Ima neka tajna veza

...

Dok je Psiha drhtala od straha, blagi dah zapadnog vetra, Zefira, nežno ju je preneo preko planinskih vrleti u dolinu punu cveća. Psiha je zaspala na postelji od meke rosne trave, a kada se probudila, pred sobom je ugledala predivni raj, a na zelenoj obali jednog kristalnog studenca jednu palatu, sa stubovima i zidovima od srebra i zlata, sa mozaicima od dragih kamenja - čarobnjak ili bog mogao je stvoriti takvu divotu. Svuda preveliko bogatstvo gde je oko pogledalo, a nigde brava, ni čuvara, pa ni kapija. Palata je bila pusta, mislila je Psiha, sve dok tihi glasovi nisu progovorili: "Kako možeš, o vladarko, dugo i sa čuđenjem da posmatraš ove divote, kad su tvoje? Idi u spavaću salu, odmori se ili se kupaj! Svaka ugodnost i trpeza čekaju jedino tvoju želju." Tako su govorili nevidljivi duhovi. Kada je palo veče, legla je u postelju i osetila prisustvo nevidljivog supruga, koji je iščezao pre sunčevog izlaska, tako da ga nikad nije videla. Danju bi bila sama u predivnoj palati i sa nevidljivim duhovima koji bi sa njom razgovarali.


...



...

Poverovavši u priče, Psiha je pre počinka ponela sa sobom lampu, i ugledavši lik supruga shvatila da kraj nje leži najdivnije biće, sam Eros. Zaljubivši se u tom trenutku besmrtno Psiha nije primetila, kako su iz svetiljke pale par kapi vreleg ulja na Erosovo telo. Eros se prenuo iz sna, i kad je shvatio da je njegova žena pogazila reč rešio je da je napusti. Sa bolnim licem poleti. Psiha skoči i uhvati se za njega, sve dok je ne oda snaga i ona padne. Eros to nije mogao više da gleda i sleti govoreći: "Gle, šta si uradila. Ja sam naredbu moje majke stavio nazad i umesto tebe da po njenoj volji vežem za najnižeg od čoveka, ja sam postao tvoj ljubavnik. I još gore! Ja krasni strelac sebe sam pogodio svojom strelom i tebe učinio svojom ženom. I to sve da bi mislila kako sam čudovište i sa nožem da mi odsečeš glavu, iz koje te ove oči ovako ljubazno gledaju? Koliko sam te puta upozorio? Tvoje odlične savetodavaoce (sestre) imaju odmah da ispaštaju za njihovu sramnu nastavu. Tebe neka kazni moje prokletstvo!" Reče i nestane.
...



Ludovico Einaudi
Eros

Opažajući i pamteći danima i godinama njeno javljanje u najrazličitijim oblicima, uvek čudno i neočekivano, uspeo sam da nađem u tome izvesnu pravilnost, kao neki red.
Pre svega, priviđenje je u vezi sa suncem i njegovim putem.
(Ja to zovem priviđenjem zbog vas kojima ovo pričam, za mene lično bilo bi i smešno i uvredljivo da svoju najveću stvarnost nazivam tim imenom, koje u stvari ne znači ništa.)
Da, ona se javlja gotovo isključivo u vremenu od kraja aprila pa do početka novembra. Preko zime vrlo retko, a i tada opet u vezi sa suncem i svetlošću. I to, kako sunce raste, tako njena javljanja bivaju češca i živilja.
U maju retka i neredovita. U julu, avgustu gotovo svakodnevno. A u oktobru, kad je popodnevno sunce žitko i kad ga čovek pije bez kraja i zamora kao da pije samu žeđ, ona se gotovo ne odmiče od mene dok sedim na terasi, pokriven pletivom sunca i senki od lišća. Osećam je u sebi po jedva čujnom šuštanju listova u knjizi ili po neprimetnom pucketanju parketa. Ali najčešće stoji, nevidljiva i nečujna, negde iza moje senke. A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.