I ružno je lepo?

Estetika

Estetika je je nauka o umetnosti i umetničkom stvaralaštvu te nauka o lepom i kao takva u svemu nastoji pronaći i dati obeležje lepog. To je takodje i jedna od filozofskih disciplina. Reč je grčkog porekla.

Mislioci i mudraci su milenijima razmišljali o lepoti i umetnosti, ali predmet je formalno istaknut kao nezavisna filozofska disciplina u 18. veku od strane nemačkih filozofa. Do tada su učenici gledali na ovu studiju kao neodvojivu od drugih glavnih predmeta kao što su etika u zapadnoj i religija u istočnoj filozofiji.

Na nemačkom se reč estetika piše Ästhetik a na francuskom esthétique.Obe reči potiču od grčke reči, što znači primećivač ili osetljiv i uglavnom su omogućene prevodima Immanuel Kant-a. Kod njega estetika znači "nauku koja posmatra uslove osećajne percepcije." Filozof Alexander Gottlieb Baumgarten smatra da estetika znači "kritika ukusa." I pored Kantovih nastojanja da koriguje Baumgartena, ova definicija je preživela i Baumgartenu je pripisan izum savremenog korisšćenja ove reči.

Značenje reči estetičan kao pridev se može objasniti usporedbom sa neestetičnim, koja je po konstrukciji antonim. Ako je nešto neestetično, ono je sklono prigušivanju osećaja. Kao kontrast, estetično je sve što teži stimulaciji ili oživljavanju čula.

Naravno ivonka, lepo je ono što u nama izazove toplu emociju, ima toliko lepih pojava na ovome svetu a mi ih na žalost ne primećujemo, ne uživamo u njima, kao da nam uopšte nije stalo, a izgovor nam je uvek vreme, vreme koje nemamo, sve kao žurimo, ne stižemo da uživamo u momentu u kom nam se lepota ponudi.

Osećanje lepog

Ljudi se razlikuju po tome koliko im je važna ona lepota koja se u raznim oblicima pojavljuje u svetu oko njih. Čini se da lepota nije toliko važna onima koji se svakodnevno bore sa nedaćama da bi preživeli.

Od estetike njima je važnija funkcionalnost. Lepota postaje važna u onim zajednicama u kojima većina ima zadovoljene osnovne ljudske potrebe i koja se ne bori za preživljavanje.

Doživljaj lepog je povezan sa strukturom našeg mozga. On doživljava kao lepo sve ono u čemu postoji određeni red i sklad. Kao da se sklad spoljašnjih stimulusa pretvara u sklad moždanih talasa, a ovaj u osećanje lepoga.

Osećanje lepoga se javlja kao reakcija na celinu, na strukturu koju čini više elemenata. Ključ je u skladu, uređenosti i harmoniji između elemenata, tako da na taj način organizovane celine opažamo kao „lep oblik” ili geštalt.

Kada ocenjujemo lepotu nečijeg tela nesvesno procenjujemo koliko su njegova leva i desna strana simetrične, kakve su njegove proporcije, to jest koliko je između elemenata zastupljen odnos koji je od antike poznat kao „zlatni presek”.

Osećanje lepog koje se javlja kao reakcija na slušanje muzike povezano je s jasnoćom tonova, njihovom harmonijom i pravilnošću ritma u kojem se javljaju.

Kriterijumi koji su odgovorni za nastanak osećanja lepog samo su jednim delom biološki (neurološki) programirani, a drugim delom individualnim iskustvom i kulturnim normama koje je osoba usvojila.

Upravo zbog različitih kombinacija ova tri faktora, ljudi nalaze da je lepo ono što se nekom drugom ne sviđa. Zato je moguće da neka supkultura mladih, na zgražavanje svojih roditelja određenu disharmoničnu muziku doživljava kao veoma lepu. Zato smatramo da je „lepota u oku posmatrača”, da je ona uvek subjektivna kategorija.

Osećanje lepog je emocija koja nas motiviše da priđemo onome što je izaziva i da uspostavimo trajniji odnos sa onim što je lepo. Okruživanje lepim objektima jedan je od prirodnih načina na koji ljudi pokušavaju da kod sebe izazovu prijatno osećanje.

Lepo uređen stan je nečiji pokušaj da se u svom intimnom prostoru trajnije oseća lepo. Posedovanje lepih predmeta je u osnovi različitih oblika kolekcionarstva. Učiniti neki proizvod ili njegovu ambalažu lepim i dopadljivim je marketinška strategija kojom se kod ljudi razvija pozitivan odnos prema datom predmetu i budi želja da se on poseduje, kupi.

Lepota predmeta kojima se osoba okružuje povezuje se s kvalitetom života i višim društvenim statusom.

Zato je naš kolektivni zadatak da nam lepota postane važna. Od toga da primećujemo i uživamo u onome što već jeste lepo do toga da uređujemo i ulepšamo ono što možemo. Tako će nam i životi postati lepši.
Zoran Milivojević
Politika, objavljeno: 10/01/2014