Ivo Andrić

‚‚Prirodno je da čovek nosi u sebi nešto od dana koji su prošli, prirodno je i da misli na budućnost i da mašta o njoj, ali živeti ma i delimično u prošlosti, ili u budućnosti, opasno je i nezdravo. To znači trovati trenutak u kome živimo, ne spašavajuci ništa od prošlosti i ne radeći ništa za budućnost. Najvećim i najboljim delom svoga bića, glavninom srca i razuma, čovek treba da je uvek i ceo u sadašnjem trenutku, u jednom pravom i jedinom mogućem životu. Naravno, sve je to lako kazati."
Ivo Andrić

Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vrijeme svojim posjetama i razgovorima i svojim traženjem savjeta ili usluga, mi to činimo samo napola iskreno. U stvari, jedino što mi žalimo to je: što nisu neki drugi i drugačiji ljudi. I ništa drugo.
Andrić




STAZE, LICA, PREDELI

STAZE


Na početku svih staza i puteva, u osnovi same misli o njima, stoji oštro i neizbrisivo urezana sta­za kojom sam prvi put slobodno prohodao.

To je bilo u Višegradu, na tvrdim, nepravilnim, kao izglodanim putevima, gde je sve suvo i čemer­no, bez lepote, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gde neki gorak zalogaj, koji čovek nikad nije pojeo, poigrava u grlu sa svakim kora­kom, gde žega i vetar i sneg i kiša jedu zemlju i seme u zemlji, a sve što ipak nikne i rodi se, žigo-šu i saviju i pognu toliko da bi ga, kad bi mogli, po­bili drugim krajem u zemlju, samo da ga vrate u bezobličje i tamu iz koje se otelo i niklo.

To su bezbrojne staze koje kao konci i gajtani ša­raju brda i padine oko varoši, uviru u beli drum ili nestaju pored vode i u zelenim vrbacima. Nagon ljudi i životinja nacrtao je te puteve a nužda ih ugazila. Tu se teško i polazi i ide i vraća. Tu se sedi na kamenu i zaklanja pod drvetom, na suvu mestu ili u oskudnu hladu, radi odmora, radi molit-ve ili seljačkog prebrajan ja pazara. Na tim stazama koje vetar mete i kiša pere a sunce okužuje i ra-skužuje, na kojima se sreta samo izmučena stoka i ljudi ćutljivi, tvrda lica, tu sam ja zasnovao svoju misao o bogatstvu i lepoti sveta. Tu sam, neuk i slab i praznih ruku, bio srećan opojnom srećom do nesvestice, srećan od svega onoga čega tu nema, ne može da bude i nikad neće biti.

I na svima drumovima i putevima kojima sam docnije u životu prošao, živeo sam samo od te uboge sreće, od svoje višegradske misli o bogatstvu i lepoti stvorenog sveta. Jer, ispod svih drumova zemlje stalno je tekla samo za mene vidljiva i oset-na oštra višegradska staza, od dana kad sam je na­pustio pa do danas. U stvari, po njoj sam ja odme-ravao svoj korak i podešavao hod. Celog veka me nije napuštala.

U trenucima kad me zamarao i trovao svet u kom sam po zlu slučaju živeo i čudom se održavao u ži­votu, kad se mračio vidik i kolebao pravac, ja sam tada pobožno prostirao preda se, kao vernik moli­tveni ćilim, tvrdu, ubogu, uzvišenu višegradsku sta­zu koja leci svaki bol i potire svako stradanje, jer ih sve sadrži u sebi i sve redom nadvisuje. Tako, po nekoliko puta u danu, koristeći svako zatišje u ži­votu oko sebe, svaki predah u razgovoru, ja sam prelazio po jedan deo toga puta sa koga nikad nije trebalo ni silaziti. I tako ću do kraja života, ne­viđeno i potajno, ipak preći suđenu dužinu više­gradske staze. A tada će se sa koncem života prekinuti i ona. I izgubiće se tamo gde završavaju sve staze, gde nestaje puteva i bespuća, gde nema više hoda ni napora, gde će se svi zemaljski drumovi smrsiti u besmisleno klupko i sagoreti, kao iskra spasenja, u našim očima koje se i same gase, jer su nas dovele do cilja i istine.




VINO

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o ra­dostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi raču­na, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih. Ja govorim sa­mo o stvarnim radostima koje su večite, jer su je­dnom postojale. Sve ono što ja slavim ovim reci­ma, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o se­bi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme po­red koje smo išli u školu; ni ono belo koje je osta­jalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje. Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske pri­če o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stra­dalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudo­vima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgo­varaju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muže­vima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opa­sna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unu­trašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tut-njem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se: »Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.« — U to malo svetle tečnosti — ko­liko grob da se prelije — što je ostalo iza moje uto-ljene žeđi, ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz gru­di. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni izgle­dalo da treba za moj kratak vek bez računa.




LICA

Zvezdanog neba i ljudskog lica nikad se čovek neće moći nagledati. Gledaš i gledaš, i sve je vi­đeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvet na toj biljci koja se zove čovek. Cvet koji se kreće, menja izraz od smeha, zanosa, ili zamišljenosti do beslovesne tuposti ili do nepomičnosti mrtve pri­rode.

Otkako znam za sebe, čovekovo lice je za mene najjače osvetijeni i najprivlačniji delić koji me okružuje. Pamtim predele i gradove, i mogu da ih izazovem u sećanju kad hoću i zadržim pred sobom koliko hoću, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mučno dugo ili bolno kratko, žive pored mene ili nestaju ćudljivo i trajno, da ih više nikakav napor sećanja izazvati ne može. Biva da naiđe jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i za­klanja ceo vidljivi svet, a biva da navale stotine, hi­ljade lica, kao bujica koja preti da poplavi i odne­se moju svest. I dok gradove i predele gledam krozsvoj doživljaj i kao deo sebe, moj razgovor i obra­čun sa ljudskim licima nema kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi sveta, sve pomisli i sva dela, sve želje i potrebe ljudske, sve mogućnosti čo-vekove, sve što ga drži i diže, i sve što ga truje i ubija; sve ono o čem čovek mašta, a što retko biva ili nikad neće biti, dobiva u njima, najposle, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinačno ili u povorkama, ljudska lica se jav­ljaju preda mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se jav­ljaju, kao na ugovoren znak, na reč ili rečenicu koja ih prati.


****

Svi se mi, kao i sve živo, svakog trenutka borimo sa smrću. U bezbrojnim i raznoličnim izrazima, ta borba se ogleda na ljudskim licima. Svu tu ljudsku borbu video sam, sažetu i u njenom najplemeniti­jem vidu, na licu vojnika koji je, vršeći dužnost, nosio na ramenu neeksplodiranu granatu. Još jedno lice.


****

I sve tako, još jedno lice, pa još jedno. Hteo bih da nešto kažem i o njemu, da ga zadržim samo za tren oka, ali pre nego što sam ga dobro sagledao, ono se zamagljuje i nestaje. Za njim munjevito na­ilaze druga, potiskuju se, preskaču i smenjuju, ula­ze u mene. I ja više nisam ja, nego bezimeni nemi prostor preko kojega strelovito, na svetlosnoj traci bez kraja i početka, prelaze u vijornim povorkama ljudska lica, tako da se gubim u njima, nem i bez lika, kao u vejavici.




LIKOVI

Sedeći na poslednjoj stepenici, koja će ubrzo iz­gubiti pravo da nosi to ime, naslonjen na prazan sarkofag, koji je izneverio i zaboravio svoju poru­ku, mislim o sudbini ljudskih rukotvorina i likova.

Rođen sa dušom ikonoborca u sebi, osećajući oduvek likove kao nešto što je protivno smislu i du­hu našeg života, dakle grešno i nedopušteno, ja ih u isto vreme volim duboko i neizlečivo. Ta ljubav za vajan ili slikan lik živi u meni uporedo sa urođenom sklonošću ikonoborca. I kao večito nemirne tera­zije, u meni preteže čas prva, čas druga od ove dve sklonosti. Prema tome i svet mi se ukazuje pod dva razna i protivna vida.

U ovom času i na ovom mestu preovlađuje u me­ni poklonik likova, možda upravo zato što očima gledam i pod prstima osećam njihovu Iomnost i pro­laznost. Oni zaokupljaju i odvode sa sobom svu mo­ju pažnju. I sve što na tom putu sretam, utvrđuje me u mojoj misli o preimućstvu likovnog izraza, i sve govori u slavu i odbranu neme boje i ćutljivog lika.

Strah me da u šarama na kamenu ne otkrijem reč, kao zmiju, da reljef ne progovori drukčije nego likovima. Jer, boja nas napušta, kontura izneverava, da, ali reč — laže.

U jednom munjevitom skraćenju vidim istoriju ljudske težnje za izrazom. Vidim, nevino mirno car­stvo prvih likova, kad je za svaki lik bila potrebna naročita volja i nov napor, kad je svaki od ostvarenih likova kazivao samo ono što jeste i što želi da bude, neokaljan i nevezan bezbrojnim i varljivim asocijacijama koje su docnije, istina, obogatile ljud­sko osećanje i mišljenje, ali su ih zato odveli na mučna i bezizlazna bespuća. I vidim odmah i po­četno lukavstvo čovekovo — lukavstvo čija će on sam biti prva i glavna žrtva — njegovu težnju da likove zarobi, potčini i uprosti, kao što je polako zarobljavao druge snage i pojave u prirodi, i da jednim ograničenim i utvrđenim brojem likova, ko­jima je lako vladati i prosto rukovati, izražava sve ostale pojave i sve svoje misli, želje i potrebe u vezi sa njima. Kratko: da likovi ne pokazuju, kao do tada, samo ono što su i što oni sami znače, nego da kazuju.

Tu je raskrsnica od koje počinje naše lutanje i muka duha. I ja mislim da u ovim naglim i dubo­kim reakcijama, koje se s vremena na vreme jav­ljaju u nama prema pisanoj reci, živi, u osnovi, duboka ljudska težnja za izgubljenim rajem slobod­nog gledanja i čistih bezimenih likova, koje su smi­sao i celishodnost odavno zarobili i potčinili ih na­šoj misli i našoj volji i odveli, zajedno sa njima, na ove puteve koji su duži i teži nego što su naša snaga i naše strpljenje.

Ovo je takav trenutak. Gledajući sa ovih obasja­nih stepenica, čini mi se da postoji samo ona reč koja je »postala telo«, jer su jedino za nju svedočili, udruženi, ljudski napor i logika materije, dok mi neovaploćena reč izgleda samo prazan i varljiv zvuk koji još nije uspeo da se otme okovima haosa što nas okružuje.

Na terazijama na kojima se u meni večito bore ikonoborac i ikonobranitelj, pretegla je potpuno strana poklonika likova. Sa njom se povijam i ja. I pred ovom crkvom u kojoj se više ne izgovaraju reci službe i pojanja, jer je iznemogla i klonula pred neprolaznošću onoga čemu je imala da služi, ja se nevidljivo, u sebi, klanjam likovima.




RAZGOVOR SA GOJOM

— Da, gospodine — rekao je neko pored mene, potvrđujući moje misli kao da sam ih glasno kazao.
To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali žive oči. — Prema meni je sedeo Don Francisko Goya y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog dvora, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.

— Da, gospodine ...

/ mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stvari­ma ljudske sudbine.
Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikar­sko delo. —

— Da, gospodine, proste i uboge sredine su po­zornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti, u stvari su samo dogo-revanje i docvetavanje onoga što je niklo ili pla-nulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica buduć­nosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gleda­jući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dana da vidi oboje, teško mu je, gledajući jed­no, zaboraviti drugo.

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jedno­stavnosti, na strani slobodnog, dubokog života os­kudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovita, siva, snažna a suva kao pu­stinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim živo­tom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke? Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ru­ke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomič­no na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost ono­ga što je starac govorio svojim mutnim glasom iz grudi, što se samo na mahove peo u grlo, kao pla­men koji se ne da prigušiti ni sakriti.

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudi­ma, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći nepre­stano da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

— Vidite, umetnik to je »sumnjivo lice«, maski­ran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mno­go viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Lju­di ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i za­to ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pra­vu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakri­ven neki treći? I kad bi skinuo masku, u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još i tada ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv, i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko lice. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:

— Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.Vidite, to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna.

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo po­ziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispu­niti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika za­dovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodo­ljiva i nezajažljiva težnja da se iz mraka neposto­janja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje »zauvek«, kr­tom kredom na prolaznoj hartiji?

Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i moz­gova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parčad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pra­vom, izgleda bezuman i sujetan, ima nečeg od ve­likog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mra­vinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga po­sla, mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik »izvan zako­na«, odmetnik u višem smislu reci, osuđen da nat-čovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki viši, nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidlji­vi, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.
Mi stvaramo oblike, kao neka druga priroda, za­ustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u »prirodi« već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim nji­hovim tajanstvenim značenjem, očima budućih na­raštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu lini­ju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko po­reklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više sa­vršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i nje­govo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i la­ko verne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Mož­da se hiljade i hiljade nas »igramo Antihrista«, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje pono­vo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator poinstinktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih sve-tova po kojima ljudsko oko može da se seta sa uži­vanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem do­diru, propada odmah u ambis ništavila.......




PREDELI

Voz juri sremskom ravnicom. Nedelja posle pod­ne. Prituljena svetlost novembarskog dana. Jak ve-tar nad pustim poljima. Gledam kroz prozor vago­na kako suva komuška od kukuruzovine plovi vaz-duhom, nošena jakim jugozapadnim vetrom, izvi­ja se i premeće, diže i spušta, čas slična jedrilici, čas zalutalom galebu mrkih krila.

Evo kako i predeli mogu da varaju, kako se va­ramo gledajući ih:

Vozimo se planinskim krajem istočne Bosne. Vi­soki vrhunci, gole ili šumovite ali uvek strme pa­dine, slikovite klisure uz koje raste priljubljen sa­mac bor, duboki kanjoni nemirnih zelenih i zape-njenih reka. Svuda oštre i iskidane linije seku ili zaklanjaju nebo, a nama se čini da svi ti ispolinski oblici lete, sa hujanjem i upropanj, pravo na nas. Sve je tu oštro i nasrtljivo, sve izgleda izuzetno i značajno, sve izaziva osećanje romantičnog divlje­nja nerazlučno pomešanog sa nečim što liči na strah i nameće misao da su za te predele vezani neobični događaji, neka velika istorijska zbivanja. A u stvari, to je miran i zabačen ni po čemu glasit kraj bez ime­na, koji istorija nije dotakla ili kroz koji je, možda, nekad prošla, hitajući svojim dalekim ciljevima na drugim mestima, a njega ostavljajući neizmenjena u njegovom bezimenom sivom bitisanju i mehanič­kom smenjivanju jednoličnih funkcija biljnog i ži­votinjskog postanka, rasta i dotrajavanja.

Sasvim je drugačije, sasvim protivno od svega to­ga kad se vozimo ovako sremskom ili bačkom rav­nicom. Oči nam zasenjuju samo bezbrojne i beskraj­ne brazde; one se, već prema brzini vožnje, ili šire i sklapaju kao neprestana, ćudljiva igra raznoboj­nih lepeza, levo i desno od nas, ili se pretvaraju u razlivene mrkozelene vode koje strelovito struje ka oštroj liniji u dnu vidika, gde ih očekuje nevidljiv i dubok pad. Jedva naziremo krovove sela utonulih u prevojima i oskudnom poslednjem zelenilu drve­ća, a jedino što se ponekad uzdiže iznad njih, to je zvonik, ali i on izgubljen u jednolikosti mrke rav­nice i sivog neba, neznačajan i po obliku i po svom naporu da se uzvisi. Tu pogled nema na čemu da se zaustavi sve do najdalje crte koja nije više zemlja i iznad koje se stere nebo, i ono jednolično i beskrajno, kao da su i to samo neke ažurne, zlat­ne ili sive oranice za nama nepoznate useve. I ovde se sve kreće i leti, ali bežeći u svim pravcima od nas i sve povijeno i po tlima, kao trava poleguša ili ptica niska leta. Bezoblično i prizemljasto sve što pogledaš, i sve podseća na radni dan, na dugo pusto vreme i običan život. A u stvari, ova ravnica je poprište velikih istorijskih događaja i sudara, od vremena seobe naroda i rimske odbrane carstva, preko vekovnih turskih pohoda i ratovanja, do par­tizanskih »baza« i velikih bitaka u skorašnjem ratu naših naroda protiv fašizma. Tu su ravnicu stalno i nemilosrdno, u svim pravcima, oduvek špartale seobe, bežanije i velike vojske, tu imena salaša, sela i malih gradova često označavaju mesta gde su bi-jene velike bitke i sklapani istorijski mirovni ugo­vori. Ali ovaj predeo ne odaje ništa od toga. Rav­nica je takva: krotka i neugledna, rađa, ćuti i pravi se nevešta, uvek spremna da bude poprište ljudskog rada ili ljudskog razaranja.

Tako, eto, i predeli mogu da obmanu za trenutak čula i misao čovekovu, da jedno pokazuju i govore a drugo budu i znače.

Nedelja posle podne. Voz brekće i striže surom sremskom ravnicom. Kad pogledam proz prozor va­gona, vidim kako vetar jednako nosi suvi list ku­kuruzovine, koji je sada dalek i crn na pozadini si­vog neba, kao zadocnela ptica kojoj ime ne možeš pogoditi.




MOSTOVI

Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova. Oni su važniji od kuća, svetiji, jer opštiji, od hramova. Svačiji i prema svakom jednaki, kori­sni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kom se ukrštava najveći broj ljudskih potreba, istrajniji su od drugih građevina i ne služe ničem što je tajno ili zlo.

Veliki kameniti mostovi, svedoci iščezlih epoha kad se drugojačije živelo, mislilo i gradilo, sivi ili zarudeli od vetra i kiše, često okrzani na oštro re­zanim ćoškovima, a u njihovim sastavcima i nepri-metnim pukotinama raste tanka trava ili se gnezde ptice. Tanki železni mostovi, zategnuti od jedne obale do druge kao žica, što drhte i zvuče od sva­kog voza koji projuri; oni kao da još čekaju svoj poslednji oblik i svoje savršenstvo, a lepota njihovih linija otkriće se potpuno očima naših unuka. Drve­ni mostovi na ulasku u bosanske varošice čije iz-glodane grede poigravaju i zveče pod kopitama seoskih konja kao daščice ksilofona. I najposle, oni sasvim mali mostići u planinama, u stvari jedno jedino oveće drvo ili dva brvna prikovana jedno uz drugo, prebačeni preko nekog gorskog potoka koji bi bez njih bio neprelazan. Po dva puta u godini gorska bujica odnosi, kad nadođe, ta brvna, a se­ljaci, slepo uporni kao mravi, seku, tešu i postav­ljaju nova. Zato se uz te planinske potoke, u zato-kama među stenama, vide često ti bivši mostovi, leže i trunu kao i ostalo drvo naplavljeno tu sluča­jem, ali ta zatesana brvna, osuđena na oganj ili truljenje, izdvajaju se od ostalog nanosa i podseća-ju još uvek na cilj kome su služile.

Svi su oni u suštini jedno i podjednako vredni naše pažnje, jer pokazuju rnesto na kome je čovck naišao na zapreku i nije zastao pred njom, nego je savladao i premostio kako je mogao, prema svom shvatanju, ukusu, i prilikama kojima je bio okru­žen.

I kad mislim na mostove, u sećanju mi iskrsava­ju ne oni preko kojih sam najviše prelazio, nego oni koji su najviše zadržali i zaneli moju pažnju i moj duh.

Pre svega, sarajevski mostovi. Na Miljacki, čije je korito kičma Sarajeva, oni su kao kameniti prš-Ijenovi. Vidim ih jasno i brojim redom. Znam im lukove, pamtim ograde. Među njima je i jedan koji nosi sudbinsko ime jednog mladića, malen ali sta­lan, uvučen u se kao dobra i ću ti j iva tvrđava koja ne zna za predaju ni izdaju. Zatim, mostovi koje sam video na putovanjima, noću iz voza, tanki i beli kao priviđenja. Kameni mostovi u Španiji, za­rasli u bršljan i zamišljeni nad sopstvenom slikom u tamnoj vodi. Drveni mostovi po Švajcarskoj, po­kriveni krovom zbog velikih snegova, liče na dugač­ke ambare i iskićeni su iznutra slikama svetitelja ili čudesnih događaja, kao kapele. Fantastični mo­stovi u Turskoj, postavljeni otprilike, čuveni i odr­žavani sudbinom. Rimski mostovi u južnoj Italiji, od bela kamena, sa kojih je vreme odbilo sve što se moglo odbiti, a pored kojih već stotinu godina vodi neki nov most, ali oni stoje još jednako, kao skeleti na straži.

Tako, svuda na svetu, gde god se moja misao kre­ne ili stane, nailazi na verne i ćutljive mostove kao na večitu i večno nezasićenu ljudsku želju da se poveže, izmiri i spoji sve što iskrsne pred našim duhom, očima i nogama, da ne bude deljenja, pro­tivnosti ni rastanka.

Tako isto u snovima i proizvoljnoj igri mašte. Slušajući najgorču i najlepšu muziku koju sam ika­da čuo, odjednom mi se ukaza kamenit most, pre-sečen po polovini, a izlomljene strane prekinutog luka bolno teže jedna ka drugoj, i poslednjim napo­rom pokazuju jedinu moguću liniju luka koji je nestao. To je vernost i uzvišena nepomirljivost le-pote, koja pored sebe dopušta jednu jedinu moguć­nost: nepostojanje.

Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje —misli, napori, pogledi, osmesi, reci, uzdasi — sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmi-sao. Jer, sve je prelaz, most čiji se krajevi gube u beskonačnosti, a prema kom su svi zemni mostovi samo dečije igračke, bledi simboli. A sva je naša nada s one strane.

Tražeći ono što mi treba, a ni sam ne znam tačno šta, išao sam od čoveka do čoveka, i video sam da svi zajedno imaju manje nego što imam ja koji ništa nemam.

---

Takvi smo mi ljudi, jednom merom merimo reč kad je upućujemo ljudima oko sebe,
a posve drugom kad nas ta ista reč, vraćena, udari u lice. A stvar bi bila u redu,
kad bismo, upućujući reči drugome, imali bar deseti deo one osetljivosti koju
pokazujemo primajući tu istu reč upućenu nama.

---

Ja sam ponekad silazio u ponore za koje ne nalazim imena ni hrabrosti da ih opišem. I patio sam — niko ne zna i ne sluti koliko — pre silaženja, u ponoru, i po izlasku iz njega. Ne znam zašto ni čemu sva ta patnja. Kome treba ovaj bol za koji ne nalazim nikakva objašnjenja? I sve neka je prosto, samo da jednog dana ne ostanem zauvek u nekom od tih ponora.

I. A.

IVO ANDRIĆ O SEBI


Ne spadam među ljude koji ne vole da rade; u očima lijenih ljudi izgledam čak i vrlo vrijedan čovjek. Ne, nisam od onih što gube dane u neradu, ali u mom radu ima jedan težak nedostatak. Ja ne umijem da rasporedim poslove po stepenu njihove važnosti i neću to, izgleda, nikad ni naučiti. Za jedno poslovno pismo ili kratak odgovor na neku nevažnu anketu meni je potreban isti napor, isti utrošak vremena, snage i živaca kao i za pet strana jedne pripovijetke na kojoj radim već mjesecima. Svaki i najmanji događaj odvoji me od onog što je moj glavni posao, jer nemam dovoljno snage i odlučnosti da ostanem kraj njega i da se oduprem onom što je sporedno. Tako se svaki čas dešava da iznevjerim ono što je glavno za ono što je sporedno. Ponekad me grize savjest zbog toga, ali time stvar ne biva ni malo bolja, jer kod ljudi kao što sam ja, griža savjesti ma koliko da je bolna, nije dovoljno uvijek iskrena i duboka, i naročito ne povlači za sobom tvrde odluke i stvarne promjene na bolje. Vidim da to ne valja, ali ponavljam uvijek istu grešku i uvijek se u sebi jedem zbog nje. A škodi mi mnogo sve to zajedno.