Pisma
+5
Paloma Blanca
Femme
ivonka
Shade
Holly
9 posters
Strana 2 od 2
Strana 2 od 2 • 
1, 2
Re: Pisma
od Boni Sre Mar 27, 2013 3:52 pm
Pismo Viktora Igoa upućeno Adeli Fuše
Tvoje pismo me duboko rastužilo. Napisao sam nekoliko očajničkih redova,
ali sam ih spalio. Zar ja imam pravo da se žalim? Tvoje pismo je više
nego razumno. Dovoljno sam te voleo da sam izgubio razum. Lud sam, mozak
mi je izgoreo. Zbog tebe bih se bacio u ponor.
Ti si me zaustavila ledenom rukom.
Vidiš da se mi više ne prepoznajemo. Podigli su zid među nama.
Ne znaš, nećeš da znaš u kojoj sam te meri uvek voleo.
Srećna si bez mene, a da li sam ikad želeo nešto drugo sem tvoje sreće?
S kojim pravom bih te povukao snagom svoje budućnosti: pun tuge i
nesreće? S kojim pravom bih u mir tvog, bacio nemir svog života?
Ne, ti budi srećna. Oprosti, što sam te uznemirio i ovog trenutka.
Zbogom, neću ti više pisati, neću ti više govoriti, neću te više viđati.
Samo ja treba da budem kažnjen, jer sam ja i jedini krivac.
Međutim, hoću da živim sve dok tvoja sreća ne bude osigurana,
da možeš da me nađeš ako bilo kod budem potreban.
Zbogom.
Tvoje pismo me duboko rastužilo. Napisao sam nekoliko očajničkih redova,
ali sam ih spalio. Zar ja imam pravo da se žalim? Tvoje pismo je više
nego razumno. Dovoljno sam te voleo da sam izgubio razum. Lud sam, mozak
mi je izgoreo. Zbog tebe bih se bacio u ponor.
Ti si me zaustavila ledenom rukom.
Vidiš da se mi više ne prepoznajemo. Podigli su zid među nama.
Ne znaš, nećeš da znaš u kojoj sam te meri uvek voleo.
Srećna si bez mene, a da li sam ikad želeo nešto drugo sem tvoje sreće?
S kojim pravom bih te povukao snagom svoje budućnosti: pun tuge i
nesreće? S kojim pravom bih u mir tvog, bacio nemir svog života?
Ne, ti budi srećna. Oprosti, što sam te uznemirio i ovog trenutka.
Zbogom, neću ti više pisati, neću ti više govoriti, neću te više viđati.
Samo ja treba da budem kažnjen, jer sam ja i jedini krivac.
Međutim, hoću da živim sve dok tvoja sreća ne bude osigurana,
da možeš da me nađeš ako bilo kod budem potreban.
Zbogom.
Boni- Urednica
-
Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Shade Sub Apr 20, 2013 12:52 pm
Iz Kafkinih pisama Mileni
(četvrtak)
Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da
su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak imje razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.
Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne
zaboravim, i u strahu.
Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj
prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“.
I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek
po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.
I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se"škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.
Vaš F
Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da
su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak imje razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.
Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne
zaboravim, i u strahu.
Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj
prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena“.
I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek
po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.
I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se"škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre - ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.
Vaš F
...
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Re: Pisma
od Boni Pet Okt 18, 2013 10:32 pm
Pismo Branka Miljkovica jednoj Ljiljani Ilic
Ja te samo zelim, ali nicemu se ne nadam da ne bih patio, jer "svi se ljudi razocaravaju u svojim nadama, varaju u svojim ocekivanjima". Ja se ne nadam pa se zato necu ni prevariti, necu gorcinom govoriti : ziveh u zabludi.
I zelja je iluzija, ali zelja bez nade, ovakva kakva je u meni, to je iluzija blize stvarnosti no iluziji; iluzija koja pomaze coveku da se u stvarnosti odrzi, a ne da se od nje ogradi.
Moje iluzije su jace, postojanije, no sama stvarnost.
Zasto ne ucinis da ili prestanem da sanjam ili da mi san postane zivlji? Ucini, ja te molim..."
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Boni Sre Apr 02, 2014 12:44 pm
Poslednje pismo Virdžinije Vulf
Najdraži,
pouzdano osećam da ponovo ludim. Mislim da ne možemo opet prolaziti kroz još jedan strašan period. Neću se oporaviti ovoga puta. Počinjem da čujem glasove, i ne mogu da se skoncentrišem. Zbog toga činim ono što je najbolje za nas. Pružio si mi najveću moguću sreću. U svakom smislu si bio sve ono što si mogao biti. Mislim da ne postoji dvoje ljudi koji su bili srećni kao mi pre nego što je nastupila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim. Svesna sam da uništavam tvoj život, i da bi da ja nisam tu bio sposoban da radiš. I hoćeš, ja to znam. Vidiš da više ni ovo ne mogu da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da svu sreću u svom životu dugujem tebi. Bio si veoma pažljiv prema meni, i neverovatno dobar. Želim to da kažem - a to i svi znaju. Da je iko mogao da me spase, to bi bio ti. Iz mene je nestalo sve sem sigurnosti u tvoju dobrotu. Ne mogu više da uništavam tvoj život. Mislim da niko na svetu ne može biti srećniji nego što smo mi bili nekad.
Kažete da ste neshvaćeni mladi prijatelju.
Strpite se.
I dijamant je u osnovu ugljenik, ali je umeo da čeka.
P. Picasso
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Veca Sub Apr 19, 2014 12:20 pm
Ne znam da li ovdje odgovara, ali pošto je u pitanju pismo, ne znam gdje drugo da stavim...
Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini. Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost, a koji se prepoznaje i u njegovoj priči "Oproštajno pismo".
"Spavao bih manje, a sanjao više...
Nobelovac Gabrijel Garsija Markes umro je u 87. godini. Markes se smatra najpoznatijim piscem magičnog realizma, žanra koji rešava mitove, magiju i realnost, a koji se prepoznaje i u njegovoj priči "Oproštajno pismo".
"Spavao bih manje, a sanjao više...
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem. Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...Bože moj kad bih imao jedan komadić života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem..."
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce. Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica...Bože moj kad bih imao jedan komadić života...
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju. Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi...
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek. Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem..."
Veca- Urednica Elite
- Broj poruka : 12938
Pridružila/o se : 18.11.2010
Re: Pisma
od Shade Pet Sep 19, 2014 11:19 pm
Ljubavno pismo Gabane bivšem ljubavniku Dolčeu
“Dragi Domenico,
Nikada ti do sada nisam napisao pismo. Mislim da je to bilo prevashodno zato što mi nikada nisu bile potrebne reči da opišem ono što sam osećao prema tebi. Ti i ja smo bili jedno. Mi smo disali kao jedno. Bio je dovoljan jedan pogled, pa da znamo šta onaj drugi misli. Da, ovo je prvi put da ti pišem, i moram da priznam, osećam se malo čudno.Naši razgovori su bili kao ping-pong igra: ja započnem neku misao, ti je završiš, ti poželiš da podeliš utisak o nečemu, ja te prekinem, odnosno kažem upravo ono što si ti pomislio da kažeš. Sad kad pišem, sve mi se čini čudno i drugačije jer u ruci imam olovku i papir, i reči mi se čine nekako heavy, a mi smo mnogo više od reči i uvek ćemo biti.Brend smo pokrenuli bukvalno od nule, ali smo ga izgradili s ljubavlju i neverovatnom pasijom koju je oblikovala i hranila naša ljubav. Oslanjali smo se jedan na drugog, međusobno podržavali, uspevajući da prevaziđemo sve prepreke i predrasude. Čak i danas kada više nismo zajedno, zahvaljujući tom osećanju, toj neraskidivoj vezi, mi nastavljamo da radimo zajedno i da se zajedno suočavamo sa srećnim i tužnim momentima koje nam život režira. Ti si moja porodica i uvek ćeš to biti.Prošlo je dosta godina od kada sam te upoznao, i sve se promenilo, a opet i nije. Emocije koje sam tada osetio, samo su se transformisale u drugi oblik, donoseći mi spektar prelepih osećanja. Ti i ja ćemo uvek biti nešto jedinstveno u mom životu, kao i pismo koje ti pišem.
Volim te, Stefano
“Dragi Domenico,
Nikada ti do sada nisam napisao pismo. Mislim da je to bilo prevashodno zato što mi nikada nisu bile potrebne reči da opišem ono što sam osećao prema tebi. Ti i ja smo bili jedno. Mi smo disali kao jedno. Bio je dovoljan jedan pogled, pa da znamo šta onaj drugi misli. Da, ovo je prvi put da ti pišem, i moram da priznam, osećam se malo čudno.Naši razgovori su bili kao ping-pong igra: ja započnem neku misao, ti je završiš, ti poželiš da podeliš utisak o nečemu, ja te prekinem, odnosno kažem upravo ono što si ti pomislio da kažeš. Sad kad pišem, sve mi se čini čudno i drugačije jer u ruci imam olovku i papir, i reči mi se čine nekako heavy, a mi smo mnogo više od reči i uvek ćemo biti.Brend smo pokrenuli bukvalno od nule, ali smo ga izgradili s ljubavlju i neverovatnom pasijom koju je oblikovala i hranila naša ljubav. Oslanjali smo se jedan na drugog, međusobno podržavali, uspevajući da prevaziđemo sve prepreke i predrasude. Čak i danas kada više nismo zajedno, zahvaljujući tom osećanju, toj neraskidivoj vezi, mi nastavljamo da radimo zajedno i da se zajedno suočavamo sa srećnim i tužnim momentima koje nam život režira. Ti si moja porodica i uvek ćeš to biti.Prošlo je dosta godina od kada sam te upoznao, i sve se promenilo, a opet i nije. Emocije koje sam tada osetio, samo su se transformisale u drugi oblik, donoseći mi spektar prelepih osećanja. Ti i ja ćemo uvek biti nešto jedinstveno u mom životu, kao i pismo koje ti pišem.
Volim te, Stefano
...
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Re: Pisma
od Khallu Pet Mar 06, 2015 7:01 pm
Teslino oproštajno pismo majci Đuki
"Ostavite trice i kučine, čitajte genija! Kad ste, vi, ili Vi, svojoj majci napisali pismo?! – Jeste li joj, skoro, kupili češalj?! – Kad ste je, poslednji put, upitali KAKO SI, MAMA?! – Kad ste joj bili na groblju, doneli joj njen cvet… i šapatom je pozvali… kad ste GLASNO zahvalili onoj što vam podari život, onoj što – otkad vas je rodila – nije se ni najela ni naspavala! – Tesla se majci obraća velikim početnim slovom M!" - Velibor Mihić
"Ostavite trice i kučine, čitajte genija! Kad ste, vi, ili Vi, svojoj majci napisali pismo?! – Jeste li joj, skoro, kupili češalj?! – Kad ste je, poslednji put, upitali KAKO SI, MAMA?! – Kad ste joj bili na groblju, doneli joj njen cvet… i šapatom je pozvali… kad ste GLASNO zahvalili onoj što vam podari život, onoj što – otkad vas je rodila – nije se ni najela ni naspavala! – Tesla se majci obraća velikim početnim slovom M!" - Velibor Mihić
Sreda, 18. novembar…
Majko, pri pomisli na Tebe, osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Volio bih da sam kraj Tebe, sad, i da ti prinesem vode . Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo jer sam ponovo čuo nešto što, već, duže, a kroz san, čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poje i moli nekim maurskim jezikom lepu tužbalicu ili zov. Jutros sam oterao san s očiju i potvrdio da glas dolazi odsvakud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum, izgubio. O ovom ne smem pričati dr Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice …
Četvrtak, 19. novembar…
Opet mislim na tebe, Majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u Ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije jer ja moram krenuti kući, u Otadžbinu, krenuti Tebi. Znam, sad, sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman…
Petak, 20. novembar…
Nisam pisao u Ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu, lično, svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati s obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv, sutra, spremni. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, Tebi, Majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam, sad, na kraju, da je čovečanstvo zavisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudan glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze s Tobom, s mojim eksperimentom, s nečim transcedentalnim …
Subota, 21. novembar…
Draga Majko, sutra polazim u Jugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mom nalogu u Lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana, ili dve nedjelje, najviše. Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje s laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kad sam pogledao svetiljku i čekao da “moja” bežična struja dođe s turbina, osetio da nisam ja tvorac ovog sveg. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do Kongresne sale i da je u tom zakonu koji sam smatrao “svojim” otkrićem, nešto što je oduvek postojalo, a da je, samo, meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umjesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponuđeno spoznao. Neka formula je bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam htio da je nađem. To ima veze s onom maurskom tužbalicom, siguran sam, sad…
Majko, pri pomisli na Tebe, osećam se nekako teško i turobno, ne znam kako, ali osećam da nisi dobro. Volio bih da sam kraj Tebe, sad, i da ti prinesem vode . Sve ove godine moje službe čovečanstvu nisu mi donele ništa do uvreda i poniženja. Jutros sam ustao pre nego je svanulo jer sam ponovo čuo nešto što, već, duže, a kroz san, čujem u svojoj sobi. Čuo sam glas koji poje i moli nekim maurskim jezikom lepu tužbalicu ili zov. Jutros sam oterao san s očiju i potvrdio da glas dolazi odsvakud i da ne mogu odrediti da li je s vana ili iznutra. Bojim se da nisam razum, izgubio. O ovom ne smem pričati dr Layonelu jer ni njemu više ne verujem. Čuo sam da je posećivao gospodina Edisona pre dve sedmice …
Četvrtak, 19. novembar…
Opet mislim na tebe, Majko. Opet imam onaj nemir i tugu u telu. Danas ću pisati u Ured za patente da moj javni eksperiment pomere za jednu sedmicu ranije jer ja moram krenuti kući, u Otadžbinu, krenuti Tebi. Znam, sad, sigurno da nisi dobro, jer onaj glas, onu tužbalicu ponovo sam čuo sasvim svestan i budan. Još sam razuman…
Petak, 20. novembar…
Nisam pisao u Ured za patente, došao je njihov agent da mi donese potvrde i rekao sam mu, lično, svoje naume. Rekao je da žali, ali da se termini ne mogu pomerati s obzirom da su kongresmeni iz oko 20 saveznih zemalja jedva uskladili termin. Otišao sam do Vodopada i rekao svojim momcima da okrenu turbine i da čekaju na moj poziv, sutra, spremni. Ja sam odlučio da čovečanstvu darujem ono što mu pripada i vraćam se u Evropu, Tebi, Majko. Vlade zemalja su iste ovde kao i kod kuće. Shvatio sam, sad, na kraju, da je čovečanstvo zavisno o vladama i da pojedinac ne može sam promeniti svet. Ali onaj čudan glas me brine. Znam da nešto znači i da ima veze s Tobom, s mojim eksperimentom, s nečim transcedentalnim …
Subota, 21. novembar…
Draga Majko, sutra polazim u Jugoslaviju. Gospođica Nora je otišla po mom nalogu u Lučku kapetaniju i obezbedila mi kartu do Lisabona, odatle idem vozom do Ciriha, pa onda direktno do kuće. Računam da mi treba oko deset dana, ili dve nedjelje, najviše. Danas sam ušao u Kongresnu zgradu i na sednici Senatora zamolio za par minuta pažnje. Nije im bilo po volji, ali dozvolili su mi. Tražio sam telefon i da me spoje s laboratorijom na Nijagarinim vodopadima. Momci su na moj nalog pustili turbine u pogon i Kongresna sala se obasjala mojom strujom, deset puta jačom od obične, upravo onako kako sam i najavio. Nisu me interesovale njihove reakcije uopšte. Izašao sam odmah napolje, jer nisam ovo radio za njih već za čovečanstvo. Samo sam u momentu kad sam pogledao svetiljku i čekao da “moja” bežična struja dođe s turbina, osetio da nisam ja tvorac ovog sveg. Osetio sam da je neko ili nešto nosi od Nijagare do Kongresne sale i da je u tom zakonu koji sam smatrao “svojim” otkrićem, nešto što je oduvek postojalo, a da je, samo, meni dato nadahnuće da to uokvirim i čovečanstvu objasnim. Umjesto sreće i trijumfa, pojavila se neka praznina. Shvatio sam da sam nešto veliko u životu propustio. Nešto kao da sam izostavio, kao da nisam nešto ponuđeno spoznao. Neka formula je bila tako blizu moje spoznaje, a ja je nisam našao ili nisam htio da je nađem. To ima veze s onom maurskom tužbalicom, siguran sam, sad…
Nedelja, 22. novembar…
Ovo pismo nećeš nikad dobiti, Majko. Ne znam zašto ga pišem Tebi koja ga više nikad pročitati ne može… Nek ti je laka zemlja, Majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od Tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram s vešću o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još prije dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sad su, evo, videli da može, ali, opet je neće znati stolećima koristiti , jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se, možda i jadao, ali sad više ne jer znam, dobro, da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je “moje” otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije “moje”. Znam da to neko nadzire sve i da ima plan, pa sam zato, možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem na naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo, negde, još uvijek “Ti” i da tvoj život NIJE zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim s Turcima jer su oni iste onakve tužbalice pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sad se sećam da su oni znali mnogo više nego ja o svim ovim stvarima koje, tek, sad, spoznajem.
Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona bejaše jalova. Moli. tamo. za mene, Majko, ako možeš, tom maurskom tužbalicom za izgubljenu dušu svog sirotog neukog sina…Nikola Tesla
Ovo pismo nećeš nikad dobiti, Majko. Ne znam zašto ga pišem Tebi koja ga više nikad pročitati ne može… Nek ti je laka zemlja, Majko i oprosti mi što su me moji putevi odveli od Tebe, pa ti ne mogu doći ni na sahranu. Čitam telegram s vešću o tvojoj smrti i prezirem ljude koji nisu bili spremni još prije dve godine da shvate da struja može da se prenese i bez žica. Sad su, evo, videli da može, ali, opet je neće znati stolećima koristiti , jer neko je spalio moju laboratoriju u centru grada do temelja, sa svim spisima i nacrtima. Rekli su mi da se sumnja na gospodina Edisona. Tako sam ravnodušan da ne prepoznajem sam sebe. Pre bih se, možda i jadao, ali sad više ne jer znam, dobro, da neko ionako sve to drži pod kontrolom i da je “moje” otkriće još prerano došlo za čovečanstvo. I, ustvari, ono uopšte nije “moje”. Znam da to neko nadzire sve i da ima plan, pa sam zato, možda i ravnodušan. Moj brod za Lisabon polazi u 11 sati. Kola me napolju čekaju. Ovo pismo ću položiti na tvoj grob, kad stignem na naše seosko groblje. Sad verujem u ono što nikad nisam, da sam tamo, negde, još uvijek “Ti” i da tvoj život NIJE zauvek prestao. Sad mi je i žao što nisam hteo nikad da se družim s Turcima jer su oni iste onakve tužbalice pevali kao ona iz mojih praskozorja. Sad se sećam da su oni znali mnogo više nego ja o svim ovim stvarima koje, tek, sad, spoznajem.
Zalud moje godine provedene u nauci, kad ona bejaše jalova. Moli. tamo. za mene, Majko, ako možeš, tom maurskom tužbalicom za izgubljenu dušu svog sirotog neukog sina…Nikola Tesla
It is our duty to beautify the world
Khallu- Urednica
- Broj poruka : 18894
Pridružila/o se : 15.11.2010 -
Strana 2 od 2 • 1, 2
Strana 2 od 2
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|