Omiljeni citati i odlomci iz knjiga

- Patuljci žive u kuglama (J. Klepac) - odlomak

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vaša pitanja, kako god teška ona bila.
Njih možete pitati zašto je nebo plavo i zašto drveće uvis raste želeći dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijeću ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zašto ne možete razdvojiti mlijeko i čaj da opet budu kao prije nego što ste ih pomiješali, ne želeći piti ni jedno ni drugo već nešto treće… njih možete pitati zašto rastemo, zašto učimo, zašto se ponekad osjećamo tako svadljivima ili tužnima…
Zašto sanjamo?
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora?
Zašto ljudi stvaraju pa ruše?
Pa opet grade ispočetka?
Ne vjerujete?
A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam zivot ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.
Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

"Zašto svi moraju da budu ovoliko usamljeni? Zašto je neophodno biti ovoliko usamljen? Kad je toliko ljudi na ovom svetu, i kada svako zeli nešto što ima u onom drugom, zašto i pored toga moramo biti toliko daleko jedni od drugih? Zar se ova planeta okrece hraneci se ljudskom usamljenošcu?
...
Zazmurio sam i oslušnuo, i mislio o Sputnikovim potomcima koji prelecu nebom, sa silom Zemljine teze kao jedinom sponom sa maticom. Kao usamljene metalne hrpe, slucajno se sretnu u mrklom mraku prostranog svemira, mimoidu se i zauvek rastanu. Bez ijedne jedine reci koju bi razmenili, bez ikakvih obecanja koja bi ih obavezivala."

Haruki Murakami "Sputnik ljubav"

Сви знамо шта је то школа и шта се у школи ради. Ту се учи, стиче знање потребно за живот, решавају тешки и озбиљни задаци, савладавају разне науке и вештине: од науке о језику до физичке културе. То је, дакле веома важна и озбиљна установа.Очекивали бисмо сотга, да тако важна и озбиљна установа има и важно озбиљно па чак и строго име. Али – ништа од тога! Изненадићете се кад сазнате шта, у ствари, значи реч школа, или боље рећи, шта је некада значила.
Вероватно сте већ чули да школа није наша реч. У наш језик преузета је из латинског (стари Римљани говорили су схола) са значењем „ училиште“, које и данас та реч има. Но пре тога стари Римљани преузели су је од Грка а у грчком језику реч схоле, у почетку, кад је настала није значила „училиште“ већ нешто сасвим друго;чак, могло би се рећи, и супротно од онога што данас значи. Схоле је у старом грчком језику значило – „ доколица“, „беспослица“ одмор“, „забава“!
Питаћете се, сигурно, како то?! Зашто су стари и мудри Грци своја училишта сматрали беспослицом, доколицом и забавом?
Ево како је то било.
У почетку, школа у Грчкој није била оно што ће касније постати – у тој земљи и другде по свету: установа за образовање омладине. То је испрва било место где су се окупљала докона деца робовласника да заједнички проведу време у игри и забави. Отуда онда и назив „ доколица“, „забава“. Школа је, дакле, у почетку била – забавиште. Касније се ту почело озбиљније радити и учити.
Нарочита пажња посвећивала се телесном вежбању – гимнастици. И управо по томе што су се ђаци у старим грчким схолама бавили гимнастиком, једна врста школе, која и данас постоји, добила је назив - гимназија. Гимназија је, дакле, „школа гимнастике“, мада се у наше време ученици најмање баве гимнастиком.
Гимназија је потекла од речи гимнос, што значи – „го“, „наг“, „неодевен“.Стари Грци, наиме, изводили су телесне вежбе голи без одеће. Према томе је онда и настала гимнастика, што је у слободније преводу значило „ голишање“.
Тако су, ето, од „ доколице“ и „ голишања“ настале две озбиљне речи и две у животу свакога човека веома важне ствари: школа и гимнастика.
Милан Шипка : Приче о речима- популарна лингвистикa

Priča o Narcisu – Iz prologa „Alhemičara“ Paola Koelja

Alhemičar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladiću koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru.

Toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.

Ali Oskar Vajld nije tako završio ovu priču.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.
“Zašto plačeš?” – upitaše šumske nimfe.
“Plačem za Narcisom” – reče jezero.

“Ah, nimalo nas ne čudi što plačeš zbog Narcisa” – nastaviše one. “I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.”

“Pa zar je Narcis bio lep?” – upita jezero.
“A ko bi osim tebe mogao to bolje da zna?” – odgovoriše iznenađene nimfe. “Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.”

Jezero je na trenutak zaćutalo. Najzad reče:
“Ja plačem za Narcisom ali nikad nisam primetio da je narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.”

“Lepe li priče”, reče Alhemičar.

Mene ne zanima kako zaradjuješ za život.

Ja želim da znam za čim žudiš i da li se usudjuješ da sanjaš o tome
da ispuniš čežnju svoga srca.


Mene zanima da li ćeš rizikovati da ispadneš budala zbog
ljubavi, zbog snova,
zbog avanture koja se zove biti živ.

Mene ne zanima koje plamete zakriljuju tvoj mesec.
Ja želim da znam da li si dodirnuo središte sopstvene tuge,
da li su te otvorile izdaje života ili si se skvrčio i zatvorio
iz straha od daljeg bola!
Želim da znam, možeš li sedeti sa bolom,
sa bolom mojim ili svojim ,
ne meškoljeći se da ga prikriješ ili umanjiš ili zatreš.
Želim da znam možeš li drugovati sa radošću
sa radošću mojom ili svojom ;
možeš li se prepustiti divljem plesu i dopustiti
da te zanos preplavi do samih vrhova prstiju
i ne upozoravati nas da budemo pažljivi , da budemo realistični,
niti da se setimo svojih ljudskih ograničenja.

Mene ne zanima da li je priča koju mi kazuješ iskrena.

Ja želim da znam možeš li razočarati druge
da bi bio iskren prema samom sebi.
Možeš li podneti optužbu izdaje i ne izdati sopstvenu dušu.
Ja želim da znam možeš li biti veran te stoga dostojan poverenja.
Želim da znam možeš li videti lepotu čak i ako nije lepa svaki dan
i možeš li crpsti svoj život iz Božijeg prisustva.
Želim da znam možeš li živeti sa promašajem,
promašajem mojim ili svojim i još uvek stajati na rubu jezera
i srebrnastoj mesečini uzvikivati : " Da!"

Mene ne zanima gde živiš ni koliko para imaš.

Ja želim da znam možeš li se dići posle noći bola i očaja
iscrpljen, satrt do srži, i uraditi ono što se mora uraditi za decu.

Mene ne zanima ko si ti ni kako si se obreo ovde.

Ja želim da znam hoćeš li stati u središte ognja zajedno sa mnom
i ne ustuknuti.

Mene ne zanima gde ili šta ili od koga si učio.

Ja želim da znam šta je to što te drži iznutra
kad sve drugo otpadne.
Ja želim da znam možeš li biti sam sa sobom
i da li zaista voliš društvo u kojem se nadješ u praznim trenucima.