Azra

Azra je bila rok grupa iz Zagreba, koju je osnovao Branimir Džoni Štulić 1977. godine.
Januara 1977. godine za šankom Teatra TD u Zagrebu, lokalni anarhisti su ispijali lozu i pričali o politici, slaveći jer je Đoko anarhist (kome je posvećena pesma Jablan) dobio kćerku, kojoj je trebalo dati ime. Tada je Džoni izrecitovao stihove čuvene Hajneove pesme Azra, koja se u prevodu Alekse Šantića peva kao sevdalinka:

Kazuj robe, otkuda si, iz plemena kojega si?
Ja se zovem El Muharem, iz plemena starih Azra,
što za ljubav život gube i umiru kada ljube

Tako su isto veče dobili ime Azra i Đokova ćerka i Džonijev novi bend.
U prvom sastavu Azre, iz januara 1977. su bili: Branimir Štulić (vokal i gitara), Josip Juričić (gitara), Branko Matun (bas), Paolo Svecci (bubanj).
Ali, ova postava nije dugo potrajala jer članovi benda su se često menjali, odnosno Štulić ih je menjao. Kasnije je, jedno vreme, vokal u Azri je bio Jura Stublić, a Džoni je samo svirao gitaru, jer je hteo da odustane od pevanja.
U početku su vežbali u jednoj baraci blizu Filozofskog fakulteta. U to vreme su izlazile omladinske novine Polet, koje su pratila alternativna rok događanja, i koja su pomogla proboju Azre u nastanku novog talasa.

1979 -1982
Prvi singl snimaju 1979. godine s Huseinom Hasanefendićem - Husom kao producentom, koji je ujedno svirao gitaru. Još su im pomogli i Zlatko Mikšić - Fuma, Mladen Juričić i Relja. Na tom singlu su izašle pesme "Balkan" i "A šta da radim" koje su donele i prve pozitivne kritike. Ubrzo nakon toga im se pridružio i basista Mišo Hrnjak. Na leto iste godine grupa svira po trgovima, na moru kaleći se u direktnim kontaktima sa slučajnom ili namjernom publikom.

Debi album Azra snimaju 1980. godine pod producentskom palicom veterana Drage Mlinarca. Taj album se smatra jednim od najjačih debija u domaćoj rock-muzici, te im osigurava vodeće mesto na domaćoj rock-sceni. Štulićevi tekstovi su usmereni na mogućnost komunikacije i njenu nužnost (Uradi nešto, Vrijeme odluke), odnosno ljubavne tematike (Gracija, Tople usne žene), ali sa posebnim, sebi svojstvenim izrazom.
1981. godine kao uvod za novi album Azra objavljuje singl "Lijepe žene prolaze kroz grad", koji takođe producira Hus i svira gitaru u maniru britanske blues-scene. Nedugo zatim izdaju novi dupli album "Sunčana strana ulice", sa raznovrsnijim temama. Prvi put Johnny ubacuje i komentare političkog karaktera ("Užas je moja furka", "Kurvini sinovi"). U ljubavnim pesmama ("Između nas", "Ne reci mi dvaput", Gospodar samoće, "Sunčana strana ulice") uvodi i duvačke instrumente u izvedbi Sedak-Benčića, Vlahovića, Santre i Juričića. Na albumu su značajne i pesme u kojima Johnny obrađuje svoju urbanu paranoju ("Odlazak u noć", "Kad Miki kaže da se boji"), te one u kojima obrađuje problem individualne zapostavljenosti ("Pametni i knjiški ljudi", "Pit - i to je Amerika").

Iste godine grupa održava sedam koncerata za trostruki live album "Ravno do dna". Osim starih pesama tu je i mnoštvo novih ostvarenja ("Ravno do dna", "Nedeljni komentar", "Ostavi me nasamo", "Sjaj u kosi"). Ovaj album je snimak čitavoga koncerta u Kulušiću u Zagrebu 1981., a po neposrednosti i energiji muzike pruža pravu sliku Azre tog razdoblja.

1982. godine izdaje se i drugi dupli album "Filigranski pločnici" te treći singl, u kojima Štulić od neposredne energične emotivnosti prelazi prema prikazu unutrašnjeg emotivnog stanja, ali s određenom distancom. Album sadrži političke ("Tko to tamo pjeva, 68., Pavel", "Gorki okus"), ljubavne ("Kao ti i ja", "Volim te kad pričaš"), i pesme u kojima se Štulić okomljuje na standardne društvene norme ("Put za Katmandu", "Strah od smrti", "Život običnog tempa").




1983 -1988

1983. godine grupu napušta Mišo Hrnjak, basist koji odlazi u Jehovine svjedoke, te sledeće dve godine Štulić i Leiner sami snimaju albume u Nemačkoj. To su "Kad fazani lete" i "Krivo srastanje" u kojima Johnny ulazi u dubine ljudskih misli i pobuda ("Kao i jučer", "Duboko u tebi"), ili se buni protiv prevladavajućeg načina mišljenja ("Mon ami", "No comment"," Kad fazani lete"), ili donosi zvuk teških, punih rock-gitara ("Anđeli", "Štićenik", "Nemir i strast"). Na albumu se prvi put pojavljuje i obrada jedne narodne pesme,"Klinček stoji pod oblokom".
Na vrhuncu slave, 1984. godine, Džoni je raspustio Azru (prvi ali ne i jedini put) i otišao u svet, odnosno u Holandiju. U ovom periodu je upoznao Josefinu Frudmaier, njegovu sadašnju ženu. Džoni je u Holandiji nekoliko godina radio trostruki album na engleskom jeziku „It Ain' Like In The Movies At All“ koji je relativno slabo prošao.

1987. s Leinerom, Juricom Pađenom i Stephenom Kippom, koga je doveo iz Holandije, snima novi album "Između krajnosti" koji sadrži uglavnom obrade pesama (Zadovoljština - Satisfaction- Rolling Stones, Adio mare- Vlaho Paljetak) i neke njegove nove pesme ("Izlazak iz kome", "Vaše veličanstvo").
1988. izdaje četvorostruki live mega-album "Zadovoljština", sa luksuznom opremom i istom postavom. Ovaj album je snimak gotovo celog koncerta održanog u Domu sportova u Zagrebu, oktobra 1987.

Solo radovi i kraj Azre 1989

Nakon toga Štulić snima solo albume:"Balkanska rapsodija", "Balegari ne vjeruju sreći".
1990. grupa nakon koncerta na Hvaru i formalno prestaje postojati.
Devedesetih godina Štulić izdaje dva albuma "Sevdah za Paulu Horvat" i "Anali", koji su kvalitetno daleko ispod njegovog ranijeg opusa. 1997. godine Štulić izdaje album "Blase" kojime se, prema kritici, vraća standardima ranijeg rada.

Džoni već 25 godina živi na kraju gradića Hauten nadomak Utrehta, a u razgovoru za NIN priča o novim knjigama koje piše, Balkanu, Jugi, prošlosti i sadašnjosti...


Kad si kao klinac prvi put uzeo gitaru, šta si hteo da budeš?

- Hteo sam da budem deo divne muzike kao „Bitlsi”. Tako velik da budem i da imam takve kolege. I danas kad nađem ljude koji znaju, niko sretniji od mene na svetu. Ja ne volim ništa da radim, ali volim da se družim sa boljim od sebe. Moj celi život je traženje boljih od sebe.

Kako objašnjavaš interesovanje za tebe iako si izvan muzike i uporno ćutiš?

- Sa jedne strane što sam ja bio najveći kit koji se pojavio i koji je najviše napravio što se muzike tiče u jednom čoveku. A sa druge strane, što si dalje, više si zanimljiv.

Posle toliko godina prećutkivanja, u Hrvatskoj raste zanimanje za tebe? Priča se da ti tamo nude svašta.

- Na mene se sve vreme maljevima išlo. U Hrvatskoj je bila priča da ako ‘81. na Terazijama baciš šibice na kojima piše „Azra” da će se saobraćaj zakrčiti. A ja sam to lično doživeo ‘95. godine kad autobusi nisu kretali da bi me putnici mogli gledati. Međutim, o meni su tri decenije mnogi muljali, lagali, zataškavali, a istina na kraju nađe način da probije. A kad to vide, onda bi da sebi sve pripišu, pa me svojataju. On je naš! Nisam ja vaš, nemam veze sa vama. Nisam ničiji. Sve to nema veze sa mnom osim što sam ja napravio to što sam napravio. To ima veze sa njima.

Pod kojim uslovima bi svirao i gde?

- Da odgovorim teoretski i uvetno na to pitanje. Znači, da nema telefonije, da nema snimanja, da nema interneta, da nisam toliko važan koliko ispada da sam važan i da je ta zemlja slobodna kao što je nekad bila slobodna. Ona je sada okupirana, a ja ne sviram na okupiranim teritorijama.

Postoji priča da bi vrh Srbije voleo da ti radiš u Beogradu.

- Ne znam ništa o tome i ne mogu ništa reći. Ali kad fudbaleri menjaju sredinu, oduvek svašta dobijaju. A ja sam poznatiji i trajniji od fudbalera i u Srbiji. Ja imam volju da još toga napravim, da sve ovo ne propadne. Uvek se radujem da nešto podarim. Ja sam uvek davao, ne volim da primam poklone.

Prikupio: Bojan Panaotovic; Izvor: "Knjiga o Dzoniju", B. Panaotovic, Velika mala knjiga, Novi Sad 1993.

"Pogledi", 15. maj 1990.
- Svojevremeno si pokusao napolju i nisi napravio mnogo. Sta te je zaustavilo?
- Konkretno, na zapadu kategoriziraju muziku ili bilo koji ljudski rad. Platon je govorio da je muzika vrlo nezgodna za svako drustvo jer razbija disciplinu kod omladine. A to se zapadu dogodilo 60-tih i onda su oni odlucili da se to vise nikad ne sme ponoviti, da izgube kontrolu. I makli su sve najbolje. Pobili su one koji su vredeli, a na njihova mesta doveli svoje i odlucili da sviraju najgoru mogucu muziku. Covek je otprilike ono sto jede, a jos vise ono sto cita ili slusa. Tako da nikad nikom ne padne na pamet da je ono sto nije. Sva ta muzika je muzika za robove. Kao sto televizija radi ljude robovima. To je sve pod strogom kontrolom i strogo usmereno. I sta bih ja tu mogao da napravim? To je osnovna stvar zasto nisam uspeo vani.
- Po tebi su njihovi najznacajniji angazovani autori placenici?
- Springstin, U2, Gabrijel, svi su oni obicni placenici. muški polni organ.
- Ima li po tebi neko ko je O.K.?
- Verovatno postoji, ali mi ga ne znamo. Ali ni on ne moze da prodje bas kao ni ja.

"Cao", 1990.
- Ocekivao si svetsku slavu, nemas je?
- Meni je to govorio zdrav razum. Sada mi taj zdrav razum govori da tamo ima isto toliko zdravog razuma koliko i ovde. Ovde sam cucao u prasini trideset godina pre nego sto sam ista napravio, znaci da bi i tamo morao cucati trideset godina. Toliko vremena nemam, niti hocu da cekam.

"Cao", 25. novembar 1991.
- Volis li ti slucajno cvece?
- Da, vrlo. Volim vrlo ekologiju. Pre par godina bio je veliki pozar na kinesko-mongolskoj granici, izgoreli su milioni hektara, ali na svu srecu nije bilo ljudskih zrtava. A boga ti, mi imamo vise ljudi nego drveca na ovom svetu! Ljudi nam ne trebaju jer samo disu taj kisik, i sad ko je vredniji na ovom svetu? Ne znam. U tom smislu sam ja vrlo veliki ekolog.

"Ilustrovana politika", 24. septembar 1991.
- Koliko nasi danasnji nesrecni dogadjaji uticu na jednog pisca?
- Nista. To nema veze sa mojim pisanjem. Pisanje, kad ne bi bilo vise od dogadjaja, bilo bi dnevno pisanje, ili komentarisanje, ili ne znam sta vec. Ono sto smo zvali "zdanovljevska umetnost". Sve je to unutra, ali je van toga. Covek mora da bude van toga na neki nacin. Ako hoce da se drzi istine i pravice u umetnosti.

"NIN", 30. avgust 1991.
- Da li smatras tragicnim za ovu kulturu cinjenicu da si ti - zvanicno tek pre nekoliko meseci prodao milioniti primerak nosaca zvuka sa svojim pesmama, dok je recimo Lepa Brena verovatno prodala cetiri puta vise?
- Ne, nikad nisam bio takmicarski raspolozen. Meni je kriterij uspesnosti za neku plocu to ako uspem da snimim to najblize nekoj mojoj ideji vodilji i da pri tome pobedim ono sto me sprecava. Uvek su mi govorili da ja moram, recimo, promovirati plocu, da se moram slikati, davati intervjue, snimati... Kao sto to radi prva liga. Ali sam ja znao da sam samo po tirazima prva liga, a po svemu ostalom underground. Pa sam ih pitao: "Jeste li citali Dostojevskog?". Vele "Jesmo!". "A jeste li ga kad videli?"

"Cao", 11. novembar 1991.
- Sta ti, Dzoni, nalazis bas ovde, u nasim krajevima? Sta je to sto tebe vuce, sto mi ovde imamo, a ti nemas?
- Ja sam rodjen u Skoplju, znaci juznije.
- Dobro, a sto nisi sada u Skoplju?
- Pa sta da radim kad nema medija, nema nista. Ipak je Beograd centar!
- Mozda si bas mogao da pomeris tu ucmalost, da dignes...
- Ma necu da dizem... Hocu da kazem, kad je Aleksandar Makedonski dosao u Indiju, oni mudraci su ga pitali koji muški polni organ tamo dolazi. Sta ce on tu?! Onda jedan da mu zorno pokaze sta misli, stavi veliku volovsku kozu negde na livadu, i sad taj jedan mudrac je isao po rubovima, i tamo gde on dodje, tamo to splahne, ali se podigne koza na drugom kraju. Tako par puta, i onda je on dosao u centar. Pa sta ja onda da radim u Skoplju kad je Beograd centar Balkana, a nije Skoplje.

"Cao", 7. maj 1990.
- Jesi li pokusao da uradis nesto na zapadu, da proguras neku svoju pesmu tamo?
- Pa nisam, nisam se bas nesto pretrgao.
- Sto?
- Pa, nije mi se dalo
- Bojis se toga?
- Ne, nego nije mi se dalo. Ne je*** ja njih pet posto, inace.

"Pop rock", 2. maj 1990.
- Na koncertima sve vise improvizujes. To je sasvim nespojivo sa pocecima tvoje karijere. Zasto?
- Zasto? Ma, ja jedva cekam da otpevam sto imam pa da pocnemo da sviramo. I to traje vec godinama... Narocito volimo da improvizujemo (prosviramo) na tonskim probama. To ti je zagrevanje. K'o pred fudbal. Neko trci, neko udara petom, neko sedi i pusi, neko drka... Svako se zagrijava na svoj nacin, kao Spartanci pred bitku. Neko se ceslja, a neko pise zeni pismo.

"Cao", leto 1990.
- Koje je najblesavije pitanje koje su ti postavili?
- Pre neki dan su me pitali da li znam nekog invalida koji je uspio u zivotu. Ja velim: "Znam! Broj 1!"
- Sta ces da kazes za kraj?
- Evo da povezem sa ovim. Jednom sam ispricao onu pricu kad su Persijanci provalili u Grcku, pa ih je Leonida sa Spartancima docekao u Termopilskom klancu. Kad su videli da su opkoljeni, onda je izdao dnevnu zapovest koja je izgledala ovako: "Dorucak ovde, vecera u Hadu". To je bilo sve. I ako su takvi ljudi mogli da poginu, e, stvarno me zabole muški polni organ za sve na ovome svetu. Toliko, da se razumemo.