Srpska tradicionalna muzika

od **Paloma Blanca** Pon Jan 21, 2013 9:53 pm

Srpska tradicionalna muzika

Negde duboko u vekovima na izvoru srpskog naroda potekla je i pesma. Pevalo se u svim prilikama, naročito pri radu. Pesme su nastajale tako što bi začele u nekoj duši a kasnije nastavljale svoj život putujući od grla do grla, od srca do srca... menjajući se polako i prolazeći kroz mnoge unutarnje šake dobijale su svoj besprekoran i plemenito prost oblik pun sažetog i koncentrovanog emotivnog položaja duše jednog naroda. Ovakav vid narodne pesme javlja se u svim delovima sveta, ali poseban i atmosferski jedinstven oblik narodne pesme javlja se u dušama naroda posejanim na poljima Balkana. Pre svega misli se na zemlje Bosne, Herceg Bosne, Crne Gore, Srbije, Makedonije i Bugarske. Slovenski duh oseća se u pesmama mnogih krajeva... zahvaljujući nepristupačnosti i zabačenosti sela u kojima je živeo i radio prost narod neke pesme su se do danas očuvale netaknute i nepromenjene.

Neki etnomuzikolozi smatraju da neke pesme, što sama njihova sadržina kaže, datiraju čak iz vremena mnogo pre pokrštavanja Srba i drugih južnih Slovena. Pesme često pevaju o paganskim obredima i o običajima koji su se u nekim oblicima u Srpskom narodu održali do danas. U gradskoj muzici duboke tragove ostavile su mnoge kulturne vojske koje su marširale pod ovim nebom, ipak kratka i jaka emotivna snaga u rečima pesme dala je osnovnu prepoznatljivu crtu....onu koja potvrđuje balkansku dušu koja peva tačno iz srca. Poetika južnoslovenske duše najbolje i najjasnije vidljiva je u tradicionalnim pesmama... česte teme su ropstvo, junaštvo, zabranjena ljubav, plač majke sestre ili ljube za sinom bratom, draganom, koji je u ropstvu ili je poginuo u boju... postoje i običajne i obredne pesme... koje pevaju o žetvi, mobi, prelu... o igranju i pevanju...

Šarolikost pesama je velika, svaki kraj ima svoj karakterističan napev, čak i tematiku i ritam. Klijanjem i listanjem pravoslavnog Hrišćanstva u tekstove pesama dospevaju i duhovne teme, mada se češće samo pominju imena Gospoda Isusa Hrista, Bogorodice i svetitelja...a da je tematika pesme zapravo nešto drugo. Ukorenjivanje velikih Hrišćanskih praznika rodilo je u narodu Vaskršnje, Božićne, Lazaričke i druge pesme...

Jednostavnu prostodušnu pesmu prate isti takvi instrumenti. U Srpskom i ostalim bratskim narodima svako muziciranje zove se svirka. Najčešće se sreću jedan ili dva svirača ređe nekoliko... u gradovima su se pod uticajem orijenta okupljali mali sastavi tzv. čalgije posebno u južnim krajevima... Svirači su sami izrađivali instrumente i temperovali ih otprilike po sluhu, a kada bi svirali zajedno koristili bi dva približno ista instrumenta. Neki majstori znali su da ustanove neki standard tzv. kalup i pravili po njemu instrumente stalno usavršavajući kalup.

Instrumenti koji su najviše svirani su svirale (frula, svirka), gajde, dvojanke, dvojnice koje su zajedno sa guslama karakteristične za ovo podneblje. U nekim krajevima sviraju se razni oblici tambura, pretpostavlja se da su se odomaćile nakon dolaska sa istoka. Po nekima proširile su se po Balkanu iz Vizantije, a po nekima dolaskom i ulaskom Turaka. Nekada je najomiljenija tambura u narodu bila tambura samica iz porodice dugovratih tambura. U Srba i drugih balkanskih naroda javlja se u više oblika i naziva. Šargija, dangubica, ćitelija, samica, saz, srodni su instrumenti u raznim krajevima sa različitim načinom štimovanja i brojem žica. Tambure su ipak ređe svirane od gusala i aerofonih instrumenta. Na jugu su bile veoma popularne, odekle su migracijom stanovništva odomaćene u raznim krajevima.

Na jugu zapravo na području Kosova i Metohije pastiri su svirali na kavalima, koji su veoma zastupljeni i u Makedoniji i Bugarskoj.

Od ostalih instrumenata narod je voleo da svira i pravi diple, ćemane, gusle, lejke, klanete, cevare, šupeljke, duduke(frule).... Od udaračkih instrumenata najomiljeniji su Goč(tapan), daira, tarabuka, def.........

Na jugu osetan je uticaj orijentalne kulture, kako u sviranju tako i u pevanju. Na zapadu pak specifično za Balkan pevaju se pesme u sekundama, groktalice, rozgalice.....

U Srbiji karakteristično je grleno pevanje. Postoje pesme koje se pevaju na glas(jako prodorno), i pesme na bas.

Zahvaljujući etnomuzikolozima i svima koji su snimili i zapisali pesme i svirke od autentičnih narodnih pevača i svirača, danas je najveći broj pesama sačuvan i opet se sa buđenjem nacionalne svesti koja je u određenim političkim periodima bila pomućena, ponovo prenosi sa kolena na koleno. Sretna okolnost je što uticaj Zapada i tvrde harmonizacije nije bio toliko jak, te se velik broj pesama sačuvao u svom izvornom modalnom obliku. Sigurno i srećni zaostatak u mnogim progresima faktor je kome treba zahvaliti što usmena tradicija nije izumrla i pesma kao predanje u nekim krajevima živi i danas... žudnja za modernim tekovinama dovela je do toga da mnoge evropske zemlje izgube dosta od izvorišta svoje muzike. Mnoga iskušenja i teška prošlost naroda Balkana dovela je do očuvanja duha zajednice i učinila balkanske zemlje možda najvećim čuvarima tradicionalne svirke i pesme.
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

od **Paloma Blanca** Pon Jan 21, 2013 10:07 pm

Dragoslav Pavle Aksentijević (60),
diplomirao je i magistrirao na Likovnoj akademiji u Beogradu, a pored slikarstva bavi se i crkvenom i narodnom muzikom – srpskom i vizantijskom. Ovaj autentični tragalac – restaurator i interpretator zvuka srednjovekovnih muzičkih zapisa, u velikoj meri je doprineo očuvanju i predstavljanju srpske i vizantijske muzičke zaostavštine. Dobitnik je brojnih značajnih priznanja kod nas i u svetu, a pre dve godine osnovao je grupu “Zapis”, koju čine četiri mlada umetnika: Rastko i Damjan Aksentijević (sinovi), Bojan Ivković i Spasoje Tufegdžić. Svi članovi grupe sviraju na autentičnim narodnim instrumentima. Nakon brojnih nastupa u inostranstvu i širom Srbije i Crne Gore, nedavno su objavili CD pod nazivom “Šareno pile”, a sam Pavle Aksentijević kaže da ne može da se seti koji mu je ovo album po redu, sedmi ili osmi...
Izvor: balkanmedia

Cajdana

Cije je ono Devojce

Marije bela Marije

Svu Noc Mi Bilbil Prepeva

Marijo deli bela kumrijo

od **Paloma Blanca** Pon Jan 21, 2013 10:18 pm

Braca Teofilovici

"Teofilovići su u potpunosti okrenuti tradiciji, velikom skladištu narodnog iskustva sa koga razni razno uzimaju. Braća biraju ono što drugima, izgleda, ne treba. Kad zapevaju, shvatate šta znači oglašavanje u pustinji. Za Teofiloviće postoji samo jedan način pevanja. Onaj, zatvorenih očiju, stegnutih šaka, glava ka nebu i otvorenog srca, u kome zbir emocija nadrasta sam razlog pesme... Svaka pesma Teofilovića starija je od najnovijeg svetskog carstva!" napisao je o braći blizancima Radiši i Ratku Teofiloviću muzički kritičar Petar Peca Popović u predgovoru njihovog prvog CD-a "Čuvari sna". A, vibracije ljudskog glasa, lepota i moć pevanja Radiše i Ratka, čak i u maloj sobi, u njihovom domu u Beogradu, uz domaću rakiju, za koju su sami kupili šljive, učinili su da narodna pesme odjekne, zazvući, i rastuži i razveseli. Braća Teofilovići su hrabri i odlučni. U trenutku kada je prestala da se peva stara narodna pesma, Teofilovići su starim, kako znanim, tako i zaboravljenim pesmama, udahnuli novi život. Zbog toga su jedinstveni izvođači drevne srpske i balkanske vokalne muzike. Kako u pesmi, gde između blizanaca vlada izuzetan sklad, tako i u stvarnom životu, razgovor sa Radišom i Ratkom je zajednićki intervju.
Braća Teofilovići: Poceli smo daleke 1983. u gradskom horu "Stevan Mokranjac" u Čačku. Posle dugogodišnjeg iskustva hora i rane smrti dirigenta Petra Peruničića javila se ideja da nastavimo da se bavimo muzikom jer hora više nije bilo. Osećala se praznina, a muzički dar i ljubav prema muzici koju nam je Peruničić otkrio trebalo je da se razvije. Slušali smo stare izvođače na talasima Radio Beograda, snimali, tražili interesantne pesme. Veliki je uticaj i odrastanja u selu Vidovo, s druge starne jezera oivičenog starim manastirima, tzv. Srpskom Svetom Gorom, kod bake i deke. Devedesetih smo dočli u Beograd, upoznali muzičke stručnjake u domenu tradicionalne muzike, sa različitim iskustvima, različitim pristupima, od kojih smo svesno uzimali najlepše i najbitnije. Tada se i rodila ideja da se napravi jedan ovakav duet, dvoglas, koji dosad nije zabeležen ni kod nas ni u svetu. On je specifičan jer mi note ne znamo, orijentisani smo samo na traganje ka zvuku.
Izvor: www.balkanmedia.com

Navali se Sar planina

Preletese ptice lastavice

Varaj Leno Magdaleno

od **Paloma Blanca** Pon Jan 21, 2013 10:33 pm

Slobodan Trkulja (rođen 29. maja 1977. u Odžacima)
je srpski muzičar, multi-instrumentalista, kompozitor i pevač grlenog i vizantijskog stila. Trkulja sa svojim sastavom „Balkanopolis“ izvodi muziku inspirisanu tradicijom Srbije i Balkana ali na nov i moderan način. Njihov zvuk na zapadu tretiraju kao novi pravac u muzici zvani „Moderna tradicija Balkana“. Za poslednjih 10 godina, pod uticajem zvuka „Balkanopolisa“, nastali su mnogi muzički sastavi koji idu njihovim stopama.

Živi u Holandiji.
Slobodan nije pohađao muzičku školu i instrumente je sam učio, prvo klarinet, zatim narodne instrumente. U profesionalnom folklornom ansamblu "Kolo" iz Beograda počeo je da svira sa 14, a kada mu je bilo 15 godina, proglašen je za najboljeg instrumentalistu na festivalu muzičkih društava Vojvodine. 1998. godine je, kao jedan od prvih nosilaca pokreta moderne tradicije u Srbiji radio šou program na 3K, svirajući kaval, frulu i gajde (nosio je pletenice i kiku). Gostuje u Švedskoj kao umetnički lider u "Međunarodnom etno kampu" i predstavlja balkanske zemlje na "Miksu svetske muzike" u Stokholmu. 1997. kreće sa sviranjem moderne tradicije po novosadskim klubovima i osniva svoj sastav "Balkanopolis", sa kojim održava koncerte i objavljuje nezavisno CD izdanje "Let iznad Balkana".

Slobodan Trkulja je završio karlovačku gimnaziju. 1998. odlazi u Amsterdam, gde upisuje Amsterdamski džez konzervatorijum, odsek za saksofon, instrument koji je tek svirao nepunih godinu i po dana. 1999. neposredno pred bombardovanje se vraća u Srbiju i prekida školovanje do završetka Nato agresije. Nastavlja sa školom od februara 2000. 2004 diplomira, a 2007. magistrira sa najvišom ocenom, CUM LAUDE sa svim počastima. Za magistarski koncert je nagrađen.

Od 11. godine svira klarinet, a od 15. godine Trkulja je posedovao i svirao: tri para gajdi, diple, dvojnice, kaval, frule, akustičnu gitaru, od 18-teflautu 19-te tenor saksofon. Danas uz sve ove svira i tamburu, jermenski duduk, okarinu, alt i sopran saksofon, a holandski večernji list NRC Handelsblad ga je nazvao i "jednim od najlepših muških glasova Balkana".

Trkulja je sarađivao sa brojnim džez sastavima i filharmonijskim orkestrima. U Amsterdamu se pridružio višenacionalnom gruv-džez sastavu "Turqumstances", na čijim nastupima su se izdvajali njegova sola i dvojci sa klarinetistom Oguzom Bujukberberom. Osim ovoga, ubrzo se probio na latino džez sceni, proputujući zemlje Beneluksa sa Latino big bendom Edija Martineza iz Kolumbije. Holandski duvački ansambl je na tradicionalnom novogodišnjem koncertu 1. januara 2002. sa Trkuljom izveo njegovo Pitagorino oro u amsterdamskom Koncertgebouwu. Nastup na ovom koncertu, koji direktno prenosi holandska televizija, bio je visoka tačka Trkuljine karijere, naišao na odlične kritike i doneo mu prepoznatljivost u Holandiji. Usledio je i niz nastupa kao gostujući solista sa Jazz Orchestra of Concertgebouw. 2002. godine, na Nacionalnom džez takmičenju Holandije, sa "Balkanopolisom" stiže do finala i osvaja nagradu "najbolji novi talent". 15. septembra iste godine, učestvuje na dobrotvornom koncertu etno muzike "Kuća na putu" u beogradskom Sava centru sa blagoslovom patrijarha Pavla. 2003. godine je bio jedan od glavnih solista u prestižnom projektu "Izmešani orasi" Tea Huka i Metropol Orkestra. Na dobrotvornom koncertu "Dar za Hilandar", 13. aprila 2004. u Sava centru je svirao narodnu pesmu Lepe moje crne oči. 3. decembra 2004. održao je u Sava centru gala solistički koncert uz Balkanopolis saBeogradskom filharmonijom pod dirigentskom palicom Arjana Tina pod nazivom Prizivanje kiše, koji je povodom završetka holandskog predsedavanja EU organizovala Ambasada Holandije u Beogradu. DVD i CD snimak sa koncerta je najavljen za izdanje u maju mesecu 2007. 6. februara 2005. je osvojio holandsku Erasmus džez nagradu svirajući saksofon i klarinet 45 min samo sa bubnjarem Arijem den Burom. Nagrada je osim novčane od Roterdamskog konzervatorijuma nosila i izvestan broj koncerata na poznatim džez scenama u Holandiji. Iste godine je svirao na koncertu neo-balkanske muzike "Večiti most" 28. avgusta u okviru izložbe Ekspo 2005. u Japanu predstavljajući Srbiju. Nastupio je i na Egzitu 2006 potpuno sam na sceni pred oko 3000 ljudi.

Trkuljinu muziku opisuju kao "savremenu i umetnički inteligentnu sintezu tradicionalne srpske muzike i modernog džeza i fuzije", "asimetričnih taktova Balkana i udarnih ritmova modernog fanka", koja ishoduje "neviđenim primerima ritmičnih vatrometa". Ne libi se egzotičnih, gotovo delirijumskih taktova poput 25/8, ili u vokalnim duetima sa Goranom Miloševićem, bubnjarom i vokalistom, balkanskog pevanja sa minimalnim intervalima, koje proizvodi snažan efekat u melanholičnim baladama. Sam za sebe kaže da nije žanrovski uzak i da za njega stvaranje muzike ne podleže bilo kakvoj vrsti klasifikacije. Pre odlaska u Amsterdam svirao je sa sastavom "Garavi sokak". Na njegovim albumima ima pesama od popa preko etna i ambijentalne muzike do džeza i fanka. Sarađivao je sa muzičarima raznih provenijencija u Srbiji: Kornelijem Kovačem, Ortodoks keltsima, Gocom Tržan, Slađanom Milošević, Vasilom Hadžimanovim, Banetom Krstićem, Lajkom Feliksom, pomogao u osnivanju i kreiranju zvuka Sanje Ilića i "Balkanike", sa odsecima za etnomuziokologiju novosadske i beogradske Akademije umetnosti, kao i sa muzičarima poput Avišaj Kohena, Dika Oatsa, Petera Herbolchajmera, Martin Fondse oktambla, Stijana Karstensena, Jana Kuipera, Erika Fluimansa, Martina Fondsea. Svirao je sa harmonikašem Petrom Ralčevim, kavalistom Teodosijem Spasovim, i drugima, pevao u srpskom crkvenom horu u Holandiji.
http://sr.wikipedia.org

Goro moja

Lepe moje crne oči

Pesma za moju Jelenu/Kosovka devojka

od **Paloma Blanca** Pon Jan 21, 2013 11:28 pm

Мислим да сам погрешила, што ову жену нисам ставила на прво место у овој теми, јер је она главни "кривац", што сам се ја заљубила у традиционалну музику. Овај текст из Илустроване Политике и коментар потписујем у потпуности.

Било је лето 80 и неке, играла сам се са старијим сином у порти наше цркве, кад сам приметила да из конака износе столице, праве мали подијум, једва десетак гледалаца, са све поповима. Приђемо и ми, мада сам се бојала како ћу да задржим пажњу трогодишњем детету. Изашла је мала, крхка женица, у народној ношњни из Источне Србије, нисам чак могла ни да проценим колико година има.
За сваки случај смо сели негде на крај, да могу да одем ...
Не да нисмо отишли, него смо били приковани. Онако, у сенци липа, пук`о глас, мали није трепнуо, а мени се дигла свака длака на глави од језе.
Било је величанствено.
А у поноћ пред Ускрс те године, у цркви је био концерт Павла Аксентијевића, само глас уз неколико изворних инструмената, трепераве сенке од свећа и кандила. Такође, непоновљив доживљај.

Светлана Стевић-Вукосављевић
(Текст преузет из чланка "Песмом чува традицију" Илустроване Политике, аутор: Огњан Радуловић)

После једног њеног наступа неко је прокоментарисао: "Ни крхкијег створења, ни јачег гласа". А дати јој микрофон и музичку пратњу био би не само промашај, већ и увреда. Јер глас Светлане Стевић је јединствен, моћан, тражи тишину и поштовање. Током њеног наступа у салама влада гробна тишина. Што да би се чуле речи давно заборављених изворних песама, што да би се уживало у гласу какав, кажу стручњаци, давно нисмо имали на нашим просторима. А има Светлана и наследнице. И то најближе. Њеним стопама кренуле су ћерка Александра и унука Драгана.

Рођена је и одрасла у крају који представља право благо за истраживаче обичаја и традиције. Ту је до данас задржан стари начин живота, а о празницима и весељима певају се изворне песме. У Хомоље и сада хрле етнолози, археолози, историчари уметности, етно музиколози...
http://www.izvornepesme.org/i.aspx?ic=2

Bela vilo na tebe mi krivo

od **Paloma Blanca** Uto Jan 22, 2013 1:19 am

Mara Ðorđević
(1916-2003)

Značajne stranice u istoriji pevanja na Radio Beogradu, kao i u istoriji narodne muzike uopšte, velikim slovima ispisala je velika Mara Ðorđević. Rođena je 31. januara 1916. godine u Odabeštu (Rumunija), gde su joj roditelji bili na privremenom radu. Leta iste godine umro joj je otac, a majka se s njom i sinom Jovanom vratila u rodno Tetovo (Makedonija). Odrastajući u izrazito muzikalnoj porodici Mara se susrela s pesmom u najranijem detinjstvu, slušajući priče o ocu koji je bio odličan pevač.
Kada je završila malu maturu, želela je da postane učiteljica. Prošla je lekarski pregled, ali nije položila prijemni ispit iz muzičkog s obrazloženjem profesora Stevana Šijačkog da "nema dovoljno razvijen sluh". Završila je krojački zanat.
Po osnivanju Radio Skoplja (januar 1941) bila je raspisana audicija za pevače i Mara se, po nagovoru starijih članova porodice, prijavila. Od 85 kandidata, primljena je kao jedina pevačica. Ovog puta isti onaj profesor Šijački bio je oduševljen njenim glasom i pesmom. Kada ga je podsetila ko je, rekao joj je: "E, dete moje. Onda nisi imala sluh, a sada ti se sluh razvio". Međutim, na Radio Skoplju pevala je veoma kratko jer je ubrzo počeo Drugi svetski rat, pa je radio-stanica bila zatvorena. Tokom rata Mara nikada i nigde nije pevala.
Prelomni trenutak u karijeri bila joj je turneja "Radničkog" po Istri (1947). Organizator Sava Bugarčić, tadašnji direktor "Putnika", oduševljen njenim pevanjem i do tada nedovoljno poznatim repertoarom, o njoj je obavestio Radio Beograd, na kome do tada nije bilo pevača s Kosova.Leta 1947. godine muzički urednici Radio Beograda poslali su joj poziv za audiciju, koju je položila i oduševila članove komisije: Vlastimira Pavlovića Carevca, Maksu Popova, Boru Ilića i Ðorđa Karaklajića. Posle samo nedelju dana bila je zakazana emisija i Mara je s Carevcem zapevala "uživo" ispred mikrofona Radio Beograda, postala je stalni solista Radio Beograda i dobila status "radio-pevača I A klase".
Sve trajne snimke u Radio Beogradu Mara je snimila od 1956. do 1969. godine. Prvu ploču, grafitno-lomljivu, snimila je za zagrebački "Jugoton" 1952. godine, a ubrzo zatim još jednu. PGP RTB izdao je samo dve singl ploče, ali se 2000. godine pojavio i njen CD. Udruženje estradnih umetnika Srbije i Jugoslavije 1971. godine priznalo joj je pevački radni staž na radio-stanicama u Skoplju, Prištini i Beogradu. Otišla je u penziju i tu bi priča o pevačkoj karijeri mogla biti završena.
Međutim, za pravog pevača ne postoji penzija, pa je tako Mara tada pevala za sebe i one koji je vole. Događalo se da dok šeta s društvom uveče, čim čuje tamburaše u restoranu "Park", uđe i bez ikakve probe, krajnje spontano, po pola sata peva na opšte zadovoljstvo i muzičara i gostiju.
Često je pevala i u Klubu prosvetnih radnika, gde je njen suprug svirao prim i gitaru.
Za svoj rad nikada nije dobila nijedno priznanje, ni od Radio Beograda ni od Radio Prištine. Mara Ðorđević napustila nas je zauvek 22. januara 2003. godine, u 87. godini.
Ostale su pesme
"Oj, golube", "Srce mi boluje", "Karanfil se na put sprema", "Beli lice Prizrenka devojka" i mnoge druge, koje čuvaju sećanje na ovu veliku umetnicu. Pesme koje je proslavila i zbog kojih je bila i ostala neponovljiva. Nažalost, niko u Pančevu do danas se nije setio da u znak sećanja na nju i u znak zahvalnosti neka od ulica ponese njeno ime, kada već za života nije bila proglasena zaslužnom građankom ovoga grada.
izvor: http://www.kodkicosa.com