Re: Omiljeni citati i odlomci iz knjiga

od **Shade** Uto Avg 23, 2011 4:33 pm

Hazarski rečnik
Milorad Pavić

Muskarac svet dozivljava van sebe, u svemiru, a zena svemir nosi u sebi.

Kad se probudite i ne boli vas nista, znajte da niste vise medju zivima.

San je djavolji vrt i svi snovi su davno odsanjani na svetu.
Sada se samo razmenjuju sa isto tako upotrebljenom javom.

Citalac koji je mogao da iscita skriveni smisao knjige odavno je iscezao sa zemlje, jer danasnja citalacka publika smatra da je pitanje maste iskljucivo u nadleznosti pisca i da je se ta stvar uopste ne tice.

Ako se coveku dogodi nesto prijatno, to uvek treba zaciniti nekom neprijatnom situacijom, tako se bolje upamti taj trenutak. Jer covek uvek duze pamti neprijatne, nego prijatne stvari.

Nase oko je meta stvarima pred sobom. Sve one nisane u njega a ne obratno.

Iluzija je da su nam misli u glavi. Mi i nase misli, to je kao more i struja u njemu - tj. nase telo je struja u moru, a misli samo more. Tako telo pravi mesta sebi u svetu probijajuci se kroz misli.
A dusa je korito i jednom i drugom.

Smrt je prezimenjak snu, samo to prezime nam nije poznato.

San je svakodnevni kraj zivota, mala vezba smrti, koja mu je sestra, ali svaki brat nije podjednako blizak sestri.

Vreme je samo onaj deo vecnosti koji kasni.

Hazari veruju da u najdubljoj pomrcini Kaspijskog mora jedna riba bez ociju otkucava kao sat jedino tacno vreme svemira.

Knjiga naroda i sudbine svih ljudskih sojeva upisana je u svemiru, gde svaka zvezda predstavlja gnezdo i vec uoblicen zivot jednog jezika ili naroda.

Znanje je pokvarljiva roba, zacas ubudja. Kao buducnost.

Ljudska rec je kao glad, nema uvek istu snagu...

Istina je prozracna i ne opaza se, a laz je neprozirna, ne propusta svetlost, ni pogled.
Istina se i ne moze shvatiti neposredno kao laz, nego samo iz uporedjenja istine i lazi.

od **Boni** Čet Avg 25, 2011 1:41 am

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 Angelina-lying-in-bed-wallpapers_9216_1280x800

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

Tomas Man-Carobni breg

od **Shade** Čet Avg 25, 2011 10:15 pm

Zamislite šta se onda dogodilo. Putovala sam Vam ja, gospodine, tako dugo. A onda sam umorna i mučena sumnjom zastala na tom putu. Milioni ljudi su prolazili pored mene, ali ja sam kao kip samo stajala. Tada videh čudo. Moj put je i dalje išao, kao da mu ja ništa ne značim. Tada sam i spoznala svu složenost… Da, da, moj gospodine. Ja, koja sam stalno tražila sebe samu, ja koja sam tražila boravište svog srca, ono najdublje, najtananije, srž svog bitisanja, spoznala sam da sam isla drugim putem. Nemojte se čuditi, gospodine! Pravi put je tek trebalo tražiti. Gospodine, Vi ste divan slušalac. Ali tek sad, Vi ste mi pomogli da shvatim da je sve to pored mene. Cela istina je tu. Treba je samo dohvatiti.
Gospodine, molim, nemojte biti tužni. Iako ste sami, niste sve izgubili. I ja sam sama. Svi su sami. Jedino što čovek može da izgubi, to je šansa. Zapamtite – ŠANSA! Ne, nisam filozof. Ja sam samo bila večiti putnik, ali sada sam shvatila da ta ogromna imperija istine, ništa do život, nije nedostupna.

I.M-Istina

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 Dodir10

od **Femme** Čet Avg 25, 2011 10:22 pm

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 147.7445

PARABOLA O PEĆINI
Zamisli neke ljude koji zive u nekoj podzemnoj pecini. Sede I vezane su im I ruke I noge tako da mogu gledati samo u zid pecine. Iza njih je jedan visok zid, a iza toga zida opet neke spodobe nalik na ljude koji iznad ivice zida podizu razne figure. Posto iza tih ljudi gori vatra, te figure bacaju lelujave senke na zid pecine. Jedino sto stanovnici pecine mogu da vide, jeste to “pozoriste senki”. On su u tom polozaju od kako su se rodili I naravno veruju da su te senki jedino sto postoji.
Zamisli da jedan od stanovnika pecine uspe da se otrgne iz zarobljenistava. Kada bude ugledao figure koje neko drzi iznad zida prvo ce ga zaslepiti jako svetlo. Zaslepice ga I to sto vidi ostre obrise figura – s obzirom da je do tada video samo senke tih figura. Ako bi uspeo da predje zid I poceo da se vere pored vatri I izasao u prirodu van pecine, jos I vise bio zaslepljen. Ali posto bi protrljao oci, pogodilo bi ga kolko je sve lepo. Video bi stvarne zivotinje I cvece, a ne senke u pecini. Onda bi se zapitao otkuda poticu sve te zivotinje I svi ti cvetovi.
Posto misli na one koji su ostali dole u pecini, vraca se da bi ih ubedio kako umesto lelujavih senki na zidovima postoje stvarne stvari. Ali niko mu ne veruje. Na kraju ga ubiju.

Platonova poenta je da odnos izmedju mraka pecine I prirode van nje odgovara donosu izmedju sveta cula I sveta ideja.

Sofijin svet

od **Shade** Čet Avg 25, 2011 10:45 pm

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 Vladim10

Giljotina je, u stvari, bila postavljena na samu zemlju, na najjednostavniji način na svetu. Bila je mnogo uža nego što sam je zamišljao. Čudno mi je što mi to ranije nije palo na pamet. Ta sprava na slici zaprepastila me je svojom preciznom, savršenom, blistavom izradom. Uvek se preuveličava ono što se ne poznaje. Ja sam, naprotiv, morao da ustanovim da je sve vrlo jednostavno: stroj je na istom nivou kao i čovek koji ide prema njemu. On mu prilazi kao da ide u susret nekoj osobi. To je takođe neprijatno. Uspon ka gubilištu, penjanje pod vedrim nebom, to je moglo razigrati maštu. Međutim, tamo je stroj sve satirao: čovek je, s malo stida i s mnogo tačnosti, bio neprimetno pogubljen.

Postojale su još dve stvari na koje sam stalno mislio: zora i moja molba za pomilovanje. Trudio sam se da se urazumim i pokušavao da na to više ne mislim. Opružio sam se, gledao u nebo, pokušavao da se za njega zainteresujem. Bilo je zeleno, bilo je veče.

Još jednom sam nastojao da skrenem tok svojih misli. Slušao sam svoje srce. Nisam mogao da zamislim da bi ovaj šum, koji me je pratio tako dugo, mogao ikada prestati. Nikada nisam imao istinske mašte. Pa ipak sam pokušavao da zamislim izvestan trenutak u kome se otkucaji ovog srca neće više produžiti u mojoj glavi. Ali uzalud. Zora i moja molba za pomilovanje bili su stalno prisutni.

Najzad sam sebe ubedio da je najrazumnije da se ponašam prirodno.Znao sam da dolaze u svitanje. Jednom reči, provodio sam noći u iščekivanju zore. Nisam voleo da me iznenade. Kad treba da mi se što dogodi, više volim da sam na to spreman. Zbog toga sam, najzad, spavao samo malo danju, a za dugih noći strpljivo sam očekivao rañanje svetlosti na krajičku neba. Najteže mi je bilo što nisam znao sat kad se obično izvršuju smrtne kazne. Kad bi ponoć prošla, čekao sam i vrebao. Nikada moje uho nije čulo toliko šumova i razabiralo tako fine zvukove. Mogu, uostalom, da kažem da sam na izvestan način imao sreće za sve to vreme pošto nikada nisam čuo korake. Majka je često govorila da čovek nikada nije sasvim nesrećan.

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 A_man_10

...

Obojica smo se udobno raširili u naslonjačama. Saslušavanje poče. Najpre mi reče da su me ocrtali kao čoveka ćutljiva i povučena karaktera, i hteo je da zna šta ja o tome mislim.

Odgovorih: ''To je zato što nemam nikada nešto naročito da kažem. Zato ćutim.''

Kao i prvi put, on se nasmeja i priznade da je to najbolji razlog i dodade: ''Uostalom, nije važno.'' Zatim ućuta, pogleda me, naglo ustade i brzo mi reče: ''Interesujete me samo Vi.'' Nisam dobro shvatio šta je time mislio i nisam ništa odgovorio. ''Ima nešto'', dodade, ''što mi u vašem delu nije jasno. Siguran sam da ćete mi pomoći da to razumem.'' Rekao sam da je to sve vrlo prosto. Natera me da mu opišem taj dan.

Izneo sam ono što sam već ispričao: Remon, plaža, kupanje, svađa, ponovo plaža, mali izvor, sunce i pet revolverskih hitaca. Pri svakoj rečenici govorio je: ''Dobro, dobro.'' Kad sam došao do ispruženog tela, složio se rekavši: ''U redu.'' Ali meni je dosadilo da tako ponavljam istu priču i činilo mi se da nikada nisam toliko govorio. Posle kraćeg ćutanja, on ustade i reče da želi da mi pomogne, da ga interesujem, i da će s božjom pomoći učiniti nešto za mene. Ali pre toga želi da mi postavi nekoliko pitanja.

Bez ikakvog uvoda upita me da li sam voleo majku. Odgovorih: ''Da, kao i svaki čovek'', a pisar, koji je do tada ravnomerno kucao na mašini, verovatno je pogrešio dirku, jer se zbunio pa je morao da se vrati natrag. Još uvek bez ikakve logike, sudija mi postavi pitanje da li sam pet revolverskih hitaca opalio jedan za drugim. Promislio sam i potvrdio da sam najpre opalio samo jedan, a posle nekoliko sekundi još četiri. ''Zašto ste čekali između prvog i drugog hica?'', upita on. Još jednom sam video užarenu plažu i osetio kako mi sunce pali čelo. Ali ovog puta ništa ne odgovorih. Za vreme tišine koja je zavladala sudija je izgledao uznemiren. Seo je, počeo da mrsi kosu, nalaktio se na pisaći sto i čudna izgleda nagnuo se malo prema meni. ''Zašto? Zašto ste pucali na telo koje je ležalo na zemlji?'' I tu opet nisam znao šta da odgovorim. Sudija prođe rukama preko čela i ponovi pitanje malo izmenjenim glasom: ''Zašto? Treba da mi to kažete. Zašto?'' I dalje sam ćutao.

Iznenada ustade, pođe krupnim koracima prema dnu kancelarije i otvori jednu fioku u ormanu za akta. Izvadi iz nje srebrno raspeće, kojim je vitlao idući prema meni. I potpuno izmenjenim, skoro drhtavim glasom, uzviknu: ''Poznajete li ovoga ovde?!'' Rekoh: ''Da, svakako.'' Tada mi brzo i vatreno reče da on veruje u boga i da je ubeđen da nijedan čovek ne može biti toliko grešan da mu bog ne bi oprostio, ali da bi za to trebalo da čovek svojim kajanjem postane kao dete sa dušom čistom i spremnom da sve primi. Čitavim telom nagnuo se preko stola. Mahao je raspećem skoro iznad moje glave.

Da pravo kažem, teško sam pratio njegova mudrovanja, pre svega zbog toga što mi je bilo vrućina i što je u njegovoj kancelariji bilo velikih muva koje su mi sletale na lice, a, najzad, i zbog toga što sam ga se malo bojao. Istovremeno sam shvatao da je sve to smešno, jer, najzad, ja sam bio zločinac. On ipak nastavi. Unekoliko sam shvatio da, prema njegovom mišljenju, postoji samo jedna nejasna tačka u mom priznanju, činjenica da sam čekao da po drugi put opalim iz revolvera. Sve ostalo je bilo u redu, ali ovo mu nije išlo u glavu.

Htedoh da mu kažem da nije u pravu što je toliko uporan: poslednja tačka nije bila toliko važna. Međutim, on me prekinu i poslednji put opomenu, uspravivši se u svoj svojoj visini i pitajući me da li verujem u boga. Odgovorih da ne verujem. On sede negodujući. Dobaci mi da je to nemoguće, da svi ljudi veruju u boga, čak i oni koji se odvraćaju od njega. To je bilo njegovo uverenje i, ako bi ikada u njega posumnjao, njegov život ne bi više imao smisla. ''Hoćete li'', uzviknu on, ''da mi život izgubi svaki smisao?'' Po mom mišljenju, to me se nije ticalo i ja sam mu to rekao. Ali on je već preko stola primicao Hrista mojim očima i bezumno vikao: ''Ja sam hrišćanin. Molim da ti ovaj ovde oprosti tvoje grehe. Kako možeš da ne veruješ u onoga koji je stradao za tebe?''

Primetih da me oslovljava sa »ti«, ali bi mi svega dosta. Vrućina je bila sve veća. Kao i uvek kad sam želeo da se otresem nekoga koga s teškom mukom slušam, pravio sam se kao da odobravam. Na moje zaprepašćenje, on je likovao: ''Vidiš, vidiš, govorio je. Zar ne, ti veruješ i ti ćeš mu se poveriti.'' Naravno, još jednom sam rekao da ne verujem. On se ponovo svali u naslonjaču. Izgledao je vrlo umoran. Neko vreme je ćutao dok je mašina, koja je stalno pratila naš razgovor, završavala poslednje rečenice. Zatim me pažljivo i pomalo tužno pogleda i promrmlja: ''Dušu tako okorelu kao što je vaša nikada nisam video. Zločinci koji bi se našli preda mnom uvek bi zaplakali pred ovom slikom bola.'' Htedoh da mu odgovorim da je to bilo baš zbog toga što su bili zločinci. Ali pomislih da sam i ja isto što i oni. To je bila misao na koju se nisam mogao priviknuti.

Tada se sudija podiže kao da je hteo da mi stavi do znanja da je saslušavanje završeno. Upita me samo, malo umorna izgleda, žalim li svoj čin. Razmislih i rekoh da osećam više nelagodnost nego istinsko kajanje. Imao sam utisak da me nije razumeo.

Ali tog dana stvari nisu krenule dalje. Posle toga sam često viđao istražnog sudiju. Sada me je uvek pratio advokat. Sveli su sve na to da tačno utvrde izvesne tačke u mojim ranijim iskazima. Ili je sudija raspravljao s advokatom o iskazima svedoka. Ali, u stvari, u tim trenucima nikada se nisu bavili mnome. U svakom slučaju, malo-pomalo, ton saslušavanja se izmenio. Činilo mi se da se sudija više ne interesuje za mene i da je, u neku ruku, odredio svoj stav u mom slučaju. Nije mi više govorio o bogu, i nikada ga više nisam video tako uzbuđena kao prvog dana. Rezultat svega toga bio je da su naši razgovori postali srdačniji. Nekoliko pitanja, malo razgovora s advokatom, i saslušanje je bilo gotovo. Stvar se, prema izjavi samog sudije, odvijala svojim tokom. Neki put, opet kad bi se razgovor kretao u opštim okvirima, umešali bi i mene. Počinjao sam da dišem. U tim časovima nije bio zao prema meni. Sve je bilo tako prirodno, tako dobro uređeno i tako jednostavno izvedeno da sam stekao neobičan utisak da sam »član porodice«.

I posle jedanaest meseci, koliko je trajala istraga, mogu da kažem kako sam se gotovo čudio da se nikada nisam ničemu toliko radovao kao ovim retkim trenucima kad bi me sudija ispratio do vrata svoje kancelarije tapšući me po ramenu i govoreći srdačno: ''Za danas dosta, gospodine antihriste.''

Potom su me predavali u ruke žandarma.

***

Osim ovih neprijatnosti, nisam bio suviše nesrećan. Sve se sastojalo, još jednom da kažem, u tome kako da utučem vreme. Od trenutka kad sam, najzad, postao svestan da treba živeti od uspomena, nisam se više uopšte dosađivao.

Ponekad bih razmišljao o svojoj sobi i u mašti bih pošao iz jednog njenog kutka da se, brojeći sve što mi se nalazilo na putu, ponovo u njega vratim. U prvo vreme bilo je to brzo gotovo, ali uvek kada bih to ponovio, trajalo bi nešto duže. Ovo stoga jer bi se prisećao svakog komada nameštaja i na svakom komadu svakog predmeta koji se na njemu nalazio, a na svakom predmetu svih sitnica, i među svim tim sitnicama, svih ukrasa, pukotina ili okrnjenog ruba, njihovih boja ili finoće.

U isto vreme trudio sam se da ne izgubim vezu sa svojim inventarom, da napravim potpun popis. Tako sam posle nekoliko nedelja provodio čitave sate samo u nabrajanju svega što se nalazilo u mojoj sobi. Na taj način, ukoliko sam više razmišljao, utoliko sam sve više oživljavao u sećanju nepoznate ili zaboravljene stvari.

Tada sam shvatio da bi čovek koji je živeo samo jedan dan mogao bez muke da živi sto godina u zatvoru. Imao bi dovoljno uspomena da mu nikad ne bude dosadno. To je donekle nešto vredelo.

***

Kad mi jednog dana čuvar reče da se tu nalazim već pet meseci, poverovao sam mu, ali ga nisam razumeo. Za mene je to bio stalno isti dan, koji je plavio moju ćeliju i isti teški posao koji sam nastavljao.

Tog dana, po odlasku čuvara, pogledao sam se u svoju gvozdenu porciju. Činilo mi se da moj lik ostaje ozbiljan čak i onda kad sam pokušavao da mu se nasmešim. Zatresao sam ga ispred sebe. Osmehivao sam se, a on je zadržavao onaj isti strog i tužan izraz.

Dan se bližio kraju, i to je bio čas o kome ne želim da govorim, čas bez imena, u kome su se sa svih spratova zatvora dizali večernji šumovi i još više isticali u nemoj tišini. Prišao sam prozorčiću i pri poslednjoj svetlosti još jednom posmatrao svoj lik. On je bio i dalje ozbiljan, i to nije nikakvo čudo, jer sam i ja u tom trenutku bio ozbiljan. Ali u isto vreme i prvi put posle toliko meseci čuo sam jasno zvuk svoga glasa. Poznao sam glas koji mi je već odavno odjekivao u ušima i razumeo sam da sam za sve to vreme sam sa sobom razgovarao. Tada sam se setio šta je govorila negovateljica prilikom majčine smrti. Ne, nije bilo izlaza i niko ne može da zamisli šta znače večeri u tamnicama.

***

Suđenje je prekinuto. Izlazeći iz suda da bih se popeo u kola, ponovo za trenutak osetih miris i boju letnje večeri. U tami svog pokretnog zatvora, mada sasvim klonuo od umora, ponovo sam razabirao sve one poznate zvuke svog voljenog grada i izvesnih trenutaka kad mi se događalo da osetim da sam zadovoljan.
Izvikivanje prodavca novina u već svežijem vazduhu, zaostale ptice u parku, nuđenje prodavca sendviča, škripu tramvaja na okukama gradskih uzvišica i romorenje neba pre no što se noć spusti nad pristanište — sve je to doprinosilo da sam kao slepac doživeo put koji sam dobro poznavao pre no što sam dopao zatvora.

Da, bio je to čas kada sam, davno, bio srećan. Bilo je to vreme kada me je uvek očekivao laki san bez snova. Pa ipak, nešto se u svemu tome izmenilo, jer u iščekivanju sutrašnjice ponovo sam dospeo u svoju ćeliju. Kao da poznati putevi obeleženi na letnjem nebeskom svodu mogu da vode u tamnice kao i u bezazlene snove.

***

Uvek je, čak i na optuženičkoj klupi, zanimljivo slušati kad govore o tebi.

Mogu da kažem da se za vreme govora državnog tužioca i mog advokata mnogo govorilo o meni, i možda više o meni nego o mom zločinu. Da li je, uostalom, između svih tih govora bilo neke razlike? Advokat je dizao ruke i branio optuženog trudeći se da ga opravda. Državni tužilac je pružao ruke i ukazivao na krivicu, ali je nije pravdao. Pa ipak, nešto neodređeno me je mučilo. Iako sam bio zaokupljen svojim mislima, padao sam u iskušenje da se umešam, ali advokat bi mi dobacio: ''Ćutite, u vašem slučaju je to bolje.''

Izgledalo je kao da ceo događaj razmatraju van mene. Sve se odvijalo bez mog učešća. Krojili su mi sudbinu ne pitajući me za mišljenje. S vremena na vreme spopadala bi me želja da im svima upadnem u reč i doviknem: ''Pa, ipak, ko je ovde optuženi? Važno je biti optužen. Imam i ja nešto da kažem!'' Razmislivši, međutim, ništa nisam imao da kažem.

Moram, uostalom, priznati da interesovanje koje čovek pobuđuje kod ljudi nije duga veka.

Govor državnog tužioca, na primer, zamorio me je vrlo brzo. Samo pojedini delovi, pokreti ili čitave tirade, izdvojeni iz celine, potresli bi me ili privukli moju pažnju.

Stranac
Albert Camus

od **Boni** Pet Avg 26, 2011 12:49 am

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 A_811a1422

Ona ne zna za ljubav. Ne zna da se neko moze voleti, zaliti, spasti, izcupati iz tamnice, iz bolesti, pomilovati po glavi, da se moze grlo umotati salom ili, kao u jevandjelu – oprati noge i osusiti ih ih svojom kosom. O ljubavi – bozijem daru coveka – niko joj nije govorio. Citajuci knjige, to je propustila. Dostupna joj je zivotinjska ljubav, to je bar jasno. Zato je uvek onako tugovala u svojim sveskama,uvek sam ih citao, ona je tako bespomocno – mutno shvatala i shvata svet.
Mozda ce jos imati srece da zavoli. I bice joj tesko i divno. Zavidim onome koga, na kraju, zaspe ljubav ovog nesrecnog stvorenja. On ce dobiti mnogo. Mora da se mnogo toga natalozilo u njoj. Ali,pre svega, ona nikad nece osetiti srecu od davanja celog svog bica, svoje duse drugom stvorenju, slatku bol od tog postupka koji je protivprirodan zivotinji kakva je covek.
Na ovom svetu, ima mnogo nesrecnih, kao sto je ona, ali samo iz razloga sto ne umeju da vole, da vole drugo bice.

“To sam ja, Edicka” – Eduard Limonov

od **Shade** Pet Avg 26, 2011 11:52 pm

Štefanija me na moru učila mađarski.
More je tenger,
voda je viz,
jo regelt – dobro jutro,
jo isokat – laku noć…
A između dobro jutro i laku noć mi na suncu. Mi stanujemo u istoj kući, vrata do vrata. Ja čujem kako Štefanija meni svako veče peva uspavanku. Ja ne ulazim u njenu sobu jer smo se tako dogovorili. Ona u moju ulazi jer se o tome nismo dogovorili. Štefanija ulazi u moju sobu, ali neće da spava kod mene jer želi da se još malo nanosi vitkosti: njene tetke čim su počele da spavaju sa muškarcima – odmah su se udebelile. To je nasledno, kaže.
Ja sam cenio njenu vitkost, zbog toga i jesam glavni na plaži što se družim s njom. Cenim njenu lepotu pa se zato suzdržavam. Suzdržavam se, ali ipak svako veče pitam: Mogu li večeras da dođem u tvoju sobu. Ona je odlazila i zaključavala se i otud mi pevala uspavanku…
Jeli smo krupne breskve – toliko se po nama cedio sok.
Pčele su nas obletale, a ja sam opet pitao mogu li večeras, pošto je poslednji dan na moru, da uđem u njenu sobu.
Rekla mi je da je to ponovo pitam, a ona će mi odgovoriti na mađarskom, pa ako budem znao šta je rekla, biće kako ja hoću…
Kleknuo sam pred nju onako sladak od bresaka i pčela i pitao: Mogu li večeras da uđem u tvoju sobu?
Lehet. Kaže Štefanija. Lehet…
Činilo mi se od svih mađarskih riječi da jedino nikad nisam čuo reč lehet…
Nisam znao, ali nisam priznao da ne znam, nego sam ponavljao lehet, lehet…skočio u more, sprao sa sebe svu slast i dok se Štefanija ozbiljna sunčala – iskrao sam se sa plaže, otišao u svoju sobu, uzeo stvari i otputovao bez pozdrava…
Pet godina posle toga dođe Lenđel u Sarajevo i prvo što mi padne na pamet – pitam ga: šta je to lehet? Pre se toga nisam setio da pitam, a imao sam priliku, ali nisam se setio, kao što se nerado sećam poraza…
Lehet je – može, kaže Lenđel.
Može!
Odmah sam odjurio u Taj grad. Odmah. Kao što sam i onda odmah pobegao bez pozdrava.
Rana jesen, jutro, aleja, lišće, retki prolaznici, radnici izlaze iz kapija i oživljavaju grad…
Ja stojim iza platana prekoputa adrese i čekam da se pojavi Štefanija, ako je još tu, da joj odgovorim za lehet od pre pet godina.
Pojavila se. Isto ono lice, ona kosa…
Prođe pored mene i ode u prekrasno radničko jutro, moja punačka Štefanija, čvrsta koraka koji odzvanja u aleji…nešto kao – lehet, lehet, lehet…
Isto tako oglašavao se voz kojim sam se vraćao iz jedne od svojih dragih, glupih nespretnosti u ljubavi…
Može li mi se to oprostiti?
Lehet!

Duško Trifunović

od **Boni** Sub Avg 27, 2011 5:48 pm

Glazbena uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli ledja publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.

- Kraj sveta!
- Ne, čoveče!
- Ako svet umre...
- Na kolena, ovo je komet zla...
- To je znak rata...
- To nije nikakav znak.
- Kako se uzme.
- Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni...
- Ti suviše toga prezireš... Štedi svoj prezir, trebaće ti.
- Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.

Alber Kami "Pravednici"

od **Zvončica** Ned Avg 28, 2011 2:48 am

Imao sam četrnaest prvih ljubavi.
Moja prva prva ljubav bila je jedna učiteljica. Sada je već baka.
Moja druga prva ljubav danas je jedna veoma debela gospođa, koja me se sigurno i ne seća.
Moja treća prva ljubav nije me primećivala.
Moja četvrta prva ljubav bila je jedna od prvih žena u životu koje nisam imao.
O petoj, šestoj, sedmoj, osmoj, devetoj i desetoj prvoj ljubavi ne vredi ni govoriti! Bile su tako slične ostalima da mi se već mešaju u glavi.
No, najčešći oblik prve ljubavi za svakoga je ljubav prema samom sebi. Čovek zaljubljen u samog sebe ima najviše izgleda da bude srećan.
Ipak, nisam bio sasvim iskren: jedna od mojih prvih poslednjih ljubavi svakako je književnost. To je vrlo zgodna partnerka i ostaje uz vas i onda kad vas svi napuste. Zahvaljujući toj srećnoj vezi vi i čitate ove redove o prvoj ljubavi.

David Albahari ”Mrak”.

od **Shade** Pon Avg 29, 2011 12:33 am

Još malo Albaharija

"Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju."

David A.

od **Shade** Pon Avg 29, 2011 1:32 pm

D E S I D E R A T A

KROCITE SMIRENO KROZ BUKU I STRKU I NE POZELITE MIR, KOJI DONOSI VJECNA TISINA.
TRUDITE SE, ALI BEZ POTCINJAVANJA, DA BUDETE U DOBRIM ODNOSIMA SA SVIM LJUDIMA.
GOVORITE SVOJU ISTINU TIHO I JASNO, I SLUSAJTE STA VAM DRUGI GOVORE, JER CAK I DOSADNI I NEUKI IMAJU SVOJU PRICU.
IZBJEGAVAJTE GLASNE I AGRESIVNE OSOBE – ONE UZNEMIRAVAJU DUSU!
UPOREDJUJUCI SEBE SA DRUGIM LJUDIMA MOZETE POSTATI SUJETNI I OGORCENI, JER CE UVIJEK BITI GORIH I BOLJIH OD VAS.
UZIVAJTE U SVOJIM DOSTIGNUCIMA, KAO I U SVOJIM PLANOVIMA.
VODITE RACUNA O SVOM ZVANJU, MA KOLIKO SKROMNO BILO, JER TO JE NESTO STO STVARNO POSJEDUJETE U OVOM NEMIRNOM I PROMJENJIVOM VREMENU.
BUDITE SVOJI!
POSEBNO NE ISKAZUJTE LAZNU NAKLONOST, NITI BUDITE CINICNI U LJUBAVI.
UNATOC SVIM PREVARAMA I RAZOCARENJIMA LJUBAV UVIJEK ISPOCETKA NICE, POPUT TRAVE.
BRIZLJIVO POSTUPAJTE SA ISKUSTVOM KOJE VAM DONOSE GODINE, I DOSTOJANSTVENO IM PREDAJTE MLADOST.
RAZVIJAJTE SNAGU DUHA, DA VAS ZASTITI OD IZNENADNIH NEDACA.
NE MUCITE SEBE SUMNJAMA I NEGATIVNIM RAZMISLJANJIMA. PREVISE JE STRAHOVA RODJENO U SAMOCI I PREMORENOSTI ZIVOTOM.
ISPOD ZDRAVE DISCIPLINE BUDITE NJEZNI PREMA SEBI.
VI STE DIJETE SVEMIRA, I JEDNAKO KAO I STABLA I ZVIJEZDE I VI IMATE PRAVO BITI OVDJE.
I BEZ OBZIRA DA LI JE TO VAMA JASNO ILI NE, SVEMIR SE RAZVIJA TACNO ONAKO KAKO TREBA.
ZATO, BUDITE U MIRU BOZIJEM, MA STO ZA VAS ON BIO, I MA KAKVI BILI ZADACI U OVOJ LUDNICI, SACUVAJTE MIR U SVOJOJ DUSI.
SA SVIM SVOJIM PREVARAMA, SVOJOM ISTROSENOSCU I IZGUBLJENIM SNOVIMA, OVO JE JOS UVIJEK PREDIVAN SVIJET.
CUVAJTE SEBE, ULOZITE SVE STO IMATE I JESTE, I BUDITE SRETNI.

Pronadeno u crkvi Svetog Pavla u Baltimoreu 1692.g.

od Samanta Sre Avg 31, 2011 2:44 am

Zar zaista nije bio u stanju da se odrekne svojih erotskih prijateljstva? Nije. To bi ga unistilo. Nije imao snage da potisne apetit na druge zene. Osim toga, to je izgledalo sasvim nepotrebno. Niko nije znao bolje od njega da njegove avanture ni u kom pogledu ne ugrozavaju Teresu. Zasto bi trebalo da ih se odrice? To mu je izgledalo jednako besmisleno kao kad bi trebao da se odrekne fudbalskih utakmica.
Samo, jeli bilo jos moguce govoriti o radosti ? Vec u trenutku kad je odlazio nekoj od ljubavnica, osecao je da ga ne privlaci i obecavao samaom sebi da se poslednji put sastaje s njom. Pred ocima mu je stalno bila Teresina slika i morao je da se opije sto brze da ne bi mislio na nju. Od kad je upoznao nije mogao bez alkohola da vodi ljubav s drugim zenama! I upravo dah zasicen alkoholom bio je znak po kome bi Teresa otkrila njegovo neverstvo.
Iza njega se zatvorila klopka ...

Kundera

od Samanta Sre Avg 31, 2011 2:50 am

Prosječan čovjek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: rijetko je kojoj ženi dovoljan samo čovjek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svijetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svijetu održavaju samo žene i pjesnici. Čovjek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.

Jovan Ducic

od **Khallu** Sre Avg 31, 2011 11:08 am

PRANJE SUĐA

Kad se gost dobrovoljno javio da opere suđe nakon večere Majstor je rekao:”Jesi li siguran da znaš da pereš suđe?!”

Čovjek se pobunio rekavši da je prao suđe cijelog svog života.

Majstor reče:”Ma ne sumnjam ja uopšte u tvoju sposobnost da suđe očistiš – sumnjam jedino u tvoju sposobnost da ga pereš.”

Ovo je objašnjenje kasnije dao svojim učenicima:”Postoje dva načina da se pere suđe: jedan je da se pere kako bi se očistilo; drugi je da ga se pere da bi se pralo.”

To je još uvijek bilo nejasno, pa je dodao:”Prvi način je mrtav jer dok tvoje tijelo pere suđe, tvoj um je fiksiran na cilj da se očisti; drugi je živ jer ti je um tamo gdje i tijelo.”

Antoni de Melo (‘Jednominutna besmislica’)

od **Shade** Sre Avg 31, 2011 1:47 pm

Aleksandar Đuričić

"Surf na Crvenom talasu"

"Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. Kao vakcina: primiš najpre malu dozu, vrlo malu, koliko može tvoj organizam da podnese i odjednom postaješ imun i na ono najgore. I ne primetiš kada si postao drugi čovek, kako te se neki virusi ne dotiču, kako je neki deo tebe, nežan i osetljiv, nestao zauvek. Kad jednom pomeriš granice svoje tolerancije, onda je besmisleno da ih vraćaš nazad, jer ćeš sam sebi da izgledaš kao budala, što nije nimalo prijatno."
Vreme samo prolazi, i taman kada misliš da si nešto postigao, da nešto imaš, tada se nešto promeni. I onda više nemaš ništa, ili ti treba nešto drugo, nešto više, ono što imaš više ti nije dovoljno i zbog toga ničemu i ne vredi, i moraš sve iz početka. Ostaju samo uspomene, i misliš, one su najvrednije, ali vreme prolazi, a život te ne ceni zbog tvojih dragocenih uspomena koje ćeš, pre ili kasnije, odneti sa sobom u zaborav.

(...)

Odrastanje je lov u mutnoj i dubokoj vodi. Sve što se u mladosti ne izvuče, jednog dana će već samo isplivati na površinu, ali kao truo i smrdljiv leš.

od Samanta Sre Avg 31, 2011 1:55 pm

Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju da izdržiš samoću.
Džinovske ribe plivaju usamljene,
sitne i zbunjene sabijaju se u jata.
Seme sekvoje bira čistine
sa mnogo sunca, uragana i vazduha
seme paprati zavlači se u prašume.
Orao nikada nije imao potrebu
da se upozna sa nekim drugim orlom,
mravi su izmislili narode.
Svoju snagu prepoznaćeš po tome
koliko si u stanju da prebrodiš trenutak,
jer trenutak je duži i teži i strašniji
od vemena i od večnosti.

od Samanta Sre Avg 31, 2011 2:00 pm

Postoje ljudi koji gledaju stvari takve kakve jesu,
i pitaju zašto?
Ja sanjam o stvarima koje još nisu
i pitam zašto ne?

od **Shade** Pet Sep 02, 2011 11:45 am

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom.
Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

Milorad Pavić

od **Femme** Ned Sep 04, 2011 1:39 am

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 040s10

Ali na tvojoj maloj planeti bilo je dovoljno da svoju stolicu povučeš nekoliko koraka i da posmatraš suton kad god zaželiš...
-Jednog dana video sam četrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
-Znaš... kad je čovek tužan onda voli zalaske sunca...
-Zar si bio toliko tužan onog dana kad je sunce zalazilo četrdeset i tri puta?
Ali mali princ ne odgovori.

od Samanta Pon Sep 05, 2011 11:25 am

"Kad se rastajete od svoga prijatelja, ne tugujte,jer ono sto najvise volite kod njega, bice jos jasnije u odsustvu njegovom.I sacuvajte ono najbolje za prijatelja.Ako mora da sazna za oseku Vasu,dopustite mu da spozna i plimu.Jer, sta je Vas prijatelj da bi ste ga trazili,kako bi ste prekratili vreme?Trazite ga uvek,da bi ste s njim vreme proziveli.Jer on ce ispuniti potrebu Vasu,a ne Vasu prazninu!"

od Samanta Sre Sep 07, 2011 12:34 am

"Odvedi me u mirisna polja i pričaj mi bajke.
Pokaži mi gde se spajaju reke i slaži
da svaki dan je ovakav.
Obećaj da ćeš i sutra raskloniti sve oblake.
Obećaj da će me snovi uvek čekati.
Igrajmo se sa napuštenim rečima.

Zatim me vrati u stvarnost i podseti kako sam nekada čvrsto koračala."

autor nepoznat

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 1209549a5eefa07281

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 3 1209549a5eefa07281

od **Boni** Sre Sep 07, 2011 1:18 am

Čujem vas da pitate: Šta znači biti neka boja?
Boja je dodir oka, muzika za gluve, reč u tami.

Budući da desetinama hiljada godina prisluškujem govor duša,
koji se kao huka vetra prenosi iz knjige u knjigu,
iz mesta u mesto, reći ću da moj dodir liči na dodir anđela.

Jedan deo mene se ovde obraća vašim očima; on je moja ozbiljna strana.
Jedan deo mene leti zrakom nošen vašim pogledima. To je moja vesela strana.

Kako sam tek srećna što sam crvena!
Gorim; snažna sam; znam da me primećuju; i da mi se ne možete suprostaviti.

Ne tajim. Za mene se prefinjenost postiže samo odlučnošću i voljom, a nipošto slabošću i nemoći.

Ističem se. Ne bojim se drugih boja, sena, gužve ili pak samoće.
I kako je divno kada površinu koja me iščekuje ispunim svojom pobedničkom vatrom!

Gde se ja širim, tu svetlucaju oči, bujaju strasti, podižu se obrve, srce se uznemiri.
Pogledajte me: kako je samo lepo živeti!

Posmatrajte me: kako je lepo moći videti. Pojavljujem se na svakom mestu.
Život počinje sa mnom, meni se sve vraća, verujte mi.

Orhan Pamuk-,,Zovem se crveno''

od Samanta Sub Sep 10, 2011 2:22 am

"Ima raznih poslova koji su gubljenje skupocenog vremena. Upraznjavati takve poslove gore je nego ne raditi nista. Nije dovoljno za razboritoga, da ne bude nametljiv, vec se mora i za to brinuti, da se ni drugi njemu ne namecu. Ne smemo toliko pripadati drugima, da najzad ne pripadamo ni sami sebi. Isto tako ne smemo ni zloupotrebljavati svoje prijatelje i traziti od njih vise, nego sto nam daju. Sve sto je prekomerno ne valja, a narocito, ako se radi o druzenju. Mudrom umerenoscu najlakse cemo zadobiti ljubav i postovanje drugih, jer se u umerenosti ceni pristojnost, a ovu nece niko od sebe odgurivati. Cuvaj, dakle slobodu svoga mislenje, od srca ljubi sve sto je odabrano i nikada ne cini nasilja na iskrenosti dobrog ukusa. "

Valtazar Gracijan

od **Shade** Sre Sep 14, 2011 11:45 pm

Na koncu sviju staza stoji šutnja i mir sa svime: široki mir sa bolom, s ljudima, sa životom - sa samim sobom. U meni tišina, nada mnom podne bez ruba, uokolo prizori zemlje u dobroj poplavi sunca.

Zar se na tako malo sav život sveo? Je li to starost, preživjelost, umor? Ili posljednja, vrhovna mudrost: krajnja odreka svega? Ne znam. Osjećam samo da nema stvarnijeg dobra od toga: mir sa radošću, s bolom - i preplavljenost suncem.

Vladan Desnica

od **Boni** Čet Sep 15, 2011 12:04 am

I kada vas gađaju kamenjem, guraju u stranu, vuku unazad, vi nastavite. Sledite svoj cilj, polako koračajte, istrpite svaku nedaću i uspeh je neminovan. Onda ćete se osvrnuti, pogledati sve njih, bednike, koji i dalje stoje na istom mestu i rade to isto drugima. Ovog puta, vas će veličati, govoreći da su oni zaslužni za vaš uspeh. Oprostite i sažalite se, neka nisu pomogli, vi ste uspeli, a oni su ostali iza vas. - Slaviša Pavlović-

od Sponsored content