Re: EKV

od **Shade** Čet Nov 25, 2010 8:00 pm

http://www.ekatarinavelika.org/

O Milanu Mladenoviću

Milan Mladenović rođen je 21. septembra 1958. godine u Zagrebu. Otac Spasa, oficir JNA, rodom je iz Kruševca, a majka Danica (rođ. Puharić) iz Makarske. Do svoje šeste godine Milan je živeo u Zagrebu, a zatim se preselio u Sarajevo, za koje je rekao:
„Sarajevo je verovatno mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv, mali, ovolicki, i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me, naravno, mlatili i tako sam ja dolazio kući krvav, plačući, i to je trajalo tih šest, sedam godina koliko sam živeo tamo... Bio sam klinac sa naočarima i nosio tango-gitaru ispod miške. Odlazio sam na časove kod čuvenog Gari Garinče. Od njega sam naučio neke akorde. Posle sam se preselio u Beograd (1970). Stalno sam svirao, pravio neke pesmice. A onda, kad sam upoznao Gagija, nastalo je Limunovo drvo...”
Krajem sedamdesetih, trojica gitarista: Dragomir-Gagi Mihailović i dva Milana (Stefanović i Mladenović) osnivaju rok-grupu Limunovo drvo; priključuju im se Goran Kovinčić i Dušan Dejanović-Džindžer (bubnjevi), koga kasnije zamenjuju Ivan Vdović-Vd, tada učenik trećeg razreda gimnazije. Svirali su na gitarijadama u Žarkovu i Železniku, u Bloku 45 (tzv. „ROK BLOK”), u Domu omladine, a održali su i dva samostalna koncerta u SKC-u. Poznatije numere Limunovog drveta bile su: „Da li se sećate?”, „Sedmi krug”, „Oko moje glave”, „Limunovo drvo”, „Ne veruj” i „Gubitak”...
Aprila 1980. u SKC-u, kao predgrupa Pankrtima, prvi put se pojavio Šarlo Akrobata, u sastavu: Milan i Gagi (gitare), Dušan Kojić-Koja (bas) i Ivan Vdović-Vd (bubnjevi). Posle tog koncerta u bendu ostaju Milan, Koja i Vd. 1981. godine izlazi album „Paket aranžman” - manifest beogradskog novog talasa, kompilacija pesama kultnih rokenrol grupa: Šarla, Idola i Električnog orgazma. Iste godine izlazi i solo album Šarla „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...”. Po broju svirki bili su među najaktivnijim muzičarima u Beogradu...
Šarlo Akrobata, avangardni skup trojice mladih, talentovanih i nestašnih muzičara punih pozitivne energije, je ne samo doneo promenu u način razmišljanja o muzici, već je udahnuo duh 80-tih u celu Jugoslovensku kulturnu scenu.
Kao što to samo ponekad biva, Šarlo je postigao brz, do tada nezapamćen uspeh, a njihove pesme, i melodije i tekstovi, muzički spotovi vrlo brzo su poplavili kompletan Jugoslovenski medijski prostor.
Zajedno sa vršnjacima Električnim Orgazmom i Idolima, Šarlo Akrobata je doneo Novi Talas, na Beogradsku, i vrlo brzo Jugoslovensku muzicku i umetnicku scenu. Iako sam sastav nije postojao dugo, njihova ostvarenja su ostala veoma popularna u toku celih osamdesetih, a danas njihova muzika se sa pravom smatra obaveznom lektirom.
U proleće 1992., nekoliko vodećih beogradskih rok-muzičara: Milan, Cane, Gile, Švaba, Anton, Čavke, Borko i Jovec, stvaraju grupu Rimtutituki i snimaju pesmu „Slušaj vamo”, s ključnim refrenom „Mir, brate, mir”. Singl je objavio B-92. Više o tome saznaćete u sekciji PROJEKTI.
U proleće 1994. Milan odlazi u Brazil, gde zajedno sa Mitrom Subotićem-Subom snima poslednju ploču: „Angel's Breath”. Po Milanovim rečima, „to je neka vrsta psihodeličnog samba-roka s balkanskim uticajem”. Više o ovom projektu pogledajte u sekciji PROJEKTI.

Milan Mladenović umro je 5. novembra 1994. godine u Beogradu od raka pankreasa.

Metak

Grad je pojeo srca
Grad je popio krv
Svi ovi garavi zalasci sunca
Koji mi prave
Rupu u grudima

Grad je pojeo ljude
Grad se shiri u krug
Samo klizi klizi klizi
Klizi klizi klizi
Niz strme ulice

Ovaj put bio mogao
Trajati vechno
Gledati upijati
Graditi razbijati

Ovaj put bio mogao
Trajati vechno
Jahati sa sudbinom
Jahati sa sudbinom

Metak me nece
Metak mene nece

Ja sam dete planete
Ja se osecam velikim
Dok spavam ovde pod mostom
Dok jedem djubre sa kontejnera
Ja sam gradjanin sveta
Ja kupujem zaborav

Brzo brzo brzo
Brzo brzo brzo
U grotlo svemira

od **Shade** Čet Nov 25, 2010 8:06 pm

Margita Stefanović - Magi

Rođena je kao jedinica u porodici beogradskog pozorišnog i TV-reditelja Slavoljuba Stefanovića-Ravasija.

Srednju muzičku školu završava u klasi sa Ivom Pogorelićem sa kojim uzima privatne časove kod ruskog profesora Timikina.
Kao apsolutni sluhista i uz Pogorelića najtalentovanija u klasi dobija ponudu za nastavak školovanja na moskovskom konzervatorijumu.
Ponudu odbija i u Beogradu upisuje arhitekturu koju uspešno završava 1982.
Kao student osvoja treću nagradu na međunarodnom konkursu u Japanu za rad na temu uređenja crnogorskog sela Reževići.
Istovremeno važi za jednog od najtalentovanijih klasičnih pijanista.

Prekretnicu u njenoj muzičkoj orijentaciji predstavlja prisustvovanje koncertu tek formiranog benda Milana Mladenovića Katarina II u sali bioskopa "Topčiderska zvezda". Prvog maja 1982. upoznaje članove grupe Električni orgazam, a kroz druženje sa njima i Milana Mladenovića.
Mladenović je, fasciniran njenim talentom i voljom za istraživanjem, poziva da se pridruži grupi,
te kupuje sintesajzer na kojem Stefanovićeva vežba.
Nakon povratka sa tromesečnog puta po Južnoj Americi Margita Stefanović postaje stalni član sastava.

"Katarina II" 1985. menja ime u "Ekatarina Velika" i deluje sve do 1994. godine.
Tokom tog perioda Margita Stefanović komponuje i muziku za pozorište - predstave "Klasni neprijatelj", "Tri sestre",
"S one strane duge" i "Majka hrabrost" i televiziju - drama "Plavi, plavi", radi kao producent "Karlovi Vari" i gostuje na albumima mnogih jugoslovenskih grupa - "Bejbi Kejt", Elvis J. Kurtović, "Van Gog“, "Babe" .
Godine 1985. pojavljuje se u filmu Gorana Markovića "Tajvanska kanasta" u ulozi sestre glavnog junaka.
U filmu se pojavljuje i "EKV" izvodeći pesmu "Tatu".

Posle raspada "Ekatarine Velike" nastavlja da se bavi muzikom.
Sa nekoliko beogradskih muzičara krajem 1994. osniva bend Kurajberi koji uglavnom izvodi obrade stranih i domaćih hitova po beogradskim klubovima.
Godine 1995. osniva bend "EQV" sa muzičarem Vladimirom Stojićem i izdaje CD "Ti si sav moj bol" (nazvan po pesmi "Ekatarine Velike")
za bečku muzičku kuću "Coop Arts & Crafts Unlimited".
Na CD-u se nalazi i tehno obrada istoimene pesme. U tom periodu nastavlja da gostuje i na albumima i koncertima jugoslovenskih bendova i povremeno svira sa sastavima "Glisersi", "Zion banda" i "Direktori".

Krajem 90-tih njena muzička aktivnost slabi. Godine 2002. komponuje muziku za predstavu beogradske rediteljke Hajdane Baletić "Kaput mrtvog čoveka" što je njeno poslednje muzičko delo.

Margita Stefanović je poslednje godine života provela u beogradskom Centru za smeštaj beskućnika, a umrla je 18. septembra 2002. na beogradskoj Infektivnoj klinici.
Uzrok smrti nije zvanično objavljen, ali se pretpostavlja da je umrla od posledica dugogodišnjeg intravenoznog konzumiranja droge.

od **Shade** Čet Nov 25, 2010 8:11 pm

"Krug je napravljena 1988. godine i u toj pesmi se govori o životnom putu koji svako mora da prođe,
da bi zaokružio svoj životni krug, da bi ispunio životnu misiju na ovom svetu i da bi prošao kroz sve
teškoće i lepote života, svaki život je za sebe originalan i neponovljiv i o tome se govori u pesmi."
Milan Mladenović

od **Shade** Čet Nov 25, 2010 8:15 pm

Razmices zavese, gledas obecani grad
Svetla se pale, tinja zelja u tebi
Jos uvek ti djavoli vire iz rukava
I svaki nokat krije otrov ljubavi

Ispitujes zaborav, obaras alibi
I biras ulogu kao haljinu za vece
U prolazu me dotakne miris noci i kaze
Probudi se, pokreni se.. probudi se, pokreni se

Ti si sav moj bol

TI SI SAV MOJ BOL - EKV COVER - SOLO PIANO

...ULAZIM I IZLAZIM NA PREDNJI ULAZ NA ZADNJI IZLAZ DOLAZIM I ODLAZIM
NOGU PRED NOGU KORAK PO KORAK ZELEO BIH DA JE UVEK TAKO ZELEO BIH DA SAM CITAV DAN BUDAN I UMORAN MISLIM DA SPAVAM MISLIM DA SANJAM ISPRED I IZNAD PORED PONEKAD
LICIM NA SEBE DOK MISLIM NA TEBE POZNAJEM RASPOZNAJEM
TEBE NA STAKLU STAKLO NA KOZI ZELEO BIH DA JE UVEK TAKO ZELEO BIH DA SAM CITAV DAN BUDAN I UMORAN
MISLIM DA SPAVAM MISLIM DA SANJAM TO NISAM JA...

od **Shade** Čet Nov 25, 2010 8:20 pm

od **Shade** Čet Nov 25, 2010 8:23 pm

Ona mi je rekla, gde se skrivaš, želela bih opet da te vidim
ona mi je rekla, ja te vidim, ali za nju više ne postojim
ona mi je rekla, zašto ćutiš, mičeš usne ali ipak ne čujem ni glasa
ona mi je rekla tebe nema nikad nisi bio stvaran
Ona mi je rekla vrlo čudno u tom pesku ja ne ostavljam traga
Ona mi je rekla da li sanjam njene ruke prolaze kroz mene
ona mi je rekla tebe nema, nikad nisi bio stvaran

od **Shade** Čet Nov 25, 2010 8:27 pm

EKATARINA VELIKA
MARGITA STEFANOVIĆ
interview

list "ĆAO" vanredno izdanje
"Legende osamdesetih"
mart-april 1990.
piše: Petar Popović

Da li ti je sad žao što si dve velike mogućnosti, karijeru pijaniste i karijeru arhitekte, privremeno konzervirala u ime rokenrola?

MARGITA: - Jedino može da mi bude žao za sam pijanizam, jer sam tu došla do određenog stepena u razvoju. Ali, satisfakcija je što svirajući na ovaj način, dakle rok muziku, dolazim do tih jednako emotivnih zadovoljstava s tim što se ovde radi o drugačijim punjenjima nego u klasičnoj muzici. Osećaj moći, osećaj kontrole i direktne kreacije, bez obzira što si u krajnjoj liniji reproduktivac, mnogo je jači u klasici.

- Da si poštovala karijeru dokle bi, po tvom mišljenju, dogurala?

MARGITA: - Daleko! Jako sam neskromna, ali znam da bih došla do velikih daljina ili veliklh visina.

- Postoji Ii neko, od tvojih Ispisnika, ko je uspeo?

MARGITA: - Pogorelić. Išli smo kod istog profesora, Rusa Timakina, kad smo bili mali. Moja majka nije mogla da zamisli da ću ja otići u Moskvu i da se nećemo videti pet godina, a Iva je otišao. U svemu smo se takmičili. Jedina stvar, koju je on znao a ja nisam, jeste trik sa jezikom, pa sam i to morala da naučim (demonstrira)... Takmičili smo se ko će više puta da ide na televiziju, ko će da ima više solističkih koncerata.

- Kako sl ga videla u dečačkim danima? Da li ti je delovao kao buduća svatska zvezda?

MARGITA: - Ja nisam, zapravo, znala šta je to svetska zvezda, ali... idemo na takmičenje pa sam, posle prve etape, ja druga, neka druga devojčica prva, pa me pitaju: "Šta će biti u sledećoj etapi"? Ja sam uvek govorila: ,Pa, prva ću biti". I uvek sam bila prva. A kod Ive je faktor neverovatnoće bio mnogo veći. Nije se ništa moglo predvideti. To je ono što ga je mnogo odvajalo od svih ostalih. Ja sam bila jako dobra a on je bio isto toliko dobar i još nepredvidljiv, sa deset godina.

Sećaš li se prekretničkih trenutaka u životu?

Ima dva trenutka. Prvi je moje prvo muzičko takmičenje u životu. To je kad si mali i sam sebi moraš da odrediš mesto, jer je to jedino kako možeš da prođeš. Drugi je kad sam završila jedan čist period svog života, studije arhitekture. Dešavale su mi se sve lepe stvari u životu; putovanja, Ijubavi... Jednog dana, vraćajući se kući avionom, gledala sam oblake ispod sebe i mislila da ću, u životu, ili tako lepo živeti i lagati se ili se neću lagati. Onda sam se odlučila za ovu drugu varijantu.

- Šta te je prvo odredilo ka muzici?

MARGITA: - Balet, kao i sve devojčice, ali sam potpuno pogrešno izgledala za balet. Drugo: to je kuća u kojoj sam odrasla, onaj prvi "televizijski soliter". Mi smo stanovali u prizemlju. Na osmom spratu stanovao je Mlloš Radović sa mamom i Duškom Radovićem; na devetom Danilo Nikolić, književnik i novinar i njegova ćerka Lidija: na četrnaestom Zoran Radetić, sin velikog muzičara Duška Radetića: preko puta Marina, ćerka Miće Orlovića. Svi smo odrasli zajedno. Tu je nastala serija ,Na slovo, na slovo', ,Džon Piplfoks', tu su se pokretale razne stvari. Kroz naše kuće su prolazili Ijudi, koji su tada bili jako veliki entuzijasti, koji su upravo stvarali televiziju. Moj tata je znao da radi i prenos fudbala i reportaže o zemljotresu u Skoplju. Tada nije postojao fazon honorarnog rada, tada su postojalj snovi, prve vespe i zapinjalo se na sve strane. Verovalo se u pravljenje mesta za sve individualne napore, za sve to što je lepo. Mi smo živeli svi zajedno, i puno je dece u našoj kući sviralo. Imali smo, u zgradi, i nekoliko devojaka univerzalnih idola. Sve nam je omogućavalo da imamo realne heroje plus muziku kao najbitniji faktor. Onda smo počeli da se delimo na Bitlse ili Stonse, Cepeline ili Parple. Ja sam pripađala onima, koji su se opredelili za Stonse. To je ono, voliš belu baštensku ružu a ne crveni pupoljak. Miloš Radović je, pre neki dan, našao staru rolnu filma na kojoj je snimio iz donjeg rakursa, dečjeg, tada nije znao da će se ovim baviti, našu Albansku ullcu. Svoju majku, i moju majku koja je tada imala manje godina nego ja sada.

- Možeš Ii govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom da je jedna važna pesma, koju si napisala ("Zemlja') upravo na tu temu?

MARGITA: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovlna? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To, u muzičkom smislu, kod benda nije etno odnos već genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu, koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U krajnjoj liniji to je tragedija slovenskih života.

- Kakvu si sliku imala kad sl ispisala "ovo je zemlja za nas... za sve naše Ijude"? To je bilo pre ovih drastlčnih podela.

MARGITA: - Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce i zemlja ti jako mlriše. Zemlja, u Šumadiji, jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim Ijudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče, koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se cela zemlja svodi pod jednog čoveka - što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela, koja su svemu strana.

- Da pričamo malo o Ekatarini. Šta muzika grupe zaslužuje?

MARGITA: - Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada ničemu. Ona ide, od početka, uz vetar. Svako od nas, je pod uticajem svega što se dešava i onoga do čega lično dođe. Svako je to sve uneo i doneo i sve je to uzrokovalo da nastane neka univerzalna muzika, koja ne pripada ničemu, koja je samo naša muzika. Bilo šta da sviramo to će zvučati kao mi.

Verujem da je masovnost, koju naša muzika poprima, bazirana na našoj snazi. Na onoj svesti o tome koliko si jak. Toliko će ti se vratiti od te publike. Ljudi se, u trenutku, zalepe za jedan deo neke emoclje, koju svi apsolutno podjednako prepoznaju.

Žao mi je što ne zivimo u nekoj drugačijoj, zdravijoj zemlji; što svi zajedno nismo malo zdraviji, realniji, prizemniji pa da neke stvari drugačije funkcionišu, da se drugačije definišu. Onda bi drugačije razmišljali - zašto je odnos prema Ekatarini bio kakav je bio ili zašto se mediji prema nama tako odnose, je li sve to pravo i pošteno.

- Postojl li opasnost da muzika postane kao pokretački razlog?

MARGiTA: - Bojim se stalnih izazova našeg svakidašnjeg života, političkih i ekonomskih situacija. Svakog dana smo pred ogromnim iskušenjima u gradskom životu. To je nešto što te lomi. Nemamo neki zacrtan život osim muzike tako da, svakog trenutka, nešto može da izleti. Međutim, ono nezadovoljstvo koje je kontinuirano te vraća i sve više i više vezuje za muziku, kao jedino mesto gde sebi možeš da napraviš izlaz i izbor.

Mi nikada nismo mislili, niti nam je ikada bio cilj, da udarimo po svemu, da postanemo jednog dana sve ili jednog dana budemo jedini. Od početka imamo, a verujem da će tako i ostati, isti rezon - našu muziku.

- Kako bi nekome, manje verziranom, objasnila Ekatarinu?

MARGfTA: - Svima nam je zajednički taj slovenski gen. Ono, što je kod svih različito, to je vaspitanje; priča iz koje je svako došao. Od krajnje racionalnog i za sve talentovanog Srđana, do krajnje intuitivnog čoveka kao što je Milan, koji komunicira i radi u muzici samo preko svoje intuicije, osećanja. Od moje intimnosti do Bojanove beskonačne maštovitosti. To su četiri strane užasno jakog kvadrata, koji se stalno i brzo okreće. Kao da je napravio ego grupe, koji nam odvojeno od nas radi svašta, ali smo svi jako zavisni od njega.

- Kao grupa prolazili ste kroz faze s različitim interesovanjjina. Imall ste peripd usamljenosti, period Biblije, na poslednjoj ploči bavite se opštim nejedinstvom uz strah od ,par godina za nas'. Koja je sledeća stvar oko koje ćete se okupiti?

MARGITA: - Sinhronizovanje. Ja se stalno nadam da ćemo, ako se ne desi veliko slamanje i utapanje u naš život, da ćemo uspeti da se konačno sinhronizujemo. Ne verujem da to može da bude loše, to može biti samo dobro!

- Kako gledaš na iskušenja kroz koja prolazi ovdašnji rokenrol. Brine Ii te nesigurnost trajanja?

MARGITA: - Nadam se da će, recimo za pedeset godina, sve biti u redu. Moj otac je pre pola veka, bio u sličnoj poziclji kao ja sada. Pravio je sve iz početka. Spavao u pozorištu. Ono, što te ne uplaši u nečemu koliko traje, jeste ono koliko si poštan u svemu tome. Nama, zapravo, nedostaje u svemu nešto što traje. Nešto u šta imaš poverenje da je prošlo iskušenje vremena. Znaš ono, zgrada sa natpisom "Osnovano 1789.' Ne postoji nešto što traje, što se pažljivo čuva i odoleva na pouzdanim temeljima. Ali, nema ni zakona od deset članova, koji se malo - malo ne menjaju...

- U ovim vremenima kakvim mladim Ijudima vi možete biti primer da pobegnu iz tišine u muziku?

MARGITA: - Kad smo mi počali želeli smo muziku, a današnji mladi ćovek želi kiosk za hamburger. Kod nas se i ne razmišlja da bi neko mogao sedeti u svojoj sobi, svirao gitaru i imao svoje mišljenje o svemu koje može, u tom trenutku, biti ispravno i pravo. Ko da dođe i da ga podrži? Kad otvoriš kiosk za hamburger rezultati su brži i vidljiviji makar su životno istinitiji rezultati u muzici. Mislim, takođe, da je tragedija ako ostaneš u muzici a ni jednog trenutka ne pogledaš da li je to što radiš dobro ili nije dobro ti ostaneš na periferiji.

- Kojoj vrsti publike ste dragi?

MARGITA: - Za nas je emotivan svet. Ako smo se mi delili izmedu Bitlsa i Stounsa - dilema ovih, koji nas biraju, jeste: mi ili Bajaga? S nama dobijaju emotivnost a sa Bajagom lagodnost. I jedno i drugo je jako lepo.

- Kako sad vidiš generaclju beogradsklh muzičara, koja se oglasila na početku osamdesetih: Idoli, Šario akrobata, Električni orgazam?

MARGITA: - Sve nas vidim malo pohabano. Idoli su jedno veliko odustajanje, što je šteta. Koja (Disciplina kičme, op. a) je genije, koji tera dalje ono što je Gile (Električni orgazam, op. a) trebao da uradi. Gile se podzadovoljio a Koja nije, Njihovi počeci su slični, a razlozi drugačiji. Milan (Šarlo Akrobata, Katarina II, Ekatarina vellka, op. a) je svima nejasan. I posle deset godina niko ne shvata kako on funkcioniše, i svi komentari na njegov način proističu iz neznanja njega kao ličnosti.

Problem je u tome što, na početku, to nije bila grupa prijatelja ili Ijudi istog socijalnog porekla, koji su sa zajedničkim razlogom krenuli da urade svoju ideju. Onaj razlog "protiv svega" je ubrzo izgubljen i sada su svi za muzlku - što znači da prihvataju u svemu poštovanje nekih zakonitosti. Nisam sigurna da su toga svesni, bez obzira što još živi ta jedna muzička beskompromisnost.

Verovala sam da će se to razvijati. Kako se niko nije priključio, niko se nije oplodio, ništa pretvorilo u nešto novo osim što se iz Šarla napravila Disciplina kičme i Katarina. Ništa dalje. Ljudi, koji su u svemu tome učestvovali medijski, takođe su otišli na neke druge stvari, što njih i sudbinu svega objašnjava.

- Da ti li je čudno što je Ekatarina jedna od retkih pojava, koje su s podjednakim oduševljenjem jesenas prihvatili Zagreb i Beograd?

MARGITA: - Nije mi čudno. Tu se ne radi o politici. Da li bih ja pevala o mojoj majci koju sam strašno volela? Da li bih pevala o ružama, koje mi život čine malo lepšim? Ubila bih se da pogrešno adresiram neke stvari. Ubila bih se da sviram deset godina i da, zbog političke situacije, budem prihvaćena od mnogo Ijudi. Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem?

Nama se, na jako težak način, dešavalo samo ono što smo mi hteli da nam se desi a to je da naša stvar bude iznad ili pored tekućih stvari. To Ijudi, izgleda, prepoznaju svuda.

- Ako je rokenrol gradska stvar, kako objašnjavaš što se mnogo toga - u Jugoslavlji, desilo nevezano za gradove - pozivajući se i zasnivajući na neurbanim momentima i elementima?

MARGITA: - Jugoslavija nema mnogo gradova. Ja već Ljubljanu ne smatram gradom. Ona mi je onako, jedna jako lepa varoš. Zbog toga se cela stvar rasula. Gradove su nam opkolili prijatelji, koji su prodali po deset hektara zemlje pa se prišunjali.

Onda ne volim Arape i Grke koji su dosli da nam svašta rade i ne volim što ne postoje Ijudi, koji bi o tome vodili računa... Mi smo se zatvorili u bend i radimo da bismo što više Ijudi vezali za naš dragi gradski ego trend.

- Da li je uspeh EKV u člnjenici da je on jedan od retkih, koji je ostao samo gradski bend?

MARGITA: - Možda. Smešno bi bilo da smo bilo šta drugo. Ja ne umem da se ponašam u prirodi, i ne osećam se lepo. Volim grad.

- Kako doživljavaš Beograd?

MARGITA: - Iskreno, u tom gradu mi se jedino još dopada Novl Beograd. Ružan je, takav je kakav je, ali je grad. Takav je Beograd, u stvari. Sve ovo renoviranje po Beogradu, to su male šarene laže. Ti Ijudi, koji dolaze na rad u renoviranu Knez Mlhailovu to je divno i krasno, lepo izgleda, ali oni dolaze sa Novog Beograda i raznih naselja, izgledaju kako moraju posle gackanja po močvarama.

Sad je Društvo arhitekata uložilo protest što nema konkursa za rađenje zgrade nego se ide na pare i ponude. Ostaje blago rasulo u svemu tome. To nije sasvim loše pošto će grad biti raznovrsniji makar u toj ružnoći. Grad je godinama unakažavan zbog soc-realističke arhitekture. Zgrada pošte kod glavne železničke stanice koja je bila lepa sa kamenim lukovim i lepom fasadom, ogoljena je i pretvorena u današnju nakazu sa onom velikom petokrakom. I dan danas se slično događa. Svesno se ide na unakaživanje; da lepe kuće sa dvorištima uništiš i napraviš solitere što se dešava na Crvenom krstu. To je ružno.

- Ima li neki deo grada koji se spasao i koji ti voliš?

MARGITA: - Ja volim Čuburu. Čubura znači prazno bure. Tu je nekad bila periferija, i tu se nekad dolazilo na izlet i zabavu. Beograd je grad na reci i grad koji na nju nije izašao verovatno da se ne bi pravio ekskluzivitet stanovanja i da bi se sačuvao stari ekskluzivitet.

- Možemo li nešto lično: doživljavaš li sebe kao uticajnu?

MARGITA: - Ne. Meni su važni bili majka, otac i jedan prijatelj. Ne znam kako bih ja nekom mogla biti uticajna. Druge su osobe uticajne...

- Dobro, ne misliš da si fatalna u nekakvom staromodnom izdanju. Kao Niko ili Dženis?

MARGITA: - One su pošteno živele, i sada su pokojne... U Jugoslaviji su primeri sami krivi... Josipa Lisac je simbol jednog vremena. Vremena kad su se Ijudi zaljubljivali u slušanje ploča. Tog danas nema.

- Bilo je previše vetra u Ekatarinino lice. Da li bi volela malo tog istog vetra u leđa?

MARGITA: - Volela bih, samo nismo navikli. Ne umemo da funkcionišemo kad je sve dobro. Da li je pravi vetar u leđa ovde iko dobio?

- Kako vidiš kraj ove decenije?

MARGITA: - Krajnje je vreme da se jednom završi. Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki sledeći stepenik je sve veći i veći, sve sporije, ali sve sigumije i definitivnije ka dole...

- Očekuješ Ii nekl lift?

MARGITA: Lift sa vetrom u leđa? Možda već radi a da mi i ne znamo.

- Mogu li te, na kraju pitati: kako sebe zamišljaš za deset godlna?

MARGITA: - Ne mogu sebe da vidim. Mačke zažmure kad gledaju u budućnost.

od **meseceva kci** Pet Nov 26, 2010 8:57 pm

od **Shade** Pon Dec 20, 2010 12:33 am

Glad

U krugu oka, ispod nervožne koze,
mirno čeka glad.
Napukle snage, ali gvozdenog stiska,
vreba glad.
I kada mislim da je svega mi dosta,
kada krenem da se hvatam za zemlju,
opet osećam glad.

To nije igra za jedno,
to je igra za dvoje, za mene i glad,
ta greška može da me košta života,
živim samo za glad.

Glad mi otima dodir,
glad mi uzima dušu,
glad mi otima dodir,
uzima dušu, uzima dušu.

U krugu oka, ispod nervozne kože,
uvek budna je glad.
Napukle snage, ali gvozdenog stiska,
ždere glad.
I kada mislim da je svega mi dosta,
kada krenem da se hvatam za zemlju,
opet osećam glad.

Film „EKV – Kao da je bilo nekad”, koji govori o jednom od najpoznatijih rok sastava u bivšoj Jugoslaviji, nakon brojnih filmskih festivala, projekcija u beogradskim klubovima i emitovanja na državnoj televiziji objavljen je i kao DVD izdanje.

- „EKV – Kao da je bilo nekad“ nije film koji govori samo o tragičnoj sudbini grupe. U filmu se prvi put na eksplicitan način govori o bizarnoj povezanosti režima bivše SFRJ i rokenrola, posebno novog talasa - kaže autorka filma Sandra Rančić. Svetska premijera filma „EKV – Kao da je bilo nekad“ dogodila se na „Zagreb film festivalu“ 2008. godine. Već na premijeri dokumentarac je doživeo status kultnog filma. Kroz svedočenje prijatelja Milana Mladenovića i kolega muzičara, komentare kritičara i istoričara umetnosti videćemo zanimljivu i potresnu priču o Beogradu osamdesetih godina.

- Kad se pukotina u javnom mnenju otvorila, mi smo samo prošli kroz tu pukotinu i izbili smo u jedno potpuno drugačije okruženje od onog u kome smo se kretali do tada - izjavio je tada Milan Mladenović. DVD izdanje filma sadrži i ekskluzivne fotografije iz porodičnog albuma Irene Pečar.

Na promociji će, pored autora Sandre Rančić i Dušana Vesića, govoriti i filmski kritičar Vladan Petković, kao i nekoliko učesnika u filmu.

Izvor - Blic

od **Squaw** Pon Dec 20, 2010 1:47 pm

Gledala sam ovaj film, preplakala sam ga cijelog :'(
zaista jedna tragična priča, satkana od nekoliko pojedinačnih ljudskih tragedija.
Ono što me najviše dotaklo jesu te neraskidive veze kojim su članovi međusobno bili povezani. Predivno! Takvo prijateljstvo, međusobno razumijevanje, emotivna zavisnost, intelektualna i umjetnička povezanost... Vjerujem da su malobrojni sretnici koji su to osjetili i da ih s pravom deklarišemo kao legende i svrstavamo u vrh moderne umjetnosti.

EKV je institucija!

od **Squaw** Pon Dec 20, 2010 1:52 pm

Ja sam u petak bila na koncertu "EKV In memoriam". Ljudi, ta atmosfera se ne može opisati riječima. Ljudi su bili u nekom transu. Svi smo beskrajno uživali slušajući najljepše pjesme i sa nekom sjetom u očima odavali počast našim dragim Milanu i Magi...

od **Femme** Sre Jan 12, 2011 9:18 pm

Kao da je bilo nekad

od **Femme** Sub Jan 15, 2011 2:44 pm

“Margita je dečak” - pisalo je

Promeniću svet do kraja pesme.
Igraću pijani ples u ritmu vetra
Pustiću sunce da topi ljubav,
između sveta daleko od nas.
Došao sam da te nosim,
da se ne bojiš,
da ne govoriš nema me,
da ne zatvoriš oči,
da ne zaboraviš reč po reč.
Došao sam da te nosim
u kuće mojih predaka,
da ti pričam da noći nema,
da odustaneš,
da želja je glad je vatra.
Promeniću jezik, pokret, telo.
Govoriću reči tudje pesme.
Došao sam da ti kažem čuvaj me.
Tvoj korak je moje ime,
Čuvaj me!
Dožao sam da te nosim,
da se ne bojiš
Došao sam da te nosim
u kuće mojih predaka
Došao sam da te nosim,
da se ne bojiš.

od **Femme** Sub Jan 15, 2011 4:08 pm

"Postoji i dosta pesama koje su baš do daske patetične i to bez stida.Takve su "Jesen" ili "I've always loved you" ...
samo ih iskrena emocija vadi da ne postanu banalne. A možda i pored toga zvuče banalno. Uvek se plašim banalnosti i neukusa u emocijama, pošto često ne mogu da se obuzdam na dovoljno fini način.
Jednostavno, na koncertima ili dok pišem, sav se zajapurim i tu nema spasa - ispadne patetično.
Mislim da je dosta patetično i ovo vreme u kome živimo ... ako imaš dosta jake odbrambene mehanizme,
onda to ne može da te dotakne; međutim, ako malo šire otvoriš oči, onda sve jasno vidiš.
Vrlo je teško da ono što vidiš kažeš i preneseš ljudima, a da ne ispadneš banalan."

Iz Milanovog intervjua 1985.

od **Femme** Sub Jan 15, 2011 4:10 pm

"Ispraznite svoje srce od njegovog smrtnog sna,
ali sanjajte,sanjajte, jer i to je uteha.

Sporo pišem. Ne mogu da pišem.
Kao da u iščekivanju odlazi svaka mogućnost izbora, ovog puta izbora reči;
kao da svaka definisanost same reči ne ostavlja. Veče je sporo-požuri me!
Izbor postoji-ali konačan. Spremna sam-ali moje vreme nije.
Kasnim,kasnim! -viče Zec, trčeći mi u susret. Sačekaj, samo da vidim šta je bilo.

Usnila je Margita potpuno nepoznat predeo-beznadan, sumoran, pod tmurnim nebom ranoga proleća. Usnila je ovo kovrdžavo, pokrenuto, sivo nebo, a pod njim jato. Nečujno jato gačaca.
Nekakav čvornovat mostić. Pod njim mutna prolećna rečica, neveselo i ubogo, polugolo drveće, usamljena jasika.
A negde dalje-između drveća, iza nekakvog povrtnjaka-brvnara, kao da je letnja kujna ili kupatilo.
Đavo će ga znati šta je. Unaokolo sve umrtvljeno i do te mere sumorno, da čoveka čisto vuče da se obesi o onu jasiku kraj mostića.

Ni vetar da dune, ni oblaka da se pokrene i nigde žive duše..
Pakleno mesto za živog čoveka.
Pakleno mesto. Za živog čoveka."

Margita Stefanović

od **Shade** Ned Jan 16, 2011 8:24 pm

Umor je duboko u meni
Riba u vodi, podrum u kuci
Umor je na rubu usne
Rec upucena nekom ko odlazi
Nekom ko odlazi

Vodi me, vodi me,
Vodi me na vodu
Vodi me, vodi me,
Vodi me na vodu

Zar ne vidis, da mi se oci sklapaju?
Zar ne vidis da mi se oci sklapaju

Odmori me, zatvori me
Zamotaj me, umotaj me
Poklopi me, odlozi me
Odahni me, udahni me
Opusti me, otpusti me
Ponesi me, odnesi me
Polozi me, ostavi me
Ostavi me, ostavi me

Zar ne vidis da mi se oci sklapaju
Zar ne vidis da mi se oci sklapaju

od **Femme** Ned Jan 16, 2011 8:44 pm

Dobro znas svaku rec, svaki znak
kako najlakse, najbrze, najsladje
reci odlazim.
Rastemo, pazimo, slucajno gazimo
tvoje najblaze usne kazu odlazim.

Anestezija

Smeje se zrcalo mojim ocima,
srebrne bube zricu odlazim.
Zamisli ti si ja, zamisli ja sam ti,
otvaram oci i kazem odlazim.

od ABA Ned Jan 30, 2011 1:59 pm

7 Dana

Sedam dana sam
I gore i dole,
Potraži me.
I sedam dana sam,
Nađi i stavi,
Pokaži me.

Nek' boli dok boli,
Rukama stegni kožu svoju,
Podamnom zategni strah,
Noktima pucaj u znoju.

Još ovaj put,
Dok traži i zove,
Zakloniću.
Još neki put,
Dok zrači i moli,
Pokloniću.

Drži mene,
Voli mene,
Uzmi moj šakom
Vlažni, grli, vrat,

I sačuvaj vreme,
I sebe za mene,
Bio bih tvoj brat,
Ti si moj brat.

Slomi se,
O, skloni se.
Slomi se,
Skloni se.
Slomi se,
O, skloni se.
Od sebe.

I sedam dana sam
I dole i gore,
Potraži me.
I sedam dana sam,
Nađi, stavi,
Pokaži me.

Nek' boli dok boli,
Rukama stegni kožu svoju,
Podamnom zategni strah,
I noktima pucaj u znoju.

Skloni se,
O, slomi se,
Skloni se,
Slomi se,
Skloni se,
O, slomi se,
Od mene...

Sedam dana sam,
Potraži me,
Potraži me.

EKV Images?q=tbn:ANd9GcQWa3tgj4hfkS_enZG-_kke1PR0pClgpbXrwsMl_1pTEh8VjinoqQ

EKV Images?q=tbn:ANd9GcQWa3tgj4hfkS_enZG-_kke1PR0pClgpbXrwsMl_1pTEh8VjinoqQ

od **Femme** Ned Mar 27, 2011 5:49 pm

Razgovori sa Margitom Stefanović

Stvaran svet oko mene

Bistar dan
kao planinska reka,
kao pušten sa lanca,
kao lakši od vode

Pružam ruke,
dodirujem stvari
To je poseban obred,
i postajem siguran da...

To je stvaran svet oko mene.

Potpuno svestan
da prolazi vreme
Kao padanje peska,
kao mreškanje vode

Zatvaram oči
i gledam unutra,
Moje sumnje su glupe,
i postajem siguran da...

To je stvaran svet u meni.
Samo čekam da prođe

Gurni me blago
da se vratim u stanje
koje podstiče krv
da se popne u obraz

I sjuri u glavu
kao metak u čelo
Jer ishod je isti,
i postajem siguran da...

To je stvaran svet oko mene.
Samo čekam da prođe.

od Evita Ned Apr 10, 2011 10:36 pm

EKV je muzika moga zivota....

Moj prijatelj i ja
sedimo na klupi
gledamo zvezde
slusamo vesti
sto su upravo stigle
kazu da imamo
jos samo par godina za nas

imali smo igracke
iziveli smo sve
sve one igre na srecu
one igre za ljude
sto je smislio neko
pre samo par godina za nas

zivimo u pricama
branimo se
hodamo i slavimo
neke bezvezne stvari
neke bezvezne price
sto je smislio neko
u samo par godina za nas

nisu dovoljne reci
samo obicne reci
da me vrate u zivot
nije dovoljan dodir
ni da znam da te imam
jos samo par godina za nas

da li znas kako
zelim da te nadjem?
da li znam
sta treba znam?

voli me onako
kako nikad nisi volela...

raste kao nada
kao govor, kao more
kao pokret, kao zora
kao dete, kao krv
kao zelja medju nama
raste kao bol
i grize sve
pred nasim ocima

voli me onako kako nikad nisi volela

od **Veca** Pon Apr 11, 2011 7:30 am

Spomenik Milanu?

Milan Mladenović je zajedno sa legendarnim bendom Ekatarina Velika obeležio jedno vreme i ostavio tako dubok trag osamdesetih godina prošlog veka da njihovo delo, uprkos svim društvenim lomovima u proteklim decenijama i krahu vrednosti, ipak nije zaboravljeno.

Građani su zatražili da se platou ispred Doma omladine, gde je EKV imao nezaboravne koncerte, da ime Milana Mladenovića, što je na licu mesta obznanio jedan od inicijatora Marko Maršićević.

“Veliki ljudi koji su zadužili Beograd u ovom gradu moraju da imaju mesto koje im i pripada. Mnogo je godina prošlo od kada je Milan umro ali ta ideja, ta muzika, i ta poetika koju je u sebi nosio, koja na neki način predstavlja Beograd, ostala je u srcima mnogih ljudi. Mi želimo da to ostane zapamćeno u gradu”, rekao je Marko Maršićević.

Ekatarina Velika bila je jedna od najznačajnijih rok grupa na prostoru bivše Jugoslavije, a nastala je početkom osamdesetih nakon rada Milana Mladenovića u kultnim bendovima Limunovo drvo i Šarlo akrobata iz kog su proistekle Katarina druga i Disciplina kičme.

od **Veca** Pon Apr 11, 2011 7:31 am

A šta kažu Beograđani?

Većina Beograđana koji su govorili za RSE i danas sluša EKV i želi da plato ispred Doma omladine ponese ime Milana Mladenovića:

“Totalno sam za, totalno! Zato što su to kultni ljudi koji su napravili neviđenu muziku. Ostavili su nam sve što je kontra od ovog danas. To su nam ostavili…”

“Baš je lepo da se odužimo Milanu za sve što nam je ostavio. Volela sam EKV da slušam, moja generacija ih je slušala ali se uglavnom i sada ponovo vrte njihove pesme.”

“Stvarno nisam čuo za Ekatarinu Veliku ali nemam ništa protiv, ako su bili dobri neka im podignu spomenik. Ja slušam neku noviju muziku, uglavnom zabavnu…”

“Milan je značajan zbog muzike koju je stvorio i najbitnije je da se ta zaostavština vrednuje na pravi način. Da se sačuva i da dođe do ljudi.”

“Voleo bih da se među omladinu vrati takva muzika. Mislim da su imali svoj stil, nešto posebno, a ne kao danas što svi rade isto. Ako bi se Beograd odužio Milanu Mladenoviću mislim da bi se time poslala dobra poruka.”

od **mirka** Pon Apr 11, 2011 9:06 am

nisam fan

od **Shade** Uto Apr 12, 2011 12:16 pm

Ja jesam i tekstove EKV-a doživljavam kao sjajnu poeziju, koja do duše jeste prilično apstraktna, ali to je čini posebnom, jer je mogućnost tumačenja neiscrpna, a u sklopu sa muzikom daju poseban doživljaj koji podstiče na razmišljanje o suštini, na filozofiju.
Eto.

od **Shade** Čet Maj 05, 2011 12:49 pm

od Sponsored content