Jovan Dučić

Veliki uspeh u zivotu imaju cutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u cutanju drugog vide i svoju sigurnost. Covek moze da naskodi drugom coveku ili promisljenim rdjavim delom ili nepromisljenom recju, a cutalica se smatra bar kao covek koji ne skodi svojom neopreznom recju. Zatim cutalica ne trazi ni od drugog coveka briljantnu konverzaciju, niti narocitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog cega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, skode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava zrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato sto su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i osamuceni, a treci se cak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i posece.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najvise otrovom licnih mrznja, vise nego i medom licnih ljubavi. Cutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamisljen, a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako cutalica ne kaze mudrosti, ne kaze ni gluposti ili ih bar ne kaze u velikom broju. Cutalica izgleda i covek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitoscu u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znaci, iznad svakidasnjih covekovih mislii briga, i izvan realnosti od kojih je zivot uglavnom sacinjen.

Zbog tog prosecnim ljudima takav covek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje coveka koji cuti, ali preziru coveka koji mnogo govori. Covek koji cuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali covek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I posto ljudi ne cene onog koga se boje, postovanje ide za cutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih cutanja koje vrede vise nego najmudrije reci. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa covekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa covekom koji lepo cuti. Proverite u svom zivotu dali su vam vise dobra donele vase najblistavije reci ili kad ste u izvesnom momentu pribegli cutanju.

Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle nepromisljene inpulsije. Covek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu izmedju pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji moze da razmisljeno kaze sta hoce. On je vec tim odmerio koliko jedna minuta moze da sadrzi pameti i gluposti, dobrote i zloce. Samo takav uzdrzljiv covek izbegne najveci broj nesreca, nesreca koje dolaze od nase nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I ucenici Pitagore su morali cutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoci istrazivanja, kojom su se sluzili ljudi iz Sparte. Katolicki red kaludjera karmelita imaju tako isto propis da govore samo cetvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer covek drugom coveku vise naskodi recima nego delom. Neke zivotinje kusaju jedno drugo samo tim sto priblize nozdrve, i sto se omirisu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U recima uvek ima vise lazi nego istine, i vise zloce nego ljubavi, jer ljudi najcesce neznaju ni sami sta kazu, ni zasto su nesto rekli. Rec dovodi do vise nesporazuma, nego sto bi bilo nesporazuma da reci ne postoje...