Osho-prosvetljeni mistik

Svetlost

...Ako nastavite da gledate unutra,
postpeno ćete nazirati
predivnu unutrašnju svetlost.
Ta svetlost nije jaka,
ne liči na sunčevu,
više podseća na mesečevu svetlost.
Ne blješti, ne sija, ne zaslepljuje,
veoma je hlađana, smirujuća, blaga je, pravi melem.

Ako vremenom nastavite da gledate unutra,
postepeno ćete nazirati predivnu unutrašnju svetlost,
videćete da ste njen izvor -vi. Pronašli ste tragača .

Shvatićete da je blago u vama,
a ceo problem je nastao zbog toga
što ste tražili napolju, a ne unutra.
Tražili ste na pogrešnom mestu...

Duhovnost jednostavno kaže:

"Dopusti da ti se desi ono što jeste.'' Samo dopusti da ti se dogodi ono što jeste.

Čini samo ono što je prijatno - prijatno za tebe i
prijatno za tvoje okruženje.
Učini samo ono što će pokrenuti pesmu u tebi
i proizvesti ritam slavlja oko tebe.

Takav život ja zovem religioznim.
On nema principa, nema discipline, nema zakona.
On zahteva samo jedan jedini pristup - živi inteligentno.

Poslušnost je jednostavna,neposlušnost zahteva malo viši nivo inteligencije.
Bilo koji idiot može biti poslušan - zapravo, samo idiot može biti poslušan.
Inteligentna osoba postavlja pitanje: Zašto? Zašto se od mene očekuje da učinim to?
I budući da znam razlog i posledice tog očekivanja, ne želim da učestvujem u tome.
I tako on postaje odgovoran.

KNJIGA MUDROSTI
Osho

Atišinih sedam tačaka treninga uma

»...Indija je dala velike darove svetu. Atiša je jedan od tih darova. Kao što je Indija dala Bodidarmu Kini, dala je Atišu Tibetu. Meditirajte na Atišinih sedam tačaka treninga uma – one su od ogromne važnosti. To nije filozofija... to je priručnik unutrašnje transformacije. U njima je sažeta celokupna religija. One su kao seme. To je knjiga koja vam pomaže da rastete ka mudrosti. Zato je zovem Knjiga Mudrosti...

Još jedna izuzetna knjiga velikog duhovnog Učitelja, ilustrovana odgovorima učenicima, anegdotama i Oshovim britkim sečivima od reči.





25. Mi smo drevni hodočasnici

Treba da nađete slobodu na oba načina

ispitivanjem i istraživanjem.

Ne hvališite se.

Nemojte da vas obuzme ljubomora.

Ne radite iz inata.

Ne očekujte zahvalnost.

Ovaj najčistiji napitak saveta

kojim se napredovanje pet mamaca

pretvara u bodi stazu

prenesen je kroz Darmakirti.

Buđenjem karmičke energije prethodnog vežbanja,

i vrlinom mog jakog interesovanja,

Ignorisao sam bedu i lošu reputaciju

i video uputstva za kontrolisanje prianjanja za ego.

Sada, čak i kad umrem, neću žaliti.




Čovek najviše želi slobodu. Čovek žudi za slobodom. Sloboda je samo suštinsko jezgro ljudske svesnosti: ljubav je na periferiji a sloboda je u centru. Kada se ta dva ostvare, u životu nema žaljenja. A oni se ostvaruju zajedno, nikada odvojeno.

Ljudi su pokušavali da ostvare ljubav bez slobode. Onda ljubav donosi sve više i više patnje, sve veće i veće ropstvo. Onda ljubav nije ono što je čovek očekivao da će biti, ona se pretvara baš u suprotno. Ona razara sve nade, uništava sva očekivanja i život postaje pustoš – tapkanje u tami, i nikada se ne pronalaze vrata.

Ljubav bez slobode prirodno teži da bude posesivna. A onog trenutka kada uđe posesivnost, počinjete da stvarate okove za druge i za sebe – jer ne možete da posedujete nekog a da on ne poseduje vas. Ne možete nekoga da učinite robom a da sami ne postanete rob. Šta god činite drugome, učinjeno je vama.

To je osnovni princip koji treba razumeti, da ljubav bez slobode nikada na donosi ispunjenje.

Bilo je ljudi koji su pokušali drugu krajnost, slobodu bez ljubavi. To su monasi, eskapisti, ljudi koji su se odrekli sveta. Plašeći se ljubavi, bojeći se ljubavi, jer donosi ropstvo, odbacili su sve situacije gde ljubav može da teče, raste, gde može da se desi, gde je moguća. Pobegli su u samoću. Njihova samoća nije nikad postala osama, ostala je usamljenost. A usamljenost je negativno stanje; krajnje prazno, tužno.

Čovek može da bude osamljen, ali to ne daje usamljenost. Osamljenost je samo fizička samoća, usamljenost je duhovna samoća. Ako ste samo usamljeni... a bićete ako ste se odrekli sveta. Ako ste pobegli od sveta iz straha, bićete usamljeni, svet će vas progoniti, okruživaće vas sve vrste želja. Patićete od miliona noćnih mora, jer sve što ste napustili ne može se odbaciti tako lako.

Napuštanje je represija i ništa drugo. A što više gušite neku stvar, više vam treba da je suzbijete. I što više nastavljate da je suzbijate, to je ona jača. Provaliće u vašim snovima, provaliće u vašim halucinacijama. Ljudi, živeći u manastirima, počinju da haluciniraju, ljudi odlazeći u himalajske pećine, pre ili kasnije, više nisu u kontaktu sa stvarnošću. Počinju da stvaraju realnost po svom – privatnu stvarnost, fiktivnu realnost.

Hrišćanin će govoriti sa Hristom. U svojoj usamljenoj pećini on stvara Hrista, samo da bi mogao imati nekoga, samo da ne bude usamljen. I ti monasi su razvili mnoge metode haluciniranja. Ako gladujete, lakše dolazi do halucinacija. Telo postaje slabije, počinjete da gubite kontrolu nad stvarnošću. Što je telo slabije, veća je mogućnost za halucinacije. Ljudi u groznici, bolesti, počinju da haluciniraju. Potpuno isto pravilo: mučenje tela, slabljenje tela, izglađivanje tela, i halucinacije će biti lakše.

Možete imati Isusa Hrista, Krišnu ili Gotama Budu – veliko društvo možete imati, ali to je sve zamišljanje. Hindus nikada neće videti Hrista, a hrišćanin nikad neće videti Krišnu. Videćete samo ono u šta verujete, videćete samo ono što stvorite svojim verovanjem; to je projekcija.

Bilo bi teško to projektovati na tržnici, jer bi tamo bilo tako mnogo ljudi koji bi poricali vašu projekciju. Odveli bi vas psihijatru, mislili bi da ste poludeli. Ako počnete da govorite sa Hristom na tržnici završićete u nekoj bolnici.

Ali u himalajskoj pećini nema više nikoga, slobodni ste da kreirate šta god želite, do mile volje. Usamljenost je takav jad da čovek počne da veruje u vlastite halucinacije, da ima društvo. Ali to je ludilo.

Sa jedne strane je osoba, svetovna osoba, koja je pokušala da nađe ljubav bez slobode i nije uspela. Njen život nije ništa do dugo, dugo ropstvo mnogim, mnogim ljudima, mnogim, mnogim stvarima. Ona je okovana, telom, umom i dušom; nije slobodna ni za najmanji pokret. To je jedan neuspeh, većina čovečanstva je uhvaćena u toj krajnosti.

A nekolicina beži iz sveta: videći bedu, oni počinju da tragaju za drugom krajnošću – slobodom, mokšom , nirvanom. Ali postaju neurotični, psihotični, počinju da žive u vlastitim snovima. Samoća je tolika da moraju da stvore nešto sa čime bi bili.

Oba ova ekstremna pokušaja su bezuspešna. Stoga čovečanstvo stoji na raskršću. Kuda ići? Prošlost je krajnje neuspela. Svi napori koji su bili preduzeti u prošlosti, pokazali su se pogrešnim, vodili su u ćorsokak. Kuda sada ići, šta raditi?

Atiša ima jednu važnu poruku da vam da. To je poruka svih buda, svih prosvetljenih ljudi na svetu. Oni kažu: Ljubav i sloboda nisu odvojene stvari, ne možete da birate. Ili ćete imati oboje, ili ćete morati da odbacite oboje. Ali ne možete da birate, ne možete imati jedno.

Ljubav je periferija, sloboda je središte.

Čovek mora da napreduje u tako osetljivom balansu, u kome ljubav i sloboda mogu da cvetaju zajedno. I to mogu, jer se kod nekoliko retkih pojedinaca to dogodilo. I ako se to dogodilo samo jednom pojedincu, u celoj istoriji, to se može dogoditi svakom ljudskom biću. To je vaš potencijal, vaše urođeno pravo.

Meditacija je balans.

Meditacija je ptica sa dva krila: sloboda i ljubav.

Moj napor u ovom polju buda jeste da vam dam oba krila: budite puni ljubavi i budite slobodni, imajte ljubav i ne budite posesivni. Budite slobodni, ali nemojte postati hladni; ostanite topli, topli od ljubavi.

Vaša sloboda i vaša ljubav treba da rastu ruku pod ruku, u dubokom zagrljaju, u jednoj vrsti plesa, pomažući jedna drugu. I tada je rođen potpun čovek, koji živi u svetu i uopšte nije od sveta. Onda je rođen čovek u kome se sreću suprotnosti, sjedinjuju i postaju komplementarne; onda je čovek bogat. Samo voleti bez slobode je osiromašenje, ili samo biti slobodan bez ljubavi jeste živeti usamljeno, tužno, u tami. Sloboda je potrebna za rast ljubavi, ljubav je potrebna da biste uzgajali slobodu.

Moj sanjasin treba neprestano da se seća da ne bira između ova dva. Oboje treba zajedno da se apsorbuju, zajedno da se svare. Ljubav treba da postane vaša periferija, vaša akcija, a sloboda treba da postane vaše biće, vaše središte, vaša duša.

Prva izreka:

Treba da nađete slobodu na oba načina, ispitivanjem i istraživanjem.

Ima tri vrste slobode, i treba ih dobro razumeti. Prvo je sloboda od, drugo je sloboda za, i treće je samo sloboda – ni od ni za. Prvo, sloboda od, jeste reakcija. Orijentisana je na prošlost; borite se protiv prošlosti, želite da je se oslobodite, opsednuti ste njom.

Psihoanaliza pokušava da vam pruži tu slobodu, slobodu od – od prošlih trauma, rana iz detinjstva. Primalna terapija je u osnovi zasnovana na prošlosti. Treba da se vratite unazad da biste se oslobodili prošlosti, treba da doprete do prvog primalnog krika, onda ćete biti slobodni. Zato sloboda znači – za primalnu terapiju, za psihoanalizu i druge terapije – da prošlost treba da se odbaci. Treba da se borite sa njom, treba nekako da uredite da se razrešite prošlosti; onda ćete biti slobodni.

Dokle god je u pitanju ta sloboda, Karl Marks i Sigmund Frojd nisu u suprotnosti; slažu se. Karl Marks kaže da čovek treba da se oslobodi prošlosti, svih prošlih socijalnih struktura, ekonomskih struktura. Njegov pristup je politički, Frojdov pristup je psihološki, ali oba su zasnovana na ideji slobode od.

Sve političke reforme su reakcije – a kada reagujete, nikada niste slobodni. To treba da se razume. To samo daje izgled slobode, ali to nikada nije istinska sloboda. Iz reakcije, potpuna sloboda nije moguća. Iz reakcije, istinska sloboda nije moguća. A samo potpuna sloboda je istinska sloboda.

Možete da idete protiv prošlosti, ali u samom stavu protiv nje uhvaćeni ste na zadnjim vratima. Zato se dešavalo ponovo, i ponovo, da sa kim god ste se borili, postali ste kao on. Birajte svoje neprijatelje vrlo pažljivo, jer ćete biti njima određeni! Očigledno, boreći se protiv njih, moraćete da naučite njihove strategije. Moraćete da naučite njihove taktike, moraćete da naučite njihove načine. Polako, polako, neprijatelji postaju vrlo slični – sličniji od prijatelja.

To se desilo u sovjetskoj Rusiji... Kada je došla revolucija i komunisti promenili celu socijalnu strukturu, car je bio ubijen, i došlo je do čudne pojave. Ljudi koji su ubili cara postali su veći carevi nego sam car. Josif Staljin se pokazao daleko strašnijim od Ivana Groznog. Ivan nije ništa u poređenju sa Staljinom.

I to je prirodni fenomen. Uopšte ne krivim Josifa Staljina, mogu da razumem šta se u stvari dogodilo. Ako se borite sa carom morate da naučite njegove načine, i dok dođete do pobede postali ste tako vešti, tako efikasni, to su postali vaši načini. Počinjete da primenjujete isto na svoje neprijatelje. Zbog toga je svaka revolucija propala. Osobe se promene, ali struktura ostaje ista, jer je ideja o slobodi od u osnovi pogrešna.

Druga ideja je sloboda za; ona je orijentisana na budućnost. Prva je politička, druga je više poetska, vizionarska, utopijska. Mnogi ljudi su to takođe pokušali, ali to takođe nije moguće, jer orijentisani na budućnost ne možete da živite u sadašnjosti. Ne živite u prošlosti, ne živite u budućnosti, treba da živite u sadašnjosti.

Vizionari samo maštaju.
Lepe utopije su zamislili, ali te utopije nikada nisu postale stvarnost. Ne mogu da postanu stvarnost.

Ako reagujete na prošlost, određeni ste prošlošću. Ako zaboravite prošlost i pogledate u budućnost, i dalje vama upravlja prošlost, samo toga niste svesni. Gledajući u budućnost sanjate lepe snove, ali oni ne mogu da promene stvarnost. Stvarnost ostaje ista; a snovi su vrlo neefikasni, impotentni.

Prvo, sloboda od, jeste reakcija. Drugo, sloboda za, jeste revolucija. Treće, samo sloboda, jeste pobuna. Orijentisana je na sadašnjost. Prvo je politička, drugo je poetska, treće je mistična, religiozna.

Šta mislim kada kažem "samo sloboda"? Ni za ni protiv, bez prošlosti, bez budućnosti, samo sada ovde, samo živeti iz trenutka u trenutak bez ideologije, bez utopije.

Pravi sanjasin, pravi mistik, nije protiv prošlosti, nije za budućnost. On je potpuno apsorbovan u sadašnjosti da nema vremena, nema energije, za prošlost i budućnost. Tako se rađa pobuna.

Pobuna je najlepša pojava na svetu. Buda je buntovnik, to je i Isus; Atiša je buntovnik, kao i Kabir. To su buntovnici. Nećete ih razumeti ako mislite o njima kao da su bili revolucionari; nisu bili. Nisu bili ni reakcionari. Njihova orijentacija je potpuno drugačija, njihova orijentacija je sada, ovde. Oni ne žive ni za kakav ideal, i ne žive protiv bilo kog ideala. Oni nemaju nikakve ideje; u njihovoj svesti ne postoji nikakva ideologija. Oni su samo u čistoti ovog trenutka... oni to žive, uživaju u tome, pevaju, plešu. I kada sledeći trenutak dođe, oni žive sledeći trenutak sa istom radošću, sa istim veseljem. Oni se kreću iz trenutka u tren, oni ne planiraju unapred.

Zbog toga se na Istoku, gde su mistici bili velika sila, nije dogodilo ništa kao komunizam. Ideja je zapadna, ne može se zamisliti da se ta ideja dogodi u istočnoj svesnosti. I ništa kao futurističke utopije – Morova utopija ili druge utopije, ima tako mnogo socijalista utopista – nije se ni tako nešto dogodilo.

Ali nešto sasvim drugačije se dogodilo: Buda, jedan Atiša – pojedinci koji žive iz trena u tren, u tako čistoj radosti da je njihova radost zarazna. Ko god dođe u kontakt sa njima je savladan, počinje da gleda na stvarnost novim očima. Oni vam daju novi uvid u sada i ovde. To je "samo sloboda". Meditirajte o tome.

Nema potrebe ni za nekom psihologijom, i zato se psihologija nije dogodila na Istoku. Nema potrebe da se ide u prošle traume; u stvari, čak i ako odete u prošle traume nikada niste slobodni od njih. Možda počnete više da podnosite, više da razumete, ali nikada niste slobodni od njih.

Šta god osnivač primalne terapije, Artur Džanov, kaže o postprimalnom čoveku, on nije bio u stanju da stvori jednog jedinog postprimalnog čoveka. On sam nije postprimalan čovek. Potpuno slobodan od prošlosti, potpuno slobodan od rana iz prošlosti – to nije moguće. Na način na koji je to uradila psihoanaliza i slične terapije, to nije moguće. Nema prošlosti. Od čega pokušavate da se oslobodite?

U stvari, pod uticajem harizmatskih psihoterapeuta možete početi da stvarate prošlost prema njima. To se digađa: ako odete frojdovcima stvarate frojdovsku prošlost, ako odete jungovcima, stvarate jungovsku prošlost. Sada je to dobro poznata činjenica: da pacijenti počinju da stvaraju, fantaziraju, prošlost kakvu terapeuti očekuju. Jungovi pacijenti počinju da odlaze u prošle živote vrlo lako i počinju da iznose velike misterije, ezoterično, okultno. To se nikada nije desilo nijednom Frojdovom pacijentu. Frojdovi pacijenti iznose ono što Frojd očekuje: libido, seksualne fantazije, neobične seksualne fantazije, incest i sve vrste seksualnih povreda. One nikad ne izlaze na površinu u jungovskoj psihoterapiji. Primalni pacijenti počinju da puštaju krikove koji ne moraju imati nikakvu realnost.

Ali ljudi su jako susretljivi: ako im date neku ideju, oni su, prema vama, obavezni da je ispune. U stvari, pacijent počinje da se oseća jako samilosno prema terapeutu – on tako naporno radi, jadni drugar – tako da pre ili kasnije počinje da izlazi u susret. Sada ima na stotine psihoterapeuta na Zapadu, i svaki psihoterapeut postaje uveren da je on u pravu. Njegovi pacijenti ga obmanjuju. I isti pacijenti idu drugom psihoterapeutu i obmanjuju i druge takođe. Pacijenti igraju veliku igru, i to se dešava nesvesno.

Um je tako širok, uvek možete da izaberete nekoliko fragmenata koji će zadovoljavati određenu filozofiju, određenu psihologiju, određenu terapiju. Čovek je ogroman kontinent, čovek nije mala pojava. Može sadržati mnogo Frojdova, mnogo Jungova, mnogo Adlera. I uvek možete da odaberete – ima tako mnogo toga u vama da uvek možete da nađete načina da odaberete određene fragmente koji se uklapaju sa terapijom kroz koju prolazite.

Istok nije stvorio ništa kao komunizam, i nije stvorio ništa kao psihoanaliza, iz određenog razloga. Razlog je što mistik ne pokušava da se oslobodi prošlosti, mistik ne pokušava da bude slobodan radi nečeg u budućnosti. Mistikov napor za slobodom, koju on naziva , mokšom , potpunom slobodom, nema ništa sa onim čega više nema. Njegovo celo interesovanje je ovaj trenutak, ovaj mali kristalno čisti trenutak.

I biti u ovom trenutku znači biti u meditaciji.

Biti potpuno u ovom trenutku znači biti u meditaciji.


I kad se desi meditacija videćete da dva krila rastu u vama: jedno će biti od ljubavi – Atiša to zove samilošću – drugo će biti od slobode. I počeće da rastu zajedno. To donosi ispunjenje. Nema gunđanja, nema žaljenja. Atiša je u pravu; on kaže:

Sada, čak i kad umrem, neću žaliti.

Život je bio ispunjenje. Spoznao sam njegove tajne. Voleo sam, živeo u slobodi, saznao sam sve što je bilo potrebno da se bude zadovoljan. Krajnje sam ispunjen. Život je bio plodonosan. Život nije bio traćenje, bio je neprestano bogaćenje, i cvetao sam i lotos se otvorio.

Umreti sa svojim unutrašnjim lotosom potpuno rascvetalim, umreti u ljubavi, u slobodi, dokaz je da je čovek spoznao život, dokaz je da je čovek stvarno živeo. Svi drugi samo prolaze kroz prazne kretnje; one nisu život.

Treba da nađete slobodu na oba načina,
ispitivanjem i istraživanjem.

Kako naći tu slobodu? Kako naći to suštinsko jezgro svoga bića? To se dešava u meditaciji. Atiša naziva meditaciju "svesnost". A svesnost treba da se razvije; ona je u vama samo seme, može postati drvo. I on sugeriše da bi dve stvari bile od pomoći: jedna je ispitivanje, a druga je istraživanje.

Ispitivanje znači: nikada ne dozvolite bilo čemu da prođe kroz vaš um a da to pomno ne posmatrate. Priča se da je Sokrat rekao da je život bezvredan ako niste živeli ispitivajući. Jedan život bez ispitivanja je bezvredan život.

Ispitivanje je prvi korak: postati oprezan prema onome što prolazi kroz vaš um. A tamo je neprestan saobraćaj – tako mnogo misli, tako mnogo želja, tako mnogo snova prolazi. Treba da budete pažljivi; treba da ispitate svakog i sve što prolazi kroz um. Nijedna jedina misao ne bi trebalo da prođe nesvesno, jer to znači da ste spavali. Posmatrajte sve više i više.

I drugi korak je istraživanje. Prvo posmatrajte, ispitajte, a onda počnite da gledate u korene. Zašto se određena stvar dešava ponovo i ponovo? Postajete ljuti ponovo i ponovo: istraživanje će vam jednostavno pokazati da ljutnja dođe i ode. Istraživanje će vam pokazati korene ljutnje, odakle dolazi – jer ona može biti, to je gotovo uvek tako, ljutnja je simptom nečeg drugog što je skriveno. To može biti da se vaš ego oseća povređenim i vi se ljutite, ali ego se čuva skrivajući se iza. To je kao koren drveća: vidite lišće ali ne vidite korenje.

Ispitivanjem videćete drveće, istraživanjem videćete korene. A transformacija je moguća samo kada vidite korene. Iznesite korene na svetlo i drvo počinje da umire. Ako možete da nađete koren svoje ljutnje, iznenadićete se kad ljutnja počne da nestaje. Ako možete da nađete koren svoje tuge, bićete ponovo iznenađeni.

Prvo ispitajte šta je neprestano tu u vašem umu, šta se ponavlja ponovo i ponovo. Vi nemate mnogo misli. Ako pomno ispitate, videćete da imate samo nekoliko misli koje se iznova javljaju, ponovo i ponovo – možda u novim oblicima, novim bojama, novoj opremi, novim maskama, ali imate samo nekoliko misli.

I ako uđete pomno u to bićete iznenađeni: imate jednu osnovnu misao.

Gurđijev je imao običaj da kaže svojim učenicima: "Prvo pronađite svoju glavnu osobinu". A svaka osoba ima glavnu osobinu – to može biti pohlepa, može biti ljutnja, može biti seks, ljubomora, može biti nešto drugo. Otkrijte šta je vaša glavna osobina, šta je centar oko koga se kreću sve vaše misli i sva raspoloženja. Ako možete da nađete centar, našli ste koren.

I čudo je da, kada je koren jednom pronađen, ne morate da ga sečete, isečen je samim pronalaženjem. To je unutrašnja tajna transformacije.

Posmatrajte: ponovo i ponovo postajete tužni. Iznenada niotkuda... sve je išlo dobro, i nešto je kliknulo i vi ste postali tužni. I ponovo, to je otišlo, i do večeri se vratilo, i tako dalje, i tako dalje. Zašto se to dešava?

Prvo ispitajte, onda istražite. Ispitivanjem i istraživanjem u vama će biti rođena osobina zvana svesnost. Kada je jednom svesnost tu, vi imate mač koji može da saseče sve korene svih bolesti. I kada je jednom svesnost rođena, polako, polako izlazite iz prošlosti i budućnosti, i ulazite u sadašnjost. Postajete prisutniji u sadašnjosti. Dostižete do svesnosti koja nikada nije bila; postajete svetlosni. I u tom prisustvu, kada možete da osetite trenutak kako prolazi, sva vaša čula će postati tako čista, tako osetljiva, tako čulna, tako oprezna i živa da će ceo život dobiti novi intenzitet. Dospećete do velikog užitka. Svet će biti isti, a opet neće biti isti: drveće će izgledati zelenije, ruže crvenije, ljudi više živi, lepši – isti svet, i obluci na obali počinju da izgledaju kao dijamanti i smaragdi.

Kada je svesnost vrlo, vrlo duboko zasnovana, kada ste prisutni u sadašnjosti, postižete psihodeličnu viziju života. Zato mistici govore o tako velikoj lepoti, a vi je ne nalazite. Mistici govore o neizmernom slavlju koje se odvija, a vi nigde ne vidite nikakvo slavlje. Mistici govore o velikoj muzici, ali vi ne čujete nikakvu muziku.

A mistici su u pravu – velika muzika prolazi, ali vi ste gluvi. Velika lepota je svuda naokolo, ali vi ste slepi. Cela egzistencija slavi upravo ovaj trenutak, jednako kao što je slavila i kad je Atiša bio živ. Postojanje je proslava.

Ali vaše srce je mrtvo. Samo vaše fizičko srce kuca, vaše duhovno srce uopšte ne funkcioniše. A bez njega nećete moći da vidite slavlje života. Kako možete osetiti zahvalnost Bogu ako ne vidite dar? Za šta da budete zahvalni? Možete samo da budete puni pritužbi, žalbi, zamerki. Možete samo da se ljutite na postojanje. Zašto ste stvoreni, zašto ova patnja? Vidite samo patnju, jer vaše oči mogu da vide samo patnju. Inače, postojanje je blagodat, bagoslov.

Druga izreka:

Ne hvališite se.

Atiša je zaista divan, vrlo telegrafski. Njegove izreke izgledaju kao da je do njih došao kvantnim skokovima, izgledaju nepovezane. Nisu; postoji jedna unutrašnja veza – jer kad vam se desi ta psihodelična vizija, počećete da se hvališete. Kada vam se dogodi ta svesnost, poslednji, ali jedan napad ega obavezno će se desiti. To je neizbežno. Počećete da se osećate više svetim od drugih. Počećete da se krećete kao svetac, počećete da osećate, da pokazujete da niste običan smrtnik, da ste neobični, da niste od ovoga sveta, da ste onostrani.

I mada su sve ove stvari tačne, Atiša kaže: Molim vas, ne hvališite se. On ne kaže da lažete. Sve te stvari su tačne; kada se dogodi svesnost, čuda počinju da se dešavaju. Svaki trenutak postaje takvo čudo, i počinjete da se dižete visoko, počinjete da postižete nove vrhunce u svemu. Šta god da uradite postaje takva radost, i gde god da krenete, život izgleda tako božanski. I vi takođe možete da vidite, da gde god da krenete vi donosite određenu svetost tom mestu. Nisu to laži; to se dešava. Ali ako počnete da se hvališete, sve te stvari će nestati, jer je ego ušao na tako suptilan način, i vi niste mogli to da ispitate i niste mogli to da istražite.

Ego će jahati sada na vašem duhovnom iskustvu. Čovek sada treba da bude vrlo oprezan. Nemeditant može da bude bezbrižan – on može podneti da bude bezbrižan, jer nema šta da izgubi. Ali meditant ne sme biti nepažljiv, on ima mnogo da izgubi. Tu su sada blaga i ona mogu biti izgubljena za sekund.

Kada počnete da se pomerate na više planove možete lako da padnete – i pad će biti velik. Ako padnete hodajući ulicom nema mnogo opasnosti, ali ako padnete sa Everesta to je vrlo opasno, možda ne preživite.

Zato oni koji počnu da se kreću svetom meditacije moraju da nauče da budu jako pažljivi. Staza je uska, i sam kraj staze je veliki ambis. Jedan pogrešan korak i pašćete – i biće to težak pad. Može potrajati godinama ili životima da dospete ponovo do iste visine. I ako padnete jednom sa određenog mesta, to postaje vaša navika.

Moje je viđenje: da meditanti uče navike da uvek padaju sa određenog stadijuma zato što, kad god je to stanje ponovo tu, oni padnu. Veliki napor je potreban da se to ponovo dostigne, ali sada to postaje tačka gde um iznenada preduzima pogrešan korak, po navici, mehanički. Zato je bolje biti pažljiv kada prvi put idete naviše, tako se nikakve navike padanja ne stvaraju u vama.

Ne hvališite se.

Ne treba govoriti o duhovnim iskustvima. Ako u vama naraste velika potreba da govorite o tome možete ići svome majstoru. U tome nema opasnosti, jer deljenje sa majstorom je uvek od pomoći. Kao prvo, šta god iznesete pred majstora on će učiniti da osetite da to nije ništa: "Ne budi glup, to je samo glupost. Zaboravi sve o tome." Čak i ako mu iznesete nirvanu, reći će: "To nije ništa – izbaci to! Ostavi to gde si ostavio svoje cipele" – čak i nirvanu!

To je jedna od tajni majstora u njegovom radu sa učenikom. Nikada vam neće uzvratiti, nikada neće reći: "Divno! Ti si tako uzvišen, postigao si!"

Drugo, on će uvek učiniti da budeš svestan da su iskustva, ma koliko lepa, i dalje iskustva. Stvarno nije ono što je doživljeno, već onaj koji doživljava. On će uvek da ističe svedoka, unutrašnju subjektivnost, a ne objekat.

Neko vidi uzvišeno svetlo – i to je zaista velika radost kada vidite unutrašnje svetlo. Ne hodate po zemlji; tako ste ushićeni da gubite težinu, gravitacija više ne deluje na vas. Osećate kao da, ako želite, možete da letite.

Ali ako odete majstoru on će reći: "Pa šta? To se dešava svakome. To nije ništa posebno, drugi to rade mnogo bolje. To je samo jedno iskustvo, a iskustvo znači nešto spoljašnje. Seti se iskušavaoca, seti se onoga ko doživljava svetlo. Ti nisi to: ti si svedok toga. Da, tu je svetlo, ali ti nisi to. Ti si onaj ko je video svetlo. Seti se posmatrača."

Majstori su jako vešti u povlačenju za noge. Možete da stojite naglavačke, a oni će vas povući za nogu i pašćete ravno na zemlju. I sledeći put kada se desi neko veliko duhovno iskustvo, plašićete se čak i da odete majstoru da mu za to kažete. To je vrlo bitno.

I treće: može vam se dogoditi da ako o nekim stvarima govorite, ako počnete da ih pokazujete, energija koja je potrebna da ih negujete počne da odlazi u njihovo pokazivanje.

Seme treba da bude skriveno u tlu. Ne treba da bude stalno iznošeno napolje; ako ga iznesete napolje ubićete ga. I ta duhovna iskustva su kao veliko seme. Učenik treba da uči veštinu čuvanja tajne. To je jedan od zaista suštinskih delova boravka uz majstora: sposobnost da se sačuva tajna.

Čuo sam: čovek je tragao za majstorom koji je postigao najvišu tajnu. Išao je mogima, ali bi na kraju bio frustriran, razočaran. Onda je čuo da daleko, duboko u bespuću, postoji jedan starac koji je postigao najvišu tajnu, ali ga je teško nagovoriti; on ne prihvata lako učenike.

Čovek je bio izazvan. Prodao je sve što je imao i otputovao u pustinju. Trebalo mu je tri godine da stigne tamo. Krajnje umoran, iscrpljen od cele potrage... mnogo puta je odlučivao da krene nazad, ali to je bilo protiv njegovog ega, ega tragaoca – "Šta će reći ljudi? Kod kuće će se smejati i reći će: 'To smo ti pre rekli!'"

Tako da je istrajao, i konačno stigao. Da, starac je imao nešto; to je bilo tako očigledno, bilo je tako vidljivo. Viđao je mnoge majstore, ali sve lažni, hokus-pokus; ovaj čovek je imao nešto. Pogledao je starca u oči i video takvu dubinu kakvu nikada nije video.

Starac je sedeo pod drvetom, i vibracija oko drveta je bila tako velika da je čovek bio savladan. Počeo je da se oseća opijenim. Pao je pred starčeva stopala i rekao: "Došao sam da nađem najvišu tajnu. Možeš li mi je reći?"

A majstor reče: "Onda tri godine treba da ćutiš, nijedna reč ne sme biti izgovorena. Služi mi tri godine u apsolutnoj tišini. Ako možeš to da uradiš, onda ti mogu reći tajnu, jer tajna treba da bude sačuvana kao tajna . Ako možeš da održiš ćutanje tri godine, to će biti dokaz da si sposoban da zadržiš nešto u sebi."

Čovek se složio. Te tri godine su bile zaista duge, skoro kao tri života... pustinja, nikoga više, samo taj starac, i tišina – tišina pustinje, tišina starca, i tri godine. Izgledalo je kao da je mnogo, mnogo godina prošlo. Kada se navršilo tri godine, čovek upita: "Sada, gospodine, tri godine su navršene. Recite mi tajnu."

Majstor reče: "Sada moraš da mi obećaš da nikada nećeš ovu tajnu nikome reći – nikad, nikad. Potrebno je potpuno obećanje."

Čovek reče: "Obećavam, obećavam vam, obećavam Bogu, svim svojim srcem, da nikada nikome neću otkriti tajnu."

Onda starac poče da se smeje. Reče: "To je dobro. Pa šta misliš, ako ti možeš čuvati tajnu celog života, da ja ne mogu? To je obećanje koje sam dao mom majstoru: ne mogu da je otkrijem! Ali reći ću ti jednu stvar", reče. "Isto mi se desilo sa mojim majstorom. Tri godine sam ćutao, i bilo mi je dugo kao što je bilo i tebi. I onda je došao dan, i bio sam mnogo srećan što sam ćutao tri godine. Desila se potpuno ista stvar! Pitao sam ga za tajnu i on je rekao: 'Obećaj da nikada nećeš nikome otkriti tajnu'. Obećao sam, i on se smejao kao što sam se i ja smejao, i rekao: 'Pa šta misliš, ako ti možeš čuvati tajnu celog života, da ja ne mogu?'"