Re: Poezija

od **Zvončica** Čet Maj 17, 2012 1:01 am

Poziv - Oriah Mountain Dreamer

Ne zanima me od čega živiš.
Želim znati za čim žudiš
i imaš li hrabrosti snivati
o ispunjenju želja srca svoga.

Ne zanima me koliko ti je godina.
Želim znati jesi li spreman riskirati
da ispadneš budala zbog ljubavi,
zbog svojih snova,
zbog ove pustolovine koju nazivamo životom.

Ne zanima me koji planeti djeluju na tvoj mjesec.
Želim znati jesi li stigao do središta vlastite boli,
jesu li te životna razočaranja otvorila
ili si se skutrio i zatvorio od straha
da ponovno ne osjetiš bol.
Želim znati jesi li u stanju trpjeti bol,
moju ili svoju,
a da je pritom ne moraš skrivati
ili ublažavati
ili izbrisati.

Želim znati znaš li se radovati,
zbog mene ili sebe,
i možeš li divlje zaplesati
i pustiti da te ekstaza preplavi sve do vrškova prstiju,
a da nas pritom ne upozoravaš neka budemo pažljivi,
realni,
svjesni ljudskih ograničenja.

Ne zanima me je li priča koju mi pričaš istinita.
Želim znati jesi li spreman razočarati drugoga
kako bi bio iskren prema sebi;
jesi li spreman podnijeti optužbe za izdaju,
a pritom ne iznevjeriti sebe;
možeš li biti izdajica
i samim time vrijedan povjerenja.

Želim znati jesi li u stanju vidjeti ljepotu,
pa i ako nije lijepa,
svakoga dana,
i možeš li svoj život nadahnjivati njezinom prisutnošću.

Želim znati jesi li dovoljno snažan
da živiš s neuspjehom,
svojim i mojim,
i da svejedno stojiš na rubu jezera
i ushićeno vičeš prema srebrnom punom mjesecu;
- To!

Ne zanima me gdje živiš
i koliko novaca imaš.
Želim znati jesi li sposoban ustati,
nakon noći ispunjene tugom i očajom,
umoran i do kostiju izubijan,
i učiniti sve što je potrebno
kako bi nahranio svoju djecu.

Ne zanima me koga poznaješ
i kako si dospio ovamo.
Želim znati hoćeš li i dalje sa mnom stajati u žaru vatre
i ne posustajati.

Ne zanima me gdje si
ili što si
ili s kim si studirao.
Želim znati sto te u tebi samom gura naprijed
u trenucima kad se sve ostalo ruši.

Želim znati možeš li biti sam sa sobom
i voliš li uistinu osobu koja jesi
u trenucima praznine.

od **Femme** Sub Jun 09, 2012 12:48 am

Ja sam večeras raspoložena da otkucam fragment jedne pesme

Oprosti mi suzu pred kojom ne klekoh,
praštam ti žeravicu koja me još peče.
Oprosti mi teške reči koje rekoh,
opraštam ti nežne koje mi ne reče.

od **Zvončica** Čet Jun 14, 2012 11:45 pm

Vladimir Vidrić
Ex Pannonia

Kad smo pred osam ljeta
Za crnim panonskim lugom
Gradili zaseoke
I zemlju orali plugom;
I kad smo kraj mutnih voda
Dizali bijele vile —
Onda su noći divne,
Jasne i mjesečne bile.

One sam jedne noći
Hodao carskim drumom,
Ladne su drhtale zvijezde
Nad tiho prosjalom šumom.
A mjesec je gledao s visa —
Vrh zgradâ i s arhitravâ.
I uz put se blistala voda
Kud crna proniče trava.

Kod bijele posljednje zgrade,
Što sjenu baca u vodu,
Veslo je sijedi stražar
I crn se digo na brodu.
I on me opaziv viknu
Kao kad Haron zove,
I glas mu uginu mukli
Pod zvijezdama noći ove.

Spustih se k njemu kraj zida,
A srce mi zakuca živo:
Leš je ležo u travi
I još je napola plivo.
Leš je ležo — i vidjeh:
Bila je divna žena,
Obasjano bilo joj čelo
I grud se bijelila njena.
I tako mi jasnog neba!
Bila je kao Diana.
Po vodi i ladnom tijelu
Kosa joj pala vrana — —
A mi je digosmo muče
— Ja i moj Haron stari
Grubim je pokrismo plaštem
— Nijemi noćni grobari.
Mi se uspesmo k drumu
I krenusmo pustih grudi;
Iza nas kriknu ptica
Što noću vodama bludi — —

Kad dođosmo k bijelom dvoru
Raznije se lavež pseta.
I vidje se gospa Flava
Gdje na dvor preda me šeta.
U dvorište legoh mrtvaca
I viknuh barbarskog roba.
On proplaka — nadnijev se svjetlom,
I svjetlo ih poli oba.

Još ga i danas vidim
Gdje plačuć na kamen kleče
I tužne raskriliv ruke
Blago mi nazva veče.
Da pustim, moli me tužno,
Sputana crna mu druga.
Otac je, kaže, njezin —
I ubiti će ga tuga.

Po kamen-pločniku dvora
Dovesmo uznika bijedna,
Crna ga osula brada —
Ruka mu bijela i ledna.
Teško je stupo i diso
I crnu obarao sjenu.
Vidjev ga — poliše suze
Tanku mi gospođu ženu.

A kad se on sagnu k robu
I nemoćno poče da gleda,
"Idimo!" šanu mi ona,
I trznu i — posta blijeda.
A mene, da pravo kažem,
Kosnu se suza njina:
"Idimo, rekoh, a njemu
Podajte krčag vina."

Dugo je stajao barbar —
Nijem kraj bijeloga zida,
A onda je tužno zapjevo
Ko da se srce kida.
I kad mu dođoše s vrčem,
On je tek mutno gledo;
I sjedeć držo na krilu
Tijelo divno i blijedo.

Skut joj je — kažu — milovo,
Ko boginji koja spava.
Vidjela ga s balkona
I moja gospoja Flava.
A krčag je bliže primako,
I svu noć je plako i pjevo.
I svu noć su drhtale zvijezde,
A mjesec s visoka sijevo.

od **Shade** Uto Sep 25, 2012 8:57 pm

Svaka latica što odleti, proleću oduzme nešto.
Vetar ih svuda razvejava, tek tako, i da me rastuži i da me razveseli.
Da mi je samo da se nagledam cveća, pre nego što opadne.
Da mi je da mi nikad ne dojadi vino, makar i tugom naliveno.

U malom paviljonu, pokraj potoka, gnezde se ptice ribolovke.
Na visokoj humci u dnu vrta, jednorog spava.

Prodreš li u suštinu stvari, izbićeš na trag sreće.
I čemu, onda, sputavati tela prolaznim imenima?

nepoznati haiku pesnik

od **Veca** Čet Nov 01, 2012 2:14 pm

Tražim ulicu za svoje ime

Šetam gradom naše mladosti

i tražim ulicu za svoje ime.

Velike, bučne ulice -

njih prepuštam velikanima istorije.

Šta sam radio dok je trajala istorija?

Prosto tebe volio.

Malu ulicu tražim, običnu, svakodnevnu,

kojom se, neopaženi od svijeta,

možemo i prošetati poslije smrti.

U početku ona ne mora imati mnogo zelenila,

čak ni svoje ptice.

Važno je da u njoj, bjezeći pred hajkom,

uvijek mognu da se sklone i čovjek i pas.

Bilo bi lijepo da bude popločana,

ali, na kraju, ni to nije ono najvažnije.

Najvažnije je to

da u ulici s mojim imenom

nikada nikog ne zadesi nesreća.

Izet Sarajlić

od Poetry Sub Nov 03, 2012 9:12 pm

Čistim svoj život

Čistim svoj život, kroz prozor, ormar stari
čistim svoj prostor od nepotrebnih stvari

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život, petkom odvoze smeće
kada se nada budi, i kad je blago veče

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život od onih šupljih ljudi,
kojima vjetar huji kroz glave i kroz grudi.

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život, da spasim dok je vrijeme,
malu jutarnju nježnost i gorko noćno sjeme

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život od prividnog svijeta,
od ljubavi bez traga, od jeftinih predmeta

Gdje li sam ih kupio?
Gdje sam ih sakupio?

Čistim svoj život, to hrđa je i tmina,
i ostaću bez ičeg al' bolja je tišina.

Arsen Dedić

od **ivonka** Ned Nov 04, 2012 5:16 pm

Moram priznati da nisam neki poznavalac ni ljubitelj poezije, slabo je citam. Medjutim, danas je na TV-u glumac Dragan Vujić Vujke čitao jednu pesmu iz svoje nove zbirke poezije. Pesma se zove " Ne volim te više". Mnogo mi se dopala, ali me i na neki nacin potresla.

od Poetry Pon Nov 05, 2012 5:41 pm

Sve što je veliko u umetnosti, pored veličine i lepote je i potresno zato što je stvaraocu potreban bol kao inspiracija,njegov ili tuđ.

od **Femme** Pon Nov 05, 2012 10:21 pm

ivonka ::Moram priznati da nisam neki poznavalac ni ljubitelj poezije, slabo je citam. Mnogo mi se dopala, ali me i na neki nacin potresla.

Ni ja se ne onesvešćujem na svaku poeziju. Za mene je Tagore neprevaziđen, Miljković, Dis, Vasko Popa i još par njih.

Poetry ::Sve što je veliko u umetnosti, pored veličine i lepote je i potresno zato što je stvaraocu potreban bol kao inspiracija,njegov ili tuđ.

Svakako, samo da nema patetike, ali dobro, o ukusima ne treba diskutovati.
Kad je Arsen u pitanju, ja volim da poslušam njegovu obradu pesme Rasipne ruke,
Mani bucate Sergio Endrigo-a.

Rasipne ruke

Ti nisi znala, zadržat ništa
Nijedan iskreni osmijeh
A sav je svijet na dohvat bio rukama tvojim
Izgubila si ljubav moju
jer su je tvoje pustile ruke
rasipne ruke

Ti nisi znala, zadržat ništa
Nijedno pošteno biće
I sve što imaš radije si nikom
no pravom dala
Sad sve je prošlo i ljubav moja
bačena lako, od tvojih ruku
rasipnih ruku

Tek sada znaš
da nitko se ne vraća
ni ja jučerašnji nisam
I uzalud gledaš niz put

A sada plačeš i sada tražiš
Bar malo ljubavi čiste
Bar jedno srce za svoje srce
Bolesno samo
Al' nikog nema cvijet da ti pruži
Bar jednu ruku za tvoje ruke
Rasipne ruke

Mani Bucate

Non hai saputo tenerti niente
Neanche un sorriso sincero
E avevi il mondo il mondo intero
Nelle tue mani
Tutto hai perduto anche l'amore
Buttato via dalle tue mani
Mani bucate

Non hai saputo tenerti niente
Neanche un amico sincero
Avevi tanto e hai sempre dato
Tutto a nessuno
Tutto hai perduto anche il mio cuore
Buttato via dalle tue mani
Mani bucate

Ora lo sai
Nessuno torna indietro
E io non sono più io
E' inutile che pensi a me

Adesso piangi adesso chiedi
Un po' d'amore sincero
Un po' d'amore per il tuo cuore
Solo e malato
Non c'è nessuno che ti dia un fiore
Né una mano per le tue mani
Mani bucate

od **Veca** Pon Nov 19, 2012 9:15 am

Ljudi u našim godinama

Ljudi u našim godinama
ulaze u ljubav oprezno,
kao neplivači u plitku vodu,
kao političari u kombinacije,
iz čistog straha od ponovnog voljenja,
iz nesigurnosti,
a oni su zanate ljubavi
već dobrano izučili
i mogli bi biti od slatke
pouke neiskusnima,
no ostaće zavatreni
a sigurni i uspravni na ulici,
međ ljudima,
samo će u hladnim noćima,
sami i prepoznati odjednom,
izaći na začuđen sneg
i glasno zaplakati.

Pero Zubac

od **Femme** Čet Dec 06, 2012 8:08 pm

Šta sam ono hteo da ti kažem

-Koliko je sati?
A činilo se da spavaš
tako smirena među jastucima
što su mirisali na lavandu.
-Koliko je sati?
Čini mi se da si spremna ponavljati
sve dok ne dobiješ odgovor koji ćete smiriti.
-Tek je pet, rano je
nastavi da spavaš.
Navlačim prekrivač preko golog ramena
koje me je podsetilo na ružu.
I lice koje odavno volim
jutros me jako podseća na neki cvet,
samo sam mu ime zaboravio.
-A što si ti budan?
žmureći ispuštaš uzdah
i u vazduhu ostaje da lebdi pitanje
od sinoć, negde iza ponoći
kada si otišla u postelju, sama.
Ja sam dugo ostao da sedim ispred vatre
za koju sam pomislio da je neki
univerzalni jezik ljudi
i očekivao sam da razumeš nemuštu poruku
koju se nisam usuđivao da kažem.
Ali, ti si ipak navikla da vladaš rečima i stanjima
da ne tražiš sakrivena značenja otkrivenih slova
misao ti je slobodna i neuštogljena.
Volim je prosto volim!
Ne voliš znači ne želiš.
Kad ne želiš, zaćutiš. Jer sve si rekla.
I odeš.
Završiš.
Bez tri tačke iza sebe.
I nikad nisi ljuta.
Ja ne umem tako, a voleo bih.
Kod mene se tri podrazumeva u jednom.
Oblak nije samo gomila pare, u njemu kiša zri.
Zvezde su tek puki odsjaj čežnje svemira
da ostane večit.
I uvek sam ljut,
na sebe,
na druge
na život.
U pet ujutru više ne znam kako se zovem.
Kao ni cvet na koji me podsećaš.
- Dođi, lezi kraj mene
i dalje ne otvaraš oči znajući da te gledam
pružaš ruku kroz vazduh.
Belina golog ramena me opija.
Ljutina koja me užasava se otapa.
Skidam majicu i ležem kraj tebe.
Kosa ti miriše na vatru.
Izgleda da si ipak sve razumela
Što nisam umeo da ti kažem.

od **Khallu** Sre Jan 23, 2013 11:29 pm

Зоран Радмиловић: УВЕК САМ СЕ ПЛАШИО ДА ТИ ТЕПАМ

Увек сам се плашио да ти тепам
Плашио се увек да ти косу држим у руци
Престрашен био да нагло можеш да се окренеш
И да ми ухватиш нежно око на свом врату.

Јер сам глупаво веровао
Да ћу ако ти руку на раме ставим
Да ћу ако ти прстима чело додирнем
Да ћу ако ти у топле очи груди слијем
Да ћу изгубити себе.

Сад кад си отишла имам себе, исувише.

od **Boni** Ned Mar 03, 2013 1:30 pm

Gledao sam je
da joj se mutilo u glavi
a oci joj kao od stakla
pogled se gubi i plavi
osjecam da bi me dotakla,
ali ja sam birao druge.

Pricao sam
mogla je da me cuje
da se ubije, da se otruje
da mi baca poglede duge,
ali ja sam birao druge...

A onda

stade muzika i pamet mi stade,
samo cuh na kraju:

Sad dame biraju.

Mogao sam da se bacim
s mosta u Savu
da se kajem
da gubim glavu
da umrem od tuge

Ona je birala druge.

Ruza Arsenovic

Poezija - Page 5 Rzkrh3w4vguut6p6igig

od **Boni** Čet Mar 21, 2013 12:39 am

Ovako će biti
Ovakav ću biti kad odneseš pola mene,
a pola ostaviš da ovoliko boli
i žali što nije polovina koja je kod tebe.
Ovako ću uzdisati, žaliti,
svađati se s Bogom i sa sobom,
pričati s tobom, pisati pesme
i citirati naše poglede s govornom manom,
moleći Boga da mi oprosti svađu od maločas,
da mi te vrati, ili me nauči kako da te zaboravim.
Ovako će biti kad bude “za nju je bolje ovako”,
kad bude “šta sam ja Bogu zgrešio”.
Ovako će biti kada te ne bude kraj mene,
kad bude kraj i ne bude mene.
Ovako će biti, jer sa mnom je uvek ovako.

Goran Tadić

od **Paloma Blanca** Sre Apr 03, 2013 8:34 pm

Радјард Киплинг: АКО
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш -
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: "Истрај!"

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

od **Boni** Ned Apr 07, 2013 3:00 pm

Imaš u sebi nešto što ja nemam
imaš mudrost koja te čini ženom
oblak koji te plaši senom
a ipak ti si ta obala
kojoj može prići moja lađa
umorna i potrganih jedara

imaš u sebi i deo mog detinjstva
mada ti se čini sasvim različito
jer pamtiš
jer ti i sada zvuk zvona
topi dušu od stoletnih zima
imaš ti imaš
neku tajanstvenu misao
ruke koje obgrle celi svet
i dlanove na kojima raste plima
u tebi je i moj deo tuge
nemir onih koji sanjaju mirno
bujica kojoj tek tvoja duša znači kraj
i putovala si tako životom
neprestano uz mene
a da me nisi ni videla ni osetila
tek si prepoznala zatvorenim očima
ovaj deo neba
koji tek treba posuti zvezdama

Z.Krznaric

od **Boni** Pon Maj 27, 2013 3:12 pm

Pesnici ne umiru, samo se sele u svoje pesme.
Vid Vukelic

od **Femme** Pet Jun 14, 2013 11:01 pm

Laza Kostić - Santa Maria della Salute

od **Femme** Pet Jun 14, 2013 11:22 pm

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, crape zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
He sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
He sećam se ničeg više, ni očiju tih.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oceća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
He znam mesto na kom živi ili počiva;
He znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Vladislav Petković Dis

od **Boni** Sub Avg 31, 2013 3:52 pm

Da li sam ti ikada rekao,
One reči dve, nebitno važne?
Da li sam te ikada molio, ostani, ne idi?
Jesam li ti ikada rekao
Koliko je sreće u meni,
Dok te gledam kako spavaš?
Da li sam ikada spomenuo
Šta mi znači tvoj smeh?
Kako umeš da oteraš
Indigo oblake na mom šućmurastom nebu?
Da rasteš u meni, svake sekunde
Po jedan pedalj i više?
Da volim što te volim?
Da jurim pre kiše
Da ti dodirnem beli obraz?
Nisam ti to kazao?
Volim te,
Molim te, ne idi,
Zauvek ostani,
Volim tvoj smeh,
Ne volim kišu,
Uvek nekako stigne pre mene
Obraz da ti dodirne.
I rasteš u meni po jedan pedalj, svakoga dana,
I mnogo više...
Da sam bar glasa pustio.

B.Novkovic

Poezija - Page 5 9412d5ba62c6a2c3e20236481439eda1

od **Boni** Pet Okt 18, 2013 10:18 pm

Ni u jednoj antologiji neznosti
nije zapisano tvoje ime,
nijedna pesma nije mogla
tako nezno
da govori ono sto cuti
( najlepsa pesma nikada nije napisana
najvece istine nikada nisu recene)
I jednoga dana
kada beskonacno ZASTO postane
konacno TI
ti-tako mnogo jedna
(moja najlepse nenapisana pesma)

Ni u jednoj antologiji neznosti
necu pomenuti tvoje ime
(najvece istine nikada nece biti recene
najlepsa pesma nikad nece biti napisana)
uvek sam za jednu neznost bio lepsi
od svih tvojih tuga
uvek si za jedno "ne smem" bila nevinija
od svih mojih razloga

Moja najsentimentalnija legenda o neznosti
neodredjena dimenzija svih mojih cula
u namerama odjeka
neka najlepsa vecnost sa hiljadu lica
i jednom prolaznoscu

Uvek si za jedno "ne smem" bila nevinija
od svih mojih razloga,
uvek sam za jednu neznost bio lepsi
od svih tvojih tuga

M.Golic

od **Boni** Pon Jan 20, 2014 10:46 pm

Molitva

U čas života teški,
Kad tuga dušu mori,
Molitvu jednu čudnu
Napamet srce zbori.

Blagodetna je sila
U žive reči zvuku,
U toj lepoti svetoj
Zaboravljam svu muku.

Sa duše breme pada,
Daleko j' sumnja jako –
I verujem i plačem,
I lako mi je, lako...

Ljermontov

od **Maja** Uto Jan 21, 2014 4:21 pm

Nekoga moraš voleti

Nekoga moraš voleti,
makar i trave, reku, stablo ili kamen,
nekome moraš ruku nasloniti na rame,
da se gladna nasiti blizine,
nekome moraš, moraš,
to je kao kleb, kao gutljaj vode,
moraš dati svoje bele oblake,
svoje smele ptice snova,
svoje plahe ptice nemoći
-negde mora biti za njih
gnezdo spokojstva i nežnosti-
nekoga moraš voleti,
makar i travu, reku, stablo ili kamen,
jer stabla i trave znaju za samoću
-kad koraci svagda odu dalje
premda se za trenutak zaustave-
jer reka zna za tugu
-samo da se nagne nad svoju dubinu-
jer kamen poznaje bol
-koliko je već teških nogu
prešlo preko njegovog nemog srca-
nekoga moraš voleti,
nekoga moraš voleti,
s nekim moraš u korak,
istim tragom-
ah,trave, reka, kamen, stablo,
ćutljiva pratnja osamljenika i čudaka,
velika, dobra bića
što progovore
samo kad zaćute ljudi.

Ivan Minatti

od **Veca** Pet Feb 21, 2014 7:07 am

Matija Bećković - " Kad dođes u bilo koji grad"

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bil

o.

od **Boni** Sre Apr 02, 2014 12:36 pm

Zvezde u visini

Ne ljubi manje koji mnogo ćuti,
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče hleba
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvezde u visini,
za srca u daljini.

Ćutanje kaže: u tuđem svetu
ja sanjam još o cvetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o lepoti naše svetle bede,
i u zar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.

Tin Ujevic

od Sponsored content