Re: Omiljeni citati i odlomci iz knjiga

od **Shade** Pet Mar 18, 2011 12:56 pm

Mali ljudi se uvek za nesto osecaju krivi.U prvom redu sto su mali a zatim i zbog svega ostalog.
A veliki se nikad nizasto ne osecaju krivi.U prvom redu sto su veliki ,a zatim takodje, zbog svega ostalog.
Gluposti uvek zbuce ubedljivo samo pametne stvari izgledaju neverovatno..

Bez udaljavanja od neceg,zblizavanja s necim nema.

Strah je bolest od koje poticu sve druge.Ravnodusnost,mrznja, zloba,Gramzivost;sujeta. Nepoverljivost i sumnja.
Strah je kuga ovog sveta.Svi se boje svakog. Svi se plase svaceg. A najvise straha.

Najvisa istina je da su smrt i zivot jedno,da je univerzum njihova vecna rekombinacija i da je u takvom univerzumu biti ziv ili mrtav,zapravo,jedno te isto...

Zatomiti se mora instinkt, iskljucivo ljudski,da se unistava sve sto zivi a ne koristi. I jedan,covekov takodje, da se ponekad unistava i ono sto koristi ako se time pribavlja neko zadovoljstvo.

U prirodi uvek ima racionalne,inteligentne,pravedne raspodele tezine izmedju "dobra" i "zla", ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma.Ugradjeni mehanizam prirodne pravde drzao je kosmicku vagu u horizontalnom polozaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umesa covek. Vaga je onda pretezala na neku, najcesce neizvesnu stranu.Ponekad cak i suprotnu od pozeljne..

Borislav Pekic- Besnilo

od **Femme** Pet Mar 18, 2011 1:28 pm

Čarobnjak
"Takodje bih voleo da imas na umu da dogadjaji u mojoj prici mogu da se odigraju samo u svetu u kojem muskarac sebe smatra superiornijim od zene. Koji Amerikanci zovu 'muski svet'. Sto ce reci svet u kojem vladaju brutalna sila, arogancija bez humora, iluzorni prestiz i iskonska glupost." Gledao je u ekran. "Muskarci vole rat jer im omogucuje da izgledaju ozbiljni. Jer zamisljaju da im se u ratu zene ne smeju. Jer u ratu mogu da svedu zenu na status predmeta. U tome je velika razlika izmedju polova. Muskarci vide predmete, zene vide odnose medju predmetima. Da li su predmeti potrebni jedni drugima, vole jedni druge, odgovaraju jedni drugima. To je posebna dimenzija osecanja koju mi muskarci nemamo, ona dimenzija zbog koje je rat odvratan svim istinskim zenama - i apsurdan. Reci cu ti sta je rat. Rat je psihoza koja nastaje iz nesposobnosti da se vide odnosi. Odnos s nasom ljudskom sabracom. Nas odnos s ekonomskom i istorijskom situacijom. I iznad svega, odnos prema nistavilu. Smrti."
Dzon Fauls

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret. I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo tebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom. Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

Milorad Pavić

od **Shade** Pet Mar 18, 2011 4:39 pm

"Bilo je to najbolje doba, bilo je to najgore doba, bilo je to doba mudrosti, bilo je to doba ludosti, bila je to epoha vere, bila je to epoha neverovanja, bilo je to vreme svetlosti, bilo je to vreme mraka, bilo je to prolece nade, bila je to zima ocajanja, sve je bilo pred nama, pred nama nije bilo nicega."
P. Oster

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 2 43218610

Često najlepša stvar koju možemo da uradimo kada nam prijatelj pati, da podelimo patnju s njim. Da budemo tu, čak i kada nemamo da mu ponudimo ništa drugo osim našeg prisustva, i onda kada je samo to prisustvo bolno.
Skot Pek

od **Shade** Sub Mar 19, 2011 6:51 pm

KALIGULA: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih... Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!
Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća... Ne, Scipione... Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene koju grlim, dok se noć zatvara nad nama, a ja, udaljen zbog zadovoljene puti, mislim da sam dosegao deo sebe izmedju života i smrti, moja smoća se ispunjava oporim mirisom žene što nestaje u meni.

SCIPION: Svi ljudi imaju u životu neku blagost. Ona im pomaže da nastave. I njoj se obraćaju kada su umorni.

KALIGULA: To je istina, Scipione.

SCIPION: Ima li u tvojoj duši nešto poput suza i tihog utočišta?

KALIGULA: Ima.

SCIPION: A to je?

KALIGULA: Prezir.

Kaligula - Alber Kami

od **Femme** Ned Mar 20, 2011 4:45 pm

"Zivot bez krpelja" - Vedrana Rudan

Moja djeca više nisu ni moja ni djeca. Ne žive sa mnom, jedva ih vidim, rijetko čujem. Da se opet rodim, ne bih imala djece, presretna sam što nemam unuke. Družeći se s vlastitom djecom izgubila sam trideset i pet godine života. Ne mogu vam riječima opisati taj davež.

Bila sam s mužem tri dana u Firenci. Držali smo se za ruke, u malim restoranima jeli bruskete s rajčicom i maslinovim uljem, gledali kako na ulici mladi ljudi na klizaljkama plešu sirtaki. Ujutro smo na balkonu hotelske sobe čekali izlazak sunca. Toskansko sunce je veliko, debelo i crveno. Firenca je otok u moru torbi i cipela. Osjećala sam se kao pijanac u bačvi alkohola. U mojoj ruci ovoga je časa najljepša torba na svijetu. Koraljnocrvena, dvije ručke, dvije debele pletenice, janjeća koža pretvorena u dragulj. Volim je onako kako neka majka voli nerođeno dijete. Toskana je zemlja kože, dobre hrane, odličnog vina i veselih ljudi. Hotel u kojem smo odsjeli nalazi se u Montecatini Termama, gradiću veličine Opatije. Opatija je u ovo doba godine mrtav grad a Montecatini Terme žive dvadeset i četiri sata. Hrvatski popovi bi poludjeli, tamo dućani čak i nedjeljom rade do deset navečer. Krajem godine muž i ja krenut ćemo u Beč. Božićni Beč! U zraku miris punča i kuhanog vina, studenti muzičke akademije sviraju na ulici, prolaznici ih pobožno slušaju pa im plješću i ubacuju novčiće u kutiju. Izložbe, koncerti, večera Kod Jere. Jere je fenomenalan lik. Trideset i pet godina živi u Beču, ima restoran u kojem se poslužuje samo nekoliko jela, pašta-fažol bez mesa, punjena paprika, gulaš i najbolji bečki šnicl u Beču. S njim rade žena, sin i nevjesta. Jere je rodom iz Drniša, govori kao da je iz njega jučer otišao. U njegovoj oštariji možete naletjeti na najpoznatije bečke televizijske novinare, pisce, pjesnike, slikare. Za Uskrs letimo na Siciliju. Uživat ćemo u Palermu, u ustima će nam se topiti kolači pred kojima i najgadniji mafijaši padaju na koljena, osvojit ćemo Etnu, miris narančina cvijeta draškat će nam nosnice, gledat ćemo u šume naranača koje rastu uz cestu onako kao kod nas...

Uz naše ceste ništa ne raste. Za Prvi maj bit ćemo u Krakowu. Kočije, bijeli konji, Židovska četvrt, prodavaonica postera, možete birati među nekoliko stotina tisuća komada, ulica nakita, Leonardova Djevojka s janjetom... Ljeto ćemo provesti u Sloveniji. Logarska dolina raj je na zemlji. Alpe, kiselo mlijeko, konji, vodopadi, doručak na obronku među kravama i mačićima, hladne, zvjezdane noći... Zašto vam ovo govorim? Zato što moje vršnjakinje već godinama nemaju pojma kako njihov muž miriše, umjesto da ga šutnu i krenu nekamo, život provode izvlačeći iz otrcanih novčanika fotografije svoje unučadi pa ih okolo pokazuju. One koje nemaju unuke razgovaraju o djeci. Njihova su djeca odrasli ljudi koji se dave u dugovima, kreditima i kuknjavi. Neki rade i slabo zarađuju, drugi ne žele raditi jer im se ne nude pravi poslovi, treći u trideset i petoj računaju koliko će im roditelji još poživjeti i što će im nakon njihove smrti ostati. Moja djeca više nisu ni moja ni djeca. Ne žive sa mnom, jedva ih vidim, vrlo rijetko čujem. Da se ponovno rodim, ne bih imala djece, presretna sam što nemam unuke. Družeći se sa vlastitom djecom izgubila sam trideset i pet godine života. Ne mogu vam riječima opisati taj davež. Trudnoće, jutarnja povraćanja, rast trbušine, porod koji je nešto najstrašnije što se živom čovjeku može dogoditi, dojenja, izdajanja, bacanje na vagu djeteta prije podoja, poslije podoja, iskuhavanje bočica, miješanje umjetne hrane u jedan ujutro, dva ujutro, tri ujutro, četiri ujutro, pet ujutro, šest ujutro, sedam ujutro, osam ujutro...

Upale uha, grla, nosa, trbuha. Odlazak u vrtić. Vrištanje do neba, bijesan pogled lude tete dok moje derište čupa iz mojih ruku. Prvi razred, drugi razred, treći razred. Instrukcije, upis preko veze u srednju školu. Instrukcije, prva ljubav, druga ljubav, treća ljubav... Čekanja da ti se dijete vrati živo iz života. Do jedan ujutro, dva ujutro, tri ujutro, četiri ujutro, pet ujutro, šest ujutro... Ne paničari, stara, ostao sam spavati kod Joška. Mikija. Marka. Jelene. Vesne. Mace. Željke. To mi je sin tko zna koliko puta rekao u pet popodne. Kći mi do danas nije rekla gdje je ona bila. Diplome. Aleluja. Prvi posao koma, drugi posao koma, i ovaj posao što ga trenutačno rade pravi je užas. O plaći da se i ne govori. Alo, mama, kako si? Nikad nisam odgovorila, dobro, uvijek sam pitala, koliko ti treba? A onda mi je muž jedne subote donio kavu u krevet i upitao me, koga voliš najviše na svijetu? Tebe, rekla sam. A ja tebe, rekao je muž. Idući smo tjedan prodali sve što se prodati moglo. Moj nakit, slike, vikendicu, ostavila mi ju je pokojna majka koja je do posljednjeg časa spavala s fotografijom svojih unučića pod jastukom. Iselili smo se iz velike kuće i kupili malu. Toliko je mala da u njoj nema mjesta ni za unuče veličine vjeverice. Moje prijateljice govore kako unučad vole više nego vlastitu djecu.

Pitam vas, tko danas voli vlastitu djecu? Zašto bismo voljeli lešinare koji ne mogu čak ni sačekati da im se roditelji pretvore u leš nego kljunove ubadaju u živo meso? A i ti unuci? Što to oni imaju bez čega ja ne bih mogla? Dovozili bi mi ih u šest ujutro, što je prestrašno jer ja spavam do deset. Ili bi ih ostavljali da spavaju kod nas, što je još gore jer bi mi noći postale pakao. Kaka mu se u dva ujutro, žedan je u tri ujutro, hoće mamu, hoće tatu, gdje mu je duda... Nema šanse. Naučila sam koliko je velika istina da mala djeca piju mlijeko a velika krv. Dosta je bilo! Preda mnom je još najviše deset godina kakvog takvog života. Neću dozvoliti našoj djeci da nas umlate svojom djecom! Moj muž i ja, mi nismo poput vas. A kad sve potrošimo što imamo, prodat ćemo i kućicu u kojoj živimo i uvaliti se u neki moderni starački dom pa krenuti u kolicima na izlet u obližnji park ili kafić. Iz svoga ću novčanika do smrti izvlačiti samo keš ili karticu, nikad fotografije. Ja sam sebi svoja najdraža unuka. A kad umremo, muž i ja, djeci ćemo ostaviti dugove i pogrebne troškove.

od **Femme** Pet Apr 08, 2011 12:41 am

Težina snežne pahuljice

- Reci mi, koliko teži jedna snežna pahuljica? - upita mala senica divlju golubicu.
- Težina joj nije veća od ništa - glasio je odgovor.
- Onda ti moram ispričati jednu priču - reče senica - Sedela sam na grani jele, bliže deblu, kad je počeo padati sneg. Nije padao kao mećava, već je padao kao u snu, bez žurbe i žestine. Budući da nisam imala pametnija posla, počeh brojati snežne pahuljice, koje su padale na grančice i iglice moje grane. Dobrojala sam do broja tri hiljade sedam stotina i jedne pahuljice. A kad je pala tri hiljade sedam stotina i druga pahuljica, pahuljica o kojoj kažeš da joj težina nije veća od ništa, grana se slomila.
Rekavši to, mala je ptičica odletela.
Golubica, koja je još od vremena patrijarha Noea znamen mira, razmišljala je o ovoj priči, i na kraju rekla samoj sebi:
- Ma kako se nekom činilo da je njegov mali glas nevažan za mir u svetu, možda upravo on još nedostaje.

Kundera

od **Femme** Pet Apr 08, 2011 1:42 pm

Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim prožimanjem obrazuje moje svesno biće.

Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću, da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne pripovesti.

Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana, poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava, lažljiva, u večitoj noći.

Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na kome uopšte ne želim da budem, barem ne pre no što do njega stignem.

Kako je sve zbrkano! Neuporedivo je bolje gledati nego misliti, i bolje čitati nego pisati! Ono što vidim, može da me obmane, ali ga barem ne smatram delom sebe. Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti, sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...

Fernando Pesoa, Knjiga nespokoja

od **Shade** Uto Apr 12, 2011 12:55 am

Ribari u dubinama ulovili bocu. U njoj papirić, a na njemu sledećereči:
"Ljudi, spasavajte! Ovde sam. Okean me izbacio na pusto ostrvo.
Stojim na obali, očekujuci pomoć. Požurite. Ovde sam!"

– Nedostaje datum. Sigurno je već kasno. Boca je mogla dugo plutati morem – reče prvi ribar.

– Nije označeno ni mesto. Čak se ne zna ni koji je okean – reče drugi ribar.

– Nije ni previše kasno, ni previše daleko. Ovde su svuda ostrva – reče treći ribar.

Postade neprijatno. Zavlada ćutnja. To je odlika opštih istina.

"Priča", Vislava Simborska

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 2 18234810

od **Shade** Uto Apr 12, 2011 12:03 pm

Borisav Stankovic - Uvela ruža

Opet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života... Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” ... san mladosti i sreće!
__________________

Nečista krv - B. Stanković

Žali, diko, i ja cu žaliti.

Odmah sve prihvatiše. I žene oko Sofke digoše se. I one odoše tamo, izmešaše se sa devojkama. I one poceše da se umivaju, polivaju vodom, pevajuci zajedno sa njima. Žene su se poznavale po jacini i širini glasova. Voda otuda iz kurni, od mnogih polivanja, poce u mlazevima da se razleva ovamo oko Sofke i oko teršena. A pesma sve jaca, strasnija. I to kao navlaš sve oko onoga: kako nije blago ni srebro ni zlato, i kako kao da je ona tobož imala dragog, volela se sa njim, pa sada ne polazi za njega - i one, videci kako joj je teško, sažaljevaju je, i da bi je utešile, pevaju te pesme o rastanku. Hoce da joj pokažu kako ona nije sama, kako eto i med njima ima
koje su isto tako nesrecne, tužne, venu. A Sofka je znala da to kod nje nije. I zato joj još teže padalo.

Gotovo sama, poklopljena nicke, opkoljena parom, vodom, pesmom, osecala je kako je para guši, kako zajedno sa parom guta reci tih pesama. A oni udarci tokmaka na vratima od Ciganki, koje su, poslužujuci svaki cas ulazile i izlazile, kao maljevi je lupaju po glavi i u mozgu joj ostaju. A pesma, zvuk tasova sve jaci, sve bešnji. Dok jedna, a to baš ona koja se tužila kako je strina Pasa ujeda, vitka, crnpurasta i bežeci od drugarica koje su je jurile, polivale vodom, da joj se sva kosa bila slepila po njenom krasnom vitkom
telu, otrca ovamo na teršene kod Sofke i dignuvši glavu, zapeva tako silno, da amam kao zvono odjeknu:

Da znaš, diko, da znaš, diko

kako venem za te.

Pa odjednom prekinu i, kao da se ona sutra udaje, poce da žali, narice:

Jao, jao, je l' te, diko, žao,

Je l' te žao, što se rastajemo?

- Teto, hajde!

Sofka se diže. Osecala je da nece moci izdržati, da ce puci.

I, kada udje u onu svoju odeljenu kurnu i kad oseti da se iza nje spusti zastor, ona, držeci se za glavu, cisto pade do cesme i grunu u plac. Simka, kada to vide, brzo se okrete i nedajuci Ciganki da i ona ude, vidi, presrete je i naredi joj da stoji spolja i jako, dobro da drži zastirac, kako se ne bi ništa videlo. Ciganka ostade spolja držeci cvrsto zastor, da se ne leluja, tajanstveno smešeci se, misleci da se zato kriju što ce Simka sada Sofki, trljajuci je i kupajuci, davati madije, cari za muža.

A, medutim, Sofkinim odlaskom žene i devojke kao da se sasvim oslobodile. Od pare, toplote, rasparene i omekšane do kostiju, da izlude od besa, pevale su. Amam bruji. Cak i amamdžika ušla. I ona obucena, sa pletivom o vratu, zagledala se. A sve nadvisuje i vodi ona ista devojka. Stoji na sredi, digla tas više glave i jednako peva. Peva zanosno iz sveg grla. Amam zveci:

Jao, jao, je l' te, diko, žao?

Je l' te žao što se rastajemo?

Rastajemo, a...

Medutim, ovamo Sofka je grcala, kao nikada u životu. Umalo što nije na glas jaukala, tako je plakala. Puce joj sve pred ocima. Bi joj sve jasno: da ovo što joj sada toliko teško, ovoliki jad i, bol; da ovo što ona eto sada place kao nikada, jer je ni rodena mati ne vidi da se pred njom ikad zaplaka a kamo ovoliko kao što sad place, da cisto oseca kako joj se srce cupa i snaga raspada - da sve to nije zbog toga što polazi za nedragog, vec da je zbog drugog neceg što je vece, gore.

Sada se sve svršava. Ono što je znala, slutila da ce doci ali ipak dosad još bilo daleko, eto sada vec je tu, došlo je. Dosada bar, iako nije koga volela, a ono bar se kome nadala, cekala ga, snevala i u snu ga ljubila. A sutra, posle vencanja, sve prestaje. Više nema kome ni da se nada, ni o kome da misli, još manje da sanja. Sve što je duša volela, za cim je žednela, i ako ne na javi ono bar u potaji negovala, sve sutra ide, odvaja se, otkida... Kida samu sebe.

- Uh, uh, teto, teto!

od **Shade** Sre Apr 13, 2011 4:03 pm

"Zivot je tezak. Ovo je velika istina, jer kada jednom sagledamo ovu istinu, mi je prevazilazimo. Kada zaista shvatimo da je zivot tezak - kada to stvarno jednom shvatimo i prihvatimo - on prestaje da bude tezak. Kada jednom prihvatimo cinjenicu da je zivot tezak, ona nam postaje nevazna.

Vecina ne shvata u potpunosti ovu istinu. Umesto toga, oni manje vise neprekidno kukaju kako su njihove teskoce posebna vrsta posasti, koja se nekim cudom okomila upravo na njih ili na njihove porodice, pleme, klasu, naciju, rasu, pa cak i vrstu, nikako na druge. Ovo kukanje mi je veoma poznato jer sam i ja imao svoj udeo u njemu.

Zivot predstavlja niz problema. Da li zelimo da kukamo nad njima ili da ih resavamo i da naucimo svoju decu da ih resavaju?
Disciplina je osnovno orudje za resavanje zivotnih problema. Bez discipline ne mozemo nista resiti. Samo uz odredjenu dozu discipline mozemo resiti sve probleme.
Ono sto cini zivot teskim je to sto proces suocavanja sa problemima i njihovo resavanje veoma bolan. Problemi u zavisnosti od prirode, izazivaju zalost, tugu, usamljenost, krivicu, zaljenje, gnev, strepnju, bol ili ocajanje. Ovo su neprijatna osecanja, cesto veoma neprijatna, ponekad podjednako jaka kao i najintenzivniji fizicki bol. Upravo zbog tog bola koji sukobi i dogadjaji izazivaju u nama, mi ih zovemo problemi. Posto zivot predstavlja pred nas neprekidan niz problema, on je uvek tezak, pun je bola, ali i radosti.

Ipak, zivot poprima smisao u citavom procesu suocavanja i resavanja problema. Problemi su ostra granica izmedju uspeha i neuspeha. Problemi podsticu u nama hrabrost i mudrost. Zbog problema mi mentalno i duhovno sazrevamo. Kada zelimo da ohrabrimo razvoj i neustrasivost ljudskog duha, mi izazivamo i podsticemo ljudsku sposobnost za resavanje problema, kao sto u skoli namerno deci postavljamo probleme za resavanje. Kao sto je rako Bendzamin Frenklin "One stvari koje su bolne, poucne su". Ovo je razlog zbog koga mudri ljudi uce da ne strepe vec da rado prihvataju probleme i bol koju oni donose.

Vecina nas nije tako mudra. Strahujuci od bola koja prati probleme skoro svi mi, u vecoj ili manjoj meri, trudimo se da ih izbegnemo. Mi odugovlacimo u nadi da ce oni sami nestati. Ignorisemo ih, zaboravljamo i pravimo se da ne postoje. Upotrebljavamo i droge da bi ih sto lakse ignorisali i da bismo otupeloscu zaboravili uzrok bola. Tezimo da zaobilazimo probleme umesto da se suocavamo sa njima. Trudimo se da se iz njih izvucemo umesto da ih otpratimo do kraja.

Tendencija da se izbegavaju problemi i emotivna patnja koju oni nose osnova je celokupne mentalne bolesti. Posto svi mi posedujemo u vecoj ili manjoj meri ovu tendenciju, svi smo manje ili vise mentalno oboleli. Neki od nas ce ce ici do zapanjujucih granica da bi izbegli svoje probleme ili patnju koju oni podrazumevaju udaljavajuci se od svega dobrog ili razumnog da bi pronasli laksi izlaz, izgradjujuci kao utociste veoma slozen svet maste, koji ponekad u potpunosti iskljucuje stvarnost. Karl Jung je to lepo rekao "Neuroza je uvek zamena za legitimnu patnju". "
...

Potrebno je u sebe i svoju decu ugraditi sistem za postizanje duhovnog i mentalnog zdravlja. Ovim zelim da kazem da sebe i svoju decu treba nauciti potrebi za patnjom i njenoj vrednosti, kao i nuznosti suocavanja sa problemima i iskustvom bola koje oni nose.
Vec sam rekao da disciplina predstavlja osnovno orudje u resavanju zivotnih problema. Postace jasno da je ovo orudje tehnika patnje, sredstvo kojim dozivljavamo bol problema na kojima moramo raditi i resavati ih sukcesivno, uceci i razvijajuci se u tom procesu. Kada sebe i svoju decu ucimo disciplini, mi ucimo njih i sebe kako da patimo i sazrevamo.

Sta su u stvari ove tehnike patnje, ova sredstva za konstruktivno dozivljavanje bola, koje ja nazivam disciplinom? Ima ih cetiri: odlaganje zadovoljenja, prihvatanje odgovornosti, posvecenost istini i balansiranje."

Skot Pek, "Put kojim se redje ide"

od **Femme** Ned Apr 17, 2011 1:08 am

"U životu, dragi moj prijatelju, nije reč o tome da osvojite što je moguće veći broj žena, jer je to samo spoljašnji uspeh. Reč je, pre svega, o tome da negujete sopstvene visoke zahteve, jer se u njima ogleda mera vaše lične vrednosti. Zapamtite, dragi prijatelju, da pravi ribar vraća sitne ribice u vodu!"

Milan Kundera "Smešne ljubavi"

od **Shade** Pon Apr 18, 2011 2:28 am

"Postoji osnovna zabluda u publici, da postoje određeni odgovori, "resenja", ili da ima shvatanja, koja neko mora samo da kaze, da bi sirio potrebnu svetlost. Najlepsa istina, međutim, nista ne koristi – kao sto istorija hiljadostruko pokazuje – ako ona nije postala prirodno unutrasnje iskustvo pojedinca. Svaki jednoznacan, takozvani "jasan" odgovor uvek zastaje u glavi, a samo u najredjim slucajevima prodire sve do srca. Nije nam potrebno istinu "znati", vec je iskusiti. Ne treba imati intelektualno shvatanje, vec naci put ka unutrasnjem, mozda, nemom iracionalnom iskustvu, to je veliki problem. Nista nije uzaludnije, nego pricati o tome, kako je moralo ili trebalo da bude, a nista nije vaznije, nego naci put, koji vodi ka ovim dalekim ciljevima."

Jung

od **Boni** Pon Apr 18, 2011 7:10 pm

Žena je kao knjiga, koja se, bila dobra ili loša, mora najprije svidjeti naslovnim listom. Ako ta stranica nije zanimljiva, neće pobuditi želje za čitanjem, a ta je želja upravo tolika koliko je zanimanje što ga naslov potiče.

Naslovni list kod žene ide odozgo do dole, baš kao kod knjige; pa tako i njene noge; koje zanimaju sve muškarce kojima su ukusi slični mojima, imaju istu privlačnost kao i oprema knjige. Međutim, većina ljubitelja ili premalo ili nikako ne pazi na ženske noge, baš kao što većina čitalaca ne mari za izdavača knjige.

Stoga žene s pravom posvećuju toliku brigu licu, odjeći i držanju, jer samo time mogu u onima koje priroda nije pri porodu obdarila sljepilom potaknuti radoznalost i želju da ih pročitaju. Ali kao što ljudi koji su pročitali mnogo knjiga požele na kraju nove, pa bile i loše, tako se i muškarac koji je upoznao mnogo krasnih žena na kraju zaželi ružnih, samo neka su nove.
Istina, lažna bjelina koje sakriva stvarnost bode mu oči, ali njega mami strast koja je već postala porok, i šapuće mu hvala u prilog lažnog naslova.

‘Možda’, misli on u sebi, ‘knjiga i nije tako loša, možda joj čak i ne treba tog smiješnog spoljnog omotača.’ I on je tada počinje ovlaš prelistavati, ali on još nije okrenuo ni nekoliko stranica, a već se javlja otpor, jer živa knjiga želi da bude pročitana kako valja. I i tako knjigoljubac biva žrtvom koketarije, tog čudovišta što progoni sve one kojima je ljubav zanat.

Kazanova

od **Shade** Sub Apr 30, 2011 9:55 am

Snovi

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.
David Albahari

od **Femme** Sre Maj 04, 2011 11:33 pm

Najnepoštenija stvar u životu jeste njegov kraj.
Mislim, život je težak. I oduzme ti dosta vremena. I šta dobiješ na kraju? Smrt. To je, kao, neki bonus?!
Zato sam uveren da je životni ciklus okrenut naopacke.

Smrt treba da je na pocetku.
Potom sledi život u starackom domu iz koga te izbace jer si bio prezdrav.
Onda pocneš da radiš tako što prikupljaš penziju i vec prvog dana na poslu dobiješ zlatni sat.
Potom radiš cetrdeset godina, dok ne postaneš dovoljno mlad za uživanje u penziji.
Piješ puno alkohola, ideš s žurke na žurku i polako se pripremaš za srednju školu.
Onda sledi osnovna škola, postaješ klinac, igraš se i nemaš nikakvih odgovornosti u životu.
Potom si malo dete,
pa beba,
vracaš se unutra i devet meseci lebdiš dok te greje najluksuznije centralno grejanje, kupka, a hrana stiže kroz cevcicu.
I kraj docekaš jednim fantasticnim orgazmom!
Amin.

George Constanza

od **Shade** Čet Maj 05, 2011 12:59 pm

Ono što me je snažno privlačilo nije neka spoljna lepota koja se može meriti opštim kriterijumima ili količinom, već ono nepromenljivo, što se nalazi duboko unutra. Kao što neki ljudi potajno vole oluje, zemljotrese ili nestanak struje, tako ja volim to nešto neopipljivo što mi upućuju pripadnice suprotnog pola. Nazovimo to magnetizmom. To je sila koja te hteo ne hteo, ščepa i usisa. Ta sila bi se najpre mogla uporediti sa mirisom parfema. Možda čak ni onaj koji se bavi spravljanjem parfema ne bi mogao da objasni kako se stvara miris koji poseduje takav magnetizam. Ni nauka ne može to da objasni. Jedan miris privlači možda pedeset od sto ljudi, a neki drugi miris verovatno privlači onih preostalih pedeset. Ipak, na svetu postoje i mirisi koji silovito privlače samo jednog ili dva čoveka. To su posebni mirisi, a ja sam imao moć da ih iz daljine jasno namirišem. Znao sam da su mi sudjeni. Tim devojkama sam hteo ovo da kažem: Slušaj, ja znam! Možda niko drugi nije shvatio, ali ja - jesam!
Haruki Murakami, "Južno od granica, zapadno od sunca"

It might go well, or it might not. But love is like that. When you fall in love, the natural thing to do is give yourself to it.That's what I think. It's just a form of sincerity.
Haruki Murakami - Norwegian Wood

od **Femme** Sub Maj 07, 2011 11:38 am

Život je čudo. Ponekada razmišljam da je jedno ljudsko biće, jedan od 40 hiljada spermatozoida. Taj jedan je uspeo, a onih 39999 uspeli nisu. Znači, svako ko se rodio je šampion. On je uspeo u odnosu na 40 hiljada drugih. Mnogi kažu - Šta će mi život. Čoveče, tvoja odgovornost i pred Bogom i pred tobom je ogromna. Pobedio si u najvažnijoj od svih utakmica. Živ si. Rodio si se. Uradi nešto pozitivno sa svojim životom.

Moto koji me vuce napred je –nikad se ne predaj. Ako krenes u preticanje, dodaj gas. Radio ono sto mislis da je ispravno, ne ono sto ce vecina da podrzi.

Ako danas ne uspemo, jedini razlog smo mi sami.

Samo se budala saplice na kamen iza sebe.

Svi se mi vozimo u istom čamcu, samo što jedni veslaju a drugi pecaju.

Od drugih se razlikujem po tome sto zelim da promenim svet u Srbiji dok intelektualci posmatraju i analiziraju puseci cigarete i gundjajuci.

Nisam zadovoljan brzinom promena, jer kod nas u njih nije ukljucen dovoljan boj ljudi. Mnogi se ponasaju kao posmatraci u utakmici u kojoj i sami ucestvuju.

Zoran Đinđić

od **Boni** Pet Maj 13, 2011 6:50 pm

Tako je govorio Zaratustra

Zaratustra pak gledaše po narodu i cudaše se. Pa onda progovori ovako:
Covek je konopac, razapet izmedu životinje i natcoveka, – konopac iznad ponora.
Jedan opasan prelazak, jedno opasno putovanje, jedan opasan pogled unatrag, jedno opasno oklevanje i zastajanje.
Što je veliko na coveku, to je da je on most a ne cillj: što se na coveku može voleti, to je da je on i prelazak i zalazak.
Ja volim one koji ne umeju da žive, osim kao oni koji zalaze, jer su to oni koji prelaze.
Ja volim velike prezritelje, jer su veliki poštovatelji, i strele ceznuca za drugom obalom.
Ja volim one, koji ne traže tek u zvezdama razloge da zadu i da budu žrtvovani: nego se žrtvuju zemlji, da bi zemlja jednom postala natcovekova.
Ja volim onog, koji živi da bi saznavao i koji hoce da saznaje, da bi jednom živeo natcovek. I tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji radi i pronalazi da bi natcoveku kucu sagradio i za njega zemlju, životinju i biljku pripremio: jer tako hoce on svoj zalazak.
Ja volim onog, koji voli svoju vrlinu: jer vrlina je volja za zalaskom i jedna strela ceznuca.
Ja volim onog, koji ne zadržava za se ni truna duha, vec sav hoce da je duh svoje vrline: tako on koraca kao duh preko mosta.
Ja volim onog, koji od svoje vrline nacini svoju naklonost i svoju kob: tako on hoce vrline svoje radi još da živi i da ne živi više.
Ja volim onog, koji nece da ima odviše mnogo vrlina. Jedna vrlina je više vrlina nego dve vrline, jer je više cvor na koji se veša kob.
Ja volim onog, cija se duša rasipa, koji nece da mu kažu hvala niti uzvraca: jer on uvek poklanja i nece da se sacuva.
Ja volim onog, koji se stidi kad kocka padne u njegovu korist i koji tad pita: ‘zar sam ja varao u igri’? – jer hoce da zade.
Ja volim onog, koji zlatne reci svojih dela unapred baca a još uvek više drži nego što je obecao: jer on hoce svoj zalazak.
Ja volim onog, koji opravdava buduce ljude a iskupljuje prošle: jer on hoce od sadašnjih da propadne.
Ja volim onog, koji kažnjava svoga boga, zato što voli svoga boga: jer on mora propasti od gneva svoga boga.
Ja volim onog, cija je duša duboka još i u ranjenosti, i koji može da propadne i usled malog doživljaja: tako taj ide rado preko mosta.
Ja volim onog, cija je duša prepuna, tako da zaboravlja sam na sebe i sve se stvari nalaze se u njemu: tako ce sve stvari biti njegov zalazak.
Ja volim onog, koji je slobodna duha i slobodna srca: tako je njegova glava samo utroba njegova srca a srce njegovo tera ga u propast.
Ja volim sve one, koji su teške kapi, pojedinacno padajuci iz tamnog oblaka, koji se nadvio nad covekom: one oglašuju da je blizu munja i odlaze u propast kao glasnici.
Vidite, ja sam jedan glasnik munjin i jedna teška kap iz oblaka: a ta munja zove se natcovek. –

Friedrich Nietzsche

od **Femme** Ned Maj 15, 2011 10:53 pm

Samo, nije li dogadjaj toliko znacajniji i dragoceniji sto je vise slucajnosti potrebno da do njega dodje?
Samo slucaj moze da nam izgleda kao poruka. Ono sto se dogadja silom prilika, ono sto ocekujemo, ono sto se ponavlja svakog dana, to je nemo. Samo nam slucajnost govori. Nastojimo da citamo iz nje kao vracare iz sara koje ostavlja talog od kafe na dnu soljice.
U nuznosti nema carolije, a slucajnost ih je puna. Ako ljubav treba da bude nezaboravna, oko nje se od prvog trenutka moraju okupljati slucajnosti kao ptice oko svetog Franje Asiskog.

Dok su spavali, držala ga je kao one prve noći — čvrsto je stezala njegov zglob, njegov prst ili članak na nozi. Kad je hteo da se udalji a da je ne probudi, morao se poslužiti varkom. Oslobodio bi prst (zglob, članak) njenog stiska, što bi je uvek napola probudilo, jer ga je i u snu dobro čuvala. Smirila bi se kad bi joj gurnuo u ruku neki predmet (smotanu pidžamu, papuču, knjigu), koji je ona nastavila da čvrsto steže kao da je deo njegovog tela.

Jednom, kad je uspavao i kad je bila tek u prvom predvorju sna pa mu je još mogla odgovarati na pitanja, rekao joj je: »Tako, a sad odlazim.« »Gde?« upitala je. »Daleko odavde«, rekao je strogim glasom. »Idem s tobom!« rekla je i uspravila se u postelji. »Ne, ne možeš. Odlazim zauvek«, rekao je i izašao iz sobe u predsoblje. Ustala je i zatvorenih očiju krenula za njim. Na sebi je imala samo kratku košuljicu, bez ičega dole. Lice joj je bilo nepomično, bez ikakvog izraza, ali pokreti su joj bili energični. Izišao je iz predsoblja u hodnik (zajednički hodnik stambene zgrade) i zatvorio za sobom vrata. Naglo ih je otvorila i pošla za njim, u snu čvrsto uverena da on namerava otići zauvek i rešena da ga zadrži. Sišao je niz stepenice na prvo odmorište i tu je sačekao. Prišla mu je, uhvatila ga za ruku i odvela natrag u postelju.

Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dve ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti, rekao je sebi Tomaš. Ljubav se ne izražava kroz čežnju za fizičkim sjedinjenjem (ta se čežnja odnosi na bezbroj žena), nego kroz čežnju za zajedničkim spavanjem (ta se čežnja odnosi samo na jednu ženu).

Milan Kundera
Nepodosljiva lakoca postojanja

od **Femme** Pon Jun 20, 2011 1:26 am

Nežnost je postojala, način na koji su njena usta i njena koža, same od sebe, prizivale moje usne i ruke, postojala je stara prisnost, da samo ležimo jedno pored drugog i dišemo dok se napolju smrkava. Ta nežnost se uvukla sama od sebe i postojala je, bez obzira šta sam u tom trenutku mislio o njoj, o nama. Moji dlanovi su poznavali svako udubljenje na njenom telu, svako ispupčenje, kao da su se tokom godina oblikovali medjusobno, njeno telo i moje ruke, njene ruke i moje telo. Moji dodiri su više bili kao neshvatljive, ali neosporne činjenice, nego što su bila pitanja koja su čekala odgovor. Bilo je svejedno zašto volimo, kada smo vodili ljubav. Nisam mogao da znam koliko je mnogo, ili malo, ona znala, i ja više ni sam nisam znao šta mislim o svemu tome što se desilo i svemu što se pomerilo u meni, usput, tokom godina, moje večito, vrtoglavo ljuljanje izmedju sumnje i umirivanja, izmedju pitanja bez odgovora i uvenulih nada. Možda je ona, kao i ja, otkrila da putevi i lica nisu ništa značili sami po sebi, putevi koji se granaju ka nepoznatom, lica koja nam dolaze u susret, sa svojim nepoznatim pogledima, gde čovek može da bude ko god hoće. Možda je i ona morala da prizna da u početku nema nikakvog značaja kojim putem krenemo i ko ga prati, jer je našoj ljubavi svejedno koga voli, samo ako može slobodno da se kreće po tragovima koje ostavlja, kroz oči koje zadržava svojim pogledom dok hoda. Možda je i ona razumela da nam priča ne dolazi na tanjiru, da moramo da je pričamo sami i da nam priča postaje poznata tek kad se ispriča. Da ne možemo nikada unapred da znamo šta znači i koliko. Da priča mora da se priča dan za danom, korak po korak, bilo da je pričamo oklevajući ili odlučno, uverljivo ili sumnjičavo. Ipak je i ona oklevala, i ona je zastala da se zapita da li je zalutala, zar nije dozvolila da bude ponesena slučajnim granama, tokom godina u rukama pogrešnog čoveka, rastrgnuta slepom željom svoje ljubavi, da stremi onome čemu je utabala put svojim strpljivim koracima.

Kristijan Grendal
Tisina u oktobru

od **Shade** Čet Jul 28, 2011 1:05 am

"Hteo dam da kazem da su pakao drugi ljudi.Ali ta recenica,"pakao,to su drugi"je uvek bila pogresno shvacena.Smatralo se da sam time zeleo da kazem da su nasi odnosi sa drugima uvek zatrovani,da su to uvek pakleni odnosi.Ali ja sam zeleo da kazem nesto sasvim drugo.Hteo sam da kazem da ako su odnosi sa drugima napeti,iskvareni,to onda moze da bude samo pakao.
Zasto?Zato sto su drugi ono sto je najsustinskije vazno u nama samima da bi imali samosvest.Kada mislimo o sebi,kad pokusavamo da se spoznamo,u sustini koristimo znanja koja drugi imaju o nama.I sebe procenjujemo nacinima koje drugi poseduju,koje su nam dali da sebe procenjujemo.I sta god rekao ja o sebi,uvek je misljene drugoga unutra.Sto ce reci da,ako su moji odnosi sa ljudima losi,ja sam onda u potpunoj zavisnosti u odnosu na drugo bice.I tada sam u sustini u paklu.
Ali to nikako ne treba da znaci da ne mozemo da imamo i drugacije odnose s drugima.To samo pokazuje sustinski znacaj koji drugi ljudi imaju za svakog od nas.
Druga stvar koju sam zeleo da kazem,bila je da nam ljudi nisu slicni.Tri licnosti koje su akteri komada"Iza zatvorenih vrata"ne lice na nas jer smo mi zivi a oni su mrtvi.Naravno ovde "mrtvi"ima drugu simboliku.Ono sto sam zeleo da naznacim,je da je mnogo ljudi ukotvljeno u nizu navika,ob icaja,sudova o sebi zbog kojih pate ali ni ne pokusavaju da ih promene.I ti su ljudi kao zivi mrtvaci.U smislu da ne mogu da razbiju klupko svojih briga,opsesija i navika,i da tako ostaju zrtve sudova koji su drugi doneli o njima.I iako se tako gleda,ocima drugih,vrlo je ocigledno da su kukavice ili da su losi ljudi naprimer.
Ako covek postane kukavica,nista ne menja cinjenicu da je kukavica.I zato su ljudi mrtvi,i zato,je to nacin da se kaze da je to ziva smrt kad se covek okruzi stalnom brigom o sudovima i reakcijama koje ne zeli da promeni.Tako da,u sustini,posto smo zivi,hteo sam da pokazem prinicipom apsurda,kolika je vaznost ljudske slobode,to jest vaznost promene nekih delovanja drugim delovanjima.I kakav god da je pakao u kome zivimo,mislim da smo slobodni da ga razbijemo.I ako ga ljudi ne razbiju,takodje onda slobodnom voljom u njemu ostaju,tako da se moze reci da dobrovoljno ostaju u paklu.
I vidite,dakle,da odnosi s drugima podrazumevaju slobodu,slobodu kao drugu stranu nametnute patnje,i to su tri teme koje su sustinske u pozorisnom komadu.I voleo bih da se toga setite kad cujete da neko kaze"pakao,to su drugi"

Zan Pol Sartr

Omiljeni citati i odlomci iz knjiga - Page 2 42560410

od **Shade** Pet Jul 29, 2011 9:40 pm

Umorio sam se. Ne mogu tacno da kazem od cega, osim da je to bio trenutak kada mi je svega bilo dosta. I onoga sto pricam i toga sto hodam, a narocito onoga sto mislim dok hodam. To narocito. Hodanje nije toliko jednolicno, koliko ono sto mislim, o cemu razmisljam. Jer hodanje traje. Vreme. U hodnju ima i napora i znoja, ima i onih prelazaka iz tuge u vedrinu, ima i radosti. Ali kad uhvatis mozak koji se baskari u komociji, koji voli zadate teme, koji baulja, to bude tako zamorno, do uzasa zamorno.

S.Valjarevic

od **Shade** Ned Jul 31, 2011 10:37 pm

Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nasu uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!

Matija Bećković
O međuvremenu

od **Femme** Sre Avg 17, 2011 9:02 pm

Ne staj, kreni dalje

Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruse na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

Postoje trenuci kada neprijatelje najednom poštujemo više nego prijatelje. Neprijatelj je iskren, od njega očekujes napad, ali kada ti prijatelj probode nož u leđa, ne možeš, a da ne shvatiš, da iskrenost neprijatelja zavređuje poštovanje, za razliku od prijatelja koji, nakon svega, predstavlja samo gorku kapljicu razočarenja za tebe, jer si ga posmatrao onim što on nikada nije, niti će ikada biti.

Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.

Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, čak i kao laž, jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a još lakše ih neispunjavaju.
Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.

Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.

Slaviša Pavlović – Pogledi sa strane

od **Khallu** Čet Avg 18, 2011 11:14 am

JEDNOSTAVAN PUT LJUBAVNIH SVJETALA

Ako želite da druga osoba otvori svoje srce otvorite i vi svoje. Ona ne može da uradi ništa što vi ne možete da uradite. Ona je vaše ogledalo. Čak i ako bi ona prva to uradila, vi to ne biste mogli da osjetite ako niste otvorili svoje srce.
Ako želite da s nekim poboljšate odnos, poboljšajte odnos sa samim sobom.
Ako želite da osjetite više povjerenja, vjerujte sebi više.
Ako želite da osjetite više ljubavi, volite sebe više.
Ako tražite sigurnost, pružite sami sebi sigurnost.
Ako želite da se bolje ophode prema vama, ophodite se sami bolje prema sebi.
Ako želite da doživite bogatstvo, darujte sebi prvo punoću. Za to vam nije potreban novac, samo odgovarajuće usmjerenje vašeg opažanja.
Ako čeznete za novim podsticajima, slobodom i avanturom, uradite to sami. Počnite s malim, a onda će veće doći samo.
Ako ne želite da vas varaju, obratite pažnju da li sami sebe negdje varate.
Ako želite da budete poštovani, poštujte sami sebe.
Ako želite da imate veću slobodu odlučivanja, a ne dobijate je, odlučujte ipak sami.

Šta god da tražite: budite to prvo sami, a ako vam to pričinjava zadovoljstvo, vi to onda kasnije dajte i drugima. Tada će vam se sve to na kraju vratiti zato što djeluje kao vaš magnet.

Ridiger Šahe – “Tajna magneta srca”

od Sponsored content