Zen priče

Bio jednom jedan kralj. Čuo je za priču o dvoje ludo zaljubljenih - Lejli i Medžnunu. Saznao je da je Medžnun napustio svoj dotadašnji život u gradu i počeo živiti u pustinji i na poljima.

Kralj pozva svoje vezire (ministre) i vojnike te im naredi da mu dovedu Medžnuna u palatu.
Vojnici odoše na polja, pronađoše Medžnuna i dovedoše ga pred kralja.

“Zašto si napustio društveni život, ostavio svoj dom a nastanio pećine i pustinje? Kako to da nisi osjetio slatkoću druženja?”, upita kralj.

“Ostaviosam svoju rodbinu i prijatelje jer su me krivili zbog ljubavi prema Lejli. Ah, kako bih voleo da dođe dan kada će oni videti njenu ljepotu i svi se u nju zaljubiti, i požaliti zbog svih ukora koje mi zbog nje uputiše!”, odgovori Medžnun.

Nastavio je pričati i pričati o Lejlinoj ljepoti do te mere da je i kralj poželeo da vidi Lejlu. Naredioje vojnicima da mu ju dovedu.

Vojnici odoše do Lejlinoga plemena, pronađoše je i dovedoše pred kralja. Na kraljevo iznenađenje, Lejla bijaše mršava, tamnoputa i nimalo lepa.

“Pa ona nije ništa posebno, sasvim je obična. Moje sluškinje lepše su od nje. Nema sjaja, niti lepote”, pomisli kralj.

Medžnun, osetivši kraljeve misli, reče:

“Kralju,treba da vidiš Lejlin sjaj i lepotu mojim očima. Moraš imati Medžnunovo oko kako bi ti se tajna njene lepote otkrila.”

Šest u Jednom

Yung-shoan upita jednom zen-majstora Hung-ena:

- Kako mogu steći iskustvo viđenja svoje prave prirode?
- Ona je poput kućice sa šest otvorenih prozora i jednim mladunčetom majmuna unutra!
- Ako ga neko zove s istočne strane.
- Hej, glupko!
Kad majmunče odgovori zvuk će dolaziti sa svih šest prozora.

Imamo pet čula: za gledanje, za slušanje, miris, ukus, dodir.
Ali, da li je svet kojeg čula percipiraju pravi svet? Ako možemo nadvladati pripadajuća ograničenja naših čula, tako da slušamo očima (oko samo sebe ne vidi ) i gledamo ušima, sve će iznenada postati čisto.
Um je čulo suptilnog dodira.

KAMENI UM

Kineski učitelj zena Hogen je živeo sam u jednom malom hramu u unutrašnjosti. Jednog dana dođoše četiri putujuća monaha i zamoliše ga da upali vatru u njegovom dvorištu da bi se ugrijali.
Dok su to radili, Hogen ih ču kako raspravljaju o subjektivnosti i objektivnosti. On im se pridruži, i reče:

“Evo ovog velikog kamena. Po vašem mišljenju, da li je on u vašem umu ili van njega?”
Jedan od monaha odgovori:

“Sa budističke tačke gledišta, sve je objektivizacija u mom umu.”

Mora da ti je glava vrlo teška”, primijeti Hogen, ako u njoj svuda nosaš ovakav kamen.

________________________

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi moglo da se ukrade.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

Zen prica

Kad svako ukazivanje na razlike ostane po strani,
kad prekine se spona sa svim stvarima,
um je svetliji od sunca i meseca,
čistijii od mraza i snega.

Zen učenje


__________________

Jedini zen koji ćeš naći na vrhu planine je onaj zen koji si doneo sa sobom.

Veliki poznavalac zena, Japanac D.T. Suzuki koji je popularizovao zen na Zapadu, kaže: Zen je život bez predumišljaja. Mnogo godina, duboka predanost i skromnost potrebni su za usvajanje zena, ali je istovremeno dovoljan jedan trenutak intuicije da se on shvati i tada učenik otkriva satori – duboki uvid koji oni koji su ga doživeli opisuju slikom: bačvi je otpalo dno...

Ovo stanje, „bačvi je otpalo dno”, značilo bi da smo nadišli stare, sputavajuće obrasce razmišljanja i da su se naše stare mentalne pretpostavke raspale. D.T. Suzuki kaže: Bez dostizanja satorija niko ne može da prodre u tajnu zena. Satori je intuitivan uvid u suštinu stvari nasuprot njihovom racionalnom razumevanju. To praktično znači otvaranje jednog novog sveta koji do trenutka satorija nismo opažali. Svet za one koji su dosegli satori nije više onaj stari svet kakav je nekad bio. To je tačka zaokreta u čovekovom životu koja otvara um za jedan širi i dublji svet. Njegovi efekti na čovekov moralni i duhovni život su revolucionarni: uzvišujući i pročišćujući.

Bio jednom jedan čovek po imenu Tsuge koji je voleo da posećuje svoju dragu prijateljicu Atsuko. Atsuko je bila dobra domaćica, i kada god bi Tsuge došao ponudila bi ga šoljom ukusnog zelenog čaja. Tsuge je polako pijuckao čaj dok je razmenjivao dnevne novosti sa Atsuko.

Ali jednog dana, na njegov užas i zaprepašćenje, Tsuge je video malu zmiju kako se migolji na dnu njegove šolje. Ne želeći da postidi svoju domaćicu, nije rekao ništa.. Umesto toga, brzo je popio čaj. Pričao je još malo, ali se iznenada osetio loše, izvinuo se i otišao kući.

Te noći Tsuge je imao strašne grčeve u stomaku. Tresao se, naizmenično osećao jezu i vrućinu. Noge su mu se kočila i glava ga je zabolela. U njegovom umu nije bilo sumnje-otrovala ga je zmija iz šoljice čaja. Bilo mu je toliko loše da je poverovao da će umreti. Pozvao je lokalnog iscelitelja, koji mu je postavio mnogo pitanja i pažljivo ga pregledao, ali nije pronašao nikakav fizički uzrok. Pa ipak, nelagodnost je nastavila da ga izjeda i oduzima mu san. Kada bi i zadremao, sanjao je snove o svojoj skoroj smrti.

Kada je Atsuko čula za bolest svog prijatelja, bila je prestravljena i požurila je do njega, insistirajući da bude kod nje kako bi ga negovala dok ne ozdravi. Tsuge je to prihvatio i otišao kod nje.
Kada su stigli, Atsuko mu je rekla da sedne za sto. "Napravila sam ti čaj" reče ona "može ti ublažiti bol". Uznemireni Tsuge je ljubazno odbio njenu ponudu, rekavši da nije raspoložen za čaj, da bi mu to samo pogoršalo stanje. Pa ipak, Atsuko je pred njega stavila šolju vrućeg čaja insistirajući da će mu to pomoći da se oseća bolje. Na Tsugeov užas, ponovo je video malu zmiju kako se migolji na dnu šolje.

Tsuge više nije mogao da ćuti."Moja draga Atsuko" reče on "zahvalan sam na tvojoj ljubaznosti, i znam da mi ne misliš loše kada mi nudiš taj čaj.Ali moram ti reći da je razlog moje bolesti upravo tvoj čaj. Kada sam te prošli put posetio, na dnu moje šolje bila je zmija. I žao mi je što to moram da kažem, ali i na dnu ove šolje je takođe mala zmija."

Atsuko se nasmejala. Rekla je Tsugeu da pogleda gore, što je on i učinio, i ugledao parče kanapa kako visi sa nadstrešnice, lelujajući na povetarcu. U tom trenutku je shvatio da zmija u njegovom čaju nije ništa drugo do odraz koji se poigrao njegovim umom.