Rabindranat Tagore

"Ako zatvorite vrata svim manama, i istina će ostati vani."

* "Bistra rijeka razuma ne gubi svoju putanju u suhom pijesku navika."

* "Civilizaciju ne smijemo suditi i cijeniti na temelju toga koliku je moć ostvarila, već po tome koliko je u svojim zakonima i djelima izrazila ljubav prema čovjeku."

* "Cvijet sa tugom gubi latice, ali umjesto njih s radošću očekuje plod."

* "Čovjek je od oružja učinio svog boga. I kad oružje pobjedi, čovjek će ostati poražen."

* "Do istine možemo doći samo onda ako nam je data sloboda da griješimo."

"Izaći iz granica naše senzibilnosti i naše mentalne predodžbe te postići beskrajnu slobodu, takvo je značenje besmrtnosti."

* "Kad postane životinja, čovjek je gori od životinje."

* "Mala istina nosi u sebi jasne vrijednosti; velika istina nosi u sebi veliku šutnju."

* "Mali pupoljak rastvara latice govoreći: O dragi svijete, nemoj uvenuti!"

* "Muškarci znaju samo da misle. A žene imaju svoj način da razumiju, a ne misle."

* "Nekoga potpuno imati najbolje je; ako to nije moguće, tada je najbolje da ga potpuno izgubimo."

"Nema te poezije koja bi mogla da se vine do onih visina do kojih dopire ljubav."

* "Nesavršenstvo nije negacija savršenstva; konačnost ne poriče beskonačnost. To se samo cjelina iskazuje u dijelovima, to se beskraj otkriva u granicama."

* "Nijedan narod ne može se spasiti sam odvajajući se od drugih. Ili se spašavajmo zajedno, ili zajedno propadnimo."

* "Ništa lakše nego u ime vanjske slobode uništiti unutrašnju slobodu čovjeka."

* "Oni koji uče, ali ne primjenjuju svoju nauku slični su seljaku koji ore, a ne sije."

* "Ono što nam je potrebno da bismo bili slobodni jeste ljubav; ona ima snagu da s radošću nosi breme svijeta."

* "Rijeka može postati more, ali ona neće moći nikada postići da more bude dio nje same."

"Samo ono što činimo iz ljubavi činimo slobodno, pa ma koliko patnje iz toga proizašlo."

* "Spavao sam i sanjao da je život radost. Probudio sam se i otkrio da je život služenje. Dao sam se na služenje i spoznao da je služenje radost."

* "Svijete, kad umrem, sačuvaj u svojoj tišini samo jednu riječ za mene: Volio sam."

* "U ljubavi nestaju sve životne suprotnosti."

* "Velika srca vole, mala traže da budu voljena."

* "Zbog prohujale ljubavi život je bogatiji."

Mnogo ti hvala na ovoj temi.

Obožavam ovog čoveka.



Gradinar je njegova najlepša zbirka pesama. Ever.

51

Dovrši svoju poslednju pesmu,pa da se
raziđemo.
Zaboravi ovu noć ,kad mine.
Koga se trudim da zagrlim? Snovi se ne
daju uhvatiti.
Moje žudne ruke pritiskuju prazninu na srce
i ona mi satire grudi.
__________________________________________________

38.
Želim tebe, samo tebe – to neka beskrajno ponavlja srce moje.
Sve druge želje, što smućuju me danju i noću, lažne su i isprazne do srži.

Kao što noć, u tami svojoj, molitvu za svetlom krije, tako i u dnu duše moje leži usklik: Ja želim tebe, samo tebe.


34.
Neka od mene ostane samo ono čime te svim svojim imenovati mogu.

Neka od moje volje ostane samo ono čime te svugdje osetiti mogu, u svemu te naći i
ljubav ti pružiti svakog trenutka.

Neka od mene ostane samo ono čime te nikada ne mogu skriti.

Neka od mojih spona ostane samo ono čime me sputava tvoja volje i neka moj život ostvari svoj cilj – biti spona ljubavi tvoje.


60.
Na žalu svjetova beskrajnih susreću se deca. Miruje u visini večno nebo, neposkojno huči voda. Na žalu svetova beskonačnih s vriskom i plesom sastaju se deca.

Ona grade kućice od peska, praznim se igraju školjkama. Od uvelog lišća tkaju čamce, i sa smeškom plove nad beskonačnom dubinom. Deca se igraju na obali svetova.

Ona ne znaju bacati mreže, nisu vešti plivači. Ronioci kreću u potragu za biserimaaa, trgovci plove na svojim brodima, a deca sakupljaju i rasipaju šljunak. Ona ne traže skriveno blago, ne umeu bacati mreže.

Na žalu svetova beskonačnih veliko je sastajalište dece.

62.
Nakon što ti donesem šarene igračke, dete moje, tada počinjem shvatati čemu sva ta igra boja s oblacima, na vodi, i zašto je cveće raznobojno – kada ti donesem šarene igračke, dete moje.

Nakon što zapevam kako bi zaigralo, tada zaista znam čemu sva ta muzika među lišćem, i zašto talasi šalju zborove svojih glasova do srca zemlje koja ih pažljivo sluša – kada ti zapevam, kako bi zaigralo.

Nakon što predam slatkiše tvojim žudnim ručicama, tek tada spoznajem čemu med u čaški cveta, i zašto se voće tajno puni slatkim sokom – kada predam slatkiše tvojim žudnim ručicama.

GRADINAR 46

Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

PRIJATELJU MOJ

U nedeljnom hladu kisnoga jula
koracas tihim korakom, nem kao noc,
i mimoilazis strazu.
Danas je jutro zatvorilo oci, i ne haje
za uzurbanu viku glasne kosave;
preko uvek budnog plavog neba
prevucen je gust veo.
U sumama su umukle pesme,
a na svakoj kuci vrata su zatvorena.
Ti si usamljeni putnik pustim ulicama,
O, moj jedini prijatelju, najmiliji,
na kuci je mojoj kapija otvorena
ne mimoidji je kao san.

Prijatelju, jesi li napolju u burnoj noci
na svom ljubavnom putu?
Nebo stenje kao neko ko ocajava.
Nocas mi ne dolazi san.
Neprestano otvaram kapiju
i gledam u mrak, prijatelju moj!
Ne mogu nista da poznam pred sobom;
pitam se gde je put tvoj?
Na kojoj tamnoj obali crne reke,
na kojoj dalekoj ivici hucne sume,
kroz koji varljivi ponor senki
trazis svoj put ka meni, moj prijatelju !

U prvom osvitu cuh sapat;
trebalo je da odjedrimo ti i ja,
i niko drugi na svetu nije smeo znati
o tom putovanju nasem bez kraja i cilja.
Na tom beskrajnom okeanu,
pored tvog pazljivog osmeha
pesme su moje nabujale u melodije
slobodne kao vali,
slobodne od svih stega reci.
Zar jos nije vreme ? Zar jos ima posla?
Gle, vece se naglo nad obalom,
i pri svetlosti koja izdise
ptice se morske vracaju gnezdima svojim u letu.
Ko zna kada ce se odresiti lanac
i kada ce se cun,
kao poslednji odsev zalazeceg sunca,
izgubiti u noci…?