Re: Jovan Dučić

od Aynnah Pon Maj 16, 2011 12:33 am

Ljubav

Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim?Ova želja plava,
Je li želja srca moćnoga i čedna?
Ili napor duše koja malaksava?

Je li ovo žena koju ljubim,zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam;no na međi toga sna i jave,
Vidim moje srce da čezne i pati.
I suze kad dođu,rane zakrvave -
Ja ni onda od tog ništa neću znati.

Jovan Dučić

od Aynnah Pon Maj 16, 2011 12:35 am

"Najsrećniji je onaj čovjek koji umije da se udubi onoliko u svoju sreću, kao što se drugi udube u svoju nesreću."

od **Zvončica** Uto Maj 24, 2011 12:39 pm

Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo,
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko,
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko.

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena.
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume.

od **Boni** Ned Maj 29, 2011 2:45 pm

Sunce

Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu vecito zagrejanih mora. Majka ga je cesto nosila po studenim senkama nekog drveca cije je lišce mirisalo mirisom sna.
Nesrecni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po cijim obalama placu vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je vecito na njegovu suncanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholicnog tudeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oci, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleca, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i suncane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oci i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono cudno i ogromno sunce, što cinjaše nekada da sve oko njega živi, da lišce ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i cini da on pati dubokom i silnom strašcu ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u vecernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo cudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…

od Aynnah Ned Maj 29, 2011 2:51 pm

Kad se samo sjetim koliko smo puta u trećem razredu analizirali ovu pjesmu.

Jablanovi

Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

od Aynnah Ned Maj 29, 2011 2:54 pm

Krila

Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima-
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strasna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlost neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadnem
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.

od Aynnah Ned Maj 29, 2011 2:55 pm

Vraćanje

Kad mi opet dodješ, ti mi pridji tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene...

od **Boni** Ned Maj 29, 2011 2:56 pm

Osmeh, to je zora i svitanje tela

Lepota fizicka, to je neosporno jedna plemenita covekova vrlina. Uostalom, telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih covekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena; i, neosporno, uvek pored fizickih lepota u istom coveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgradivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošcu, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena medu lepoticama, kao i lepih ljudi medu glupacima. Ali je to bio svagda redak slucaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili vecu pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obicno svrše život u katastrofama i skandalima, cesto i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tudih strasti i tudih sujeta. Ako su lepotice cesto neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha. Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladic u Grckoj, ali i najveci heroj; a Sofokle je bio najlepši mladic, ali i najveci pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i ucenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na narocito izabrape medu ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osecanje. Kao što su anticki Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišcani su najzad slikali lepim sve najvece licnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Ðorda i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan covek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najveceg ljubavnika medu svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospodica Lavalijer je bila cak vrlo malenog stasa, bogknjava, smedih ociju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koracala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rodak slavne gospode de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reci pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila ucena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Cercil i Katarina Sidle. Bilo je slicnih ukusa i medu filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze. Ima odista najlepših ociju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su iskljucivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju cak ništa zajednickog sa bojom ociju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveci dogadaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima ociju koje se smeju, i ociju koje govore, i ociju koje cute; a ima ociju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i cekaju. Najlepše oci ima slovenska žena, jer uvek izgledaju zacudene.

od **Khallu** Ned Jun 05, 2011 10:26 pm

SAPUTNICI

Sve za svojim putem, ja sam žudno hteo
Sve za svojim putem! Ali zaman muke:
Na raskršću svakom uvek sam se sreo
S kažiprstom kobnim nevidljive ruke.

Htedoh u svom srcu da glas sebe čujem,
A ja čuh u sluhu glas ko zna otkuda.
Htedoh da se otmem, da snevam, da snujem:
Društvo nevidljivih pratilo me svuda…

Ja gde sam? zavapih. Moje delo gde je?
Koga sledim večno, nesvesno i strasno?
I u meni samom koliko je mene?
Koliko? Sve ćuti. Ah! to je užasno.

Jovan Dučić

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:15 am

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega -
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ svima,
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.

Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.

U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma...

I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.

Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje
Njime sjajne sfere, strasno i daleko...
I kad očarano kucne srce neko,
To je moje srce što se opet čuje...

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:16 am

Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.

Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.

Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.

I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša -
Kao zvezda što se raspada u tmini.

I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula -

Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -
Upirući k nebu začuđene oči.

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:18 am

Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.

A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.

Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.

A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.

I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:19 am

Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.

Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.

Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.

Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...

Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali...

od Aynnah Pon Jun 06, 2011 11:20 am

Podne

Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.

od **Boni** Pon Jun 06, 2011 2:38 pm

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

od **Boni** Pon Jun 06, 2011 2:39 pm

Vracanje

Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene.

od **Boni** Pon Jun 06, 2011 2:40 pm

Covek i pas

S početka je padala tanka, sitna, crna kiša. Alpijskim

putem iznad jezera peo sam se te večeri na breg. Kiša je zatim

neosetno rasla, postajala krupnja, crnja i ledenija, a put je ula-zio

sve dublje u mokru pomrčinu i jednu nevidljivu šumu. Na-lič

io je na put koji vodi u drugi svet.

Najednom se začu šum, hod. Na malim alpijskim kolima na

kojima se nosi hrana, bili su upregnuti čovek i pas. Nijedan me

nije osetio za sobom, jer je noć bila šumna i zato što su bili

umorni. Bela para iz njihovih usta i sa tela dizala se u jednom

zajedničkom pramenu magle.

Kola su naporno odmicala napred. Oni su išli mirno,

pognuti i zaduvani. Svaki je od njih mislio svoju misao, bri-nuo

svoju brigu, i vukao svoj deo tereta. U dolini su se rušili

prljavi potoci i šumili neveselo.

A kada skrenuše u pomračinu, nije se više raspoznavao

čovek od psa.

od **Femme** Sre Jun 29, 2011 1:40 am

‚‚U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.''

Jutra sa Leutara

Човјeк лијeн воли да говори, а човјeк од акцијe воли да ћути и нe дајe ријeчима никакву цијeну. Ријeч јe нeпријатeљ замаха и полeта. Довољно јe да јeдну своју намјeру двапут изговоритe, па да она одмах за половину ослаби. Вeликe снагe су ћутљивe у човјeку као и у природи.

od **Khallu** Pet Avg 05, 2011 11:41 am

“Pokušajte da u životu od svog neprijatelja napravite prijatelja i vidjećete kako od neprijateljstva do prijateljstva nema ni koraka. Od dvojice zakrvljenih suparnika, nijedan ne nosi svoju mržnju drukčije nego nešto tegobno, i gorko, i neprirodno, i koje ga smanjuje u njegovim sopstvenim očima. Treba ponekad ukloniti samo jednu malu predrasudu ili pretpostavku, pa da istog časa padne zid koji je izgledao do neba visok između dva čovjeka, čak i onda kada je povod za mržnju obojici izgledao prirodan i neizbježan. To je stoga što se ljudi najmanje sukobe zbog protivnih uvjerenja, a najviše zbog loših nerava.” – Jovan Dučić

od **Boni** Pet Avg 05, 2011 1:39 pm

Strofe jednoj ženi

Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.

Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strašno piće Slave.

Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.

Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.

Ti si kao lađa s krupnim jedrilima,
Što nosi podneblja drugih kopna: o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama

od **Boni** Sub Sep 10, 2011 9:12 pm

Proslost

Ti utehu cekas. Ne, utehe nema;
Sto utehom zovu, zovi zaboravom;
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako medju snom i javom,
Gledajuci kako nepomicno bdije
Taj Andj'o Stradanja nad tuznom ti glavom.

Ti zelis i cekas. I neznas da nije
Ni sad ispijena ta cemerna casa,
I svirepi otrov jedne ironije;

I da ce nas vecno strasna proslost nasa
U nemirne noci da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijasa.

Surovi ce dani doci i uzeti
Svaki svoj deo od srca sto bunca,
Sto zeli, sto moli; a ti ces se peti,

Peti neprekidno do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla, jado dete,
Pruzajuci ruke i vapijuc'; Sunca!

I tako ti dani bez srece i mete,
Odnosec' svoj deo stradanja i suza,
Kao gavrani ce kraj nas da prolete,

I ne pokidavsi ni jednu od uza
Sto nas vezu i sad za proslost, sto stoji
Za nama gleda na nas k'o Meduza.

od **Zvončica** Pet Sep 16, 2011 11:14 pm

Tuga starosti kod žene prevazilazi svaku tragediju čovekovu. Žena sudi svoju mladost samo po svojoj lepoti. Samo dok je lepa, smatra da je i mlada; a lepom se smatra samo do tridesete godine. Već odatle počinje očajanje i borba s pravim fantomima starosti. Izbegava mlađe žene od sebe, i druži se s ružnim drugaricama, s užasom sluša reči o godinama; ne veruje više u svoju moć nad čovekom ako se samo pojavi i malo mlađa žena, ma koliko inače bila u svemu inferiornija. Bezumno traži novac da nadoknadi gubitak mladosti, kupujući sve što misli da može da prikrije propadanjnjene lepote: raspikućske nakite i toalete. Ona ne veruje da lepota žene nije u lepoti i preciznosti crta, nego u ljupkosti duha i otmenosti duše. Ni svežina tela, ni čar pogleda, ni duhovne ni moralne odlike, ni dobrota i nežnost, ništa od toga ne prestaje s mladošću. Ali sve uzalud, jer to ženi nije dovoljno. Žena hoće brza i besna osvajanja koja može učiniti samo vrlo mlada žena. Jer retko koja žena hoće da osvoji duhom još manje dušom, najmanje dobrotom. Zato nema kobnije sudbine nego što je sudbina jedne lepotice. Dok je mlada i lepa, svije okružuju i svi je osvajaju, a čim poveruje da je prestala biti neodoljiva, počne da veruje i da je postala odvratna i izlišna. Gospođa Rekam je najlepša žena svoga vremena, kaže da je osetila kako je prestala biti lepom čim se deca u Savoji nisu više okretala za njom.
Dok je žena mlada, ona se boji samo lepše od sebe i bogatije od sebe; ali docnije se boji i počinje da mrzi svaku ženu od sebe mlađu. Zbog ovog se dogodi i da žena u izvesnim godinama prestaje više da traži prijateljice, a to je najzad dovede do očajanja. Žena ne sme ostareti, ni zbog muža, ni zbog društva. Čovek ostari, ali ne poružnja; a žena poružnja i pre nego što ostari. Jedino što može spasiti ženu u starosti, to je plemenitost i kultura, koje znače večnu mladost.

Pročitala sam večeras ovaj deo iz knjige "Blago cara Radovana" i podsetio me je na Lollin komentar na temi Kad kazaljke na satu prebrzo otkucavaju. Ovaj citat bi mogao da bude odgovor na njen post.

od **Shade** Pet Nov 25, 2011 10:39 pm

Koliko je Jovan Dučić voleo Magdalinu-Magu Živanović

Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu,
Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je uDučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji. Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom.
Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na većim školama.
Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike. U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj
zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.
Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama.
Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.
Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje.
U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene.

od **Veca** Sre Nov 30, 2011 10:12 am

Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Rijetko je bilo ljudi koji su odoljeli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljlude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovjekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bijede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božijom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najvećma nesrećna zato što otruje čovjeka takvim mržnjama, a jedna velika napast čovjekova, to je što u nesreći dobije rđavo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje.

od **Shade** Uto Jan 17, 2012 12:30 am

Prava sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti
svoju sudbinu od presije tudjih primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.
Tada bismo razumeli da sreca za Petra ne mora biti sto i sreca za Pavla.

Jovan Ducic

od Sponsored content