Omiljeni citati i odlomci iz knjiga

Eh, da bar ne poznajem lukavstvo tvoje.

Čovek voli svoju majku i ne znajući, i ne misleći, jer je to tako prirodno kao i živeti: i tek u času poslednjeg rastanka, on opaža koliko je dubok koren te ljubavi. Sa njom se ne može porediti nikakva druga ljubav, jer se ostale kasnije javljaju, dok je ova od rođenja. Sve ostale nam donose slučajnosti u životu, a ova živi od prvog dana u našoj krvi. Sem toga, mi onda ne gubimo samo majku, sa njom nestaje i polovina našeg celog detinjstva, jer je u našem dotadašnjem životu ona zauzimala isto toliko mesta koliko i mi.
Gi De Mopasan

Srela sam jednog čoveka i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne očekujem ništa… Znam da ću za tri meseca biti daleko, on će biti samo sećanje, ali neću uspeti da živim bez ljubavi; bila je to moja granica…
Volela bih da za njega uradim ono što je on uradio za mene. Mnogo sam razmišljala i otkrila da nisam ušla u kafe slučajno; najvažnije susrete duše dogovaraju mnogo pre nego što su se tela videla.
Uopšte, ti susreti dešavaju se kada stignemo do naših granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas čekaju – ali mi u najvećem broju slučajeva izbegavamo da se oni dese.
Međutim, kada smo očajni i ništa više ne možemo izgubiti, ili pak, kada smo oduševljeni životom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje našeg unutrašnjeg univerzuma menja pravac.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo seti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tela uče jezik duše, i to se zove seks.

''11 minuta'',Paolo Koeljo

Uživao sam na svoj način u danu koji je počinjao; samovoljna želja - hirovita i samo meni svojstvena željica - da okusim te užitke ne bi bila dovoljna da mi oni postanu pristupačni, kad obično vreme ne bi oživljavalo ne samo minule slike, nego i potvrđivalo sadašnju stvarnost neposredno pristupačnu svim ljudima koje slučajna, pa zato i nevažna prilika ne prisiljava da ostanu kod kuće. Nekih lepih dana bilo je tako hladno, bio sam u tako neposrednoj vezi s ulicom te mi se činilo da su se razmaknuli kućni zidovi, pa je, svaki put kad je prolazio tramvaj, njegovo zvonckanje odjekivalo kao da tko srebrnim nožem udara u staklenu kuću. Ali bih tada u sebi slušao nadasve onaj novi zvuk koji je izvodila unutrašnja violina. Njee su strune napinjale ili labavile obične razlike u temperaturi ili u spoljnom svetlu. U našem se biću, muzici koje je utišala jednoličnost navika, rađa pesma baš zbog tih razlika i varijacija koje su izvor svake muzike: već prema tome kakvo je dotičnoga dana vreme, prelazimo s jedne note na drugu. Iznova nalazimo zaboravljenu ariju, koje smo kao matematičku nuždu mogli pogoditi i koju u početku pevamo a da je ne prepoznajemo. Samo su mi te unutrašnje promene, iako su dolazile spolja, obnavljale vanjski svet. U mom su se mozgu otvarala spoljna vrata, već odavno zazidana. U meni su opet nalazili mesto život nekih gradova, veselost nekih šetnja. Sav drteću na ustreptaloj struni, za to izuzetno raspoloženje rado bih žrtvovao svoj nekadašnji i budući bezbojni život, već izbrisan gumom navika.
Marcel Proust