Re: Životinje

od **Femme** Sre Apr 13, 2011 6:18 pm

VUK

Postoje tri vrste vukova. Sivi vuk Canis lupus, Crveni vuk Canis rufus i Etiopijski vuk Canis simensis. Uz tri temeljne vrste vuka postoje i brojne podvrste sivog vuka.
Vukovi prosečno žive 8 do 9 godina ( u divljini ). U zarobljeništvu ponekad znaju doživeti i do 18 godina.
Ako kaskaju kreću se od 8 do 16 km na sat. Ako trče mogu preći i do 45 km na sat. Obično dnevno pređu oko 35 km u potrazi za hranom.
Većinom krepavaju zbog gladi, ali i u sukobima sa vukovima iz drugih čopora u borbama za teritorij. Uz ta dva glavna razloga smrtnosti manji deo spada i u mortalitet uzrokovan raznim bolestima i drugim činjenicama. U područjima gde nema uticaja čoveka, ili je on minimalan, glavni uzrok smrtnosti vukova su drugi vukovi, čak do 70% od ukupne smrtnosti.
Vukovi imaju 42 zuba.Pare se samo jednom godišnje. Psi se za razliku od njih pare dva puta godišnje.
Sezona parenja može započeti već u ranom januaru pa sve do kasnog aprila, zavisno od klimatskih uslova gde vukovi žive. Ukoliko žive u toplijim krajevima sezona parenja započinje ranije.
Graviditet ženke traje 63 dana.
Obično okoti od 4 do 6 mladunaca,i za mladunce brinu i čuvaju ih svi članovi čopora.
Vukovima je usađen prirodni instinkt za lov. Vukovi koji su rasli u zarobljeništvu za puštanje u divljinu naučeni su veštinama lova, ali im preživljavanje u prirodi zavisi o tome koliko su se naučili da se paze od se čoveka. Ali vukovi koji su rođeni u divljini svakako su učeni od strane svojih roditelja veštinama lova.
Pritisak vučje čeljusti iznosi 300 kg po cm2, što je dva puta jače od Nemačkog ovčara. Vukovi mogu smrviti velike kosti u par ugriza.
Kod nas su glavni plen vukova krupna divljač: jeleni, srne, divlje svinje, ali i ostali sitni glodavci poput zečeva.
Vukovi su društvene životinje. Zajednički život u čoporu koristi im radi lakšeg preživljavanja i pronalaženja hrane. Da bi lovili veliki plen, predatori moraju biti ili veliki skoro kao i plen (primer su zveri porodice mačaka), ali mogu biti i manji, pa loviti u grupi (vukovi, afrički divlji psi), što je i razlog njihova evolucijskog uspeha. Osim što mogu uhvatiti veći plen, zato jer su u grupi, mogu veliki plen odmah i pojesti, odnosno potpuno ga iskoristiti.
Hijerarhija u čoporu neutrališe agresivnost, smanjuje konflikte i promoviše socijalni red.

Socijalna organizacija vučjeg čopora

Glavni i na najvećem položaju su alfa par: alfa mužjak i alfa ženka. U čoporu se razmnožava samo alfa par. Beta vukovi su na nižem položaju od alfa vukova, a na najnižem položaju u čoporu se nalazi omega.
Jezgru čopora čini jedan reproduktivni par vukova, dok su svi ostali pripadnici čopora, štenad i njihova starija braća, potomci tog para roditelja. Vukovi u čoporu putuju, love, hrane se i odmaraju, to jest, zajedno su tokom cele godine. Da bi sve te aktivnosti grupa uspešno provodila, u čoporu postoji relativno složena društvena struktura. Vučji čopor je hijerarhijski organizovan, gde roditeljski par vukova drži dominantan položaj, dok ostali pripadnici čopora međusobno grade odnose nadređenosti i podčinjenosti, po muškoj i po ženskoj liniji. Dominantan vuk ili vučica odlučuje kada će čopor ići u lov, gde će biti brlog, a hijerarhijska struktura vidljiva je i kod hranjenja na plenu - podčinjeni vukovi jedu nakon nadređenih. Osim toga jaka dominacija, naročito po ženskoj liniji, onemogućava parenje podčinjenih članova, bilo međusobno ili sa jednim od dominantnih vukova. Tako u pravilu samo jedna vučica u čoporu može imati mlade, što je jedan od mehanizama samoregulacije veličine populacije ovog glavnog predatora. Ujedno je i sprečeno parenje u srodstvu.
Veličina čopora varira od veličine teritorije koju pokrivaju. Čopor može imati samo dva vuka, a može uključivati i do 20 jedinki. Najveći čopor ikada zabeležen brojao je 37 jedinki u NP Yellowstone u proleće 2002. Taj čopor podelio se je kasnije na nekoliko manjih čopora.
Vukovi često izaberu ženku za ceo život. Ukoliko jedan od partnera ugine ili strada na bilo koji drugi način ponekad ga vuk koji je izgubio partnera nadomesti drugim partnerom.
Vukovi kako se priča ne zavijaju na mesec. Zavijaju kao znak svog prisustva, nakon što su ulovili plen ili kako bi se ponovo okupili. Katkad zavijaju i u znak žalosti,kada se dogodi da ljudi poubijaju više vukova.
Vukovi komuniciraju na različite načine:
- zavijanjem
- režanjem
- cviljenjem
- lavežom
- govorom očiju
- ostavljanjem tragova (izmet, urin, grebanje po tlu).
- govorom tela
Nikada nije dokumentovan ni zabeležen napad zdravog vuka na čoveka. Vukovi su po svojoj prirodi životinje koje izbegavaju bilo kakav kontakt s ljudima. Zapravo su poprilično stidljivi.

Može reći da su današnji psi i vukovi u srodstvu. Sve pasmine pasa nastale su udomaćivanjem vuka u procesu koji je započeo oko prije 100000 godina, stime da je i kasnije dolazilo do povremenog mešanja sa vukom (Vila i sur. 1997). Tako danas smatramo da su pas (C. lupus familiaris) i vuk ista vrsta. Rod Canis još uključuje kojota (C. latrans) i dvije vrste čagljeva (C. aureus i C. mesomeles).
Neki se psi i danas ukrštaju sa vukovima pa tako postoje i hibridi između vukova i pasa. Ukrštanjem ponekad dobijemo i novu pasminu - Češkoslovački vučji pas, koji je nastao ukrštanjem Nemačkog ovčara i vuka. U današnje vreme najčešće se za ukrštanje sa vukovima koriste Sibirski haskiji i Aljaški malamuti.
Sibirski haskiji, iako su sličniji vukovima od drugih pasa, blizina njihova srodstva sa vukovima je ista kao i u drugih pasa.

Vukovi nisu krvoločne životinje to je jedna od predrasuda koja prati vuka kao prirodnog predatora koji se hrani isključivo mesom. Vuk napada i ubija svoj prirodni plen ne iz zabave, već stoga jer mu je to prirodom predodređeno za njegov opstanak.
Ljudi mrze vukove prvenstveno zbog straha. Ali i suparništva na mnogim područjima. Na primer: ukoliko uklonimo i zamenimo vučji prirodni plen (jelene, srne, divlje svinje), i na tim se područjima ljudi počnu baviti intenzivnim stočarstvom, vukovi će ubijati ovce i stoku kako bi mogli preživeti da se prehrane. A svakako je važno i suparništvo čoveka kao prirodnog predatora i lovca koji je preuzeo njegovu ulogu i počeo smatrati divljač svojim prirodnim pravom, iako to pravo pripada prvenstveno vukovima i to još od davnina. Mržnja prema vukovima se svakako usađuje već u ranom detinjstvu u pričama za decu i bajkama u kojima je vuk redovno opisivan kao krvoločna i zla životinja.

Kult vuka kod starih Slovena

Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običaj da žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne bave ovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena koji žive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.

Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».

Vukodlaci-kult predaka i moguća magijska praksa

Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da se njihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima. Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojij duša čoveka napušta njegovo telo i ulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji se noću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz svih krajeva sveta.Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima- alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje.

Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove влъколакъ, kod Rusa волкодлакkod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak a Srba I Hrvata vukodlak.. Ova imenica se satoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i u nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju. Ove imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika-čoveka koji je svojom voljom za života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom, što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci, ljudi koji se delimično pretvaraju u medvede.

Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da će se njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju. Zašto su Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je i napomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacija ima odike oba sveta; ljudskog- jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je čovek poprimio odlike jedne htonične životinje.
Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj , sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba. Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš. Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije I folklora..Ždrebe se odvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između ljudskog sveta i sveta duhova. Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osim vučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavjivao i oko vodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim, ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije. U Bugarskoj se veruje se da je onaj koji je sahranjen u odeći napravljenoj od vune koja se prela da Mratince, vučje praznike, posle smrti postaje vukodlak. Zbog toga su bugarske žene pazile da svoje upokojene muževe ne obuku u takvu odeću.

Preci se kod Srba i Rusa ne pretvaraju samo u vukove.Oni mogu postati zmije, petlovi i ostala živine što znači da vuk nije jedina htonična životinja u slovenskom folkloru. Kao i u slučaju projekcije čoveka u životinju i ovde vladaju zakoni čija priroda još nije razjašnjena a koji svoju osnovu verovatno imaju u slabijoj ili jačoj vezi čoveka sa njegovim životinjskim pretkom te prirodom samog čoveka koja je jednim delom svakako i životinjska.

Vuk- totemska životinja Starih Slovena

Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njiovom folkloru zauzima veoma važnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog čega je važna da ispitamo kakva je uloga ova životinje staro-slovenskoj religiji.

Mitologija

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog, bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem Severu,u legendarnoj VukHiperboreji. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom jednog južnoslovenskog naroda- Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika, dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu. Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca. Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim fazama , sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinja imati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći. Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.

Još jedno božanstvovezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz- Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe, ovo je i doba u kome se pojedini ljudi- vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka). Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je «vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kao vukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom». Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.

Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca na lomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći svoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave na lomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara u čoveka spašavaljući sestu od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo osvrtom na netradicionalnan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.

Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu Bogova- Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utiču na zbivanja u svetu Bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca –Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana slovenizovsno, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe vuk-Volh Zmajevič , odnosno srpski- Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog sina, tj. poštovalo je Bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog je Veles.

Kult vuka kod starih Slovena

Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinsji oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila. Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.

Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.

od Aynnah Sre Apr 13, 2011 8:00 pm

od Aynnah Sre Apr 13, 2011 8:03 pm

od Aynnah Sre Apr 13, 2011 8:04 pm

od Aynnah Sre Apr 13, 2011 8:06 pm

od **Boni** Sre Apr 13, 2011 9:08 pm

od Aynnah Čet Apr 14, 2011 4:15 pm

od Aynnah Čet Apr 14, 2011 4:17 pm

od Aynnah Čet Apr 14, 2011 4:18 pm

od **Boni** Čet Apr 14, 2011 5:21 pm

od **Boni** Čet Apr 14, 2011 5:23 pm

od **Veca** Pet Apr 15, 2011 7:49 am

od **Veca** Pet Apr 15, 2011 7:50 am

od Aynnah Uto Apr 19, 2011 6:39 pm

od Aynnah Uto Apr 19, 2011 6:55 pm

od Aynnah Uto Apr 19, 2011 6:58 pm

od Aynnah Uto Apr 19, 2011 7:02 pm

od **Boni** Uto Apr 19, 2011 8:01 pm

od **Boni** Uto Apr 19, 2011 8:02 pm

od Aynnah Sre Apr 20, 2011 1:20 pm

od Aynnah Sre Apr 20, 2011 1:21 pm

od Aynnah Sre Apr 20, 2011 1:26 pm

od Aynnah Sre Apr 20, 2011 1:57 pm

od Aynnah Sre Apr 20, 2011 1:58 pm

od **Boni** Sre Apr 20, 2011 7:38 pm

od Sponsored content