Tradicionalna kineska medicina

Tokom dugog niza godina kineski lekari su razradili tzv. klasične recepture koje se i danas nalaze u upotrebi i čine osnovu prepisivanja recepata. Te se recepture prilagođavaju svakom pacijentu prema potrebi, dodavanjem ili izuzimanjem određenih biljaka. Postoje različiti preparati, i to u obliku čajeva, granula, kapsula, kapljica ili krema.
To su preparati napravljeni uglavnom od prirodnih lekovitih sastojaka i njihovih prerađevina biljnog, životinjskog i mineralnog porekla. Otkrivanje i primena kineskih herbalnih lekova imaju dalekosežnu istoriju i tradiciju vrednu pažnje. Još pre 3.000 godina kineska medicina imala je iskustva sa primenom lekova biljnog porekla, a najstarija sistematizovana farmakopeja potiče iz VII veka.

Od proglašenja nove Kine 1949. mnogi istraživači su radili na raznim poljima kao što su botanika, analitika lekova, hemija, farmakologija i klinička medicina. Ta istraživanja ponudila su naučnu osnovu za identifikovanje izvora i autentičnosti herbalnih lekova, a takođe i njihovog delovanja. Kasnije je bilo pokrenuto istraživanje izvora lekovitih sastojaka širom zemlje. Na toj osnovi je 1961. godine sastavljena farmakopejska knjiga Džongjaodži (Zhong Yao Zhi). Godine 1977. publikovana je Farmakopeja herbalnih lekova koja je stavila u registar rekordnih 5.767 vrsta tih lekova. Štampane su brojne stručne knjige, traktati, novine i časopisi o kineskoj medicini. Stvorene su naučne institucije, prosvetne ustanove i fabrike kineskih herbalnih lekova.

Biljke su u tradicionalnoj kineskoj medicini svrstane u pet grupa prema temperaturnom dejstvu: jako hladno, hladno, umereno, toplo i vruće. Neke deluju u površinskim slojevima organizma, a neke u dubini. Uz to, svaka biljka deluje u određenom funkcionalnom području, što se takođe mora uzeti u obzir. Različiti delovi iste biljke imaju i različito delovanje zato treba obratiti pažnju na to da li će se koristiti koren, stabljika, list ili cvet. Dosad je sistemski obrađeno oko 3000 biljaka, dok se u svakodnevnoj upotrebi nalazi njih 350.

Tradicionalna kineska medicina je razvijeni medicinski sistem koji se bazira na filozofskom konceptu da je čovek primarno energetsko biće. Održavanje materije tela tj. postojanje organa, ali i njihovo funkcionisanje omogućava upravo vitalna energija to jest ki. Ona nastaje udruženim radom pluća, slezine i želuca od vazduha, hrane i vode, i jednog dela tzv. esencijalne energije koju nasleđujemo od roditelja.

Vitalna energija neprekidno teče kroz telo po putanjama koje se zovu kanali odnosno meridijani. Oni polaze od unutrašnjih organa i idu ka površinskom sloju tela. Svaki organ ili organska funkcija ima svoj meridijan. Obeležavaju se rimskim brojevima i ukupno ih ima XIV.

Kao što tok reke nije svuda podjednak, tako je i ova energetska reka po svojoj snazi i osobinama različita. Mesta na kanalima gde je energija čista i snažna jesu akupunkturne tačke. Njih ima 365 na telu i raspoređene su od glave do stopala. Predstavljaju zone kože preko kojih možemo uticati na rad organa pa tako i na očuvanje zdravlja ili sprečavanje i lečenje bolesti.

Ravnoteža kao osnova svega
Ponikla na osnovama taoističke filozofije, kineska medicina ljudsko telo vidi kao mali univerzum sa nizom međusobno povezanih sistema koji, kada su u ravnoteži (harmoniji), održavaju zdravo funkcionisanje ljudskog organizma. Bolesti nastaju usled neravnoteže jina i janga u organizmu, dve energije koje se stalno menjaju pretapajući se jedna u drugu, čineći celinu zvanu tao.

Kulturna tradicija drevne Kine i drevne kineske medicine govori o pet elemenata (drvo, vatra, zemlja, metal i voda), i principima:

Poštuj silu prirode, poštuj isceliteljske moći prirode. Svaki čovek u svom telu poseduje samoisceliteljske moći. Uloga lekara je da razotkrije i pojača, aktivira te prirodne moći samoisceljenja korišćenjem netoksične, prirodne jedinstvene metode terapije.

Čoveka gledati kao celinu. Svakog pacijenta posmatraj kao celinu – sistem, otkrivajući jedinstvo tela, uma i duha. Ukoliko je celina u neravnoteži, onda je i telo bolesno, ili um ili duh. Ukoliko se deluje na uspostavljanje ravnoteže onda je to proces ozdravljenja i aktiviranja životne energije.

Otkriti i lečiti uzrok, a ne posledicu. Otkrivanjem uzroka, njegovog eliminisanja, nestaje i posledica. Simptome ne lečiti, lečiti koren uzroka.

Lekar je učitelj. On obučava, savetuje, razgovara, posmatra, analizira, deluje na pacijenta, prenosi mu svoja znanja, iskustva, pronalazi odgovore zajedno sa pacijentom. Obaveza lekara je da nauči pacijenta obrascima zdravog života primenjujući univerzalne principe življenja.

Preventiva – najbolje lečenje.

Otvaranjem Kine prema svetu i zahvaljujući fenomenu globalizacije koji su omogućili povećanje protoka informacija i stepena međuzavisnosti ljudi, njihovih znanja i delovanja, tradicionalna kineska medicina sve više ulazi u zvanične medicinske tokove.

VENTUZE

Ventuze su sigurno jedna od najstarijih metoda tradicionalne kineske medicine, koji se zvao metod roga. Na početku su kineski lekari koristili šuplje životinjske rogove. Danas se koriste čaše od debljeg stakla, iako se bambus, gvožđe i keramika u nekim zemljama još u upotrebi.

Spojler:

TUINA

Tuina je posebna disciplina unutar tradicionalne kineske medicine, a predstavlja jedan oblik fizikalne i manuelne terapije. Bazira se na teoretskim postulatima kineske medicine, a sastoji se od vrlo sistematičnih i finih tehnika manuelne terapije. Tuina je jedna od najstarijih poznatih masaža na svetu pri kojoj se masažom vrhovima prstiju, dlanovima i laktovima otvaraju blokirani meridijani kroz koje tada ponovo i nesmetano protiče životna energija. Cilj te masaže je uspostavljanje ravnoteže u organizmu na koju se deluje snažnim i stručnim pritiskom ruku masera na pojedine nervne završetke u telu.

Spojler:

NACINI PREGLEDA I OBLICI LECENJA

Tradicionalna kineska medicina je najstariji u kontinuitetu praktikovani naučni medicinski sistem u svetu i najzastupljeniji je metod lečenja u svetu. U kineskoj tradicionalnoj medicini je karakterističan da se svi pregledi vrše bez uređaja.

Spojler:

Jedna od kineskih poslovica kaže: Kasno je da kopaš bunar kad ožedniš.
Na ovaj način je vrlo slikovito i jasno opisan stav da je za zdravlje najvažnija preventiva.