Osho-prosvetljeni mistik

"Stoga, u stvari, nema tajne. Cela umetnost je u njenom čuvanju ; nije u pitanju tajna. Ja mislim da se isto dešavalo iznova i iznova.To mora da se dogodilo sa mojim majstorom i njegovim majstorom, i tako dalje, i tako dalje. Izgleda da nema tajne, ali smo mnogo naučili čuvajući je!"

Vidite smisao: ako možete da sačuvate tajnu... bila tajna vredna čuvanja ili ne, nije u tome stvar. Bilo tajne ili ne, nije u tome stvar. Majstor je mogao šaputati u vaše uvo: "Dva i dva su četiri: sada to čuvaj kao tajnu". To bi poslužilo – ali nije pitanje šta je to, pitanje je da li možete da sačuvate nešto u sebi?

Baš pre neku noć sam rekao Radi: "Sada to treba da sačuvaš kao tajnu". Nisam joj rekao nikakvu tajnu, ali ona je obećala. "Da", rekla je: "Čuvaću to." Rekao sam joj: "Ti si tračara, jedna od najvećih tračara u komuni, zato to treba da sačuvaš kao tajnu". I ona je obećala. Ne sećam se za kakvu je tajnu dala obećanje, ali sada treba da je čuva! Veština je u čuvanju.

Ne hvališite se.

Ne pokazujte. Prirodna težnja uma je da pokazuje. I kada imate nešto posebno – na primer, možete da čitate nečije misli – sasvim je prirodno da odete i to pokažete ljudima.

Jednom je neki muslimanski mladić bio sa mnom mnogo godina – vrlo istrajan momak – i šta god sam mu dao da uradi, on bi uložio svu svoju energiju u to. Onda se jednog dana desilo da je počeo da čita ljudske misli. Bilo mi je jako teško da ga zadržim da ne govori o tome. I to je bespravno, čitati nečije misli; to je ulaženje u nečiju privatnost.

Pošto sam mu rekao da to zadrži za sebe, da to nikada ne primenjuje, on je to sačuvao. Iz čuvanja toga kao tajne i nepokazivanja i neprimenjivanja, nastao je drugi kvalitet: postao je sposoban da u vaš um stavi misao vrlo lako, bez vašeg znanja. Šta god je želeo da stavi u vaš um, vi biste odmah delovali u skladu sa tim. Postao je neka vrsta Delgada, a bez ikakvih elektroda. To je iznenada otkrio...

Poslao sam ga na put; sedeo je u autobusu, i samo ideja, samo ideja , iznenada mu dođe na pamet: ako može da čita ljudske misli, može li da stavi misao u nečiji um? Niotkuda?

Pošto mu nisam ništa rekao o tome, pokušao je. Samo je pokušao sa osobom koja je sedela na sedištu ispred njega: "Padni sa svog sedišta" – i čovek je pao dole! On sam je bio zapanjen, ali je onda pomislio da je to mogla biti samo koincidencija, čovek je upravo trebalo da padne. Zato je pokušao na drugome, i ponovo se to dogodilo. Tako se uplašio, i počela je da ga muči ideja: "Zašto da ne bacim ceo autobus niz brdo?" Morao je da zaustavi vozača i siđe iz autobusa usred putovanja.

Vratio se do mene i rekao: "Ovo je jako opasno. Pokušao sam sa dve osobe; deluje, a onda mi je došla ideja: "Zašto da ne pokušam sa celim autobusom?"

Ako uđete u svet meditacije, to su male stvari koje počinju da se dešavaju. Izbegnite ih, nikada ih ne koristite, nikada ne pokazujte, i ne govorite o njima – jer, ako govorite, ljudi će reći: "Pa, pruži mi neki dokaz". Ako pričate o tome oni će tražiti dokaz. Onda ćete početi da ih primenjujete i uskoro ćete izgubiti energiju.

Energija je potrebna za unutrašnju negu. Kada u vama nešto raste, cela energija treba da se pretvori u đubrivo. Ne koristite je spolja ni na koji način. Najbolji način da se počne je: Ne hvališite se.

Treća izreka:

Nemojte da vas obuzme ljubomora.

Sada nećete uspeti da nađete vezu, ali je ona tu. Atiša kaže da ne smete da se hvališete ali drugi mogu; javiće se ljubomora. Drugi mogu da počnu da pokazuju svoju duhovnu snagu, i na osnovu pokazivanja njihove duhovne snage ljudi mogu da ih obožavaju, mogu da ih poštuju, da ih smatraju za velike svece. Vi čuvate tajnu u svom srcu, a znate da možete da učinite veća čuda od njih. Njih ljudi obožavaju, a o vama niko ništa ne zna, i vi ste samo niko. Može da se javi ljubomora, i ako se ljubomora javi, to je negativna strana hvalisanja. Onda, pre ili kasnije, počećete da se hvališete.

Još nešto da se razume... Dešava se, kada prvi put meditant postigne neku psihičku energiju, neku psihičku snagu, javlja se težnja, prirodna težnja, da se to pokaže. I ako pokaže, pre ili kasnije izgubiće moć. Onda se javlja veliki problem: on to sad ne može, ali sada ima poštovanje. Obožavan je i ljudi očekuju da čini čuda. Šta će sada da uradi? Moraće da se okrene magiji, moraće da počne da uči trikove, da održi svoj prestiž.

To se desilo sa Satija Sai Babom i sličnim ljudima. Prve stvari koje su uradili bile su stvarne, prvih nekoliko eksperimenata koji su uradili nisu bili lažni. Ali onda energija nestaje. I do tada ste postali slavni, i ljudi počinju da se okupljaju, glupi ljudi, i očekuju od vas, i ceo vaš ego zavisi od vašeg pokazivanja.

Onda je jedina moguća alternativa naučiti magijske trikove tako da možete da održavate svoj prestiž. Ako se hvališete, pre ili kasnije postaćete žrtva magijskih trikova. Moraćete da ih naučite, i da obmanjujete ljude.

Ne budite ljubomorni, jer ako ste ljubomorni biće vam nemoguće da dugo održite tajnu.

I četvrto:

Ne radite iz inata.

Ne iritirajte nepotrebno ljude pretvarajući se da ste posvećeniji od drugih, pretvarajući se da ste sveti, pretvarajući se da ste posebni. Ne iritirajte ljude, ne delujte na taj način. Zašto? – jer će teškoće narasti same od sebe, zato nemojte, molim vas, da ih pridodajete.

Samo vaše prisustvo će izazvati nevolje po vas, zato izbegavajte što je više moguće da iritirate ljude. Ako se pretvarate da ste sveti, onda ćete stvoriti suparnike. Ako se pretvarate da ste posebni, onda će biti drugih koji će to poricati. Javiće se argumentacije, nepotrebne kontroverze, neprijateljstva.

Atiša to kaže iz vrlo posebnog razloga. Poseban razlog jeste da je samo prisustvo osobe koja ima neke duhovne kvalitete dovoljno da joj stvori nevolje, jer slepi ljudi ne vole ljude sa očima. Oni koji su uvek živeli u tami, ne vole one koji im donose svetlo, oni ih mrze – jer je prisustvo čoveka svetla uvredljivo, čini da se osećaju inferiorno.

I to se događa samo od sebe, zato nemojte ni na koji način to da uvećavate. Čak i ako držite sve u tajnosti, nekoliko ljudi će znati za to. Prisustvo toga je takvo da će vas nekoliko ljudi obavezno pronaći. Čak i ako pobegnete na Himalaje, nekoliko ljudi će obavezno tragati i naći će vas, jer postoje tragaoci. Postoje ljudi koji su vrlo osetljivi, postoje ljudi koji životima tragaju za nečim da se dogodi u njihovom životu. Postaćete poznati. Nema potrebe da se hvališete, nema potrebe da budete ljubomorni. Pokušajte da se sakrijete što više možete; ipak ćete postati poznati.

Ne možete da sakrijete svetlo ispod grma; pokazaće se. Ne možete sakriti svetlo, ono će sijati. I kad jednom tragaoci počnu da se okupljaju oko vas, i kada učenici dođu, i posvećenici dođu, društvo će naširoko da bude iritirano vama, društvo će biti ljuto na vas. Društvo će pokušati da vas uništi, i ceo vaš rad, i celu vašu zajednicu.

Zašto? – jer potkopavate društvo, sečete same njegove korene. Ono živi na ambiciji, a vi učite neambicioznom životu. Ono živi na makijavelistički način, a vi učite Budinom načinu. Ono živi kroz ljubomoru, nasilje, posesivnost, a vi učite ljubavi. Vi potkopavate same njegove osnove, uništavate same njegove korene. Ono ne može da vam oprosti, svetiće se. Zato je bolje biti veoma oprezan.

Ne očekujte zahvalnost.

To je prirodno, kada stižete sve bliže i bliže Bogu, veoma je prirodno da osetite da će vam ljudi biti vrlo zahvalni. Donosite im poklon, najveći poklon što postoji, poklon Boga. Sasvim je prirodno osetiti da će ljudi biti zahvalni. Nemojte to očekivati, očekujte upravo suprotno: da ljudi neće nikada biti u stanju da vam oproste. Što im veći poklon donesete, veća će biti njihova ljutnja. Razapeće vas, otrovaće vas – očekujte takve stvari.

Čak ni Isus nije očekivao da će ga toliko mučiti, da će mu naneti toliku patnju. Sa krsta je povikao Bogu: "Da li si me napustio? Zašto? Zašto mi se ovo događa? Šta sam loše učinio?" U dubini, on nije očekivao da će se dogoditi razapinjanje na krst.

Atiša je vrlo jasan u svom savetu učenicima:

Ne očekujte zahvalnost.

Baš suprotno, očekujte da će ljudi biti ljuti, iritirani, osvetoljubivi, suprotstaviće vam se. Nadajte se najboljem i očekujte najgore. Ako vas ne ubiju, budite im zahvalni.

Jedan Budin učenik je krenuo da širi majstorovo učenje. Buda ga je pitao: "Kuda si pošao, u kom pravcu, u koju provinciju?" A on reče da je pošao u udaljeni kraj Bihara – zove se Suka – "jer nijedan tvoj učenik nije išao u taj kraj".

Buda reče: "Pre nego što odlučiš, odgovori na tri pitanja. Prvo, da li znaš da su ljudi u toj provinciji vrlo nasilni, lako razdražljivi, ubilački raspoloženi? Opasno je ići kod njih, zato nijedan drugi učenik nije ni pomislio da ode kod njih. Ako te uvrede, a uvrediće te, kako ćeš uzvratiti? Šta će se dogoditi u tvom srcu?"

A učenik reče: "Ti savršeno dobro znaš šta će se dogoditi u mom srcu, jer znaš moje srce, jer si ti moje srce. Čemu ova nepotrebna pitanja? Ali pošto si pitao, moram da odgovorim. Ako me uvrede, duboko u srcu osetiću zahvalnost što su me samo uvredili; mogli su da me istuku."

Buda reče: "Sada, drugo pitanje. Oni će te istući, bićeš prebijen. Šta će se onda dogoditi sa tobom? Šta ćeš misliti?"

Učenik reče: "Ti savršenio dobro znaš. Biću im zahvalan, jer me samo tuku a mogli su da me ubiju."

Buda reče: "Sad treće pitanje. Mogu da te ubiju. I ako te ubiju, šte će biti sa tobom? Šta ćeš misliti u svom srcu?"

Učenik reče: "Savršeno dobro znaš, nepotrebno me pitaš. Ali pošto pitaš, moram da odgovorim. Ako me ubiju, dok me budu ubijali biću imzahvalan, jer su mi dali lepu priliku, najveći izazov."

Možeš li biti zahvalan čak i onima koji te ubijaju? Najveći izazov!

"Biću im zahvalan jer me ubijaju i oduzimaju mi život – život u kome sam mogao da učinim nešto pogrešno. Sada više nema mogućnosti; nikad neću učiniti ništa pogrešno. Život u kome mogu da padnem iz moje svesnosti... Sada mi oduzimaju taj život, ne mogu više da padnem iz svoje svesnosti. Biću im zahvalan, krajnje zahvalan, jer kada je neko ubijen, ako može da ostane pažljiv, to je njegov poslednji život, više se neće vraćati na zemlju. Misliću da su mi oni prijatelji, da me izbavljuju iz ropstva. Uvek ću ih se sećati sa ogromnom zahvalnošću u srcu."

Buda reče: "Sada možeš da ideš gde god želiš, jer gde god odeš bićeš u stanju da širiš moju energiju. Bićeš u stanju da deliš moju ljubav, moju samilost i moći ćeš da učiniš ljude pažljivim, svesnim. Ti si spreman."

Atiša kaže: Ne očekujte zahvalnost. Baš suprotno, budite zahvalni ako vam učine nešto loše. To je prirodno; treba dobro da znate, treba to da očekujete. Ako se to ne dogodi, to je čudo. Da Isus nije razapet na krst, da Sokrat nije otrovan, da Mahavira nisu stalno tukli, da nisu preduzeti mnogi napori i napadi na Budin život, to bi bilo čudo. Te stvari treba očekivati. Tako živi veći deo čovečanstva – u tami, u takvoj tami; od njihove tame ne možete očekivati više.

Everybody is afraid of intimacy. It is another thing whether you are
aware of it or not. Intimacy means exposing yourself before a stranger.
We are all strangers – nobody knows anybody. We are even strangers
to ourselves, because we don’t know who we are.

---

My message is not a doctrine, not a philosophy. My message
is a certain alchemy, a science of transformation.

O isceljivanju

Isceljenje je funkcija ljubavi


Terapija u osnovi predstavlja meditaciju i ljubav jer bez ta dva elementa nijedno isceljenje nije moguće.

Biti iscelitelj je jedna od najtežih stvari na svetu jer morate da znate kako treba pomoći, a sa druge strane, treba da zaboravite sve što može pomoći. Vi morate da poznajete sve tehnike koje mogu biti od pomoći ali morate znati i da zaboravite na sve to. Terapeuti moraju da rade neke kontradiktorne stvari, samo tako se te terapije ostvaruju. Kada se sa ljubavlju radi i kada se pacijent sluša sa velikom pažnjom, a kada i pacijent nastoji da osluškuje svoje unutarnje biće, da čuje glasove iz svojeg nesvesnog, kada se to osluškivanje dogodi, malo po malo, u jednom tako dubokom osluškivanju neće više biti dve osobe. Možda tu i postoje dva polariteta...

Društvo nastavlja da bude kontradiktorno, nedosledno, i da te uči stvarima koje su neispravne. Tada se bolest ukazuje. Tada postoji jedno psihičko žarište u tebi, postoji konflikt unutar tebe. Dolaziš do mesta gde je sve izokrenuto, gde su stvari posve nejasne. U tom trenutku moraš odlučiti da li da ideš psihoterapeutu ili Majstoru. Ako ideš Majstoru, ti ideš kao učenik, ideš da učiš. Ti si naučio nešto loše; to se mora zaboraviti i naučiti nešto novo. Kada ideš kao učenik, ti se ne osećaš poniženim, osećaš se radosnim. Ali ako ideš kao mentalni slučaj, ako ideš kao pacijent, tada se osećaš neprijatno. Kada ideš psihoterapeutu, ti nastojiš da ponešto sakriješ - "Ljudi to ne smeju znati jer će misliti da moj um ne funkcioniše dobro." Kada ideš psihoterapeutu, nastojiš da to sakriješ. Psihoterapeut je ekspert: i on ima probleme, možda iste koje i ti; on ti može biti od pomoći ali on nije sebi mnogo pomogao.

Majstor nema problema. On ti može pomoći na više načina jer može prozresti sve tvoje brige. Pred njim ćeš biti proziran. Psihoterapeut je profesionalac: čak iako on preuzme brigu oko tebe, ako i pokaže izvesnu ljubav prema tebi, izvesnu naklonost, to je samo jedan profesionalni gest. Majstor se ne odnosi prema tebi profesionalno. Taj odnos je sasvim drugačiji; to je odnos srca ka srcu.

Na Zapadu sada postoji mnogo psihoterapeuta ali to ne dokazuje i da mogu biti od pomoći. Pacijenti idu od jednog do drugog terapeuta, od jedne terapije do druge. Čitavog života samo idu od jednih do drugih vrata. Majstori su potrebni, potrebni su realizirani koji su dospeli do ljubavi. Ali čak i u običnoj psihoterapiji, kada se na trenutak dogodi da pacijent nije pacijent i da terapeut nije više terapeut - svojevrsna ljubav se događa, izvesna čovječnost je tada prisutna; oni zaboravljaju na svoju profesiju, na profesionalno odnošenje, i tada ljubav protiče - isceljenje se automatski ostvaruje.

Isceljenje je funkcija ljubavi. Ljubav je najveća terapija, a svet treba terapeute jer u svetu nedostaje ljubavi. Kada bi se ljudi voleli: kada bi roditelji voleli, kada bi nastavnici i profesori voleli, ne bi bilo potrebe za lečenjem. Svi su došli na ovaj svet da bi bili zdravi i srećni. Svi tragaju za zdravljem i srećom ali nešto u tome nedostaje i pojedinci se osećaju loše. Jad će biti izuzetak; sada je to pravilo. Sreća treba da bude pravilo; sada je to izuzetak. Ja bih voleo da je ovo svet u kom se Bude rađaju ali da niko ne obraća pažnju na njih jer bi to bilo pravilo. Sada se samo sećamo Bude, Hrista, Lao Cea jer u ovakvom svetu oni predstavljaju izuzetke. Inače, ko bi se interesovao za njih? Kada bi takvi ljudi bili prisutni u svakom domu, kada bi takve ljude mogao svakodnevno sresti na ulicama, ako bi mogao Lao Cea sresti svugde, ko bi se za njega interesovao? Tada bi to bilo jednostavno pravilo. To bi bilo tako.

Lao Ce je rekao: "Kada svet postane zaista moralan, tada neće biti potrebe da se postane svetac." Kada svet postane uistinu religiozan, neće biti potrebe za religijama. Ljudi su bili jednostavno religiozni; religije uopšte nisu bile potrebne. Kada je bilo reda, discipline, prirodnog reda i discipline, reči "red" ili "disciplina" nisu postojali. Ideja o redu postoji samo onda kada nema reda. Ljudi počnu da razmišljaju o disciplini samo onda kada nema discipline; počnu da misle o zdravlju samo onda kada se razbole. Ljudi govore o ljubavi kada ljubavi nema.
U osnovi, terapija je funkcija ljubavi.