Herman Hese

od **Shade** Pet Mar 04, 2011 2:25 pm

Herman Hese (1877-1962), nemački književnik, od 1923. švajcarski državljanin,
1946. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

The Nobel Prize in Literature 1946
"for his inspired writings which, while growing in boldness and penetration, exemplify the classical humanitarian ideals and high qualities of style"

Hese je gradjanin sveta i vizionar budućnosti, neophodan svakom pojedincu koji oseća potrebu za radikalnim menjanjem svojih nazora, svoje ličnosti i načina života. Piše jednostavno i nadahnuto, iskreno i poetično. Hese lako i brzo osvaja čitaoce svojom neposrednošću, istinitosću, magičnim prizvukom svojih rečenica i mudrim porukama svog ogromnog životnog iskustva.

Odlučivši u dobi od 13 godina da bude "pesnik ili ništa",Hesse je u početku pisao romantične pesme i priče.
1896, njegova pesma „Madona" pojavila se u jednom Bečkom časopisu.
1899. godine izdao je knjigu pesama „Romantične pesme" i knjigu sa kratkim pričama "Sat posle ponoći".
Obe su prošle finansijski katastrofalno.
1903.godine ugledni izdavač Semjuel Fišer objavio je prvi Heseov roman "Peter Kamencid",i od tada je Hese mogao da živi kao slobodan umetnik.
Nakon što je s prvim romanom stekao slavu, oženio se sa Marijom Bernouli i naselio se kraj jezera Konstanca. Sa njom je imao tri sina. Ovde je napisao roman, „Ispod točka", koji je objavljen 1906. godine. A potom se opet posvetio pesmama i kratkim pričama.
1907. “S ove strane”, pripovetke, pojavljuju se kod S. Fišera, Berlin. Hese gradi i useljava se u sopstvenu kuću.
“Na Erlenlou” u Gajenhofenu.
1908. “Susedi”, pripovetke, pojavljuju se kod S. Fišera, Berlin.
Početkom 20. veka svet je ponovo otkrio dela Artura Šopenhauera, za koja se zainteresovao i Hese. Počeo je da otkriva budizam i teozofiju, te obnovio svoju staru želju da poseti Indiju. Ovo je period u kojem se udaraju temelji jednog od njegovih najboljih romana, „Sidarta", koji će, doduše, izaći tek 1922. godine.
1910. godine izdaje treći roman, „Gertruda", za koji će sam kasnije tvrditi da predstavlja njegov umetnički „pobačaj".
1911. “Uzgred”, pesme, pojavljuju se kod Georga Milera, Minhen. Putovanje u Indiju sa prijateljem slikarem Hansom Šturcenegerom.
1912. “Stramputice”, pripovetke, objavljene kod S. Fišera, Berlin. Hese napušta Nemačku i sa porodicom se preseljava u Bern (Švajcarska) u nekadašnju kuću prijatelja slikara Alberta Veltija.
1913. “Iz Indije”, zabeleške s puta po Indiji pojavljuju se kod S. Fišera, Berlin.
1914. “Roshalde”, roman, pojavljuje se kod S. Fišera, Berlin. Početkom rata Hese se prijavljuje kao dobrovoljac, ali biva odbijen zbog nesposobnosti i dodeljen Nemačkom poslanstvu u Bernu, gde u službi “Nemačkog staranja o zarobljenicima” snabdeva lektirom stotine hiljada ratnih zarobljenika i interniraca u Francuskoj, Engleskoj, Rusiji i Italiji, izdaje i rediguje zarobljeničke časopise (npr. “Nemačke internirske novine”) i osniva svoje izdavačko preduzeće za ratne zarobljenike (“Izdavačka kuća književne centrale za nemačke ratne zarobljenike”) u kome se od 1918. do 1922. pojavljuju 22 sveščice.

3. novembra 1914. godine napisao je esej „O prijatelji, ne tim tonom", u kojem traži od nemačkih intelektualaca da ne srljaju u nacionalizam. Bio je ubeđeni pacifista. Nemačka štampa ga je oštro napala, velika većina prijatelja se distancirala od njega, a preteća pisma su postala svakodnevna pojava.

Usled novonastalih nevolja, kao i problema u braku, Hese je počeo da odlazi na psihoterapiju kod J.B. Langa, učenika Karla Gustava Junga, da bi kasnije lično upoznao i samog Junga. Jungovo učenje ostavilo je dubok utisak na Hesea, i za tri nedelje, u periodu septembar-oktobar 1917. godine piše „Demijana". Roman će objaviti tek po završetku rata, 1919. godine i to pod pseudonimom Emil Sinkler. Inače, Jungova ideja o dualnosti ljudske prirode, njegov sistem introvertnosti i ektrovertnosti, kolektivnog nesvesnog i sistem simbola, ubuduće će obeležiti Heseovo stvaralaštvo. Ove godine objavio je i zbirku kratkih priči „Čudne vesti sa Druge Zvezde".

Iste godine, nakon što mu se žena oporavila od nekoliko nervnih slomova, Hese se razvodi. Preselio se u grad Montanjola, gde je započeo sa slikanjem.
1922. godine objavio je svoje remek-delo „Sidarta", koje se bavi Budinom mladošću i emigrirao u Švajcarsku, čije državljanstvo je dobio 1923. godine.

1924. godine oženio se pevačicom Rut Venger. Ovaj brak od početka nije funkcionisao i brzo se raspada, a Hese piše možda svoje najbolje delo - „Stepski vuk", objavljeno 1927. godine. U ovom delu se bavi duhovnom samo-realizacijom pojedinca.

Ubrzo nakon uspeha sa ovim romanom, Hese se odriče osamljenosti i ženi se jevrejkom Ninon Dolbin Auslender, sa kojom ostaje do kraja života.
1930. godine izlazi roman „Narcis i Zlatousti". U njemu je suprostavio intelektualnog asketu, koji se zadovoljava ustanovljenom religijom, i umetničku, senzualnu potragu za ličnim samoostvarenjem. 1932. godine izašlo je „Putovanje na istok", a godinu dana ranije započeo je sa radom na svom poslednjem romanu „Igra staklenih perli".

od **Shade** Pet Mar 04, 2011 2:26 pm

Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke.
Još od 1910. godine kada je počeo sa pisanjem recenzija knjiga, Hese je podržavao i pomagao brojne jevrejske autore, ali kada je napisao članak za „Frankfurter Zeitung", Hesea su optužili da podržava nacizam. Ipak, do kraja 1930-tih, nemačke novine su prestale da objavljuju njegove tekstove, da bi na kraju njegova dela bila potpuno zabranjena.
1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenih perli", za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Hese se ponovo bavi dualnošću ljudske prirode, misaonog i aktivnog života, a ovoga puta u centru zbivanja se nalazi neverovatno nadareni intelektualac. Inače, primetno je da je glavni lik u svim Heseovim romanima osoba po mnogo čemu slična svom autoru, i to ne samo duhovno, misaono i iskustveno, već i po životnom dobu. Neki sugerišu kako u njegovim romanima sam Hese govori iz različitih likova, što je, zapravo, posledica njegovog istraživanja ljudske prirode i potrebe da sukobi njene različite strane, kako bi ih razjasnio i sebi i drugima. On sebe secira i različite aspekte svoga bića suprostavlja kako bi pronašao svoju suštinu.

1946. godine objavio je esej „Ako se rat nastavi...". Inače, po završetku Drugog svetskog rata, Heseova produktivnost je značajno opala. Ponovo se vratio pisanju pesama i kratkih priči i više nije objavio ni jedan roman.
Umro je 9. avgusta 1962. godine.
Njegova popularnost se obnavlja krajem 1960-tih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje. Potraga za ličnim prosvetljenjem, što je Heseova preokupacija, posebno u romanima „Sidarta", „Putovanje na istok" i „Narcis i Zlatousti", poklapala se sa idealom hipika. Takođe, „Magični teatar", scena iz „Stepskog vuka", interpretirana je u nekom obliku psihodelije pobuđene drogama.

Dragan Matić

od **Shade** Pet Mar 04, 2011 2:27 pm

U najvažnijoj sceni sna,u sekvenci bezobzirnog ratnog hira
(gde delo opet dobija posebnu mitsku snagu),sažeta je sva besmislenost rata.
Tu se ubijanje nameće i sprovodi tako da njegov izvršilac nikad ne gubi sa lica
tobožnju masku čedno-ciničke bezazlenosti, a njegov pokolj deluje kao jedina moguća apstraktna projekcija samoodbrane u njenom preventivnom postupku.
Sva histerija rušenja i uništenja dovedena je do apsurda specifičnim postupkom neposredne identifikacije počinioca sa pokoljem kao automatskim i mehaničkim reagovanjem koje se samo po sebi razume.Taj cinično-apsurdan način na koji Hari sudeluje u pokolju pokazuje svu besmislenost i mehaničku slepoću ratovanja i uništavanja,slepu stihiju rušilačke strasti uopšte,te tako posredno,ne deklarativno,deluje humano.
To je moderan postupak kreacije humanizma:ne uzima se stvar sa strane,posmatrački,spolja,tj.deskriptivno iz središta posmatrača,već u identifikaciji sa počiniocem,te tako,kroz prividnu identičnost sa antihumanim,samo to antihumano dovodi se do totalnog apsurda prirodnim razvijanjem u svim aspektima koji su mu imanentni i dostupni jedino iz njegovog sopstvenog jezgra.
Time je potpuno negiran klasičan postupak“prethodnog“ gađenja i užasavanja koje stvara nepremostivu distancu do antihumanog i daje ga u verziji sa njegove antipodne posmatračke tačke,ne u neposrednom zračenju iz njegovog sopstvenog središta.

Tako se u haotičnom razmahu i histeričnoj bujici „bezazlenog“ubijanja i pravljenjem ubilačkih zaseda svemu i svakome sa obe strane velikog druma života,kojim svako mora da prođe,ulazi u srž ratnog haosa kao oličenog apsurda,kao oživljenog prepotopskog robot-čudovišta čija je besmislenost,automatizovana zaslepljenost ubijanja smrtonosnija od njegovih ubilačkih hitaca.

Predgovor koji je napisao Zoran Gluščević za roman
"Stepski vuk"

od **Shade** Pet Mar 04, 2011 2:28 pm

Ja stepski vuk jurim i jurim
zavejanim svetom surim,
sa breze gavran tu i tamo prhne
al' nigde zeca nigde srne!
A ja srne toliko volim,
da mi je da sad sretnem koju!
Ničega lepšeg no kad je skolim
i pokažem joj čeljust svoju.
Tako bih dobar sa njom bio,
sav bih se zario u njen nežan but,
svetlu joj krv bih pio,pio,
pa zavijajući produžio put.
Bar da je negde kakav mali
zec,da me slatkim mesom zgreje!-
Ah,zar uteklo od mene sve je
što život može malo da razgali?
Odavno mi je umrla ženka,
olinjao i sed mi je rep,
a ja jurim kroz noć kao senka,
jurim i sanjam,poluslep,
kako srne i zečeve vijam,
slušam gde vetar granjem zavija,
snegom tolim suvoga grla plam
i nosim dušu da je djavolu dam.

Stepski vuk
stihove prepevao Branimir Živojinović

od **Khallu** Pet Mar 04, 2011 2:29 pm

OPLJAČKANA MLADOST

Stavi mi svoju glavu na rame, jadna moja muzo! Na tvom lijepom čelu vidim te ovlašne sjetne crte, pri povijanju tvog vrata taj umorni, bolesni pokret a i vidim tu nježnu igru tvojih žila jasnih, bijelih sljepoočnica.
Hodi, plači samo! To je jesen, to je posljednja drhtava opomena nezadrživog odlaska mladosti. I ti je možeš u mojim očima pročitati, ona stoji napisana na mom čelu i na mojim rukama, dublje no na tvojim, i u meni uzvikuje to mučno, jecajuće osjećanje bola: suviše je rano, suviše je rano!
Hodi, plači samo! Još nismo na kraju, ako još možemo dalje da plačemo. Mi ćemo nad tim suzama i tom žalošću bdjeti svom ljubomornom brigom naše ljubavi. Možda iza tih suza stoji naše blago, naša poezija, naša pjesma, na koju čekamo.
Prošla su kao ruža crvena naša vremena ljubavi, ali ona nas sa toliko nježnih niti još dodiruju. Pusti im njihovo lijepo prolaženje. Želimo da im doviknemo imenima od milošte i pjesmama, želimo da zadržimo njihove svijetle uspomene kao strašljive, ljubljene goste nježnošću i njegom. Ne želimo više da govorimo o tome koliko proljeća smo mi sami prelistali, ja i ti. Želimo da mislimo: Tako je moralo biti i ne želimo prestati da se kitimo i da čekamo na našu pjesmu.
Naša pjesma! Znaš li koliko smo sanjali o njoj u ono prvo vrijeme naše ljubavi? To je bilo u manastiru, u onoj veličanstvenoj crkvici sa fontanom gdje se zvuk vode koja je padala tako nježno preplitao sa manastirskom ćutljivošću gotskih hodnika. Sjećaš li se? Pa one večeri…mjesečinom obasjane večeri, one pozne jeseni koja je tako mekim i začaranim snom ležala na manastirskim krovovima i na ogoljelom vrtu i nad mirisnim i svježim brdima!
Vjetar je prolazio kroz kameno prozorsko cvijeće i dobijao zvuk u crnim ukrštenim sudovima, mjesečina je prelazila preko širokih simsova i bijelog poda oratorijuma. A ja sam u skrivenoj prozorskoj niši pričao svom prijatelju Vilhelmu o dalekom mračnom vremenu kada su manastiri i velike kuće božje rasli iz zemlje, i o osnivačima, vitezovima, graditeljima i sveštenicima čiji su nadgrobni spomenici ukrašeni slikama čudno i avetinjski ležali dolje u manastirskim hodnicima na bijeloj mjesečini. Onda sam imao više prijatelja, među kojima mi je Vilhelm bio omiljeni. Ti si ga često viđala sa mnom, naročito za vrijeme takvih mjesečinom obasjanih noći, a takođe i druge; vitke oduševljene dječake slične meni. Nemoj pitati gdje su oni i šta je bilo od našeg prijateljstva! I sada imam prijatelja, dva, tri – među njima nema ni jednog od ondašnjih. Ali ti si još tu i još me voliš, i prije ili kasnije, kada ne bude ni jednog čovjeka da sa mnom govori o mojoj mladosti, ti ćeš još uvijek biti kraj mene i ponekad me moliti da govorim o prošlim, ljepšim vremenima.
Onda ćemo misliti i na ovo danas i to tužno danas će nam izgledati čudno daleko i milo kao neka daleka mala mladost. I možda će se onda, iz toga, davno postalog, uspomenom obasjanog danas, uzdići naša pjesma!
Pjesma bi onda bila meka, mirisna slika puna čarolije i duše. Iz njene bi se osnove tamnoga tona sa lebdećim konturama pojavljivali naši likovi, mekani kao san, kao pjesnik bez sna, bodra čela, naslonjena na vrelu ruku, a na njegovo rame naslonjena lijepa, umorna plava glava njegove drage na koljenima. I od mog života bez počinka ostala bi samo ta jedna nježna slika; dugo poslije moje smrti bi je još kasno rođeni prijatelji posmatrali i voljeli. “Jadni pjesnik!” – govorili bi i zavidjeli bi jadnom pjesniku zbog njegove jedine i besmrtne slike i njegove plave, klečeće muze.
Opet se smiješ? Poljubi me, plava muzo moja! Poljubi me i oprosti i meni i sebi u ime naše pjesme za svu nevolju i svu pljačku mladosti koju smo jedno drugom počinili.”

Herman Hese

od **Khallu** Pet Mar 04, 2011 2:30 pm

TAJANSTVENA

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je nada
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

Herman Hese

od **Shade** Pet Mar 04, 2011 2:30 pm

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje. To su znali i o tome nas učili Indijci, grčki filozofi i Hrist, i posle njih hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Mozete da se slozite s Hristom ili s Platonom, sa Šilerom ili Spinozom: svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas čini srećnim već samo ljubav. Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

"Umetnost dokolice"

od **Khallu** Pet Mar 04, 2011 2:31 pm

SREĆAN JE KO UMIJE DA VOLI

Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gdje treba tražiti prave izvore radosti i smisla.

Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voljeti sve, da je sposobnost da osjećamo ono što daje vrijednost i i ljepotu našem postojanju. Gdje god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od emocija.

Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Ljepota nije ništa, vidio sam lijepe muškarce i lijepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj ljepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako osjeća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je njegovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvijek bila tamo gdje je neko umio da voli i živio za svoja osjećanja; ako ih je njegovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Ljepota ne pruža radost onome ko je posjeduje, već onome ko umije da je voli i da joj se divi.

Herman Hese

od **Khallu** Pet Mar 04, 2011 2:32 pm

PRIČA O JEDNOM LJUBAVNIKU

Bio je jedan ljubavnik koji je volio bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu i mislio je da će sagorjeti od ljubavi. Svijet za njega nije postojao, on nije više vidio plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bijedan. Ali je njegova ljubav rasla, i on je puno radije volio umrijeti i propasti, nego se odreći posjedovanja lijepe žene koju je volio. Tada osjeti kako je njegova ljubav sagorjela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lijepa žena joj se morala pokoriti, i došla je, i on je stajao raširenih ruku kako bi je privukao sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmijenila, i on s grozom osjeti i spazi kako je privukao k sebi cio izgubljeni svijet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, svježe i divno, dolazilo ususret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umjesto da dobije samo jednu ženu, imao je cijeli svijet na srcu, i svaka zvijezda na nebu plamtjela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu. On je volio, i pri tom je našao sebe samog.

Većina njih, voli da bi pri tom izgubila sebe.

Herman Hese

od **Shade** Pet Mar 04, 2011 2:32 pm

Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršeno učenje
koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. To uopšte i ne treba prijatelju,
da čeznem za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga.
Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se.

Igra staklenih perli

od **Shade** Pet Mar 04, 2011 2:33 pm

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas, udaljenom ulicom prolaze kola.

A sna nema.

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš.

Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe…

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.

Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga sto je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

Besane noći

od **Shade** Ned Mar 06, 2011 5:03 pm

Imao bih da pričam o mnogo čemu lepom, nežnom i vrednom ljubavi iz moga
detinjstva, o svojoj zakriljenosti kraj oca i matere, o detinjskoj
ljubavi i prilično razigranom živovanju u blagoj, dragoj, svetloj
okolini. Ali mene zanimaju samo oni koraci koje sam učinio u svom
životu da bih dopro do sebe samoga. Sve lepe tačke gde sam se odmarao,
sva srećna ostrva i rajeve, čija mi draž nije ostala nepoznata,
ostavljam da počivaju u sjaju daljine, i ne žudim da još jednom stupim
u njih.

I zato govorim, dok se još zadržavam na svom dečaštvu,
samo o onome novom što mi se dogodilo, što me je teralo napred, što me
je otkidalo od ranijeg.

Ti podstreci dolazili su uvek iz "drugog
sveta", i uvek su donosili sa sobom strah, prisiljavanje i nečistu
savest, uvek su bili prevratnički i dovodili u opasnost mir, u kome bih
bio rado ostao da prebivam.

Nastupile su godine kada sam morao
nanovo da otkrijem da u meni samom živi neki pranagon, koji je u
dopuštenom i svetlom svetu morao nikom poniknuti i sakrivati se. Kao
svakog čoveka, tako je i mene osećanje čulnosti koje se lagano budi,
spopadalo kao neprijatelj i razarač, kao nešto zabranjeno, kao
zavođenje i greh. Ono što je moja radoznalost tražila, što mi je
stvaralo snove, radost i strah, velika tajna puberteta, to nije nimalo
dolikovalo brižljivo negovanom blaženstvu moga dečjeg spokojstva. Činio
sam kao svi ostali. Vodio sam dvostruki život deteta koje više nije
dete. Moja svest živela je u onom što me je okruživalo i što je bilo
dopušteno, moja svest je poricala novi svet koji se pojavljivao na
obzorju. Ali sam pored toga živeo u snovima, nagonima, željama podzemne
vrste, preko čega je onaj svestan život gradio sebi sve bojažljivije
mostove, jer se detinji svet u meni rušio. Kao gotovo svi roditelji,
tako ni moji nisu pritekli u pomoć životnim nagonima koji su se budili,
ali o kojima se nije govorilo. Oni su samo s neiscrpnom brižljivošću
pomagali moje beznadežne pokušaje da se oporekne stvarnost, i da se i
dalje ostane u detinjem svetu, koji je postajao sve nestvarniji i
lažljiviji. Ne znam da li u tome roditelji mogu učiniti mnogo, ne
prebacujem svojima ništa. To je bila moja lična stvar — da iziđem sa
sobom na kraj i da nađem svoj put; i ja sam svoju stvar izveo rđavo,
kao većina lepo vaspitane dece.

Svaki čovek preživljuje tu
teškoću. Za prosečnoga je to ona tačka u životu kad zahtev za vlastitim
životom dolazi u najoštriji sukob sa okolnim svetom, kad put unapred
mora da se izvojuje u najgorčoj borbi. Umiranje i ponovno rađanje, što
je naša sudbina, mnogi doživljuju samo jedanput u životu, prilikom
raspadanja i laganog rušenja detinjstva, kad sve što smo zavoleli hoće
da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samoću i smrtnu
hladnoću vasione. I mnogi i mnogi nasuču se zauvek na ovaj sprud, i
celog svog života privežu se bolno za ono što je u nepovrat prošlo, za
san o izgubljenom raju, koji je najgrđi i najubitačniji od svih snova.

Razbojnik

od **Shade** Uto Mar 15, 2011 12:33 pm

POGREŠNO SHVAĆENI PESNIK
(Odgovor u jednoj anketi)

Ne ljutite se što na vaše pitanje o pogrešno shvaćenom pesniku neću odgovoriti direktno.Naprezao sam se izvesno vreme ali, kako je moje sećanje rđavo, potrebna imena mi ne padoše na pamet. Prizivao sam prošlost, misleći na pesnike ranijih vremena, na one koji su u svom vremenu bili krivo shvaćeni a to su još i dan-danas,
na Žan Pola, Brentana, Arnima, ovoga i onoga, a potom sam iznenada primetio da drugih pesnika, krivo shvaćenih, uopšte i nema.
Pesnik, ta već sama po sebi sumnjiva pojava, ima, čini se, u okviru ljudske gomile izrazitu sudbinu da bude pogrešno shvaćen. Čini se da je to njegova istinska i glavna misija. Naravno da se to ne odvija uvek u gruboj formi usamIjeničke askeze u nezagrejanim potkrovljima ili u ne manje omiljenoj formi ludila. Ima pesnika čija se pogrešna shvaćenost sastoji u tome što nisu čitani. Takvi su danas svi veliki nemački
pesnici. Neki imaju sreću da im knjige dožive desetine i stotine izdanja, što ne znači da su time manje pogrešno shvaćeni. Ne postaji, naime, istinsko priznanje, opšte priznavanje poeta od strane normalnih ljudi — to je samo fikcija književnih
istoričara. Pesnikova misija, suština, sastoji se u prepoznavanju ljudi u njihovoj slučajnosti i menjanju, u postavljanju njihovog sna o čovečanstvu i poimanja sudbine čoveka na mesto slučajnog čovečanstva. Tako je činio Dante, tako je činio Gete, tako je činio Helderlin; tako čini svaki pesnik, želeo on to ili ne, znao ili ne. Pesnik koji, gubeći naivnost, postaje svestan suštine svog dela, ima stoga samo dva izlaza iz neizdržive situacije: tragični kraj, napuštanje ljudskog, ili bekstvo u humor. Svi veliki pesnici išli su i jednom od ove dve staze: treća ne postoji.
Duboka je i tragična ludost našeg, ljudskog bitisanja to što je čovečanstvu uopšte i potreban pesnik: ono ga čak voli i ceni, najčešće precenjuje, ali, čini se, ono ipak nikada ne razume pesnike, ne sledi njihov poziv i ne usuđuje se da ozbiljno prihvati njihova dela. Ako bi čovečanstvo bilo bez pesnika, igra života bi izgubila i najveću draž. Ali, ako bi čovečanstvo ozbiljno shvatilo svoje pesnike i sledilo ih, izgubilo bi ravnotežu i propalo. Potrebno je mnogo ozbiljnosti, mnogo plitkog idealizma, morala i gluposti l da bi se održala egzistencija čovečanstva i gurao njegov dalji opstanak. Pesnici se stoga moraju uvek pogrešno shvatati, takođe i oni najpoznatiji i najomiljeniji: stalno mora neko i od stvaralaca da oduzme sebi život i neki Helderlm da postane umobolnik.
Postoji mnogo pesnika kojih nema. Mnogo je i pesnika koji u sebi sadrže samo kap, samo jednu od deset strofa. Ali, svi oni, bez obzira da li svet poštuje njihovu slavu ili smrt od gladi, pogrešno su shvaćeni i moraju to ostati.
(1926)

od **Femme** Uto Mar 15, 2011 7:44 pm

"Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušam proživeti ono što je samo od
sebe htelo da izbije iz mene. Zašto je to bilo tako teško?
Često sam pokušavao da naslikam snažan Ijubavni lik svoga sna. Ali mi nije
nikad polazilo za rukom. Da mi je to pošlo za rukom, ja bih tu sliku poslao
Demijanu. Gde je on bio? To nisam znao. Znao sam samo da sam s njim povezan.
Kada ću ga ponovo videti?
Prijatan mir onih nedelja i meseci iz vremena Beatričina davno je prošao.
Tada sam zamišljao da sam dostigao jedno ostrvo i da sam našao mir. Ali tako
je to uvek bilo tek što bi mi jedno stanje omililo, tek što bi mi neki san
prijao, odmah bi svenuo i iščileo. Uzaludne su bile žalopojke! Ziveo sam sad
u vatri neutoljene čežnje, napregnutog iščekivanja, što me je često činilo
potpuno divljim i izbezumljenim. Sliku moje usnule dragane viđao sam pred
sobom često još jasnije nego da je živa, mnogo jasnije negoli svoju rođenu
ruku, govorio sam s njom, plakao pred njome, preklinjao je. Nazivao sam je
majkom, i klečao pred njom u suzama, nazivao sam je draganom i naslućivao
sam njen vreo poljubac koji utoljava sve želje, nazivao sam je đavolom i
bludnicom, vampirom i ubicom. Ona me je mamila ka najnežnijim Ijubavnim
snovima i ka raspusnim bestidnostima, ništa joj nije bilo odveć dobro i
dragoceno, ništa odveć zlo i nisko.
Celu tu zimu proživeo sam u unutrašnjoj buri, koju mogu teško da opišem. Bio
sam odavna svikao na samoću, ona me nije pritiskivala, živeo sam s
Demijanom, s kopcem, sa slikom velike prilike iz moga sna, koja je bila moja
sudba i moja dragana. A bilo je dovoljno da se u tome živi, jer je to
otvaralo vidike ka velikome i prostranome, i sve je nagoveštavalo Abraksasa.
Ali, nijedan od tih snova, nijedna od mojih misli nije me slušala, nijednu
nisam mogao prizvati, nijednoj nisam mogao po svom nahođenju da dam njenu
boju. One su dolazile i odnosile me, one su moj život vodile.
Stoga sam spolja bio zaštićen. Od Ijudi se nisam plašio, to su i moji
drugovi iskusili, i ukazivali su mi pritaje
no poštovanje, usled čega sain se često smešio. Kad sam hteo, mogao sam
većinu njih vrlo dobro da prozrem i da ih time pokatkad zaprepastim. Samo
sam to hteo retko kad, ili nikad. Uvek sam bio zauzet sobom, uvek sa samim
sobom. I najčežnjivije sam žudeo da i ja najzad jednom proživim nešto, da
nešto iz sebe dam van, u svet, da siupim s njim u dodir i borbu. Poneki put,
kad bih uveče jurio kroz ulice, i ne bih mogao od nekog nemira da se vratim
kući do ponoći, poneki put bih tada pomislio da upravo sada moram da sretnem
svoju draganu, da će ona proći na obližnjem uglu, da će me doviknuti sa
obližnjeg prozora. Poneki put mi se činilo sve to nesnosno mučno, i bio sam
spreman da oduzmem jednom sebi život.
U to vreme našao sam jedno neobično utočište >slučajno<, kako se to kaže.
Ali ne postoje takvi slučajevi. Ako čovek koji nešto nužno traži, nađe to,
što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj, nego on sam, njegova rođena
žudnja i moranje odvode ga tamo."

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednoga puta,
nagoveštavanje jedne staze. Nijedan čovek nije nikad bio potpuno on sam, ali
svaki teži da to postane,poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume.
Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rodjenja, sluz i ljušturu
jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje
gušter, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba. Ali svako je hitac
prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi
mi potičemo iz istog ždrela ali svako, kao pokušaj i hitac iz dubina, teži
svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas
može da protumači samo sebe samog.

Ne smem sebe nazvati čovekom koji je došao do saznanja. Bio sam tragalac,
i još sam to, ali ne tragam više po zvezdama i po knjigama, počinjem da
osluškujem ona učenja kojima šumori krv u meni. Moja povest nije prijatna,
nije slatka i skladna kao izmišljene priče, ima ukus besmisla i pometnje, ludila
i sna kao i život svih onih ljudi koji više ne žele da se obmanjuju.

Demijan

od **Shade** Pet Mar 18, 2011 5:02 pm

...imamo u duši i sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama.
Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali, svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

od **Shade** Sre Mar 23, 2011 3:19 pm

"Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je bila sudbina, i
može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko. Nailazilo se već na tolike ljude koji
su u sebi imali mnogo šta pseće, lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga
naročitih teškoća. Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno pored
drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i kod mnogih ljudi
koji su doterali daleko i kojima zavide pre su postigli uspeh lisica i majmun negoli sam
čovek. To je svima poznato. Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli
uporedo, još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom
neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a kada se dvojica u
jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako
ima svoj udes, i ničiji nije lak."

'Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu, i
mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo
nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i
on je osiromašio i postao bedan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je mnogo ranije hteo
da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo. Tada on
oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila
je i privlačila, i lepa žena je morala joj se povinovati, i došla je i on je stajao raširenih
ruku da bi je privukao sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila,
i on sa grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao
pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i
divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije
jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i
rasipala veselost kroz njegovu dušu-on je voleo i pri tome našao sebe samog. Većina
njih pak vole da bi pri tome sebe izgubili."

od **Shade** Sre Mar 23, 2011 3:20 pm

''Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje nego ikada, te se zato
ubijaju u gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo
jedanput. Da mi nismo još nesto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se
može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne
bi imalo smisla pripovedati priče. Ali, svaki čovek nije on sam, nego je on jedinstvena,
sasvim osobita, u svakom slučaju vazna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta
ukrštaju samo jedanput na taj nacin, i nikad vise.

Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god
živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je
otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna šta je čovek. Mnogi to osećaju i stoga umiru lakše. Život svakog
čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze.
Nijedan čovek nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane; poneko potmulo,
poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga
rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, vec ostaje
zaba, ostaje guster, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba.

Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku. Svima nama je zajedničko poreklo, majke
naše, svi mi potičemo iz istog ždrela; ali svako kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj
vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako kao pokušaj i hitac iz
dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi. Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas
može da protumači samo sebe samog...''

Demijan

od **Femme** Sre Mar 23, 2011 3:24 pm

''Kada se drvetu potkreše krošnja, iz korena izbijaju novi izdanci,
tako se često duša obolela u cvatu vraća u prolećno doba začetka
i detinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i
nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz korena,
ali je to samo prividni život i iz njih nikada neće izrasti stablo.''

Pod točkom

U životu ne postoji nikakva dužnost osim dužnosti: biti srećan .Samo smo zato na svetu, a sa svim dužnostima, svim moralom i svim zapovedima retko činimo jedno drugoga srećnim, jer i sebe time ne činimo srećnima.

Urazumite se najzad. Treba da živite, treba da naučite da se smejete. Treba da naučite da slušate prokletu radio-muziku života, treba da cenite duh koji njome provejava, da se smejete čitavom rusvaju u njoj.
Nije stvar ljudi vase vrste da kritikujemo radio ili zivot. Bilo bi bolje da prvo naucite da saslusate stvari. Naucite da shvatate ozbiljno ono sto je dostojno ozbiljnog shvatanja, a smejte se svemu drugom. A da li ste vi uradili nesto bolje, plemenitije, razboritije i ukusnije? O ne, niste. Od svog zivota napravili ste odvratnu istoriju bolesti, od svoje darovitosti nesrecu. A ovde, kao sto vidim, niste umeli nista drugo da ucinite sa jednom divnom mladom devojkom nego da joj zabodete noz u grudi i unistite je. Smatrate li da je to pravo?

Treba da prihvatite humor zivota. Ali razume se, vi ste spremni da sve na svetu samo ne ono sto se trazi od vas.

Sad treba da ucinite kraj petetici i ubijanju. Urazumite se najzad, Treba da zivite, treba da naucite da se smejete. Treba da naucite da slusate prokletu radio - muziku zivota, treba da cenite duh koji njome provejava, da se smejete citavom rusvaju u njoj.

Stepski vuk

od **Shade** Pet Mar 25, 2011 1:43 am

Jasam dvaput u životu imao ljubav, mislim onu pravu, i oba puta sam
pouzdano znao da je to zauvek i da može prestati samo sa smrću, i oba
puta je tome došao kraj, a ja nisam umro. Imao sam i jednog prijatelja,
i ne bih mogao ni pomisliti da se nas dvojica za života možemo razići,
ali ipak smo se razišli već odavno.
... Svaki čovek ima svoju
dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dve osobe se mogu
posećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove
duše su kao cvetovi, ukorenjene svaka na svome mestu, i ni jedna ne mže
preći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svog korena, a to
joj nije moguće. Cvetovi šalju svoj miris i svoje semenje, jer bi
voleli da se približe jedni drugima; ali cvet ne može ništa da učini da
bi neka semenka došla na svoje pravo mesto. To čini vetar, a on dolazi
i odlazi kako mu je volja.

od **Shade** Pon Apr 11, 2011 8:57 pm

Stepski Vuk

A ono što se u meni događa u retkim časovima radosti, što je za mene slast, doživljaj, ekstaza i uzvišenost, to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima, a u životu smatra ludošću.

Mozda je to tacno, ali po takvim istinama kao sto je ta da svi uskoro moramo umreti, da je prema tome sve svejedno, ceo zivot postaje plitak i glup. Pa zar da odbacimo sve, da se odreknemo svakog duha, svakog stremljenja, svake covecnosti?

Ne, ne treba da postupis tako. Tvoj zivot nece postati plitak i glup iako znas da ce tvoja borba biti bezuspesna. Bilo bi mnogo plice kada bi se borio za nesto dobro i idealno misleci da to moras i postici. Zar ideali postoje da bi ih covek dostigao? Da li mi ljudi zivimo da bismo unistili smrt? Ne, zivimo da bismo je se bojali, da bismo je potom voleli, i bas zbog nje se ovo malo zivota u nama katkada na jedan cas tako divno zazari.

Demijan

Ali svaki covek nije on sam nego je i neponovljiva, sasvim posebna, u svakom slucaju vazna i znamenita tacka u kojoj se ukrstaju svetske pojave, samo jedanput i nikad vise.

Mozemo razumeti jedan drugoga; ali tumaciti svako moze samo sebe.

Ja ne postojim da bih pisao stihove, da bih pripovedao, da bih slikao, ni ja niti bilo koji covek ne postojimo radi toga. Sve to proistice samo uzgred. Pravi poziv za svakog je samo jedan: doci do samog sebe. Neka covek skonca kao pesnik ili kao ludak, kao prorok ili kao zlocinac- to nije njegov problem, to je cak nevazno. Njegov problem je da pronadje sopstvenu sudbinu, ne bilo koju, i da je do kraja prozivi u sebi, potpunu i neokrnjenu. Sve drugo je polovicno, pokusaj da se pobegne, bekstvo natrag u ideale mase, prilagodjavanje i strah od sopstvene duse.

Bilo je pogrešno htjeti nove bogove, bilo je potpuno pogrešno hteti ma šta dati svetu! Nema nijedne, nijedne, nijedne dužnosti za probuđene ljude sem ove jedne: tražiti samoga sebe, postati čvrst u sebi samome, napipati svoj vlastiti put koji vodi unapred, kuda god bilo da vodi.

Put većine ljudi je lak. Naš je težak. Podjimo.

Vi ste ono najbolje što imate.

Ne postoji druga stvarnost sem one koju imamo u sebi samima. Stoga većina ljudi živi tako nestvarno, zato što slike izvan sebe smatraju za stvarnost, a svoj vlastiti svijet u sebi ne puštaju nikako da dođe do riječi. Pri tome se može biti sretan. Ali, ako se jednom sazna i ono drugo, onda se više ne može izabrati da se pođe putem većine.

Danas sam znao da nema ukrotitelja zivotinja, ni ministra, ni generala, ni ludaka koji su u stanju da u svojim mozgovima stvaraju tako divlje, opake , grube i glupe misli i slike kao one koje se nalaze u meni samom.

od **Boni** Uto Maj 10, 2011 6:38 pm

….Tesi se – rece moj otac smeseci se.
Ti imas osnova za vrlo dobrog supruga. Razborite zene opazaju to brzo. Samo, nekoj sasvim sirotoj ne smes verovati. Mogla bi gledati na tvoj novac. A ako ne nadjes onu koju zamisljas i koju bi rado voleo, ni onda jos nije sve izgubljeno. Ljubav izmedju mladih ljudi i ljubav u dugom braku, nije ista stvar. U mladosti svako misli na sebe i brine o sebi. Ali kad se vec jednom svije dom, tada treba voditi druge brige. I meni se isto to desilo. To svakako treba da znas. Ja sam bio veoma zaljubljen u tvoju majku i nas brak je nastao iz prave ljubavi. No to je trajalo samo godinu-dve dana. Tada je zaljubljenost prestala i uskoro od nje nije vise bilo traga, pa smo mi tako bili tu, neznajuci sta da jedno sa drugim pocnemo. Upravo u taj cas dodjose deca, tvoj stariji brat i sestra, koji su rano pomrli, te smo tako morali da se staramo za njih. Usled toga poceli smo da manje iziskujemo jedno od drugoga. Otudjenost je iscezla i ljubav se odjednom pojavila ponovo, naravno ne ona stara, nego sasvim drugcija. I ona se od toga doba odrzala; nije joj trebalo mnogo zakrpa – evo vec vise od trideset godina. Svi brakovi iz ljubavi ne prolaze tako dobro, stavise, jedva samo poneki….

Herman Hese “Gertruda

od **Boni** Uto Maj 10, 2011 6:40 pm

“Narcis: “Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.”

“Ah, sve je nerazumljivo i u suštini tužno, iako je i lepo. Ništa se ne zna. Živi se tako i ide po zemlji, ili se jaše kroz šume, a poneke stvari gledaju coveka sa tolikim ocekivanjem i obecavanjem, tako bude cešcnju: neka zvezda uvece, neki plavi zvoncic, neko jezero zeleno od ševara, oci nekog coveka ili neke krave, i ponekad se cini kao da se istog trenutka mora desiti nešto dotle nevidjeno, a ipak odavno priželjkivano, kao da sa svega mora spasti koprena; ali onda to prolazi, i ništa se ne zbiva, i zagonetka se ne rešava niti iskrsava tajna carolija, i na koncu ostariš i izgledaš prevejan kao otac Anselmo ili mudar kao opat Danijel, a možda ni tada još ništa ne znaš i dalje jednako cekaš i osluškuješ.”

“Misticari su, ukratko i pomalo grubo receno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kicice, muzicari bez tonova. Medju njima ima veoma darovitih i plementih duhova, ali oni su svi, bez izuzetka, nesrecni ljudi. I ti si mogao da postaneš takav. Umesto toga si, bogu hvala, postao umetnik i zavladao si svetom slika, gde možeš biti stvaralac i gospodar, mesto da se kao mislilac zaglibiš u onome što nije za tebe.”

Hermann Hesse “Narcis i Zlatousti”

od **Boni** Sre Maj 11, 2011 3:01 pm

Sretan je ko ume da voli

Vama je osamnaest godina… vi morate imati ljubavne snove, ljubavne zelje. Mozda su oni takvi da ih se bojite. Ne bojte se! Oni su ono najbolje shto imate! Mozete mi verovati. Ja sam izgubio mnogo time shto sam u vashim godinama vrsio nasilje nad svojim ljubavnim snovima. To ne treba ciniti(…) Covek ne sme nicega da se boji i ne sme smatrati zabranjenim nista sto dusa zeli u nama(…) Moze se prema svojim nagonima i takozvanim iskusenjima postupati s postovanjem i ljubavlju. Onda ce oni pokazati svoj smisao, a svi imaju smisla.
Za ljubav se moze reci isto sto i za umetnost: onaj ko ume da voli samo ono sto je veliko i beskrajno, siromasniji je od onoga koga i sitnica usicuje.

Hermann Hesse

od **Femme** Sre Jul 20, 2011 11:01 pm

Nešto me puca Hese večeras. Imam ja tako uspona i padova, i samo mi Hese prija.

Narcis i Zlatousti

Rana je strahovito rila po njemu, ne nalazeći puta ka svjetlosti, ne nalazeći puta ka razumu!!!
Uzimam ozbiljno kod čoveka svaki preliv glasa, svaki pokret, svaki osmeh! Ali misli ne uzimam ozbiljno! Ja kod čoveka uzimam ozbiljno samo ono što smatram da je bitno i neophodno.
Kao što se ne sastaju ni sunce i mejsec, ni more ni kopno... Naš cilj nije da se slijemo jedno u drugo, već da saznamo jedno drugo i da jedno o drugome naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna!

od **Khallu** Pet Jul 29, 2011 11:51 am

SAMO STRPLJIVO, SIDARTA

…međutim, strpljivost je teška. Strpljenje je za duh najteže. Ono je najteže i jedino što se isplati naučiti. Sva priroda, svo rastinje, sav mir, svaki uspjeh i ljepota u svijetu počivaju na strpljenju. Potrebno je vrijeme, potreban je mir, potrebno je povjerenje, potrebna je vjera u dugoročne stvari i procese koji su trajniji od dugoročnog života; vjerovanje u zajedništvo i smisao koji nisu dostupni u vidu pojedinca. ‘Strpljenje’ kažem ja, a isto tako mogu da kažem i vjerovanje, vjera u Boga, mudrost, nedužnost, bezazlenost.
Koliko neobično mnogo treba da bi čovjek malo upoznao sebe, a mnogo više da bi se sebi reklo ‘Da’ i da bi čovjek bio saglasan sa sobom u nadegoističkom smislu! Koliko čovjek mora da radi na sebi, da se bori sa sobom, da razvezuje i sagledava čvorove i stvara nove! Kada se jednom to postigne, tada se postiže potpuno razumijevanje, potpuna harmonija, potpun osmijeh i pristanak, cilj je tada ostvaren: tada se čovjek smije i umire, to je smrt, to je ispunjenje, vječni ulazak u bezobličje da bi se iz njega ponovo rodili.

Herman Hese

od Sponsored content

Herman Hese

Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese

Re: Herman Hese