Re: Miroslav - Mika Antić

od **Shade** Pon Nov 29, 2010 1:42 am

Kad bi jastuci progovorili

Kad bi jastuci progovorili
o tome šta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome šta neko radi kradom,
o devojčici,
na primer,
što imitira starije
i nešto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o dečaku
što se tupim žiletom brije
- kao: kuburi čovek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se plače i smeje
i da se pocrveni.

Srećom: jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao lađe,
velike bele lađe,
što plove u nemoguće,
u snove,
u bezmerja.
Uveče te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu.

od **meseceva kci** Uto Nov 30, 2010 6:37 pm

od **Shade** Sre Dec 01, 2010 12:03 pm

od Džozi Čet Dec 02, 2010 3:55 pm

Miroslav-Mika Antic - poezija za sva vremena

Svet ovaj,
u stvari, i nije
tako rđav i zao
mada poneko plače
i samuje
i brine.

Svuda je jednako suton
na stare krovove pao
al' nekom sutra svane
a nekom neće da sine.

Ja volim da svima valja
i verujem beskrajno
da će u zoru svako
lakše moći da diše.

I sklapam oči.
I sanjam
potajno
to vrelo
to sjajno
jutro od vetra
i vlati
sto se nad krošnjama njiše.

A sigurno je važno
i od svega najpreče
za svaki obraz na svet
po jedan poljubac skrojiti.

I kad se umoriš pseći
i bude najcrnje veče
umet svoj jastuk nadom
zaliti i obojiti.

I važno je i ovo,
važnije od najprečeg
kad se toliko lepote
u sebi čuva
i ima
umeti da niko ne zna
bar komadic tog nečeg
spakovati u pismo i razaslati svima.

Tako će vek tvoj biti
manje plesniv i zao.
sa manje briga
samoće
plača
straha
i tuge.

I svaki put kad budeš
komadić sebe dao
ličiće svet na tebe
više nego na druge.

Miroslav - Mika Antić - Page 2 Antici10

od **meseceva kci** Sub Dec 04, 2010 1:39 am

Krov sveta - Nemoc svih divljih

Ako hoces da pobedis divlju zver,
kaze klovn,
ne govori joj rezanjem ili urlikom.
Ne laj na lava
i ne rokci na krokodila.
Pevaj im.
Sapuci.
Tepaj im jezikom ptica
ili jezikom dece.
Cim cuje jezik risa
- ris kolje.
Cim cuje jezik tigra
- tigar razdire.
Nemoc svih divljih je u tome
sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja.
Borac snage se plasi tudje vrste.
Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.
Ukrotitelj.
I sarlatan.
On pobedjuje neozbiljnoscu.
Zubi su meksi od usana.
Cuvaj se poljupca
i budi na oprezu.
Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo zivot.

od **meseceva kci** Sub Dec 04, 2010 1:39 am

Najsrecniji su oni koji su teski navise...

Ako znaš da si bio
pre mnogo hiljada godina,
i sagradio Balbek,
i porušio Troju,
ako se sećaš reptila,
Atlantide i mastodonata,
ko ti može oduzeti taj deo biografije?
Valja u sebi odgajiti
ogromnu plodnost vere
da bi se shvatio smisao
i pravi početak čoveka.
Neko bi mislio: sanjariš.
Ne. Ti to izbegavaš obmane.
Ko ne uma da izmisli
ne ume ni da opstane.
Najsrećniji su oni
koji su teški naviše.
Najsrećniji su oni
koji su prvi razumeli
da je temelj: već krov,
i semenka: već plod.
I pogled u nebo: već krilatost.
I zamisao: već doživljaj.
I htenje: već saznanje.
I odluka: već dejstvo.
Ako znaš da si leteo
van sunčevog sistema
i prestizao vreme,
i boravio u svetlosti,
i u nekoj budućnosti
zaboravio kapu,
ko ti može oduzeti
taj deo biografije?
Pitaš se: šta je suština?
Biti moguć u nemogućem.
Pitaš se: šta je cilj?
Tvoja spremnost da kreneš.
Pitaš se: gde je kraj?
Na kraju tvoga pitanja.
Kad uobličis misao,
uobličićes beskonačno

od **Shade** Pon Dec 06, 2010 1:51 am

Oči

U svakom septembru ima nečega nalik na tihe rastanke.
Primetiš to po igrama koje polako počinju da se sapliću.
Primetiš to po iskraćalom odelu, koje ostavljaš mlađem bratu.
Primetiš i po bajkama, koje smo do sad tako lepo izmišljali.
Primetiš kako nam i bajke sve manje veruju.
Ustvari, velika je to varka. Baš kao što je i svet sa one strane svoga oka.
Onome koga posmatraš u ogledalu s nadom, Ti si nada koju on gleda iz svog sveta.
Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida.
Trči i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap čiste svetlosti.
Retki su oni koji shvataju granicu slobode.
Još ređi oni koji shvataju slobodu granice.
”Ne zidaj vrata veća od kuće”, kažu Eskimi.
To isto znači što i zidati prozore manje od očiju.
Stvarno videti, znači: umeti videti kišu kako pada uvis.
Videti kako padaju uvis krovovi kuća i reke u kojima se talože vrhovi planina.
Ovako sam to čuo: ”Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.”
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.
I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: ”Niko me na svetu nije pokorio sem mene.”
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se, baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.
M. Antic

od **Shade** Pon Dec 06, 2010 1:52 am

Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.

M. Antić

____________

"Ljudi te pažljivo slušaju, al' samo svoj glas čuju. Zato im što manje kaži. Ljudi su tek onda ljudi kad im se ništa ne traži, a mnogo im se nudi. Ljudi su čudne biljke. Kad rastu u sebe siđu. Sretnu se. Pa se raziđu. Ili se mimoiđu."

od **Shade** Pon Dec 06, 2010 1:53 am

Zaboravite da brojite. I dvadeset četvrta ljubav mora biti prva,ako je prava.
I kad se jednom u dubokoj starosti sretnemo u nekom domu penzionera,pa pred Novu godinu ili neki drugi praznik odigramo zajedno jedan valcer ili tango i zaljubimo se jedno u drugo 3681. put, neka i to bude samo prva ljubav i nijedna više.
Miroslav Mika Antic

od **Shade** Pon Dec 06, 2010 1:57 am

Epilog

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.

Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te voli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko plaća?

Da li sam još uvek među svim tvojim životima
onaj komadić najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

od **Shade** Pon Dec 06, 2010 1:59 am

Govor

Smatram velikom slaboscu i stvarno bih
bio potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam ludim jezikom coveka:
recima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim

postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna

"najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena"
kaze jedan prastari zapis sa tibeta

postoji govor koji ce neko otkriti sutra,
a mozda niko nece ni pokusavati da ga otkrije
ali ti ga vec sada moras obuhvatiti mislima

jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva

postoje kulture gestova, disanja ili vida
postoji vreme vremena i prostiranje prostora
postoji lepota lepote
ostoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci
postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj

sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim
sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja

tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda
takvo je moje cutanje s tobom ove noci
opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
medju nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena
koza vode i vecnosti

to je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili

pisem umesto tebe snezani i alisi
saljem telegrame pinokiju i malom princu
javljam se bar jednom dnevno telefonom
galebu dzonatanu livingstonu i pepeljugi

ali ni reci odgovora
znaci da misle na nas

ko zna glasove misli,
retko kada se oglasi glasom govora

ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.

od Aynnah Pet Dec 10, 2010 8:12 pm

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

od Aynnah Pet Dec 10, 2010 8:27 pm

Bezbroj balavaca i švrća

Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saće
I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
ćušnemo krišom pod krilo.

Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca,
ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.

pa i nas,
eto,
ovakvih;
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bilo?

Nikad nas ne bi bilo."

od Aynnah Pet Dec 10, 2010 8:45 pm

drugi o Antiću ...

Sadik Šehić

Uspomena na pjesnika Miroslava Antića

Pjesnik Miroslav Antić dva puta je učestvovao na nekadašnjoj Republičkoj kulturnoj manifestaciji ”Kikićevi susreti” (1980. i 1982.) u Gradačcu.Već tada mi je kazao koliko je Gradačac ”divan i lep gradić” i da bi to mogla biti druga ”pesnička Meka”, odmah poslije Mostara. Rekao je još i ovo: ”Moram se složiti sa nobelovcem Ivom Andrićem, kada je rekao ”da je Gradačac grad u kome se morao roditi pesnik”, da bi potom dodao ”toje grad u koji moraju dolaziti pesnici”...

I tako prebirajući po sjećanjima i uspomenama na pjesnika Miku Antića i na njegov boravak u Gradačcu i druženje sa ovom pjesničkom ljepotom od čovjeka, tog lijepog maja 1982. godine na starom Gradu na Konaku ”Zmaja od Bosne”, gore na Seir-čardaku, odakle puca krasan pogled na ravnu Posavinu, čak tamo do kasabe pjesnika nezaboravnih stihova o sevdahu i neimaštini Muse Ćazima Ćatića, negdje oko pola noći našla se pjesnička bratija da se onako zasvoju dušu ispjevaju i raspolože. Među pjesnicima, pored ostalih,nalazila se i naša divna pjesnikinja Nasiha Kapidžić-Hadžić. Ta pjesnička noć ostala je nazaboravna za sve one koji su imali tu privilegiju da se u tom času zadese na Seir-čardaku. Ta noć ostaće nezaboravna i za ovdašnjeg legendarnog konobara rahmetli Mandžu koji je te večeri posluživao pjesničke velikane. To je bio svojevrsni pjesnički festival koji je trajao sve do pjeva prvih horozova!

I poslije te pjesničke noći sa Seir-čardaka, iz tog prelijepog maja hiljadu devet stotina osamdeset i druge Miroslav Antić je izrazio želju da se opet i još jednom, ”prije nego što odem preko reke”, kako mi je rekao na rastanku, kao da je slutio da mu je to i naše posljednje druženje u Gradačcu, posjeti Gradačac. Čvrsto obeća da ćemo mu javiti tačan datum kada se budu održavali naredni ”Kikićevi susreti”, i naravno da ga željno očekujemo u našoj sredini.

I slijedećeg tamo majskog dana 1983. godine stiže pismo sa ovim sadržajem:

”Dragi drugovi,

Zahvaljujem Vam se na pozivu. Ja ću doći u Gradačac 12. maja do dva popodne. Ima jedna nevolja, pa Vas molim da me shvatite. Dolazim svojim kolima sa ženom i dva najmlađa sina. Biću u Gradačcu nekoliko dana na svoj račun.Meni se prošli put kod Vas toliko svidelo, da smo Haso (Hasan, pr.a.)Fazlić i ja sa porodicama ostali još dva dana za svoju dušu. Ja snosim troškove boravka moje dece i žene, ali nevolja je u tome što ne znam koji je hotel, pa Vas molim da mi rezervišete jednu trokrevetnu sobu.

Inače,dosta loše sam prošao februara. Bio sam dvadeset dana u bolnici. Srce.Zato i ne smem bez žene da se krećem na daleke puteve. Ona mi je išofer, i lekar, i savest.

Drugarski pozdrav svima

Miroslav Antić.”

Pred Hotelom Banje Ilidža u Gradačcu tog 12.maja 1983.godine čekasmo u dva popodne Miku Antića. Čekali smo i čekali, da bi se u tom iščekivanju pojavio poštar na ”kolibriću” sa telegramom ove sadržine:

”Dragi drugovi, oprostite što ne mogu doći, jer moje bolno srce ne da mi da se pomerim iz kreveta. Za lep uspeh Kikićevih susretima, Vama domaćinima i svim mojim drugarima srdačne drugarske pozdrave

Vaš Mika Antić”

A vijest da je prestalo da kuca to bolno pjesničko srce silno je rastužilo njegove gradačačke drugare i sve poklonike lijepe pisane riječi ne samo Kikićevog Gradačca i Posavine.

Na Mikinom grobu svirala je tužna muzika čuvenog vojvođanskog tamburaša Janike Balaša. Zaista, tužno da tužnije nije moglo biti!

od Aynnah Pet Dec 10, 2010 8:51 pm

Miroslav - Mika Antić - Page 2 25002db47e1328683e170bf3

"Kad upotrebim reč dete, pokušavam da joj dam dostojanstvo jedne ogromne bezazlenosti, koja je tako bar mislim, najveća svetlost u ljudima."

od **meseceva kci** Pet Dec 10, 2010 11:43 pm

U krug

Ne razumem se ja u ovo kamenje sto miruje - i to mu je sva krivica
Mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem sve do sada
ovom svetu u gostima.
Inace,
objasnite mi ljudi,
sta cu ovako divno blesav sa ovih milion ptica
u mojoj krvi i kostima?
Mozda postoji molitva koja sve resava
i sve prasta?
Mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakv nemir
neprestan
i dug?
Ali sta cemo kad nas uvek i opet uvek ima
ovakvih koji stalno
koji stalno,
koji stalno ponovo cvetamo kao basta
od aprila
do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo - u krug?

od **Shade** Čet Dec 16, 2010 9:58 pm

od **Shade** Čet Dec 16, 2010 10:10 pm

od **Shade** Čet Dec 16, 2010 10:30 pm

Kupe je bio moj svet

U vozovima sam proživeo dobar deo života. Rani novosadski vozovi za Beograd, vozovi Francuske, vozovi sa regrutima koji ih neispavane odvode u nepoznato, vozovi do Sombora ili Subotice... I jedan voz iz kog smo, vraćajući se iz Osijeka, pre nekih trideset godina, naglo iz sna probuđeni, skakali u visoki sneg. Bila je Gajdobra! A Gajdobru i stajalište Orlovat pamte valjda svi đaci Vojvodine! Vozovi nisu samo romantika mog života. Kupe je bio moj svet! Seti se: Onda je kupe pun nekih novih gospođa beskrajno belih kao sibirski predeo.
Miroslav - Mika Antić - Page 2 Vozv

Imao sam svoje lične vozove, kao što sam imao svoje lične ljubavi.
Od braka do konjaka samo pola koraka. Od druma do ruma samo razroka šuma uma. A te korake sam, često, činio baš u vozovima ovog života. I sad čujem kako tutnje točkovi mojih vozova. Gde sam to stigao? Ne znam.

Putuje jesen. Putuje luda i krivudava. Putuje niz predgrađa.

Uzmi svoj prtljag. Voz krece minut posle ponoci.

od **Shade** Sub Dec 18, 2010 2:37 am

...
Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćeš moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćeš moje srce.

od Aynnah Sub Dec 18, 2010 12:03 pm

AUTOBIOGRAFIJA

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam pošteno kiriju platio,
na ovom svetu što sam živeo

možda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komšiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio

ako mi život krila skrati,
i sneg u oku počne da veje,
znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.

Miroslav - Mika Antić - Page 2 Moz-screenshot

Miroslav - Mika Antić - Page 2 Moz-screenshot

od Aynnah Sub Dec 18, 2010 12:20 pm

''Uopće nije važno imaš li neuredne džepove,neurednu frizuru i domaće zadatke.Najveća nevolja na svetu je sine moj,imati neuredan um.''

''Ako neko postane svestan da je kroćen,kad tad mora podivljati.''

''Da bi nadmudrio mudrost,odneguj veštinu slušanja.''

''Pa ako se i oklizneš nekada u životu,ne gledaj to kao pad u sunovrat,nego kao pad uvis!''

Miroslav Mika Antić

od Aynnah Sub Dec 18, 2010 12:27 pm

Plava zvezda

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.

čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.

Ali pazi:
Ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nađe... treća... peta...
mora u snu da se zađe na kraj sveta
i još dalje iza kraja - do beskraja.

Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je nađeš - sam ćeš znati.
Sad je tajna.

M. Antić

od **Shade** Pon Dec 20, 2010 1:38 am

Reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore neka vrata iza kojih čeka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta oplakana ili otpevana. Čeka zatvorena da je neko oslobodi. Knjiga je oslobodjena pesma, ona što ko zna od kada postoji u svakom od nas.
M. Antić

od **Shade** Pon Dec 20, 2010 1:41 am

Balada o nama

Ako odeš, široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere i sva ću pluća izjecati i izjaukati. Pokidaću košulju i kožu sa grudi noktima,
koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po ivicama polako počinje da truli.

Jer sve na tebe liči. Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.

Razlivenu toplinu tvoje postelje vezaće u čvorove sestre u bolnici.
Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila lekove. Obrisaće novinama reči koje si mi govorila
kroz prozorsko staklo. I sve će svesti na brutalno.

Ako odeš, ponećeš mene, a sebe ćeš ostaviti u oblicima moga sna i jave, koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.

Sve ću kuće ocrniti katranom i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime.
Jer laž su priče o novim sastancima, laž sve uspomene i posete rodbine nedeljom po podne. Nikada se više nećemo naći.

Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice iz koje će mi se stvarnost godina uvrtati u potiljak.
I sve lepo će s tobom umreti.

I svakog proleća krovovi će dugo plakati suzama okopnelog snega.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

od Sponsored content