odenuti. Nije li duša pretežnija od hrane, i telo od odela?

Pogledajte na ptice nebeske kako ne seju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice, pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?

A ko od vas brinući se može pridodati rastu svome lakat jedan?

I za odelo što se brinete? Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu.

Ali ja vam kažem da se ni Solomon u svoj slavi svojoj ne odenu kao jedan od njih.

Pa kada travu u polju, koja danas jeste, a sutra se u peć baca, Bog tako odeva, a kamoli vas, maloverni?

Ne brinite se, dakle, govoreći: Šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odenuti?

Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaše nebeski da vama treba sve ovo.

Nego ištite najpre Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati.

Ne brinite se, dakle, za sutra, jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga.

Isus Hristos (Matej, 6:25-34)

od **Shade** Pon Dec 13, 2010 7:02 pm

____________________________

Neka vam dani koji dolaze donesu mnogo sreće, zdravlja, i naravno smeha sa
onima koji vas vole i koje volite, smeha najviše, kao što pesnik reče, on
nam uvek nedostaje.
Paradoks našeg vremena kroz istoriju je da imamo veće kuće ali kraće živce,
šire puteve ali uža gledišta.
Trošimo više, a imamo manje, kupujemo više ali uživamo manje, više pogodnosti ali manje vremena.
Imamo više diploma, ali manje razuma, više znanja ali manje rasuđivanja.
Više stručnjaka ali ipak više problema, više znanja u medicini ali
manje zdravlja.
Pijemo previše, pušimo previše, trošimo nesmotreno, smejemo se premalo,
vozimo prebrzo, previše se ljutimo, prekasno ležemo, ustajemo previše
umorni, čitamo premalo, gledamo TV suviše.Volimo preretko i mrzimo
prečesto.
Naučili smo kako da preživljavamo ali ne i da živimo.
Dodali smo godine životu ali ne i život godinama.
Stigli smo sve do meseca i natrag.
Napravili smo velike stvari ali ne i bolje stvari.
Savladali smo atom ali ne i svoje predrasude.
Pišemo vise
ali učimo manje. Planiramo više ali postižemo manje.
Naucili smo žuriti ali ne i čekati.
Ovo su vremena brze hrane i sporog varenja, velikih ljudi i sitnih
karaktera, brzih zarada i plitkih odnosa.
Ovo su dani luksuznijih kuća ali uništenih domova.
Ovo su dani
brzih putovanja, jednokratnih pelena, moralnosti koja se može
odbaciti, jednodnevnih predstava, umornih tela, i tableta koje čine sve - da
nadomeste vitamine, hranu, ali i da stišaju, ubiju.
Smejte se često, dugo i glasno. Smejte se dok ne izgubite dah.

Suze se događaju. Izdržite, odbolujte, preživite.
____________________________
Recite ljudima koje volite da ih volite, u svakoj prilici.
Život se ne meri brojem udisaja koje napravimo, nego trenucima koji nam
oduzmu dah.

George Carlin
_______________________________________

od **Shade** Sub Dec 18, 2010 12:52 am

"Odjednom ugledah, negde pri poslednjim stranicama koje govore o njemu, jedan cvet, neobican cvet, za koji mi se u prvi mah ucini da je utisnut kao vinjeta ili shematski prikaza neke biljke koja se nasla u svetu mrtvih kao primerak izumrle flore. U objasnjenju, medjutim procitah da je to osnovni cvetni motiv na slikama mog oca. Uzeh drhtavim rukama da precrtavam taj neobican cvet. Bio je najvecma nalik na golemu oljustenu i raspuklu pomorandzu, ispresecanu tankim crvenim linijama poput kapilara. Na trenutak sam bila razocarana. Dobro sam znala sve crteze koje je moj otac islikao u dokolici po zidovima, daskma, flasama i kutijama, ali ni jedan nije bio slican ovome. Da, rekoh u sebi, cak i oni mogu da pogrese. A onda, precrtavsi tu golemu ljustenu pomorandzu, procitah posednji pasus i vrisuh. Probudila sam se u goloj vodi. Tada sam zapisala sve sto sam zapamtila iz tog sna. I evo sta je od svega ostalo... Znate li sta je pisalo u tom poslednjem pasusu? Da je Dj. M. poceo da slika kada se u njemu pojavio prvi simptom raka. Da se, dakle, njegovo opsesivno slikanje cvetnih motiva poklapa sa razvojem bolesti.
Kada sam pokazala taj crtez doktoru Petrovicu, potvrdio mi je, ne bez cudjenja, da je sarkom u utrobi mog oca izgledao upravo tako. I da je efloracija trajala bez sumnje godinama."

Danilo Kis

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga 56406910

od **Khallu** Čet Dec 30, 2010 11:56 am

PUTEVI I CESTE

Put: traka zemlje po kojoj se hoda pješke. Cesta se razlikuje od puta ne samo zato što se po njoj vozi autom, nego i time što je tek crta koja spaja jednu tačku s’ drugom. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dvije tačke koje spaja. Put je pohvala prostora. Svaki dio puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo. Cesta je pobjedničko obezvrijeđivanje prostora koji, zahvaljujući njoj, danas nije ništa drugo do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena. Prije nego što su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih duša: čovjek je prestao žudjeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga. Ni svoj život nije vidio više kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tačke do tačke, od čina kapetana do čina generala. Vrijeme života mu je postalo tek prepreka koju treba savladati što većom brzinom. Put i cesta, to su ujedno dva različita poimanja ljepote. U svijetu cestá, lijep krajolik znači oaza ljepote, spojena dugačkom linijom s’ drugim oazama ljepote. U svijetu puteva je ljepota neprekidna i stalno promjenljiva, i na svakom koraku govori: “Zaustavi se”.

Milan Kundera

od **Shade** Čet Jan 06, 2011 2:17 am

Umeće malih koraka

"Ne molim Te, Gospodine, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka.
Učini me sigurnim u procepu vremena. Obdari me osetljivošću da odredim što je veoma važno, a što manje važno.

Molim Te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da zapazim svetlost i vrhunce, da s vremenom na vreme nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.

Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.

Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proticati. Obdari me treznim saznanjem da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života - uz koje rastemo i sazrevamo.

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga Baleri10

Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji će mi strpljivo reći istinu.

Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.

Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.

Stvori od mene čoveka koji će brazdati duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".

Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.

Nauči me umeću malih koraka."

Antoine de Saint-Exupéry

od **Femme** Ned Jan 09, 2011 12:36 am

Дует душа – Ана Атанасковић

Ко има уши - нека чује!
Ако није расположен за песму, нека отвори очи и - нека види!
...А видеће ситну књигу, исписану топло и нежно, о чему сведоче сви до којих је дошла, на чијим корицама пише „ Дует душа“, Ана Атанасковић.
Шта год изабрао од та два, ипак ће чути, макар однекуд из себе, тиху мелодију која постепено прераста у крешендо, и која прати, као неизоставна музичка подлога, само неке сасвим посебне људске судбине.
Кад склопи очи, осетиће како и његова душа понавља питања која је неко други, давно, изговорио: „Кога да служим?“, „Кога да заволим?“, „Коме да будем веран?“, „Куда ћу?“ и поновиће, по ко зна који пут, неминовно: „Обележен сам“.

Обележени се распростиру пред другима онда кад више не могу да побегну од себе спознатих. Тада пред људе бацају бисере своје душе: истине о себи и свету, оне утиснуте у дно зенице, у дно јагодица прстију и дно душе, јер су толико дубоке и снажне.

„Дует душа“ сачињен је од многогласја: иако су два гласa доминантна, један мушки, глас Славена Атанасковића, кочијаша краља Александра Обреновића, и други, женски, глас његове рођаке Ане, професора енглеског( која као и он, долази у Београд, град изненађења, који постаје њен дом, најпре њено прибежиште а касније и уточиште), њихове гласове, као и у хору у коме се зна да има оних који предводе и оних који су ту да би увеличали и нагласили лепоту најталентованијих солиста, прате и неки други гласови, који такође формирају дуете.

Славен Атанасковић говори нам о себи и својима, али и о нама и нашој прошлости, оној заједничкој, националној и незаобилазној.
Пажљиво посматра шта се дешава око њега, првенствено у краљевској породици, јер је у краљевој служби и милости. Омогућава да пратимо догађаје који су уздрмали Србијицу почетком двадесетог века.

Јако светло бачено је на женидбу краља Александра Драгом Машин, и суноврат који је убрзо уследио. Славен је очаран младим краљем, а краљици, као и остали, не опрашта то што чита и преводи књиге, што се бави науком, што окупља ондашње интелектуалце, што успева да својим држањем очара многе, јер је опште мишљење да је дама лаког морала, превртљива и похлепна. Тек кад својим телом покуша да заштити свог мужа и краља, када га загрљајем штити од бајонета, мада је и то узалуд, Славен јој одаје поштовање и признаје себи да се огрешио о њу.

Говорећи о догађајима на двору, Славен говори и о својој љубави, својој мржњи, страховима, надама.Говори о местима на којима су се састајали знаменити Срби онога времена, о чувеним кафанама „ Дарданели“ и „ Албанија“, о Радоју Домановићу, Браниславу Нушићу, Јаши Продановићу, Богдану Поповићу, Ђорђу Генчићу, али и о људима непознатим историји, који су били учесници у важним догађајима тог смутног времена, и који су такође некоме говорили о ономе што је вредно памћења, јер је то и туга и опомена..

Оставши сам, без посла, без краља, без драге, без идеала, он слути да ће ново, превратничко време, изменити лице Београда којег је толико волео:

„Коме сада да служим, мислим се, кога да заволим, коме да будем веран?
Јасно видим: у новом, превратном времену, Конак ће бити срушен до темеља, неће се ни знати да је постојао, вила Обреновића у Смедереву биће опљачкана, основаће се Универзитет који је Драга осмислила...
Кафане многе ће се срушити...
На месту Дарданела изградиће се зграда Управе фондова, касније ће постати Народни музеј. „ Албанија“ ће дуго издржати...
Изградиће се нова, велелепна црква светог Марка.
Преименоваће све од Обреновића, чак и ловиште. Име ће хтети да им затру.Растуриће њихова имања. Завршиће посао започет убиством кнеза Михаила.
А наставиће се, заташкано, оно што је добро покренуто. Основаће се Универзитет, Драгина тежња, али се о њој неће ни зуцнути. Не волим тако.
Куда ћу? Обележен сам.
Не знам. А знам да је сад овај мој вилајет, овај несигуран корак, тежак као смрт.“

Задивљујућа је вештина којом Ана Атанасковић успева да дочара ондашње време и атмосферу, не ускраћујући уживања ниједном нашем чулу: можемо осетити укус свежих кифлица, мирис божура, чути звуке првог аутомобила („сокоћала“) довезеног из Беча у Београд, музику гардијског оркестра, можемо видети каква су се одела носила, како је листало дрвеће, како су официри убили свог краља и како је његов кочијаш, као потоњи човек на свету, стојао сам на улици, желећи да се скамени, да обневиди, да нестане.

Ана, женски глас у дуету, приповедач који наизглед нема ништа заједничко са Славеном, осим крвног сродства, које у почетку делује као узгредно наведена чињеница, такође започиње своју исповест гоњена унутрашњим немиром да се „проспе“ пред нама, иако је и њој самој необјашњиво зашто то чини.
Није то било сасвим објашњиво ни њеном рођаку, ни Селимовићевом Нурудину, ни Андрићевом фра Петру, ни Татјани Лариној, ни Андреасу Саму, ни Ћопићу док је писао писмо свом стрељаном пријатељу, песнику Диздаревићу, ни Цвајговој Непознатој жени, нити било коме кога немир присиљава да остави сведочанство о себи, на спасење другим душама које имају исте немире, у ма ком времену живеле и како год се звале.

И она нас најпре враћа и прошлост, у своје детињсво, као што је то учинио њен предак, Славен, чији је глас почео да је дозива, однекуд изнутра, најпре тихо, а онда, кад се и физички уселила у зграду у којој је њен предак становао док је био у служби Александра Обреновића, на Андрићевом венцу, тај глас је постајао све снажнији, све док је није дозвао и, у дуету, запевао са њом тужну песму о судбини која је иста за све људе њиховог сензибилитета.

Потресне су приче о детињству, жедном нових сазнања и светова; о пожртвованим родитељима; о сестри, која је постала мера за бол, чије су је тужне очи гледале и кад је била далеко од ње, о Београду, најпре познатом из родитељских и рођачких прича, а онда из посета, и коначно - студентских и професорских дана; о М-у, човеку – усуду, са којим је открила себе другачију, себе слободну и срећну; о младом ратнику, добровољцу, учеснику у Карађорђевим бунама, који такође одлази од куће, гоњен својим немиром и жељом да његова Србијица постане коначно своја и слободна.

Лик несмиреног ратника охрабрује да се устане после пада, да се боримо против таме која нас обузима у тренуцима слабости, кад се наћемо на ракршћу, онако како се увек нађу они који срцем јуришају у све окршаје.

Након приче непознатог младића, следи прича о Кори, односно Деметриној ћерки, Персефони, коју је отео Хад, бог подземног света, заљубљен у њу, горећи од жеље да му она буде краљица.И она је написана у првом лицу.

Кад се нађе у царству таме, људска душа пати. Ономе ко је одувек волео светлост, обитавање у царству таме у почетку изгледа као страшна и незаслужена казна. Међутим, у тренутку кад схвати да и патња има смисла, да је све што се дешава део промисла Божијег, она васкрсава из сопственог пепела:

„ То што ме је живу закопао научило ме. Искуство дна подигло ме. Површински слој склизнуо је са мене ту, под земљом.Скинула сам, схватих, своју кору претходности, уврежених понашања, страхова,неодговарајућих маштања. Сазрела сам као клас...И постадох права ја...“

Схвативши да је не може својом љубављу учинити срећном, иако ју је желео за своју краљицу, Хад јој у једном тренутку нуди слободу али, због слатког нара коме није одолела, нема право да је врати у свет живих. Изненадивши и саму себе, откривши да га је у међувремену заволела, она му је одговорила: „Не желим“. Схватила је да је победила мрак тако што је разумела његову сврсисходност, и та победа учинила је да њено лице светли и у мраку.
Душа се покајала, очистила, па заблистала у свом сјају, свесна да је цела тек кад у себи споји и лето и зиму, и срећу и тугу.

„Кад шетам испред свог дворца, поред језера Успомена,често се сетим дана искушења и знам, увек, да сам их морала проћи, како бих могла да будем господарица. Да сам, симболично, морала дубоко да загазим у своје поноре и преобразим се да бих постала владарица.“

Господарица своје судбине налази се на раскршћу, и креће путем за који не зна куда води.Док се спушта од дворова ка Добрињској улици, чује гласове свих душа које су се пред иконостасом молиле:

„ Једна се издваја, увија се око мене. Чујем, пита: Кога да служим?Кога да заволим ?Коме да будем веран? Куда ћу? Обележен сам.
Да ли то говорим ја? Исте су ми речи у грлу, куљају.Сродна ми је душа.Носи на души исти печат празнине и безнађа...“

Јунакиња се нада да ће све бити другачије кад све то испише или изговори једном заувек своју муку, кад је повери Њеном Величанству Белини Хартије:

„Можда ће овај бол да престане кад свима признам.
Не знам. А знам да је сад овај мој вилајет, овај несигуран корак, тежак као смрт.“
***

„Дует душа“, Ане Атанасковић, модеран је психолошки роман, мада садржи, самим тим што дотиче чињенице везане за историју Србије, помиње знамените личности и догађаје, и елементе историјског романа.

Свет се дочарава из субјективне перспективе, а и фабула се реконструише из свести приповедача који се смењују. Осим крвног и(ли) духовног сродства, заједничка им је трагика које ниједан мислећи човек, очигледно, не може бити лишен, те остаје сам и уверен да је сваки човек увек на губитку.

У имагинативне догађаје писац уводи читаоца посредством унутрашњег монолога неког од приповедача., без обзира да ли прати хронолошки след догађаја или се враћа уназад и примењује ретроспекцију.

Ана Атанасковић врши поетизацију прозног казивања.
Приповедање о историјским догађајима, у чијем је средишту брачни живот Александра Обреновића и Драге Машин, или пак о унутрашњим доживљајима јунака непознатих историји, проткано је лирским тоном и бројним стилским фигурама: оригиналним персонификацијама, метафорама, учесталим епитетима...

Доживљај природе је такође упечатљив јер се природа не схвата као нешто одвојено од човека, што има сопствени живот, већ као нешто што је срасло са људском судбином, неодвојиво је од ње.

Ево неких синтагми из романа које то потврђују: дан мек; блага, сетна топлота; густ глас; тополе лепорепке; дивотна зграда; вода гиздава, ћудљива, охола, дубока, чедна; потуљени облаци; узаврели догађаји;сталожена, мудра, измучена вода, дубока тишина...

Описи су често персонализовани, представљени као садржај свести: „Разгранавам се“, „Кораци згаснуше“, „Град се распупио“, „Никако да расковитлам своје мисли“, „Шта је то са мном? Зашто сам стегнуто стабло, од кога се не може ништа издељати? Зашто сам плашљив, зашто непроходна?“, „ Крт сам. Жедан као земља.Њене рујне, свилене косе, слатке као најбоље вино. Њеног корака.“...

И оригинална поређења иду у прилог томе: тром као равничарска река, коса боје печурке лисичаре, раздраган као џивџан, нема као вир; љубопитљив као семе; кише тешке као женске хаљине; крв опоро мирише као млад орах; Србија, мала као коштица; очи плаве као сутон; пењем се ка њој као пузавица; јака као хрид; косе валовите и тешке као пљусак...

Израз је, нарочито у првом делу романа, концизан, сведен на минимум речи, а опет – раскошан.Та лирска, кондензована проза често има мелодију и ритам.Да је распоређена у стихове, личила би на подужу поему.

Лепоти израза доприносе и речи које новија литература, у тежњи да следи модерне токове, сасвим запоставља, а Ана Атанасковић инсистира на њима. То су речи које представљају део народног блага, оног коме нема цене, и у којима читалац који воли мелодију изворног језика може бескрајно уживати, чак и кад нису сасвим у духу стандардне лексике, али доприносе карактеризацији ликова : владарица, бездетна, нахерни кров, амрел, узвишица, радозналац, газдује, љубопитљив, след, замандаљена, прстеновати некога, пустопољина, порочник, ухлебити, дажд, укотвити...
********
Ослушните!...Тихо, једва чујно, као да на прстима иде, неко се искрада од своје стварности – крвника, надајући се да ће је неко, на спавању, једном изненадити и разнети у парампарчад.
Тај бегунац иде вама у сусрет.Бежао би главом без обзира да зна куда треба бежати и може ли се уопште игде побећи...А не зна...И не зна хоће ли му ико пружити руку...Мрак је...Читав свет му сада изгледа као тамни вилајет, јер је несигуран и неоткинут од свега што чини његов досадашњи живот...
“Драга“..,.“Ана“...,“Александре...“,“ Јоване“,“ Усуде мој..!- дозивају се нека имена, као у молитви...“Кога да волим? Коме да будем веран?Куда ћу? Обележен сам...“
...Ту је...неко ко је обележен...душом...љубављу... тугом... болом... надом...неко вама сродан...
( „Месечева соната“ просипа се по калдрми...)

Виолета Милићевић
_________________

od **Khallu** Pon Jan 10, 2011 11:07 am

DVIJE TAJNE

Prigrlivši objeručke ono neizbježno, prestao sam da osjećam strah. Reći ću vam u čemu je tajna kod straha:on je apsolutista. Strah igra na sve ili ništa. On će poput svakog tiranina tlačitelja,
ili vladati vašim životom s glupom i zaslijepljujućom svemoći, ili ćete ga nadjačati, pa će njegova moć iščeznuti u vidu lastinog repa.
Još jedna tajna: dizanje bune protiv straha, svrgavanje tog nakinđurenog despota, uglavnom nema nikakve veze sa “hrabrošću”.
Na nju nas nagoni nešto daleko neposrednije: prosta potreba da se odmaknemo korak naprijed u životu. Prestao sam da se plašim jer ako su mi dani na zemlji odbrojani, ne ostaje mi ni časak za traćenje na zort.

Salman Ruždi

od **Femme** Uto Jan 18, 2011 11:41 pm

Istina o mržnji

Istina o mržnji je sazdana od sto niti. Pokušaću da ukažem bar na dvije. Postojali su i još postoje učitelji mržnje. Oni koji svoje narode uče mržnji kao što djecu uče tablici množenja. Ta proizvedena mržnja, a znaju se i sredstva, i najbrži načini njene proizvodnje, ne može se precijeniti. Jer nikad, kao danas, nisu moćnici raspolagali tolikim i toliko učinkovitim oruđima za proizvodnju mržnje. Mislim da tim oruđima, danas, svaka vlast, od svojih podanika, može napraviti šta god poželi. Gotovo je prirodno postalo da ljudi kupuju novine i gledaju TV kako bi doznali koga će danas da mrze. A sad nešto o ljudskoj prirodi. Lav Tolstoj je negdje napisao: voli se ono što se razumije. Iz tog ugla gledano, mrziti je mnogo lakše nego voljeti. Da bi nekog volio, moraš uložiti napor da ga shvatiš, da uđeš unutra, da ga pogledaš iznutra: mržnja bi, na taj način, mogla biti dokaz i izraz vječite ljudske gluposti, mentalne ograničenosti, duhovne lenjosti. Za mržnju ne samo da nije potrebno ulagati nikakav saznajni napor, ni rad mašte, nego obratno: da bi mrzio Drugog, neophodno je da o njemu ne znaš ništa. Zato su stereotipi, to jest predrasude jednih o drugima, tako pouzdani prozvođači mržnje: stereotip naređuje da obustaviš vlastito mišljenje, a laž o Drugom ti servira kao krajnju istinu o njemu. Ako se vratimo Tolstoju koji kaže da se voli što se poznaje, nema nikakve sumnje da su prozvođači mržnje rukovođeni obratnom mišlju: mrzi se ono što se ne poznaje.

Marko Vešović

od **Shade** Sre Jan 19, 2011 6:42 pm

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima.
Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh.
Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas.

Duboko verujem da se veličina jednog čoveka ne ogleda u tome koliko
ume, zna i može, već koliko je spreman da podeli sa onima koji to isto nemaju, ne znaju i ne mogu.

Bez obzira da li je to negde zapisano, znam da ću uspeti.
Ako to nije predodređeno, predodrediću, ili ako nije suđeno, ja ću to da uradim.
Ako stignem do granice, precrtaću je, ako naiđem na kraj, stvoriću od njega početak.

Kada čovek dotakne dno, obično se preda, zastaje i tako pasivan, ukočen od svoje ogorčenosti i poraza, ostane na dnu. To se zove pesimizam. Retki su ljudi koji to dno, taj poraz i tu ogorčenost razumeju na pravi način, pa ponovo, nepredano kreću, s mnogo više sigurnosti, svesni da od dna ne mogu dalje i da svaki pokušaj, bez obzira koliko loš bio, vodi ka uzvišenju. Skoro uvek, ljudi tog tipa, pronađu svoje mesto na piramidi uspeha, pa tako bezbrižni i iskusni, gledaju dno kao najobičniju odskočnu dasku. To je za mene optimizam.

Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti s dozom sumnje, neverice, čak i kao laž jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a još lakše ih neispunjavaju. Verujem kako je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, kako bi svi postali vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.

Slaviša Pavlović

od **Femme** Sre Jan 19, 2011 8:22 pm

Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju, doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla, da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka, jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas! Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja, pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti, kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje, ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili, ili usudili, da mu kažete. Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život. I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!

Radivoj Lola Djukić

od **Shade** Sre Jan 19, 2011 8:51 pm

Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.
Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas. Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo. Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti. Zato što je to moja ruža.
I on se vrati lisici:
Zbogom, reče joj on.
Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne.
Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš. Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio. Ti si odgovoran za tvoju ružu.

Antoan-Sent Egziperi "Mali princ"

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga 18508010

od **Shade** Pon Jan 31, 2011 9:19 pm

''Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle, ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

________________________

Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika,
niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal, priroda i sudbina.

________________________

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle, ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.
Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.

________________________

Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.
Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal, priroda i sudbina.''

Borislav Pekić - Novi Jerusalim

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga 4elementaD

Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će prije nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvijek u istoj ravni. Da je nerazumijevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumjeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Borislav Pekić

od **Shade** Pon Jan 31, 2011 9:45 pm

" Taština nad taštinama, sve je taština.

Kakva je korist čoveku od svega truda njegova
kojim se trudi pod suncem?

Naraštaj jedan odlazi a drugi dolazi, a zemlja stoji uvijek.

Sunce izlazi i zalazi i opet hita na mjesto svoje odakle izlazi.

Vjetar ide na jug i obrće se na sjever. Ide jednako obrćući se
i u obrtanju svom vraća se.

Sve rijeke teku u more, a more se ne prepunjava.
Odakle teku rijeke, onamo se vraćaju da opet teku.

Sve je mučno, da čovek ne može iskazati, oko se ne može nagledati
niti se uho može naslušati.

Što je bilo, to će i biti
Što se činilo, to će se i činiti
i nema ništa novo pod suncem.

Ima li što za što bi ko rekao: vidi, to je novo?
Već je bilo za vijekova koji su bili prije nas.

Ne pominje se što je prije bilo
ni ono što će poslije biti neće se pominjati
u onijeh koji će poslije nastati.

Ja , propovednik, bijah car nad Izrailjem u Jerusalimu.
I upravih srce svoje da tražim i razberem mudrošću sve što biva pod
nebom.
Taj mučan posao dade Bog sinovima ljudskim da se muče oko njega. "

BIBLIJA

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga 58543210

od **Femme** Pon Jan 31, 2011 10:25 pm

SRPSKA POSLA
Za ljute rane

Čoveku nijedna boljka ne bi mogla ništa, kad bi svi delovi ljudskog organizma starili istovremeno. Sve bi boljke bile izlečive i svaka bi budala bila besmrtna, a ne samo genijalni ljudi koji ponegde žive i posle svoje smrti. Nađete se pred lekarom, a on vas pita šta vam je, gde vas boli? Kako da mu objasnite da je vaš slučaj beznadežan i da osećate žal za sobom. Doktore rekao sam svom lekaru, ne vredi me lečiti: jetra mi je ušla u devedesetu godinu, leva ruka ima pedeset i tri, desna šezdeset i jednu, levo mi je oko staro pedeset godina, a desno šezdeset i osam, levo uvo je odustalo od života, a desno pažljivo sluša sve, čak i najgadnije vesti, želudac odbija da sarađuje sa umornim crevima, a leva se noga ruga desnoj koja ne može da prati njen ritam. Srećni su samo ljudi, velim, kojima mozak padne pre penisa, i ne znaju o čemu se radi. Hoće li medicina ikad naći pilulu za sve boljke odjednom?

Doktor, inače moj stari prijatelj, gleda podozrivo.
„Nema pilule za sve boljke odjednom”, kaže samouvereno. „Na šta se žališ, šta te najviše boli?”
Srbija, kažem ja.
Gle, gle, kaže Doca. Radoznao je. Oči mu iskre. Biće da nisam prvi prijatelj koji mu je prijavio da je Srbija bolesna.
„Šta je sa Srbijom” pita podrugljivo.

Ne zna se, velim od čega sve Srbija boluje, a svakojaki konzilijumi je leče po svome. Domaći i strani hećimi nikako da se saglase kakvu terapiju da odrede našoj lepoj, maloj i napaćenoj otadžbini. Oni kojima Srbija nije ništa rugaju se onima koji veruju da im je otadžbina majka. Ako vam je to mama, kažu nam, grešila je, a vi se pokajte i platite njene grehe. Siluju nam mamu sa svih strana i zahtevaju da aplaudiramo. Da l' je to normalno?

Sumnjam u dijagnozu koja je Srbiji postavljena u Hagu, i koju svako malo potvrđuju u Briselu i Vašingtonu, uz podršku nevladinih patronažnih sestara i braće iz Beograda. Posebno se nerviram zbog amaterske hirurgije koja će joj, sva je prilika, biti uvedena kao jedini lek. Ako poverite Evropi da Srbiju zbog svega boli glava i duša, može se dogoditi da nam, kao nogu, amputiraju Kosovo. A onda hor prestoničkih kukumavki otpevava stranim horovima: doobro je, ćopaćemo, ali bićemo živi.
„Bensedin”, kaže Doca
Odrezali su, velim Crnu Goru od Srbije, i dive se svojoj veštini, razdvojili su nas bez kapi krvi. Odakle krv i da poteče, ranije je isceđena.
„EKG”, kaže Doca.
Sestra me smešta na krevet i aparatom cinkari rad mog srca, izveštaj će dati svom DB-u, svom doći. Sestra me pita šta će na kraju s nama biti i kako će se sve ovo završiti. Kažem joj da sam siguran da ona ne želi to da zna. Ne bih joj rekao šta će biti s nama i da to znam.

Mere mi pritisak. Ispada da mi je pritisak normalan. E moj Doco, brunda, izmerite vi meni pritisak iz Bisela i Všingtona, lako me je proglasiti zdravim kad mi merite pogrešan pritisak.
„Krv”, kaže Doca.
Sestra pokušava da mi izvadi krv iz vene na desnoj ruci. Ne ide. Velim joj da mi vadi krv iz starije i umorne vene, predlažem joj da pokuša da me bocne u levu ruku, tamo je vena osam godina mlađa.
I evo krvi.
Vraćam se Doci. Kad tamo zaseo borac-prvoborac. Jeste li primetili, pita me borac, da Tito nikad nije posetio nijednu stranu ambasadu, a ambasadore je primao samo kad mu predaju akreditive ili donese notu svoje vlade.

Šta vam to znači, pitam.
Doca mi namiguje. On zna da ja znam šta mu to znači. A prvoborac se raduje što mu se ukazuje prilika da razvije svoju teoriju.
Lepu smo vam državu napravili, a vi ste je sjebali, kaže prvoborac.
Uz kafu smo utvrdili da još nismo sjebali državu, ali da se ozbiljno radi na tome.

BRANA CRNČEVIĆ

od **Femme** Čet Feb 10, 2011 12:52 am

"Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta i darovao mi nešto malo života, iskoristio bih ovo vrijeme najbolje kako znam. Vjerojatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam, ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem. Cijenio bih stvari prema njihovom značenju,a ne prema njihovoj vrijednosti.Spavao bih malo, vise bih sanjao,znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svjetla. Hodao bih kad se drugi zaustave, budio bih se kad drugi spavaju.Kad bi mi Bog darovao mrvicu života, obukao bih se jednostavno, okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje tijelo, vec i svoju dušu. Uvjeravao bih ljude, kako se varaju, kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti.Ne znaju da stare baš zato što izbjegavaju ljubav!Djeci bih napravio krila,ali uzeo bih im ih dok se ne nauče letjeti.Starijim osobama bih kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću već s napuštenošću. Toliko stvari bih se naučio od vas, ljudi... Naučio sam da svi žele živjeti na vrhu planine, zaboravljajući da se istinska sreća skriva u samom načinu penjanja na vrh. Naucio sam da kad novorođeno dijete uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvijek.Naucio sam da čovjek ima pravo gledati na drugoga odozgo samo onda kad mu hoće pomoći da bi se podignuo. Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti, ali u stvarnosti nemam baš puno od toga, jer kad me polegnu u grob, to ću zaboraviti.Govori uvijek što osjetiš, a čini što misliš.Kad bih znao da te danas posljednji put vidim pospanu,snažno bih te zagrlio i molio se Bogu da mi dozvoli biti tvojim anđelom čuvarom. Kad bih znao da su to posljednje minute što te vidim, rekao bih ti 'volim te' i ne bih glupo pretpostavljao da to znaš. Uvijek ima nekakvo sjutra i život nam daje mogućnost učiniti dobro djelo, ali danas je sve što mi ostaje, htio bih ti reći da te veoma volim.Niko nema zagarantvono sjutra-niti mladi, niti stari. Možda danas posljednji put posmatras one koje voliš. Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas, jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš, žalices za danom u kojem ti je nedostajalo vrijeme za jedan osmijeh, za jedan poljubac, da si bio prezauzet da bi im prenio posljednje želje.Budi stalno blizu onih koje voliš, govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš i budi prema njima dobar; nađi vremena i reci im ' žao mi je','oprosti','molim te','hvala'i sve ostale riječi ljubavi koje poznaješ.Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli. Zato moli Boga za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti. Pokaži svojim prijateljima i bližnjima kako su ti veoma potrebni."

GABRIEL GARCIA MARQUEZ

od **Femme** Sub Feb 12, 2011 2:52 pm

Homo poeticus - Danilo Kiš

Ko vam kaze da ne treba traziti od pisca da tumaci svoje delo? Reci cu vam, u poverenju, da je to jedna smicalica koju su izmislili nasi vatrogasci, jedna ofucana frazetina po kojoj je pisac budala i trbuhozborac, on ume jos nekako da sroci svoje romane, ali to sto je napisao to ostaje za njega tajna, to znaju samo kriticari, pogotovu ako je pisac vec mrtav ili dovoljno zaosijan ka vecnosti, pa pusta kriticarima i citaocima, naravno, da oni budu kompetentni da kazu znacenje i smisao onoga sto je pisac rekao,da to prezvacu i pljunu pred citaoca i pisca podjednako,pa da se drce kao s trucnjaci koji su procitali kardiogram ili desifrovali rendgenski snimak pluca i i karlice(pogotovu karlice).

To pisci cesto vole, tu kompetentnu laz, to kriticarsko citanje iz plecke, jer otkrivaju zabezeknuto no zadovoljno da su njihove prazne(poetske i prozne) brbljarije zapravo govorile o problemu "Coveka", o "Otudjenju", o "krizi savremenog sveta" i o slicnim velikim problemima, ili o svima istovremeno, pa stoga im i ne pada na pamet da kazu nesto o svom delcetu, osim da ga hvale na sva usta, pozivajuci se na misljenje kriticara, a pisci sami, sto se njih licno tice, oni veruju u autoritet kriticarev, pa ako je on rekao da tu tako pise, onda je to tako, stvar je viseznacna i visesmislena, raznorazna tumacenja su neophodna, delo je viseslojno i visesmisleno, paradoksalno, pisac jasno i glasno priznaje da je budala i trbuhozborac, ako nije u pitanju "inspiracija";

Cuvajte se mladi prijatelju, pisaca koji ne znaju sta su napisali, i zasto su to napisali, cuvajte se knjizevnika koji zamenjuju razum anegdotom: oni ili suruju sa vecnoscu (pa vas stoga niti vide niti slusaju,oni zaudaraju na lesinu) ili su budale.

_______

Bojim se da ću vas unekoliko, štaviše, da ću vas uveliko razočarati: moja je misao satkana od skepse, ona je skepsa sâma, i njeno bi se osnovno načelo moglo izraziti ovako: nikoga ni u šta ne možeš uveriti, svaki je čovek svet za sebe, usamljena planeta, zvezda ili zvezdani prah (to ponajpre), meteorska čestica koja se po nekim slepim zakonima privlačnosti-odbojnosti susreće sa drugim česticama, sudara, sudara suludo, besmisleno, a govor, govorenje, tu je samo izvor novih nesporazuma.

„Težnja za istinom“ to je samo protivtežnja banalnosti, a banalnost je nemoralna. Jednako nemoralna ako je potekla iz neznanja kao i onda, pogotovu onda, ako je potekla iz kukavičluka. Na književnom polju banalnost iz neznanja radja (ili, tačnije: umnožava) uniformnost, uništava zdravu ljudsku snagu, umnožava djubrište opštih mesta, povećava potrošnju hartije, ona je, jednom rečju, ekološki problem.

Banalnost je neuništiva kao plastična boca!

Druga vrsta banalnosti, koju radja kukavičluk, to je takodje banalnost opštih mesta, no iz nje proviruje još i laž: kukavica čeka da mu se dâ mig šta će i kada će napasti, a dotle ga ohrabruju da istraje u svojoj laži, da svoju istinu, svoje saznanje odloži.

od **Femme** Ned Feb 20, 2011 10:55 am

Bandura Marijeti - Danilo Kiš

Ne brini, nijedna kurva na svetu ne bejaše iskrenije ožaljena... I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.

("Smrti se ne podvaljuje; cveće ima svoju jasnu dijalektičku putanju i biološki ciklus kao čovek: od cvetanja do truljenja; proleteri imaju pravo na iste posmrtne počasti kao i gospoda; kurve su proizvod klasnih razlika; kurve su (dakle) dostojne onog istog cveća kojeg su i gospodjice iz dobrih kuća." Itd.)

Volela je i pomagala mornare svih luka! I nije imala predrasudu prema boji kože, rasi ili religiji. Uz njene su se grudi, male ali lepe (...), privijale crne znojave prsi mornara iz Njujorka, žute ćosave prsi Malajaca, medvedje šape hamburških dokera i tetovirane grudi locova sa Albertskog kanala, u njen su se ljiljanski vrat ustiskivali, kao pečat sveopšteg bratstva medju ljudima, malteški krst, i raspeće, i zvezda Solomonova, i ruska ikona, i zub morskog psa i talisman u vidu korena mandragole, a izmedju njenih nežnih butina protekla je reka vrele s***e i slila se u njenu toplu v***u kao u matičnu luku svih mornara, kao u utoku svih reka...

Svi smo mi ovde, kamaraden, svi smo mi članovi jedne velike porodice, ljubavnici, verenici, šta kažem: muževi iste žene, kavaljeri iste dame, braća istorupčići koji su se napajali na istom vrelu, pili rum na usta iste boce, plakali pijani na istom ramenu i povraćali u isti lavor, onaj iza zelenog baldahina...

Skini kapu. Ne brini. Nijedna gospodjica iz dobrih kuća ne bejaše iskrenije ožaljena.
I nijedna ne bejaše sahranjena sa većim počastima.

od **Shade** Pon Feb 21, 2011 3:27 pm

Sofijin svet - Justejn Gorder

Kako razum gusi mastu

To je jasno svim umetnicima. Ali se onda iznenada desi kao da su sva vrata otvorena i sve fijoke otvorene. Sve navre samo od sebe - i mi mozemo da uzmemo upravo one reci i one slike koje su nam potrebne. To se dogadja kada malo" podignemo" poklopac nesvesnog. To je Sofija ono sto mozemo nazvati nadahnucem.

Izgleda nam kao da ono sto slikamo ili pisemo ne dolazi od nas samih.
To mora biti cudesno osecanje. Ti si to sigurno i sama dozivela. Takvo stanje nadahnuca se lako moze proucavati, na recimo, preumornoj deci. Dogadja se da deca budu toliko umorna da deluju kao da su potpuno budna. Iznenada pocinju da pricaju - izgleda kao da koriste reci koje jos uvek nisu naucili. Ali oni ih jesu naucili, reci i misli su bile" latentne" u svesti, ali tek tada kada su popustili sva obazrivost i sva cenzura, one naviru.

I za jednog umetnika moze biti vazno da razum i naknadno promisljanje ne dobiju pravo da kontrolisu jedno manje ili vise nesvesno stvaranje.
Da ti ispricam jednu kratku pricu koja to ilustruje?
- Rado!
- To je istovremeno i jedna veoma ozbiljna i veoma tuzna basna.
- Samo ti kreni.

Bila jednom jedna stonoga koja je fantasticno plesala svojim nogama. Kada bi plesala, skupile bi se sve sumske zivotinje da je gledaju. I sve su bile zadivljene njenim izuzetnim plesom. Ali postojala je i jedna zivotinja kojoj se nije svidelo sto stonoga plese. To je bila jedna zaba krastaca. Valjda joj je samo zavidela.

Kako da navedem stonogu da prestane da plese? Razmisljala je krastaca. Nije mogla tek tako da kaze kako joj se ples ne dopada. Nije mogla ni da kaze da sama bolje plese, jer bi to bilo smesno vec i kao iskaz. Ali je onda smislila jedan djavolski plan.
- Da ga cujem!
Sela je i napisala stonogi pismo.

"O, ti neuporediva stonogo!" Napisala je. " Ja sam odani obozavalac tvog izuzetnog umeca u plesu. I jako bih volela da znam sta ti cinis kada pleses. Da li ti prvo podignes levu nogu broj 28 a, zatim desnu nogu broj 59? Ili pocinjes ples podizuci desnu nogu broj 26 pre nego sto podignes desnu nogu broj 99? Ocekujem odgovor. Pozdrav od krastace."- Ogavno!

Kada je stonoga primila pismo, odmah je pocela da razmislja o tome sta stvarno cini kada plese? Koju nogu prvo pomeri?
Sta mislis, sta se dogodilo? Mislim da stonoga nije nikad vise zaplesala.
Tako se zavrsilo.
I tako se to dogadja kada naknadno razmisljanje razuma ugusi mastu.

Kratak sazetak -
Dragi prijatelji, ovom pricom sam htela samo da ukazem na to , da treba biti ponekad obazriv po ptanju svoje maste i stvaralstva. Da se nebi dogodilo da dozvolimo da citavog zivota neciji razum gusi nasu mastu. Masta je veoma vazna u nasim zivotima jer potstice ono dobro i lepo u svima nama. Nazalost desava se da i sami to sebi radimo ali nehotice i bezazleno. Imam tu srecu da sam okruzena prijateljima koji mi daju inspiraciju, i kada sama svojim razumom po nekada ugusim mastu, tu su divni ljudi koji mi budu inspiracija, a koji me nisu nikada pitali ono a," kako"?
________________________________

Dovde si mozda uspela da me pratis, draga Sofija. Ali da li je Platon zaista tako mislio. Zar je mislio da takvi uzorci postoje u nekoj sasvim drugoj stvarnosti?
On to nije smatrao bas tako bukvalno tokom celog svog zivota, ali se tako mora shvatiti bar na osnovu nekih od Platonovih dijaloga. Pokusajmo da pratimo njegove argumente.

Kao sto sam rekao, jedan filozof pokusava da odredi nesto sto je vecno i nepromenljivo. Naprimer, nebi bilo bas nesto posebno korisno napisati jednu filozofsku raspravu o postojanju nekog odredjenog mehura od sapunice. Za pocetak nebi niko uspeo da ga dobro prouci pre nego sto bi se on odjednom rasprsnuo. Kao drugo, verovatno bi bilo tesko prodati jednu filozofsku raspravu o necemu sto niko nije video i sto je, osim toga, postojalo samo pet sekundi.

Platon je smatrao da se sve sto vidimo u prirodi oko nas, da, sve sto mozemo da dodirnemo i osetimo, moze uporediti sa mehurom od sapunice. Jer nista od onoga sto postoji u svetu cula nije trajno. Tebi je, naravno, jasno da se svi ljudi i sve zivotinje pre ili kasnije raspadnu i umru. Ali cak se i jedan blok mermera menja i lagano raspada. Akropolj je danas rusevina, Sofija! Skandal, ako mene pitas. Ali je tako. Platonova poenta je da mi nikada nemozemo steci pouzdano znanje o necemu sto se stalno menja. O onome sto pripada svetu cula- i sto mozemo dodirnuti i osetiti- imamo samo nesigurna poimanja ili pretpostavke. Sigurno znanje mozemo imati samo o onome sto sto vidimo razumom.

Da, da, Sofija, objasnicu ovo blize: Jedan pojedinacan kolacic sa zacinima moze biti toliko obezoblicen nakon sveg oblikovanja, narastanja testa i pecenja da nije lako reci kakvu figuru predstavlja. Ali posto sam video 20-30 takvih kolacica - koji mogu biti manje vise perfektni - mogu s velikom pouzdanoscu reci kako modla za kolace izgleda. Do tog zakljucka mogu doci mada samu modlu nikada nisam video. Nije sigurno ni da bi bila neka prednost videti golim okom samu modlu. Jer mi se nemozemo pouzdati u nasa cula. Uostalom, culo vida se moze razlikovati od coveka do coveka.

Medjutim, mozemo se pouzdati u ono sto nam razum kazuje, jer razum je isti kod svih ljudi. Ako sedis u ucionici zajedno sa drugih 30 ucenika i nastavnik vas upita koja je najlepsa boja duge - sigurno ce dobiti mnogo razlicitih odgovora. Ali ako upita koliko je 8 puta 3, celo odeljenje bi trebalo da dodje do istog rezultata. Jer tada razum donosi sud, a razum je na neki nacin nesto potpuno suprotno od stavova i osecaja. Mi mozemo reci da je razum vecan i univerzalan upravo zato sto govori samo o vecnim i univerzalnim odnosima.

Platona je inace veoma zanimala matematika. Razlog je taj sto se matematicki odnosi nikada ne menjaju. Zato i mozemo imati pouzdano znanje o njima. Ali sada nam je potreban jedan primer: Zamisli da u prirodi nadjes jednu okruglu sisarku. Mozda ces reci da ti "smatras" da je ona skroz okrugla - ali Jorun smatra da je ona malo spljostena s jedne strane i onda se posvadjate. Medjutim, vi nemozete biti sigurne u ono sto vidite svijim ocima, ali zauzvrat mozete s punom sigurnoscu da je zbir svih uglova u jednom krugu 360 stepeni. U tom slucaju govorite o jednom idealnom krugu, kakav mozda ne postoji u prirodi, ali koga sa druge strane, mozete sasvim jasno videti u sebi.

Kratak sazetak: Mi mozemo imati samo nesigurna primanja onoga sto primamo culima. Ali zato mozemo postici pouzdano znanje o onome sto uvidjamo razumom. Zbir uglova jednoga trougla je 180 za svu vecnost. Tako ce i "ideja" konja imati cetiri noge cak i ako svi konji u svetu cula budu hromi.
____________________________

od **Femme** Čet Feb 24, 2011 2:59 am

..“Pa ipak, koliko god je svetlost večeri nesumnjivo čudesna, postoji nešto sto je lepše i od večernje svetlosti, a to je upravo kad, zbog nerazumljivih igri struja, šala vetra i nastranosti neba, zbog međusobne neotesanosti izobličenih oblaka i desetina kojekavih slučajnosti, zbog prave zbirke slučajeva i besmislenosti – kada na toj neponovljivoj svetlosti kakva je večernja svetlost iznenada počne padati kiša. Sunce je, i to ono večernje, a pada kiša. To je vrhunac. I nema čoveka koji, koliko god bio skrhan bolom ili iscrpljen nemirom, pred takvom apsurdnošću odnekud ne oseti kako mu se pokreće nezaustavljiva želja za smehom. Posle se možda i ne nasmeje, stvarno, ali kada bi svet bio milostiviji uzdah, uspeo bi da se nasmeje. Jer to je kao kakav kolosalni i univerzalni geg, savršen i neodoljiv. Prosto neverovatno. Čak ni voda, ona koja ti pada na glavu sitnim kapljicama ukradenim suncu što je nisko na obzorju, ne liči na običnu vodu. Ne bi bilo čudno da, kad je čovek proba, primeti da je pošećerena. Da tako kažemo. U svakom slučaju to nije obična voda. Opšti i spektakularni izuzetak od pravila. Zezanje svake logike. Emocija. Tako da se među mnogim stvarima koje daju opravdanje ovoj inače tako smešnoj navici da živimo, svakako ističe i ova, kao jedna od najjasnijih, najčistijih: biti tu, kada na tu neponovljivu svetlost kakva je večernja, nenadano počne da pada kiša. Barem jedanput biti tu”.

Zamkovi gneva, Alessandro Baricco
___________________________________

Zaratustra pak gledaše po narodu i cudaše se. Pa onda progovori ovako:
Covek je konopac, razapet izmedu životinje i natcoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na coveku, to je da je on most a ne cillj: što se na coveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele ceznuca za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zadu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natcovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoce da saznaje, da bi jednom živeo natcovek. I tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natcoveku kucu sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela ceznuca.
a volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, vec sav hoce da je duh svoje vrline: tako on koraca kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline nacini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoce vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji nece da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više cvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, cija se duša rasipa, koji nece da mu kažu hvala niti uzvraca: jer on uvek poklanja i nece da se sacuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: ‘zar sam ja varao u igri’? – jer hoce da zade.
Ja volim onog, koji zlatne reci svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obecao: jer on hoce svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduce ljude a iskupljuje prošle: jer on hoce od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
a volim onog, cija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, cija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako ce sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinacno padajuci iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad covekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natcovek. –

Tako je govorio Zaratustra -F.Niče

od **Shade** Pet Feb 25, 2011 12:38 am

Patnja je stanje izolovanosti; tvoj doživljaj i tvoj centar univerzuma;
empatija i saosećanje najpre se troše i ne treba druge stavljati na
probu, iznova ponavljati iste, zamorne, zamorne, tako zamorne i drugome
tako dosadne detalje koje vrtiš po glavi, ista pitanja, koja te
progone, a na koja ni sam ne nalaziš odgovora. Činilo mi se da će mi se
kosti lobanje rastočiti, da će mi pući grudni koš u kome se valjao
mutljag, dignut sa samog dna duše. Stomak mi se pretvorio u doboš
veš-mašine u kome su se tumbala creva, želudac, bubrezi i džigerice.
Umesto praška za pranje i ''veniša'' za izbeljivanje mrlja sipala bih
po jednu mericu gorčine, besa, stida, očajanja, kajanja i poniženja.
Onda bi program krenuo. Pet okreta ulevo. Stanka. Tri okreta udesno.
Metodično, polako, dok neko posebno bolno sećanje ne bi poslužilo kao
okidač da se uključi centrifuga, posle koje sam bivala izmoždena do te
mere da sam mislila, dobro je, kraj je, ne može se više. Đavola.
Program se automatski nastavlja, idemo u novi ciklus, tri okreta ulevo,
pet udesno, nema predaha. Držala sam se one izlizane izreke kako
''vreme sve leči'', čekala ga, to jebeno vreme, čekala da ga dovoljno
najagmim, čekala da se mašina pokvari, da se zupčanik zaglavi, da sve
već jednom prestane. Ne mogu prepričati kroz šta sam, zapravo,
prolazila. Mogu samo da kažem - patila sam. Bezmerno. Tačka.

Marija Jovanović "Idi, vreme je"

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga Pa10

od **Femme** Uto Mar 15, 2011 6:16 pm

"...Poput razvedenih parova, izbegavaju pogled onog drugog. Ipak na čudan način priznaju da su oboje duboko i beznadežno, večno zaljubljeni jedno u drugo.
Šta bi to moglo da znači?
Znači da su neprestano zajedno, čak i kad su razdvojeni. Dok stoji pod tušem, zamišlja ga sa druge strane staklene pregrade kako posmatra vodu koja joj klizi niz telo, priljubivši usne uz mutno staklo. Prislanja svoje usne na untrašnju stranu stakla, zatvara oči, i zamišlja kako je čeka. Zamišlja da je voda njegova ruka, prelazi svojom rukom po telu, istražujući ga, i zamišljajući njegov dodir. S druge strane, on uverava sebe, dok leži u krevetu, da na dušeku pored njega postoji toplo udubljenje, kao da je upravo izašla iz sobe; zatvara oči, a ona se vraća i prilazi mu bliže. Tela im se prepliću u obliku znaka pitanja, označivši kraj zagonetne rečenice koju je doneo taj dan...
...Ove prepirke ne vode nikuda; kao i sve svađe među ljubavnicima, samo njihove se ne mogu okončati, obesmisliti poljupcem zaborava.
Sve se pamti.
Mogu da se ljube samo u snovima. Samo u predivnim snovima..."

"Uvek je vodila ljubav kao da joj je poslednji put, tako je sve radila, tako je zivela; ali nama ovo zaista jeste, mada nijedno od nas to ne zna, poslednji put. Poslednji put za ove grudi. Grudi Helene Trojanske bile su tako zadivljujuce da kada ih je, po padu Troje, prinela muzu, Menelaj nije bio u stanju da joj naudi. Neodlucna ruka je ispustila mac. Ovo je zena koju volim i ovo su njene grudi. Bezbroj puta premotavam ovu traku u svojoj glavi. Jesi li pokazala zemljotresu svoje grudi, Vina, jesi li ih prinela bogu oluje, zasto nisi da jesi, mozda bi, ma sigurno bi, prezivela.

Ovo su grudi zene koju volim. Stavljam nos izmedju njih i udisem njihov ostar miris, njihovu zrelost. Stavljam svoj ud medju njih i osecam dodir njihove punoce."

Salman Ruzdi "Tlo pod njenim nogama"

od **Femme** Pet Mar 18, 2011 12:54 pm

"Svi su putevi isti-nikud ne vode.Jedan put je samo jedan put.Ako osecas da ne bi trebalo njim da podjes,onda niposto ne smes ostati na tom putu.Postavi sebi jedno pitanje:Ima li ovaj put srca?Ako ga ima,to je dobar put,ako ga nema,ne valja.Ni jedan ni drugi nikuda ne vode ali jedan ima srca a drugi nema.Na jednom je putovanje radosno,dok god se po njemu kreces,dok god si s njim sjedinjen.Drugi put ce te naterati da proklinjes svoj zivot.Jedan ti daje snagu,drugi ti je oduzima."
Karlos Kastaneda
-----------------------------------------

Kao sto svetlost sevne otvorise se onamo krila jednog prozora,i pojavi se covek,na toj daljini i visini slabacak i mrsav,daleko se naze pruzajuci jos dalje ruke.Ko je to?Prijatelj?Dobar covek?Neko ko saucestvuje?Neko ko hoce da pomogne?Je li to jedan covek?Jesu li to svi?Ima li jos pomoci?Ima li prigovora na koje se zaboravilo?Sigurno da ih ima.Logika je doduse nepokolebljiva,ali ona ne odoleva coveku koji hoce da zivi.Gde je sudija koga on nikada nije video?Gde je visoki sud do koga nikada nije dosao?On podize ruke i rasiri sve prste.

Franz Kafka

od Sponsored content

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga