Re: Miroslav - Mika Antić

od Aynnah Uto Jan 25, 2011 2:36 pm

Zagonetka

Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kise,
do neke zvezde daleke
i vise
i jos vise
u cudne visine plave.

Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunca vodi?

Zazmuri pa pogodi.

A mozda nije ni vazno
da se unapred setis.

Mozda se najlepse raste
kad nista ne primetis.
Mozda se najlepse biva
veci,
jos veci,
najveci,
- cuteci
sasvim cuteci,
kroz neki tihi nemir
sto se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori
i nikako da izgori.

I niko ne zna sta je.

A on traje i traje.

od **Femme** Čet Jan 27, 2011 10:59 pm

Molitva

Poslušaj me, Bože, veliki gospodine,
ako me još nekad budeš napravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni Ciganin.

Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

Naćve od mene da naprave.

Sto godina u meni testo da mese.
Od leba sav da se raspadnem.

od **Shade** Ned Jan 30, 2011 12:25 am

Kada mi nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega.

Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.

Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim

Tako mi nedostaješ.

od **Shade** Pon Jan 31, 2011 12:13 pm

Oglas

Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima!
Traže se prijatelji,makar dotrajali,svi oni iščezli raseljeni,izgubljeni,poženjeni
traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad,deo po deo:delove našeg vremena,naše ljubavi,traže se da vrate ljubav!

Traži se nada!U ovom malom oglasu traži se nada,polagana u same sebe i u vreme koje dolazi!
Ako ta nada izneveri,ako se ta nada ne vrati,njene dugove ne priznajemo kao svoje!

Traži se svaštara;ona divna,debela sveska kupusara.U njoj su naši prvi stihovi,u njoj smo vežbali svojeručni potpis,sabirali ocene pred kraj godine,u njoj je 200 puta zapisano neko ime u koje smo
bili zaljubljeni!

I kao da samo još onda znali da ceo život ne može stati u jednu svesku,ma kolika ona bila.

M.Antić

od **adminn** Pet Feb 04, 2011 6:43 pm

od **Shade** Ned Feb 06, 2011 9:52 pm

Volim te.
Eto.
A nebo je u proleće plavo kao nešto čega se nikad setiti neću.

od **Shade** Sub Feb 19, 2011 1:50 pm

«Bežati u svet poezije – to je moja naivnost»

Prva Antićeva pesma Majka objavljena je 1948. godine u časopisu Mladost, a prva knjiga pesama Ispričano za proleća odštampana 1950. godine. Nakon toga usledile su mnoge knjige Plavo
nebo, Roždestvo tvoje, Nasmejani svet, Psovke nežnosti, Koncert za 1001
bubanj, Poslednja bajka, Plavi čuperak, Šašava knjiga, Garavi sokak,
Živeli prekosutra, Krov sveta, Prva ljubav, Mit o ptici, Nebo u oku,
Druga strana vetra, Svašta umem, Hodajući na rukama, Horoskop, Tako
zamišljam nebo, Izdajstvo lirike, Savršenstvo vatre...
Antić je rado recitovao svoje stihove u školama, kafanama, bibliotekama,
domovima kulture, fabrikama, kasarnama, bolnicama - šarmantno,
temperamentno i vrelo, ponekad pomalo zamuckujući i ističući je da je
stihove pisao krvlju, sa mukom, teško, spaljujući i bacajući mnogo,
porađajući svoje pesme. Govorio je da su na njega uticali svi – Milovan
Glišić, Lao Ce, Boš, Brojgel, Sveto pismo, Tolstoj, Fokner, njegova majka Melanija...
Čitalačkoj publici poznat je pre svega po zbirci pesama o godinama prvih ljubavi Plavi čuperak. Kako
su ljubavne pesme za decu bile nešto sasvim novo i drugačije, ovo
Mikino neposredno i toplo obraćanje onima koji nisu ni mali ni veliki,
kao i posredno obraćanje njihovim mamama i tatama, nailazilo je u
početku na nerazumevanje i negativne recenzije kritičara dečje poezije,
tako da je godinu i po čekalo na objavljivanje. Plavi čuperak je po izdavanju doživeo veliki uspeh i postao kultna knjiga za mlade
Osim poezije za decu i mlade, Mika nam je podario i predivnu refleksivnu i ljubavnu poeziju za odrasle u Koncertu za 1001 bubanj, Savršenstvu vatre, Mitu o ptici... Ti stihovi, više desetina godina
nakon što su napisani, još uvek strpljivo čekaju da budu na pravi način
pročitani i vrednovani, kako od strane čitalaca, tako i od strane
kritike.
Uz poeziju pisao je i prozu (romani Stepenice straha, Sveti vetar) i dramske tekstove (Parastost u belom, Ženidba na oglas, Povečerje, Otužni marš, Rt Dobre Nade). Neke svoje drame sam je postavio na pozorišnu scenu, neke su zaživeli u obliku radio-drama, a Otužni marš i Parastos u belom doživeli su i internacionalno izvođenje u Parizu, odnosno u Montrealu.
Dela
su mu prevođena na ruski, makedonski, engleski, albanski, turski,
mađarski, slovački, češki, francuski, rumunski, poljski, slovenački...
U Njujorku krajem sedamdesetih u okviru antologije poezije i proze iz
celog sveta Novi smerovi objavljeni su i njegovi stihovi. Prepevavao
je pesme sa mađarskog i slovačkog pesnika Ferenca Fehera, Palja Bohuša,
Mihaila Babinke, Jana Labata, Vjere Benkove... Bio je član Udruženja književnika Srbije. Više puta je bio nagrađivan - prvi je dobitnik Zmajevog štapa u okviru Zmajevih dečjih igara, primio je dve Nevenove nagrade, jednu za životno delo za poeziju za decu, Goranovu nagradu.

od **Femme** Čet Feb 24, 2011 12:35 am

od **Shade** Ned Feb 27, 2011 11:59 pm

«Bežati u svet novinarstva – to je moja potreba da živim»

Novinarstvom - koje je smatrao svojim poštenim i časnim poslom,
a koje ga je oduševljavalo jer mu je pružalo priliku da se upoznaje sa
umnim ljudima, kao i da mnogo putuje - Mika je počeo da se bavi kao
dvadesetdvogodišnjak u nedeljnom listu Pančevac. Nakon svega godinu dana prešao je u novosadski Dnevnik u okviru kog je delovao kao jedan od najzapaženijih novinara-autora, bio je izuzetan reporter, a njegove rubrike Obično petkom, Žurnal Miroslava Antića, Galerija savremenika čitale
su se sa interesovanjem. Kao obožavac džeza, ozbiljne i ruske muzike
pokrenuo je i uređivao reviju za džez i zabavnu muziku Ritam. Takođe je uređivao dečji informativni list Pioniri i Zmajev Neven. 1986. godine dobio je novinarsku nagradu za životno delo. «Bežati u svet filma – to je moja surovost»

Na film je, uostalom kao i na slikarstvo, novinarstvo, pozorište, gledao
kao na svojevrstan vid svoje poezije, filmove nije potpisivao kao
režiser - na svim njegovim filmovima stoji: Ovaj film je napravio pesnik Miroslav Antić.
Snimio je više kratkometražnih, uglavnom dokumentarnih filmova. Neki od njih su Trojica iz starog Sombora o slikaru Milanu Konjoviću, kompozitoru Petru Konjoviću i piscu Veljku Petroviću, Vals za gospođicu Amaliju o manastirima Krušedol, Bođane i Hopovo u terezijanska vremena, Spomenik, Hajde da rastemo, Potpis, Zemlja, Druga obala, Fruška gora, Vreme dobra i vreme zla...
Prema pesmi Dušana Radovića režiro je animirani film Strašan lav.
Tema njegovog prvog dugometražnog igranog film Sveti pesak bila je infrombiro i zbivanja 1948. godine, dok je za drugi film Doručak sa đavolom koji
priča o Vojvođanima u vremenima posleratnog otkupa i velikih poplava, a
u kom su glumačku ekipu činili Mira Stupica, Pavle Vujsić, Bata
Živojinović, Fabijan Šovagović, dobio Zlatnu arenu za scenario na
pulskom festivalu. «Bežati u svet slikarstva – to je moje lukavstvo»

Mikin slikarski moto bio je slikati dahom, a ne bojom, prolaziti kroz platno
kao što se prolazi kroz svetlost, slikati beskraj u prostoru, slikati
da bi bio čovek, ne da bi bio slikar. Sa strašću je tušem crtao
krokije, aktove, portrete. Umazan slikarskim bojama do vrata stvarao je
akvarele, retko ulja. Opčinjen svetlošću često je slikao suncokrete.
Učestvovao je na tridesetak izložbi, od kojih su polovinu predstavljale
samostalne izložbe.

MiroslavAntić je umro u šestoj deceniji života od neizlečive bolesti. Njegova
poslednja volja ispisana na parčetu papira glasila je: Kada me
iznose, neka pročitaju «Besmrtnu pesmu». A kad me pokopaju neka Janika
Balaž ili Tugomir odsviraju «Pira manđe korkoro». Niko ne sme da mi
drži govor! Tako
je i bilo... Na Novom novosadskom groblju, 26. juna 1986. godine. A mi
koji smo u vreme prvih ljubavi odrastali uz Mikine pesme, a sada uz
iste odrastamo do deteta,
delimo njegovu veru u besmrtnost, pa noću - izlažući se čuđenju velikih
i ozbiljnih ljudi - nasmešeno namigujemo najtreperavijoj,
najavgustovskijoj, antićevskoj zvezdi na nebu dok u srcu zvone stihovi:
Uprkos danima sivim/kad vidiš neku kometu/da nebo zarumeni,/upamti: to ja još uvek/šašav letim, i živim. (Biljana Ličinić)
Izvor:Antić, njim samim, Radovan Popović

od **Khallu** Uto Mar 22, 2011 2:18 pm

ČITANJE IZ LATICA

Što je bilo uvračano
To više ne važi.
Ima da se razvrača
kad proleće dođe.

Cvetovi su otvorili
svoje bele usne
Oni izađu u sumrak
mirisavim glasom:

“Da li živiš ovog sebe,
il nekakvog drugog sebe?
Možda je tvoj život san
između dve biljke?

Možda si ti seme
koje sanja da je čovek.
Čekamo te da dođeš
Opet među cveće.”

Što je bilo uvračano
to više ne važi.
Ima da se razvrača
Kad proleće dođe.

Nagnem se na cvetove
Vidim: na njih ličim.
Možda su svi oni ljudi
što ovako sanjaju.

I ja sanjam da sam cveće
Od postanka sveta
I kad god se probudim
vidim da sam opet čovek.

Vidim da je život bašta
Od groblja do kolevke
Jedan veliki san o bilju
Između dva čoveka.

Miroslav Antić

od Aynnah Sub Mar 26, 2011 9:40 am

Pesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tak.

od Aynnah Sub Mar 26, 2011 9:48 am

Susreti

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća se žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi
Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše

Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza
I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

od Aynnah Sub Mar 26, 2011 10:00 am

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Miroslav Antić

od Aynnah Sub Mar 26, 2011 10:12 am

"U celom svetu kad pišu bajke - bio jednom,
bilo jednom, uveravaju te da je to istina.

Jedino u Zakavkazju pocinju bajku:
Bilo jednom, a možda i nije bilo.
Ti veruj ako hoceš, a možda i ne moraš.

Kad je reè o meni - stvar treba završiti zakavkaski

Bio jednom, a možda i nije bio..."

Miroslav Antic

od **Shade** Pon Apr 11, 2011 5:00 pm

Za sankom, u novom "Dnevniku", 14. juna 1984.

Nisam se ja izmenio. Kalup zbilje je istrosen i svaki odlivak mene iz dana u dan je neostriji. Dugo mi treba da radim na svom oku ili osmehu, da se ne bih izdvojio ni oreolom ni patinom od zivih spomenika sto hodaju kroz jutro.

Sve to tako do Tvrdjave. Do vrata radionice, gde opet bivam sto jesam, stanovnik sopstvenog raja i sopstvenog pakla, uvucen u svoj zivot. Sirom otvaram prozor, pretvaram se u pticu i odlecem u nebo.

Svi misle da sam zakljucan zato sto nesto radim. A ja sam negde nad nebom, odlivak bele svetlosti u plavom kalupu svemira, koji se nikad ne trosi i nista sa mene ne krnji.

od **Shade** Uto Apr 12, 2011 12:36 am

Nije to nikakva bajka

Neka bezazleni zato
zapuse svoje rumene usi i cute.

Zavoleli smo se,
ponesto pseci i svetacki.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku elektricnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i zute.

Ispricali smo ramenima i rukama nesto
sto u prevodu na disanje znaci: ljubav.

A detinjstvo je te noci otislo
iz njenih cipela.

Mahalo je sarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igrackama
i snovima.

Otisli su konvejeri masnica
i odleteli listici presovanog staniola.

Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krosnjama,
nad krovovima.

I samo malo dublji,
za krisku naprslog bola.

Neznost je bila lepljivo hranljiva
kao zelatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.

Odjednom smo imali i suvise ruku
vezanih u sulude cvorove.

Paralisana noc na podu
uvlacila je vunastu njusku
u rukave pidzame.

A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo,
secam se
ona se nesto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao vise.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.

U mraku izmisljenih suma,
u mraku zelenom od kise,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate vise.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rskavicavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane zile na rukama.

Spavala je kao cuperci trske u mocvari.
I kapilari granja.

Kao tkivo algi i sluzokoze okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

I detinjstvo je sasvim otislo
iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plisani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.

Sklupcana kao narandza,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima saka.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i sise,
ima neslucenu vrednost neke dragocene rude.

Ima male razdresene pertle nespretnosti,
i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida,
i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kise.
I bedra sto ce sutra gumeno da se probude.
I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke.

M. A.

od **Boni** Uto Maj 10, 2011 6:04 pm

Eto to ti zelim

… da na svim stvarima koje dotakneš ostaviš prozirne otiske, nevidljivi miris lepote i lelujanje poljubaca.
Da budeš vitki most visoko iznad ponora, po kojem struje i sele se nebesa, vremena i prostori.
Da vežeš svet za svet gdegod se kida i raspada.
I da ne živiš dužnosti, nego da živiš nadahnuća.

M.Antić

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:02 am

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.

I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.

Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Sto kvase vode
obale niske za skitačem.

Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:04 am

Fragment

-Ljubici-

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:06 am

Đački korzo

U prvi sumrak
svi se tu sjate
ozbiljna lica
držanja kruta.
Odu do ugla,
pa se vrate.
I opet tako.
I opet tako
još dvesto puta.

Sarena povorka
gura se, šeta...
Hiljadu kapa
i bereta...
Hiljadu šubara
i kačketa...

A uz put pogled
poneko baci,
il nešto bajagi
nevažno kaže...

Ruku na srce:
šta sve ti đaci
uporno traže
dok troše đonove
i troše sate,
dok odu onamo
i dok se vrate,
i opet tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula,
idućeg maja,
tamo i natrag,
i nikad kraja?

Čarape žute,
zelene,
plave,
i duge noge
kao štapovi.

I neki zvrkovi
na vrhu glave.
I šiške na čelu
kao slapovi.

I podgurkivanja.
I zavirkivanja.
I zadirkivanja.
I dobacivanja.

A možda ipak,
ko će znati,
možda tu ipak
nešto postoji?

Možda to nisu
prazni sati
kad se u gužvi
šeta i stoji,
pa počne tako
sve iz početka,
danas i sutra,
idućeg petka,
idućeg jula
ili aprila...

Možda tu nekom
rastu krila?

Možda tu počnu
sva putovanja?

Možda se ovde
najlepše sanja?

Možda se ovde
najlepše zeli?

I možda su se
baš ovde sreli
putevi neki
dugi i tajni,
putevi beli,
putevi tajni?

I možda su se
baš ovde sreli
osmesi neki
- zavoleli?

Možda baš zato
jedino vredi
da su u gužvi
ovako luta,
pomalo šašavo,
pomalo sneno,
pomalo smišljeno
i besmisleno,
pomalo onamo
i malo natrag,
i opet tako,
još bezbroj puta.

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:07 am

Kad ti ime izgovorim

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna i tamjana,
i sirovog mesa i cveća.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
u temenu se protežu grobovi strašno grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ispljuvan i čist,
i mek i besan...
I – polumrtav od ljubavi.

Naučila si me da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim...

Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca
i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće.

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:10 am

Balada

Od svih si devojaka bila tisa
Zbunjena, sama, neprimetna, bleda
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa,
Tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej, zasto nisi bar porasla visa,
Bar visa za pola pedlja,

Jer kada si se o drvo kraj vrata
Obesila jednom u svitanja seda,
Izmedju bosih nogu i blata
Bilo je razmaka samo - pola pedlja.

od **Shade** Sub Jul 30, 2011 12:48 am

Koreni

Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on čuči u velikoj pustinji južno od ovih planina. Čuči ne znam koliko godina u pesku i ne podiže oči. Ali sve vidi. Šara noktom nešto nerazumljivo i uplašeno ponavlja: i ovo sam već stvorio… i ovo sam već stvorio.

Ako mu zatražiš orla, on ne poseže u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaže on, orao iz kojeg niču drugi orlovi. Posle moeš damu zatražiš aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao košticu.
On sve može, jer njegovo je stanje drukčije nego naše. Od njega sam naučio to što ti danas kazujem kao tajnu.

2.
Gospodine kažem ja njemu, video sa narode koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji, čemu dokazivati?

On ćuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mač visi sa zenita, govori glasom belim poput zgužvane hartije. Iz toga će, kaže, proizići velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrećan je, siromašan i gladan.

3.
Gospodine, kažem mu ja, video sam čoveka koji preskače neverovatne visine. Kako to čini kad nije jači od drugih, ne trči brže o d drugih, niti je umešniji i lukaviji?

Taj čovek, kaže mudrac, uzima zalet kao da će dpreskočiti oblake. Stoga i ne primećuje to što mu je pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati najveću želju, pa će sve druge same od sebe biti ispunjene.

Miroslav - Mika Antić - Page 5 Mikaanticpetrovaradin

Miroslav - Mika Antić - Page 5 Mikaanticpetrovaradin

4.
Gospodine, kažem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao u bašti kamen. Poklonio ga nekom vajaru da načini od njega skulpturu. Bio je to običan kamen, ali ako ga okreneš prema svetlosti, u njemu se odslikava ceo svet. A vajar ga je odbacio.

Mudrac mi kaže: I morao je da odbije, jer nije ga sam pronašao.

5.
Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore može da stane u jednu običnu kapu?

Zatečen sasvim slučajno, kaže on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao što se grana nastavlja na granu, a ipak živi svoj vek okrenut ka drugoj strain sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava žumance nekog još neotkrivenog sunca. Zato zasada i staje u običnu ljusku.

6.
Gospodine, kažem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladavao beton i čelik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem običan mali šljunak, ma kako ga stiskao, nikad ga neču razbiti. Kako to?

Veliki umovi, kaže on, bili su u početku neznalice, kao što je reka bila potok ili tajfun – tišina. Najveće hulje istorije bili su pre toga bucmasti i bezazleni mališani. Himalaji su bili para. Nešto čvrsto i oblo, kao kipovi Vailona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblično i meko. Zato je šljunak, ustvari, jedna ogromna planina, oljuštena od golotinje lepog.

Čeprka prstom po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obično kristalno zrnce, ali padam pod teretom.

7.
Gospodine, kažem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se.

Mudrac mi ništa ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovećuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamišljen i dogadja se nešto čudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao das sam to samo poželeo u snovima.

I – izmislio.

od **Shade** Sub Jul 30, 2011 12:50 am

Himna

Zaista nema teze stvari, nego da se rimuje strah
sa svetloscu. Ti nemoguce moras rimovati sa
mogucim.

Jos kod Defoa, u "Robinzonu", naucili smo da
je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego
sama opasnost.

Nema na svetu teze stvari, nego da se rimuje
voda s vatrom. Pevas li vodu i vatru zajedno,
prete ti da ces biti udavljen. Pevas li vatru i
drvo zajedno, prete ti da ces biti spaljen. Pe-
vas li drvo i sekiru zajedno, prete ti da ces biti
posecen. Pevas li sekiru i nakovanj zajedno,
prete ti da ces biti smrvljen.

Sve medju sobom ima nekakve iskonske i opake
racune. Ali ti nemoguce moras rimovati
sa mogucim.

Ne daj da te prevari pogresni vrach pogadjac,
lazljivi citac zvezda, koji od silnog gledanja
u ovozemaljske stvari, redje nego ti vidi nebo.

Koliko ja razumem, najveca je sloboda kad nisi
svestan da si slobodan. Ono sto osecas i kao
najmeksu svilu na sebi, znaj: znak je da si
obuhvacen.

Koliko ja razumem, najveca poezija je tre-
nutak kad nisi svestan pesme. I najveci je
zivot kad nisi svestan da zivis, nego mislis da
sanjas.

Ne daj nijednoj knjizi, nijednim novinama, da
svojim presavijenim jezikom govore tvoju
sudbinu. Da prstima bez noktiju, prstima od
papira, beleze tvoje dane.

Niko sem tebe nema pravo da se mesa u tebe,
rodjeni moj.

Kazu: "Mora da se dogodi nesrecan slucaj, da
se kornjaca izvrne na ledja, da bi bar jednom
u zivotu, na kraju, mogla da ugleda nebo."

Ovo je srecan slucaj sto jedan otac i sin, lezeci
ovako na ledjima, vide kroz krov i kroz obla-
ke i kroz tamu, ove noci citavu vecnost u ne-
besima.

Secas se onoga sto sam ti pisao iz Ura. Pre-
pisano sa rusevine: "Zivot je spor, kao oranje
pomocu igle, a smrt je brza, kao voda sto ne-
staje u pesku."

Ti sutra polazis u skolu i ucice te raznim azbu-
kama. Izaberi najduzu. Najtezu. Pronadji
takvu azbuku koju ces uciti uvek ponovo.
Azbuka sa milijardu milijardi znakova.

I neka u svakom od njih, kao rumena semenka,
bude po jedno tvoje malo srce.

Onda izidji u neko vedro vece, izidji ispod neba,
i tamo gde je najnize, gde dodiruje ljude, ovla-
zi osmehom kaziprst, zamoci ga u poljubac
i njime ostavi otisak na usni vasione.

od **Femme** Sub Jul 30, 2011 12:52 am

Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom

Uhapsio sam sebe i time što društvo u kome živim gleda na mene ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam Vas, da se izujem i hodam bos? Dosta mi je čarapa. Dosta mi je brijanja. Dosta mi je šavova na pantalonama. Možda bih i ja farmerke. Ali - ne može.

Kaže mi pre dve godine jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u klub poslanika:

- "Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu ja Vas da pustim unutra i ovako. Ali moja deca vas uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju."

Uhapsio sam sebe i time što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad, kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci, od koje kupujem sir i kajmak:

- " Siđite sa tog bicikla, ne priliči Vam. Ja pisca drukčije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstveni hod..."

Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom.
Sva sreća što sam jedini na ovom svetu. Što su svi ostali slobodni.
Miroslav - Mika Antić - Page 5 Anticc

od Sponsored content