Branko Miljković

od **Shade** Sub Jan 29, 2011 8:58 pm

Branko Miljković, rođen u Nišu, 29. januara 1934, bio je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka, esejista i prevodilac.

Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Završio je Gimnaziju „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu objavljuje svoje prve pesme. Godine 1953. odlazi u Beograd na studije. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1957. godine. Još kao student sa Draganom M. Jeremićem i grupom pesnika osniva grupu neosimbolista (1956), u nastojanju da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih časopisa i izdavača. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama ,,Uzalud je budim" , 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara.

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Nakon toga izlaze i zbirke ,,Poreklo nade'' (Zagreb, 1960) i ,,Krv koja svetli'' (Beograd, 1961). Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika.

Usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, napušta Beograd, u jesen 1960. godine, i odlazi za urednika kulture u Radio Zagrebu. Noć između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, našla je telo srpskog pesnika Branka Miljkovića obešenog o drvo u parku u centru Zagreba, u kojem je živeo poduže vreme. U vreme smrti imao je 27 godina. Zvanični nalazi govore da je bilo samoubistvo, dok je u to vreme postojao broj dokaza da postoji mogućnost da je ubijen od strane hrvatskih nacionalista. Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

Branko Miljković je pre svega misaoni pesnik. Čega god da se dotakne kao teme pevanja, prožme ga refleksijom. Nema žene, erosa, ljubavi - nema ni ljubavnih pesama. Pesnik obuzet smrću, prazninom i ništavilom. A njih prevazilazi baš poezijom - ona je ispunjavanje praznine. Drugi razlog nepevanja o ljubavi prema ženi leži u pesnikovoj prirodi: on je introverni tip modernog pesnika koji je okrenut poeziji, dakle sebi.

1995. godine snimljen je dokumentarni film o Branku Miljkoviću pod nazivom ,,Vatra i ništa''. Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Nagrada Branko Miljković jedna od prestižnijih nagrada koju za knjigu pesama dodeljuje Skupština grada Niša od 1971. godine.

od **Shade** Sub Jan 29, 2011 9:00 pm

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama.
Zbog neba, razapetog izmedju prstiju.
Budim je zbog reči
koje peku grlo.
Volim je ušima.
Treba ići do kraja sveta
i naci rosu na travi.
Budim je zbog dalekih stvari
koje liče na ove ovde,
zbog ljudi koji bez čela
i imena prolaze ulicom,
zbog anonimnih reči, trgova.
Budim je zbog manufakturnih pejzaža
javnih parkova.
Budim je zbog ove naše planete
koja će možda biti mina
u raskrvavljenom nebu.
Zbog osmeha u kamenu.
Drugova zaspalih izmedju dve bitke,
kada nebo više nije bilo
veliki kavez za ptice nego aerodrom.
Moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim.
Budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih.
Budim je, mada je to uzaludnije
nego dozivati pticu zauvek sletelu.

Sigurno je rekla: neka me traži
i vidi da me nema.
Ta žena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavši suze koje budim.
Uzalud, uzalud, uzalud,
uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukčija i nova.
Uzalud je budim
jer njena usta
neće moći da joj kažu.
Uzalud je budim.
Ti znaš, voda protiče,
ali ne kaže ništa.
Uzalud je budim.
Treba obećati izgubljenom imenu
nečije lice u pesku.

Ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen.

od **Shade** Sub Jan 29, 2011 9:09 pm

Branko Miljković - pismo prijatelju

Dragi prijatelju,

ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko

P.S
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.
Ponoć je. Doviđenja.

Branko
Bjankinijeva 11
Zagreb

od **Veca** Čet Mar 17, 2011 8:28 am

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim
U časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim
dane započeo tužno. Tu se skriva
bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.
Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju
iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

od **Femme** Pet Mar 18, 2011 12:58 pm

Poeziju će svi pisati

San je davna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je
najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene
bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga

ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati u svim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj koji je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik
ja primam na sebe osudu propevale gomile:
ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju

ali:

hoće li sloboda umeti da peva
kao što su sužnji pevali o njoj

Branko M.

od **Shade** Pet Mar 18, 2011 12:59 pm

Tin

S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se
voli

Neka niče cveće iz prokletog tla

Branko Miljković

od **Femme** Pet Mar 18, 2011 5:36 pm

''Za sve ono što neću, trebalo je da se samo rodim.''

od **Shade** Sub Mar 19, 2011 8:01 pm

"Nema pepela već samo vatre koja spava."

"Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu.
Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo.
A to ćeš zaista moći ako shvatiš da vreme treba pobedjivati,
što svešću, što pesmom, što zaboravom,
ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.
Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom."

"Vatra vatru ne gori"

od **Khallu** Uto Mar 22, 2011 2:24 pm

BRANKO MILJKOVIĆ

Jedna riječ čini ljubav, oko nje kruže imenice koje misle.

Nepokretna riječ brzo iscrpi svoj smisao.

Kroz tuđe srce vodi pravi put, ko drugačije putuje nailazi na tamu.

Ko nikad nije pohvalio tuđe srce, taj se predao na milost i nemilost riječima.

Opsesija budućnošću ponekad je dobar način da se prespava sadašnjost.

Svaka riječ znači ono što znači njeno ćutanje.

Istok je zapadno od zapada, lažno kretanje je najbrže.

Pjesnik je oduvijek bio onaj koji u drugima liječi bolest od koje sam umire.

Od srebroljublja ko je postao srebren?

Misao koja ne umije da misli, zavlada svijetom.

Vrijeme treba pobjeđivati, što sviješću i pjesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.

Uzmite šaku svježeg pepela ili bilo čega što je prošlo i vidjećete da je to još uvijek vatra ili da to može biti.

od **Khallu** Uto Mar 22, 2011 2:24 pm

PROPOVEDANJE LJUBAVI

Nema mene, al’ ima ljubavi moje,
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti.
Slično muzici, slično praznini, spokoju..

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce, u mrtvo more me zovi,
Minula čežnjo da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije.
K’o granu koja se izdužuje u uzaludan šum,
Neka me nedostojnog vetar obavije.

Branko Miljković

od **Khallu** Uto Mar 22, 2011 2:26 pm

BALADA OHRIDSKIM TRUBADURIMA

Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Branko Miljković

od **Veca** Pet Apr 29, 2011 8:53 am

TAMNI VILAJET

Tuđom su pesmom očarani. Teška
Neverstva kriju u srcu što strepi:
Slavuje stranputica. Sunce je greška
Pracena videnim užasima slepim.
Noć umesto oka lukava vatra nudi.
Al stoje kužni u istrošenom vazduhu
I slede vidljivost razlicito ljudi.
Ponor sumnja u njih jer ih ispunjava;
Samo su slabi izvan opasnosti.
U zločin je umešan i onaj ko spava.
Nikoga nema da jakima oprosti
Što sidoše u tamni vilajet i zlato
Koje se ne može uzeti otkriše.
Što god da činiš zlo činiš jer blato
Iz toga podzemlja slavno je sve više.

od **Shade** Sre Avg 17, 2011 1:38 am

"Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini."
B. Miljković

od **Veca** Sre Avg 17, 2011 8:30 am

Početak sna

Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost
skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

od **Boni** Sub Sep 10, 2011 9:01 pm

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

od **Shade** Sre Sep 14, 2011 10:31 pm

"Ono o čemu će pesnik pisati ne određuje stvarnost nego jezik.
Ako se želi stvoriti stvarnost u poeziji, mora se poći od jezika kao prve stvarnosti, a ne od stvari. Ko pođe od stvari, taj će, u najboljem slučaju, uspeti samo da ih oslovi, imenuje, konstatuje. Svaki pesnik piše onako kako to hoće njegov rečnik. Reči imaju suvereno i apsolutno pravo nad pesnikom."

Branko Miljković

od Samanta Sre Sep 14, 2011 11:44 pm

"Proza je hladna (nju piše razum), poezija je topla (nju piše srce).
Od sada ću ti pisati samo pesme.
Ali sumnjam da ćeš ti to shvatiti, jer "shvatiti znači voleti".

od **Shade** Pon Sep 19, 2011 11:45 pm

Ljudi na vašaru

Ljudi od drveta koji mogu da drže uspravno glavu
ali ne mogu da odu
otvore usta i ne progovore
otvore oči i ne vide ništa
rašire ruke i ostanu tako
ljudi od drveta koji mogu da drže uspravno glavu
ali ne mogu da odu.

Branko Miljković

od **Boni** Pon Sep 19, 2011 11:52 pm

(Iz jednog razgovora sa Brankom, povodom objavljivanja zbirke "Vatra i ništa")
-Vi u svojoj prvoj knjizi ("Uzalud je budim", 1957) imate stih koji glasi: "Sve što imamo to su naše reči." Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
-Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

-Koja je to reč?
-Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

od **Shade** Uto Okt 18, 2011 11:52 am

Ako kažemo,
rekli smo što nismo hteli reći.
Ako ćutimo, nismo ništa rekli,
ali smo mnogo prećutali.

Svaka reč znači ono,
što znači njeno ćutanje.

Branko Miljković

od **Khallu** Sub Nov 19, 2011 10:15 pm

Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire. – Branko Miljković

od **Veca** Sre Nov 30, 2011 10:21 am

У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961., у једној шуми покрај Загреба, по званичној верзији, српски песник Бранко Миљковић извршио је самоубиство. Имао је само двадесет и седам година. Овај догађај и данас, 50 година касније, изазива многе контроверзе.
У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб „узрокован љубавним јадом”. Џаџић каже: „Постојала је једна жена – увек постоји једна жена, коју можемо и не можемо идентификовати, и која наноси песнику пораз, онда када му је тај пораз потребан”. Џаџић цитира и писмо које је од Бранка Миљковића добио из Загреба, у којем он, између осталог, бележи: „Та Жена није била тек моја љубавница. Она је била прва и основна потреба мога духа... Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна. Поред Ње најопасније мисли претварале су се у дивне и безазлене метафоре...” У пост скриптуму моли Џаџића да му пише све о Њој и каже: „Свака ситница која се на Њу односи за мене је од непроцењиве вредности. Ако престанем да мислим о њој, почећу да мислим о смрти.”
Четири-пет дана пре кобног догађаја, 7. фебруара 1961. године, Миљковић је Џаџићу из Загреба послао сасвим другачије писмо: „Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскрстио сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом...”
Танасије Младеновић је сматрао, није био једини, да Бранко Миљковић није извршио самоубиство. Малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника. У разговору за „Политику”, Младеновић је 1995. године, дословце, рекао: „На лицу места, после неколико дана по Миљковићевој сахрани, вративши се тада са пута по иностранству, утврдио сам читав низ чињеница које јасно говоре да је тадашњим властодршцима, и у Загребу, и у Београду, било веома стало да се читав „случај” прекрије велом заборава. Кварило би то, забога, наше идилично и за вечна времена пројектовано – братство и јединство”.

У „Књижевним новинама”, 8. априла 1960. године, непуних годину дана пре смрти, Бранко Миљковић је објавио текст поводом годишњице смрти Мајаковског, у којем стоји: „Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови не сплеткарите”, а нешто даље, у истом тексту је и реченица: „Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника”.

od **Shade** Pet Mar 09, 2012 11:51 pm

Kritika metafore

Dve reči tek da se kažu dodirnu se
I ispare u nepoznato značenje
Koje s njima nikakve veze nema
Jer u glavi postoji jedna jedina reč
A pesma se piše samo zato
Da ta reč ne bi morala da se kaže
Tako reči jedna drugu uče
Tako reči jedna drugu izmišljaju
Tako reči jedna drugu na zlo navode
I pesma je niz oslepljenih reči
Ali je ljubav njihova sasvim očigledna
One žive na račun tvoje komotnosti
Sve su lepše što si nemoćniji
A kad iscrpeš sve svoje snage kad umreš
Ljudi kažu: bogamu kakve je taj pesme pisao
I niko ne sumnja u reč koju nisi rekao

od **Boni** Čet Mar 21, 2013 12:29 am

Izmišljanje sveta

Kraj vatre kojom ne hrane se dani
Izobličeni oblici od žestokog rastvora
Sna i praznine. Istino govora
Sve je zamenjeno rečju na nejasan poj mami.

Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami
Koji se završava zvezdama iznad naznačenih
gora
I nakazom u poljupcu koja se roditi mora
Svojim dolaskom izmislili smo sami.

Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube,
Gde je suština okrugla i oblik sebi sličan,
I od cele jave ostale su tek reči. A boje?
A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube
Al ne postoji ljubav. Događaj prepričan,
Zakopani lelek i nenađeno blago stoje.

od **Boni** Ned Apr 14, 2013 2:16 pm

I ona će, možda, nekada čitati moju poeziju i ne sanjajući
da je bila makar i jednog trenutka moja najveća životna opsesija
i inspiracija. Neće nikada saznati da sam bio zaljubljen u nju i da
bih sve što imam dao za njen osmeh, stisak ruke, nežnost, reč
ohrabrenja.

Branko Miljković

Branko Miljković 48445635134013161457324

Branko Miljković 48445635134013161457324

od Sponsored content

Branko Miljković

Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković

Re: Branko Miljković