Re: Rabindranat Tagore

od Aynnah Sub Dec 18, 2010 12:52 pm

ČAROLIJA TVOJE VATRE

Dotakni mi život čarolijom tvoje vatre,
I njenim darom bola što peče
učini ga dragocjenim.
Upotrijebi ovo moje tijelo,kao svjetiljku što biće ti
u hramu,
I neka njen plamen gori pjesmom kroz
svu noć i cijeli dan.
Neka zvijezde zatrepću iz moje tame,
Putanjom dodira tvoga
Svim stražama noći uprkos.
Crna magla će nestati s mojih očiju,
Gdje god se okrenu sve će u tvojoj svjetlosti
vidjeti,
Moj bol će se vinuti visoko do tvog oltara
u plamtaju plamena.

od Aynnah Sub Dec 18, 2010 12:55 pm

''Ono
što nam je potrebno da bismo bili slobodni jest ljubav koja ima snagu da s radošću nosi breme svijeta.''

Rabindranath
Tagore

od **Shade** Pon Dec 20, 2010 8:58 pm

Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznajes granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dodje samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.

od **Shade** Pon Dec 20, 2010 9:10 pm

Ovo je jedan od meni najdražih delova iz Gradinara

Neverni osmeh preleće ti preko očiju
kada dođem tebi da ti kažem: zbogom!
Činio sam to tako često da misliš opet ću se vratiti.
Priznaću ti, istu sumnju osećam i ja.
Jer proletnji dani opet idu; pun mesec
uzima zbogom i ponovo dolazi; behar se
ponovo vraća i rumeni na granama iz
godine u godinu, tako se i ja možda rastah
od tebe da se opet vratim.
Ali čuvaj varljivu sliku neko vreme;ne
goni je neljubaznom žurbom.
Pa, kada kažem: ostavljam te zauvek,
primi to za istinu, i pusti bar za trenutak
da magla suza pojača mračni okvir tvojih očiju.
A kada se ponovo vratim,osmehni se, lukavo, kako ti je drago.

od **Shade** Pon Dec 20, 2010 11:15 pm

od **Shade** Pet Dec 24, 2010 8:27 pm

Nijedan narod ne može se spasiti sam odvajajući se od drugih. Ili se spasavajmo zajedno, ili zajedno propadnimo.

Ako zatvorite vrata svim manama, i istina će ostati napolju.

Izaći iz granica naše senzibilnosti i naše mentalne predstave te postići beskrajnu slobodu, takvo je značenje besmrtnosti.

Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost. To se samo celina iskazuje u delovima, to se beskraj otkriva u granicama.

Civilizaciju ne smemo suditi i ceniti na temelju toga koliku je moć ostvarila, već po tome koliko je u svojim zakonima i delima izrazila ljubav prema čoveku.

Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da grešimo.

Ništa lakše nego u ime spoljne slobode uništiti unutrašnju slobodu čoveka.

Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo...

Cvet sa tugom gubi latice, ali umesto njih s radošću očekuje plod.

Mali pupoljak rastvara latice govoreći: "O dragi svete, nemoj uvenuti!"

Reka može postati more, ali ona neće moći nikada postići da more bude do nje same.

Čovek je od oružja učinio svog boga. I kad oružje pobedi, čovek ce ostati poražen.

Rabindranat Tagore

od **Femme** Ned Feb 20, 2011 10:51 am

5

Nespokojan sam. Žudim za dalekim stvarima.
Duša moja bludi u čežnji da dodirne rub tamne pučine.
O veliki drugi svete, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da nemam krila za letenje, da sam prikovan za ovo parče zemlje za večita vremena.

Budan sam i pun žudnje; tuđinac sam u tuđoj zemlji.
Tvoj dah dopire do mene i došaptava mi nemoguće nade.
Tvoje su reči prisne mome srcu, kao njegove.
O mesto u daljinama, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da ne poznajem puta, da nemam krilatoga hata.

Nespokojan sam, putnik sam u svom srcu.
U sunčanoj magli oklevajućih časova, kakvo je silno tvoje priviđenje u plavetnilu nebesnom!
O najdalji kraju, o plahoviti doziv tvoje frule!
Zaboravljam, zaboravljam uvek da su sva vrata zatvorena u kući u kojoj boravim sam.

od **Shade** Pon Feb 21, 2011 3:45 pm

Gradinar

Secam se jednoga dana iz svoga detinjstva, kada sam spustio cunic od hartije u jarak da plovi. Bio je vlazan julski dan; a ja sam bio sam i srecan igrom svojom. Pustio sam svoj cunic od hartije u jarak da plovi.

Odjednom su se poceli gomilati burni oblaci, vetar je duvao na mahove i kisa je pljustala. Potocici prljave vode jurnuse, recica nabuja i moj cunic potonu. Gorko sam mislio da je vihor jedino dosao da razori moju srecu; sva njegova pakost ticala se mene.

Oblacni julski dan traje jos i danas, i ja razmisljam o svima igrama u svom zivotu u kojima sam gubio. Stao sam da korim moju sudbu za mnoge pakosti, kada mi na um pade cunic uod hartije sto potonu u jarak.

Neki ludak krenu na put da trazi kamen mudrosti. Kosa mu je bila razbarusena, pobledela od sunca i pokrivena prasinom. Bio je mrsav kao senka, stisnutih usana kao zatvorene vratnice njegovoga srca, upaljenih ociju kao svetlost svica koji trazi svoga druga.

Pred njima je rikao beskrajni okean. Brbljivi talasi caskahu neprestano o skrivenim bogatstvima, rugajuci se bezumlju koje ne razume sta oni misle. Moze biti da mu nije vise preostala nikakva nada, pa ipak nije hteo odmora, jer mu je trazenje postao zivot.

I kao sto okean uvek nebu podize svoje ruke, za nedokucivim, i kao sto zvezde kruze u krug, a traze ipak metu koja je nedostizna. Isto je tako isao i ovaj ludak sa prasnjavom i izbledelom kosom, usamljenom obalom da trazi kamen mudrosti.

Jednoga dana dodje k njemu seljace i zapita ga: "Kazi mi otkuda ti zlatni lanac oko pasa?" Ludak se zapanji: lanac, koji nekad bejase gvozden, bese zaista zlato; dakle ne bejase san, ali on nije znao kada se preinacio. On se besno udari po celu: gde, ah, gde mu je to ispalo za rukom, a da on to ne zna?! Bejase navikao da skuplja sljunak, da njim dodiruje svoj lanac i da kamenove baca ne motreci da li sto preinacilo. Tako ludak nadje i izgubi kamen mudrosti.

Sunce tonjase duboko na zapadu, i nebo bejase od zlata. Ludak podje natrag svojim sopstvenim tragom, da trazi ponovo izgubljeno blago sa izgubljenom snagom, pogrbljenim telom i prasnjavim srcem, kao drvo iscupano iz korena.

Jednoga jutra naidje u moj cvetnjak jedno slepo devojce i ponudi mi u lotosovom listu cvetnu ogrlicu. Obesih je oko vrata, i suze mi podjose na oci. Poljubih devojce i rekoh: "Slepa si kao i ovo cvece. Ne znas ni sama kako je lep tvoj poklon."

od **Femme** Uto Feb 22, 2011 11:20 pm

Jednog trenutka sve zaboravih

Jednog trenutka sve zaboravih i dođoh.
A ti mi pogledom svojim otkri da l' onih dana
postoji
još sen, kao daleki bledi oblak na vidiku u kome
kiše više nema.
Oprosti mi moj zanos, samo sad.

Ruže su još u pupoljku; ne znaju one da ovog leta
cveća mirisnog brati nećemo.
Jutarnja zvezda treperi u zoru, ranu svetlost
zamrežilo granje
pred tvojim prozorima, ka nekad, onih dana.
A ja zaboravih da vreme je sad drugo, i dođoh.

Zaboravih kako si me postidela, okrenuvši glavu od srca
koje sam ti nudio.
Sećam se samo onih reči što izgovaraše drhtavim usnama,
sećam se u svojim tamnim očima bleska strasti
kako pomicaše, kao u smiraj dana krilo ptice
što traži svoj dom.
Zaboravih da se ti i ne sećaš i dođoh.

*

Srećan sam što me više nećeš čekati sa izrazom
sažaljenja u pogledu.
Na oči mi suze naviru, al' to je samo čarolija noći,
to su samo reči moje na rastanku, što i mene
zbunjuju prizvukom očaja.
Proći će noć i doći svetlost dana, oči će se osušiti, srce će
se smiriti; i neće više biti vremena za plač.
Ko kaće da je teško zaboraviti?
Milosrdna smrt nagriza srž života i ludoj upornosti
njegovoj smirenje donosi.
uzburkano more utišaće se najzad u svojoj stenovitoj kolevci;
šumski požar pašče u san na postelji od pepela.
Ti i ja ćemo se rastati, raskid će sakriti mlada trava
i cveće što se smeje na suncu.

*

Ako ljubav nije ništa nego bol,
zašto će ljubav ova?
Kakva ludost tražiti uzdarje srca njenog
za svoje što joj dade.
Sa gorućom u krvi strašću
i žarom mahnitim u pogledu.
Zašto lutanje kroz pustinju?
Ne čezne ni za čim na svetu
onaj koji sebe poseduje sam.
Za njega nije slatki miris proleća, cveće i ptica poj;
A ljubav kad dođe, kao senka zakloni sav svet,
Potire život i mladost.
Zašto onda tražiti u magli ljubavi
pomračenje postojanja svog?

od **Shade** Sub Mar 12, 2011 9:58 pm

Rabindranat Tagore - Page 2 Rabindranathtagqg5

42

O ludače, divna pijanico!
Kada razvališ svoja vrata i staneš igrati budalu pred gomilom;
Kada za jednu noć istreseš kesu i rugaš se trezvenosti;
Kada ideš čudnim putevima i igraš se beskorisnim stvarima;
Ne haj za sklad i pravo!
Kada razviješ svoja jedrila na buri i krmilo se krha nadvoje,
Onda ću te i ja pratiti , druže, i pijan u ponor poći.

Straćio sam svoje dane i noći u društvu trezvenih, mudrih suseda.
Mnogo znanja osedelo mi kosu, mnogo bdenja pomutilo mi pogled.
Godinama sam pabirčio medju stvarima i gomilao parčad i tralje;
Smrvi ih i igraj po njima i zavitlaj sve u vetar.
Jer znam da je najviša mudrost pijan u ponor otići
Ostavi neka se izgube krivudave sumnje, ostavi me da izgubim putanju svoju bez nade.
Pusti besnu buru neka me otkine sa mojih lengera.
Svet je naseljen dostojnicima i radnicima, korisnim i pametnim.
Tu su ljudi koji su lako prvi, i ljudi koji skromno idu za njima.
Ostavi ih neka budu srećni a i nek rade na sreću drugih, a mene ostavi da budem lud i nekoristan.
Jer znam da je kraj svakog rada: pijan u ponor otići.

Ovoga se časa odričem svih prava da me ubrajaju u redove čestitih ljudi.
Neću se više ponositi znanjem i sudom svojim o dobru i zlu.
Razbiću sud sećanja, prosuću poslednje kapi suza.
Okupaću se u peni rujnoga bisernog vina i razvedriti svoj smeh.
I namerno ću razderati obrazinu staloženog gradjanina.

I zavetovaću se sveto da ću biti bez dostojanstva i pijan u ponor otići.

od **Femme** Pet Mar 18, 2011 5:52 pm

Nasmešila si se i stala pričati ni o čemu, a ja sam osetio kako sam nešto tako već dugo očekivao.
R.T

"Gde duh je neustrašiv, a čelo uspravno;

Gde slobodno je znanje;
Gde svet ne lome skučeni zidovi kućni;
Gde reči izviru iz srca istine;
Gde neumorna težnja pruža ruke prema savršenstvu;
Gde se bistra struja razuma ne gubi u pustoj peščari mrtvih običaja;
Gde ti vodiš duh prema sve široj misli i delu;
U tom nebu slobode, Oče moj, probudi moju zemlju."

od **Shade** Sre Mar 23, 2011 3:26 pm

1

Sluga
Sazali se na svog slugu, kraljice!

Kraljica
Svecanost je prosla i sve su me sluge
ostavile.Sta ces ti tako dockan?

Sluga
Posto si druge otpustila,dosao je moj cas.
Dosao sam da te pitam sta ima tvoj poslednji
rob jos da uradi.

Kraljica
Sta mozes da ocekujes ovako pozno?

Sluga
Ucini me gradinarom svog cvetnjaka.

Kraljica
Kakva ludost!

Sluga
Hocu da napustim svoj stari posao.
Bacicu mac i koplje u prasinu.Ne salji me
vise na daleke dvore;ne kreci me u nove
pobede.Ucini me gradinarom svog cvetnjaka.

Kraljica
Koje bi ti bile duznosti?

Sluga
Da ti sluzim u dokolici.
Odrzavacu svezu travu na tvom putu,kojim
jutrom seces i gde sumorno cvece pri svakom
tvom koraku klicanjem pozdravlja stopala
tvoja.
Ljuljacu te na ljuljasci u hladu saptaparne,
kroz cije ce se lisce probijati ran mesec da
celiva rub haljina tvojih.
Punicu ti mirisnim uljem kandilo kraj postelje
i cudnim cu ti slikama sarati podnozje
pastom od safrana i sandala.

Kraljica
A kakva ce ti biti nagrada?

Sluga
Da smem drzati tvoje sacice male kao nezne
lotosove pupoljke, i preko clanaka nogu tvojih
navlaciti cvetne lance;da ti smem tabane
obojiti crvenim sokom asokovog cveta i poljupcima
otrti trun prasine, koji na njima mozda jos
okleva.

Kraljica
Slugo moja, tvoja je molba uslisena,bices
gradinar mog cvetnjaka.

od **Shade** Pet Mar 25, 2011 12:31 pm

6

U kavezu je bila pitoma ptica,
slobodna ptica bila je u gori.
Kada je doslo vreme, susretose se;
tako je hteo usud.
Slobodna ptica peva: - O draga, vinimo se u goru.-
Ptica u kavezu cvrkuce:
- Hajde da zivimo zajedno u kavezu. -
Slobodna ptica rece:
- Gde je prostora za resetkom da se rasire krila? -
- Avaj -, vapije ptica u kavezu, - gde cu se u oblacima odmarati bez sipke? -

Slobodna ptica klice:
- Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava. -
Ptica u kavezu veli:
- Sedi do mene, da te naucim govoru mudraca. -
Sumska ptica klice:
- Ah, ne ne! Pesme se ne mogu nikada nauciti. -
Ptica u kavezu veli:
- Tesko meni, zaboravila sam pesme dubrava. -

Njihva je ljubav zarka, puna zudnje; ali one
ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.
Kroz resetku na kavezu gledaju se
i uzalud trude da se upoznaju.
Leprsaju ceznjivo krilima svojim i pevaju:
- Hodi blize drago moje! -
Slobodna ptica klice:
- Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu. -
Ptica u kavezu cvrkuce:
- Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva.

od **Femme** Uto Mar 29, 2011 11:56 am

11

Kakva si da si ,dodji; ne oklevaj pri oblacenju.
Neka ti je i kosa raspletena, i razdeljak zamrsen, i jelek otpucen, sta to mari.
Kakva si da si ,dodji; ne oklevaj pri oblacenju.

Dodji hitrim koracima po travi.
Ako rumenila s tvojih nogu nestane, jer je rosa pala, ako se prstenovi oko tvojih nogu rasire, ako biser poispada iz tvoje grivne, sta to mari.
Dodji hitrim koracima po travi.

Gle, oblaci se na nebu gomilaju.
Jata zdralova dolecu sa dalekih obala, i vetar duse na mahove preko pustinje.
Preplasena marva bezi pojatama u selu.
Gle, oblaci se na nebu gomilaju.

Zalud uzizes zizak na stolu radi svoga gizdanja - drsce i gasi se na vetru.
Ko vidi da na kapcima tvojim nema crnila? Oci su tvoje tamnije od tmurnih oblaka.
Zalud uzizes zizak na stolu radi svoga gizdanja - drsce i gasi se na vetru.

Kakva si da si ,dodji; ne oklevaj pri oblacenju.
Ako venac za kosu tvoju nije jos ispleten, sta mari; ako lancic oko tvoga lakta nije zapucen, neka ga.
Nebo je pokriveno oblacima - pozno je.
Kakva si da si ,dodji; ne oklevaj pri oblacenju.

od **Shade** Sub Apr 02, 2011 1:02 pm

16

Ruke nam se obavijaj,oci nam se upijaju:
tako pocinje povest nasih srdaca.
Noc je u martu,mesecina svetli;vetar nosi
slatki miris hene;moja svirala lezi na zemlji
zanemarena,a tv oj je cvetni venac nedovrsen.
Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao
pesma.

Tvoj preves boje safrana opija mi oci.
Venac jasminov koji si isplela za me ispunjava
mi srce drhtom kao hvala.
To je igra davanja i odricanja,otkrivanja i
ponovnoga skrivanja;nesto osmeha i sasvim malo
stidljivosti,i poneka tek slatka besciljna kavga.
Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao
pesma.

Nikakve tajne izvan danasnjice;nikakve
borbe oko nemoguceg;nikakve senke iza ljupkosti;
nikakvo pipanje u dubinama tame.
Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao
pesma.

Mi ne lutamo iz reciu vecito cutanje;ne
podizemo ruke svoje u prazninu za stvarima izvan
nade.
Zadovoljni smo onim sto dajemo i onim sto
dobijamo.
Nismo iscedili i poslednju kap radosti,da iz
nje napravimo vino patnje svoje.
Ljubav ova izmedju tebe i mene prosta je kao
pesma.

od **Femme** Pon Apr 11, 2011 12:26 am

13

Ne moljah ni za šta, stajah samo na ivici
šume, za drvetom.
Još uvek bejaše čežnje u očima praskozorja
i rose u vazduhu.
Lena para vlažne trave visila je nad zemljom
u tananoj magli.
Videh te pod smokvom gde muzeš kravu rukama
nežnim i svežim kao maslo.
I ja stadoh nem.

Ne izustih ni reči. Samo je ptica nevidljiva
pevala u ševru.
Mango je rastesao svoj cvet po drumu, i pčela
je za pčelom doletala.
Na drugoj obali jezera stajale su vratnice
hrama Šivinog širom otvorene, i pobožni ljudi
započeše svoje pesme.
Sa vedrom u krilu videh te gde muzeš kravu.
Ja sam još uvek čekao sa svojim praznim
krčagom.

Ne priđoh ti.
Nebo se probudi od jeke goča na hramu.
Prašina se podiže drumom pod kopitama
marve koju su gonili.
Žene se vraćahu s reke sa krčazima na bedru
u kojima je voda klokotala.
Tvoje su grivne zveketale, i krčag se u peni
prelivao.
I jutro minu, a ja ti ne priđoh.

od **Shade** Pon Apr 11, 2011 11:24 pm

15

Jurim kao sto u hladu sumskom juri bizam
koji je pomahnitao od svoje sopstvene vonje.
Noc je kao u polovini maja, vetric poduhuje
s juga.
Idem i gubim svoj put; trazim sto ne mogu
postici, a postizem sto ne trazim.

Iz moga srca izvire i igra slika moje
sopstvene ceznje.
Svetla pojava se rasplinjuje.
Pokusavam da je zadrzim, ali mi izmice i
zavodi me.
Trazim sto ne mogu postici, a postizem
sto ne trazim.

od **Femme** Pon Apr 18, 2011 2:36 am

Cini mi se da sam te morao voljeti

Cini mi se da sam te morao voljeti na bezbroj nacina, bezbroj puta,
U zivotu nakon zivota, u dobu nakon doba, zauvijek.
Moje opcinjeno srce je napravilo i iznova stvorilo ogrlicu pjesama
Primi je kao dar i nosi oko vrata na svoje razlicite nacine
U zivotu nakon zivota, u dobu nakon doba, zauvijek.

Kada god cujem stare price o ljubavi, to je stoljecima star bol,
Ta stara prica o razdvojenosti ili zajednickom zivotu,
Kao sto uvijek gledam iznova u proslost, na kraju uvijek ti iskrsnes
Prekrivac sjaja polarne zvijezde koja isijava kroz tamu vremena:
Postajes simbol onoga sto se pamti zauvijek.

Ti i ja plutamo na ovom mlazu koji dolazi iz izvora
Srca vremena ljubavi jednog prema drugom.
Igrali smo uz milijun drugih ljubavnika, dijeleci istu
Stidljivu dragost zbog sastanka, iste potresne suze rastanka -
Stara ljubav, ali u obliku koji se radja i radja uvijek iznova.

Danas je ta sila pred tvojim nogama, pronasavsi svoj kraj u tebi,
Ljubav covjeka svih vremena, proslosti i vjecnosti:
Univerzalna sreca, univerzalna tuga, univerzalni zivot.
Sjecanja na sve ljubavi spajaju se sa ovom nasom ljubavlju -
I pjesme svih pjesnika, proslosti i vjecnosti.

od **Shade** Pon Apr 18, 2011 2:43 am

Gradinar 67
Mada je vece doslo laganim koracima i dalo znak svim pesmama da umuknu;
Mada su drugarice tvoje otisle da otpocinu, a ti umorna sama ostala;
Mada strah u mraku snuje, i lik se nebeski prevesom pokrio;
Cuj me, o ptico moja, cuj me, ne sklapaj svoja krila.
Nije to lisce sto u sumi plamti, vec more, sto se nadima kao neka strasna crna zmijurina.
Nije to igra cvetnoga jasmina, vec pena sto pisti.
Ah, gde je suncana zelena obala, gde je gnezno tvoje?
Ptico, o ptico moja, cuj me, ne sklapaj svoja krila.

Usamljena noc pokriva ti put, praskozorje spava iza mracnih humova.
Zvezde ustavljaju dah i broje sate, bledi mesec preplavljuje duboku noc.
Ptico, o ptico moja, cuj me, ne sklapaj svoja krila.
Tu nema za te ni nade, ni straha;
Ni reci, ni sapata, ni vike;
Ni doma, ni odmorista.
Ovde su samo tvoja dva krila i bespuce neba.
Ptico, o ptico moja, cuj me, ne sklapaj svoja krila.

od **Femme** Pon Apr 18, 2011 8:36 pm

20
Iz dana u dan on dolazi i odlazi.
Idi, draga, i daj mu jedan cvet iz moje kose.
Ako te upita ko te je poslao, preklinjem te,
ne kaži mu ime moje - jer on samo dolazi i
odlazi.

Eno gde sedi pod drvetom u prašini,
napravi mu tamo, draga, sedište od cveća i
lišća.
Oči su mu tužne i unose tugu u srce moje.
Ne kaže šta misli; samo dolazi i odlazi.

od **Femme** Ned Maj 15, 2011 11:34 pm

24

Tajnu svoga srca ne zadrzi za se,prijatelju!
Kazi je meni krisom,samo meni.
Ti sto se osmehujes tako ljubazno,sani tiho,
moje ce te srce cuti,ne moje usi.

Gluva je noc,dom je nem,pticija gnezda,
obavija san.
Poveri mi tajnu svoga srca kroz uzdrzane
suze,kroz drhtavi osmejak,kroz sladak stid i jad.

25

"Mladicu,hajde k nama i kazi nam iskreno
zasto je ludila u tvojim ocima?"
"Ne znam kakvo sam vino pio od divljega
maka,sto je ovo ludilo u mojim ocima?"
"O,sramote!"
"Da,jedni su mudri a jedni ludi,jedni su
oprezni a drugi bezbrizni.Ima ociju sto se smeju,
i ociju sto placu,a u mojim ocima je ludilo."

"O,mladicu,sto stojis tako mirno u senci
drveta?"
"Moje su noge sustale od tereta moga srca,
zato stojim mirno u senci."
"O,sramote!"
"Da,jedni idu dalje svojim putem a jedni
oklevaju,jedni su slobodni a drugi okovani,a moje
su noge sustale pod teretom moga srca."

od **Femme** Sre Maj 18, 2011 7:09 pm

26

"Sve sto daju tvoje darezljive ruke primam. Inace ne molim ni za sta."
-"Da, da, poznajem te, skromni prosjace, trazis sve sto neko ima."

"Ako ima za mene koji izgubljeni cvetak, ponecu ga u svom srcu."
-"Ali ako ima trnja?"
"Trpecu."
-"Da, da, poznajem te, skromni prosjace, trazis sve sto neko ima."

"Kada bi samo jednom htela da podignes svoje ljupke oci k mome licu,
moj bi zivot bio zasladjen i posle smrti."
-"Ali ako bi pogled njihov bio svirep?"
"Pustio bih ga da probode moje srce."
-"Da, da, poznajem te, skromni prosjace, trazis sve sto neko ima."

27

Veruj ljubavi i onda kada zadaje bol! Ne zatvaraj svoje srce."
"Ah, ne, prijatelju, mracne su tvoje reci, ne mogu ih razumeti."

"O dragana, srce je tu da se daruje samo jednom suzom, jednom pesmom."
"Ah, ne, prijatelju, tvoje su reci mracne, ne mogu ih razumeti."

"Radost je osetljiva kao kap rose: dok se smeje, vec umire.
Ali je jad jak i žilav. Pusti ljubav punu jada neka bdi u ocima tvojim."
"Ah, ne, prijatelju, tvoje su reci mracne, ne mogu ih razumeti."

"Lotos cveta gledajuci sunce i gubi sve što ima.
Ne bi mogao poneti pupoljke u vecitoj zimskoj magli."
"Ah, ne, prijatelju, tvoje su reci mracne, ne mogu ih razumeti."

od **Femme** Čet Maj 19, 2011 11:00 pm

38

Dragana, pre mnogo vremena izumeo je tvoj pesnik jednu veliku pesmu.
Avaj, nesmotren, zakacih je za zvonko prstenje na tvojim nogama i ona se razbi.
Razdrobi se u male pesmice, rasute pred tvojim nogama.
Ceo moj tovar prica iz starih ratova preturili su talasi u kikotu i potopljen je u suzama.
Taj gubitak, dragana, moras mi nadoknaditi.
Ako su unistena prava koja polazem na besmrtnu slavu posle smrti, ucini me besmrtnim ti dok zivim.
I ja necu zaliti za gubitkom, niti cu te prekoreti.

od **Femme** Pon Jun 20, 2011 1:23 am

57
O svete! tvoj sam cvet uzbrao.
Stegao sam ga na srce, a trn me ubode.
Kada minu dan i pade sumrak, videh da je cvet
uveo, ali je bol ostao.
O svete! Mnogo ce jos cveca s mirisom i ponosom
doci k tebi.
Ali je za mene vreme berbe proslo; i cele
tamne noci nemam svoje ruze, ostao je samo bol.

od **Khallu** Pet Avg 05, 2011 11:40 am

“Bez gubitka ne može biti ni dobitka. Ono što se dobija bez napora – nije pravi dobitak. Samo ono što se postiže kroz žrtve postaje uistinu naše. Ali ljudska duša u samom činu gubljenja zadržava moć da izgubljenu stvar dobije natrag sa interesom. Kada, pateći, jer smo pretrpjeli gubitak, imamo snage da priklonimo glavu i sklopimo ruke izgovarajući riječi ‘to je poklon – poklon odricanja, suza i bola’, tada i nejbeznačajnija sitnica dobija svoj značaj i prolazno postaje vječno, a ono što je bilo prosto oruđe dnevnih potreba – simbol našeg obožavanja – nalazi se u riznici hrama našeg srca.” – Tagore

od Sponsored content