Re: Desanka Maksimović

od **Zvončica** Pet Jun 03, 2011 4:04 pm

ŽAO MI JE ČOVEKA

Ni moji preci, ni seljaci moga zavičaja
izdajnici nisu bili.
Stizali su na vreme gde pravda čeka,
gde je domovina zvala;
pa i ja znam vrednost
žrtava i ideala;
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.

Žao mi je čoveka,
ali ako sloboda
i na život moje braće čeka,
ako treba braniti istinu neku
spokojni budite:
neću im reći
da sa bojnog polja uteku.

Nastanu li opšet dani
da ropstvo zapreti našoj grudi,
da zemlja životom moradne da se brani,
neću ni ja nikom svome reći
da kukavički napusti metu,
ali ne treba niko da se čudi
ako zaplačem,
kao sve žene i majke na svetu.

Teško je videti da se lomi mlado granje,
i na zveri iz pećina
da se podižu hajke;
teško je čuti nad oborenim gnezdom
i pisak ptice majke;

a kako mi žao ne bi bilo
čijeg poginulog sina.

Radujem se i kad stado na miru pase,
i kad vetrovi duvaju kuda im je volja,
kad pesmu polja
slobodno šumi trava meka:
pa kako ne bih razumela žrtve
da se sloboda spase:
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.

od **Zvončica** Pet Jun 03, 2011 4:06 pm

SRBIJA JE VELIKA TAJNA

Srbija je velika tajna:

Ne zna dan šta noć kuva,

Niti noć šta zora rađa,

Ne zna grm šta susedni grm sanja

Niti ptica šta se događa

Između granja.

Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,

Niti kukuruz struk sluti

Šta se u susednoj njivi sprema.

Svakog časa sve se menja,

Nijednog kuta ni lista nema

Da nije tajna.

Ko zna šta krije u sebi

I ta nevina rosa sjajna;

Ti seljački poslovni krici

Što se s brda na brdo čuju

Zaveru možda kuju.

Ko će u toj zemlji kada

Znati šta i devojka mlada

U nedrima netaknutim nosi;

Kakvu tešku tajnu

U rukama svojim drži dete;

I starica pogrbljena svaka

Do kakve se uputila mete.

U toj zemlji i vetri

I mirisi,potoci i reke,

I crkvena zvona

Potajno prenose vesti,

Na prvom zavijutku

Gde šuma počinje ona

Ko zna šta možeš sresti.

U toj zemlji ni zečjoj stopi

Neprijatelj verovati ne sme,

Ni tragu volovskih kopita.

Dogovori su možda tajni

I žetelačke pesme

I udari šumskih sekira

I uspavanka uz kolevku skrita.

od **Boni** Pet Jun 03, 2011 6:08 pm

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa ñaka
u jednom danu.
Iste su godine
svi bili roñeni
isti su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su voñeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa ñaka
u jednom danu.
A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u ñačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.
Misli su im bile pune
istih brojki
i po sveskama u školskoj torbi
besmisleno ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskalo se u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.
Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa ñaka
u istom danu.
Dečaka redovi celi
uzeli su se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno,
kao da smrt nije ništa.
Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović - Page 2 Kragujevac_v

Desanka Maksimović - Page 2 Kragujevac_v

od **Veca** Sub Jun 04, 2011 10:17 am

Evo malo njenog toplog glasa...

od **Boni** Sub Sep 10, 2011 9:04 pm

Usamljenikova pesma

Znam, kao nepoznati u luku brod
zalutala je moja duša u ove strane.
Znam da nikome ovdne nisam rod,
da je trebalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glas
koji se jedva iz daljine čuje.
Znam da sam trošni biljke stas,
povijan vetrovima oluje.

Da nisam donela nikakvu novu vest,
da ništa veliko svetu neću reći,
da sve su reči moje samo ispovest,
ljudska, tužna.

Ali niko na zemlji nije kao ja
razumeo božje beskonačno delo,
niko toliko šetao dok mesec sja
ni toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne stvorove
ni prostrana nebeska krila,
niko osluškivao tako nepobidne zakone božije,
samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava,
znala potoka i vetrova smer,
znala o čemu sanja livadska trava
i šta oseća u grmu skrivena zver.

O znam, ostaću sasvim nepoznata
novom vremenu i novome kraju,
ali mene poznaju sva nebeska blaga
oblaci i bube i šume mene znaju.

Potomstvu svome ispričaće laste
da sam proleće pesmom predskazivala
i da sam uvek kad suton poraste
na usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora razneti
i u sva jezera neznana,
ptice će moju pesmu s mladog bora pevati
kad mene ne bude jednoga dana.

od **Zvončica** Uto Sep 27, 2011 2:09 pm

Balkanac

Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.
Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.

Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.

Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

Sve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.

Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašuski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.

od **Veca** Pon Okt 10, 2011 9:38 am

Kome da se tužim

Kome da se tužim
što se razgrađuju neba porte,
što je obijena mesečeva škrinja,
što se duga pojavljuje gola,
bez ijednoga od sedam velova,
što ljubav biva bez snova i bola;
kome na svetu
da se tužim što će se stajati kraj groba
s mislima kao u hemijskom kabinetu?

Da li vama što nam se pred razdanje
u nemirne snove vraćate,
vama koji ste sve zaboravili,
a gledate nas kao da sve znate,
da li vama prvim susedima jave;
da li vama da se tužim
koji dolazite iz tajne i trave?

Da li tebi, budući naučniče,
što ćeš operisati snove i zagonetke
i otvarati nožem nedra priče,
skidati krila leptirici čuda;
da li tebi koji ćeš mirnije no plevu
razvejati poslednju čašicu zabluda?

Kome da se tužim što nestaju bajke?
Da li tebi, rođena iz inkubatora,
buduća pesnikinjo, čukununučice,
što nećeš znati da zore
svadbeni let su vodenoga cveta,
što ćeš svesti rosu na formulu vode,
i nebo julsko na formulu vazduha,
što nećeš znati da su mesečine
sestre sa reke zelenoga duha?

Kome da se tužim?

od **Femme** Pet Jan 27, 2012 7:52 pm

U zimski dan

Celoga je dana sneg lagano pado
kao s vocki cvet,
o, kako veceras, o kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz svetove snezne
kao leptir lak,
i nekome htela reci reci nezne,
tople, lepe, nove kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado,
umoran i gust.
Veceras bih nekog ugledala rado
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji slecu
pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doci nece
neko koga cekas a spusta se mrak.

od **Zvončica** Čet Mar 08, 2012 2:33 am

ЖЕНА

Срце ми је милости извор;
моје речи се уз ране превијају
као листови лековитог биља,
кораци ми умеју да воде
и оне што лутају без циља.

Мене привлаче очи несрећника
и чела самоубица
несаницом испијена.
Са мог чита се лица
да сам десет пута сестра
па једном жена.

Не бих могла волети без туге.
Рођена сам да на крилу њишем
болове чије док их не ублажим,
рођена над чијим сновима
немирним да уплашено дишем.

Не бих могла волети без туге
ни радосна привити на недра.
Не бих могла пружити руку
оном ком лака су јутра,
а узглавља ведра.

Рођена сам да живим за другог.
Прелива се самилост срцу преко рубова.
На дланима ми пише да умеју да видају,
у очима да умеју да греју,
на уснама да горчину скидају.

od **Zvončica** Uto Mar 13, 2012 12:20 am

GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao da čuje kako je život
kratak a nije veseo.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao da čuju kako u
glasu nečijem ima suza.
Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole i meni je žao da
noćas čuju da je ljubav u srcu
nečijem tužna.
Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao da nas čuju
zvezde pa da im zbog nas
teško bude

od **Khallu** Sre Maj 16, 2012 7:57 pm

Na današnji dan rodjena je velika pesnikinja Desanka Maksimović

PROLEĆNA PESMA

Osecam veceras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kao srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako cezne za svim sto bi zivot mog’o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo;
tako su velike ceznje mu i nade.
Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.
Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni’,
da bih srce mogla poklanajti svima
i da opet mnogo ostane ga meni.

od **Zvončica** Uto Jul 31, 2012 3:31 am

od **Boni** Sub Jan 12, 2013 8:17 pm

Odgovor

Pobrala sam spokojno reci tvoje plahe i pune nekakvog bola,jer znam, neces otici u monahe,kao sto zbog neceg kaza.
O, veruj mi, bice i drugih staza kojima ces pobeci od mene ti. Pomisli samo kako mene nije ni bilo,kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo,samo da bih umela biti san tvoj o meni,tvoj san koji me je gorko boleo.
Ili, poveruj jednog dana kako mi dusa smeta da imam duse,kako mi srce smeta da te volim celog srca sve do toplog dna. Pomisli kako sam ja satkana od nadopunjavanja zivota snom. Pomisli sve sto ti je uteha.
Poveruj kako sam ja kriva sto u meni,jos pre rodjenja,pre detinjstva,i pre mladosti,gori bolna i ziva strast da svoje i tudje radosti pretvaram u bol. Ili, pomisli da je i moglo biti sve za cim tvoja pesma zali,bilo bi tek za dah casa,pa vecnost celu opet ne bi znali jedno o drugom;u nepovrat i nista ipak bi moralo sve da utalasa.
Pomisli, izgubicemo se u noc,kao pesme tvoje odjek tuzni u moj kraj; i znaj, i san i covek,i bol i sreca prolazna da je;i da nista nema toliku moc da vecno traje.
Ili, kada gorku ovu od mene dobijes vest,pomisli da je isti ceo svet,i bolnu o meni svest uzberi kao otrovan cveti i baci je na drum. I pomisli ponovo kako mene nije ni bilo,kako sam ja samu sebe izumela samo da bi me ti voleo,samo da bih umela biti san tvoj o meni,tvoj san koji me je gorko boleo.

Desanka Maksimović - Page 2 Desa

od **Boni** Sub Feb 01, 2014 4:08 pm

Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu... Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze, nasmeju, zabole. Ponekad namerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi. Pa se naprezemo da cujemo onaj letnji povetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se, drzeci svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda. Ali, umesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vreme i mnoge vode protekle...

od Sponsored content