Pisma
+5
Paloma Blanca
Femme
ivonka
Shade
Holly
9 posters
Strana 1 od 2
Strana 1 od 2 • 1, 2 
Pisma
od Holly Uto Dec 28, 2010 12:24 am
Vuk Stefanović Karadžić
Ani Kraus
Pešta,15.novembra 1814.
Ljubljena prijateljice moga srca,
Poslije onog nezaboravnog rastanka sa Vama,tek šestog dana uspio sam da stignem u Peštu,jer je put bio veoma los.
Cijelo moje putovanje bilo je samo neprekidno sanjarenje o Vama: danju sam budan sanjao,a nocu u snu.
Sada sam 36 milja daleko od Vas,i moje ruke ne mogu da grle Vaš snježnobijeli vrat,niti moje lice može da se odmara na nevinim djevojačkim grudima (ah! iščezli su sad ti slatki časovi,zanosni časovi moga života!). Sad mogu slobodno da kažem šta hoću,bez bojazni da ćete me Vi ućutkati prijeteći mi svojim nježnim prstom. I sad nemate više nikakvog razloga da mislite da Vam laskam. Ili šta bih drugo mogao ovdje da Vam kažem? Zacijelo ništa više do da ponovim neke od onih riječi koje sam Vam govorio,dok smo se nježno grlili i lili najtoplije suze. Čujte,dakle, to isto sada: yadovoljstvo moje duše,radosti moga srca i sreće moga života - u Vama su. Ovo sam Vam češće govorio, a sada Vam i o tome pišem,to će me pratiti cijelog mog života,a moja će usta izgovarati ovo i onda kada mi svirepa smrt bude sklopila oči svojim hladnim rukama. Moj put me je,istina,sad od Vas odvojio,ali su moje srce,moja duša,i sve duševne moći ostale kod Vas. Vi vladate svim i sve je u Vašoj moći. Život bez Vas i bez nade da ću uvijek živjeti s Vama i da ćete me voljeti,predstavljao bi paklene muke,koje nijedan nesrećnik na ovom svijetu nikad ne bi podnio.
No,nada u Boga i ubjedjenje da Vi, najdražaprijateljice, imate iskreno srce i dušu punu vrlina,daju mi utjehe i donekle ublažuju patnju moga srca. Uvjeren sam da Vaše dobro srce ne želi nanijeti zla nijedniom čovjeku,a još manje meni,koji samo radi Vas zelim da živim,i koji samse potpuno predao Vašem dobrom i iskrenom srcu.
Sva moja sreća zavisi od Vaše ljubavi i zato budite ubijedjeni da Vas volim i cijenim iznad svega na ovom svijetu. Za tu moju sreću dodijeliće Vam dovoljnu nagradu svevišnji Bog,koji nagradjuje sve dobro,a ja sa svoje strane n emogu ništa više da Vam obećam sem vječite i nepokolebljive ljubavi,vjernosti i poštovanja.
Zadržaću se ovdje 8 do 10 dana da bih sačekao Vaš odgovor na ovo pismo i nadam se da ćete mi pisati,bez diplomatija i vjerno,o iskrenim osjećanjima svoga srca. Pismo za men eadresiraćete onako kao što stoji na cedulji sa adresom, a kad stignem u Karlovce,imaću sreću da Vam opet pišem.
Srdačno pozdravljam Vašu dragu majku, Vašu dragu sestru i njenog ljubljenog i preporučujem im se: a isto tako Lujzu i njenu majku.Pozdravljam takodje Leonara i njegovu ženu,kao i djecu.
Budite zdravi i veseli i ne zaboravite onoga koji Vas voli više od svega na svijetu i koji smatra za najveću čast i sreću što sebe može vječno nazivati
Vašim vjernim i iskrenim prijateljem
Vukom Stefanovićem
Prilog:
Vi! moja Vi! ne biste li htjeli da budete moja?
Vuk Stefanović
Poslije onog nezaboravnog rastanka sa Vama,tek šestog dana uspio sam da stignem u Peštu,jer je put bio veoma los.
Cijelo moje putovanje bilo je samo neprekidno sanjarenje o Vama: danju sam budan sanjao,a nocu u snu.
Sada sam 36 milja daleko od Vas,i moje ruke ne mogu da grle Vaš snježnobijeli vrat,niti moje lice može da se odmara na nevinim djevojačkim grudima (ah! iščezli su sad ti slatki časovi,zanosni časovi moga života!). Sad mogu slobodno da kažem šta hoću,bez bojazni da ćete me Vi ućutkati prijeteći mi svojim nježnim prstom. I sad nemate više nikakvog razloga da mislite da Vam laskam. Ili šta bih drugo mogao ovdje da Vam kažem? Zacijelo ništa više do da ponovim neke od onih riječi koje sam Vam govorio,dok smo se nježno grlili i lili najtoplije suze. Čujte,dakle, to isto sada: yadovoljstvo moje duše,radosti moga srca i sreće moga života - u Vama su. Ovo sam Vam češće govorio, a sada Vam i o tome pišem,to će me pratiti cijelog mog života,a moja će usta izgovarati ovo i onda kada mi svirepa smrt bude sklopila oči svojim hladnim rukama. Moj put me je,istina,sad od Vas odvojio,ali su moje srce,moja duša,i sve duševne moći ostale kod Vas. Vi vladate svim i sve je u Vašoj moći. Život bez Vas i bez nade da ću uvijek živjeti s Vama i da ćete me voljeti,predstavljao bi paklene muke,koje nijedan nesrećnik na ovom svijetu nikad ne bi podnio.
No,nada u Boga i ubjedjenje da Vi, najdražaprijateljice, imate iskreno srce i dušu punu vrlina,daju mi utjehe i donekle ublažuju patnju moga srca. Uvjeren sam da Vaše dobro srce ne želi nanijeti zla nijedniom čovjeku,a još manje meni,koji samo radi Vas zelim da živim,i koji samse potpuno predao Vašem dobrom i iskrenom srcu.
Sva moja sreća zavisi od Vaše ljubavi i zato budite ubijedjeni da Vas volim i cijenim iznad svega na ovom svijetu. Za tu moju sreću dodijeliće Vam dovoljnu nagradu svevišnji Bog,koji nagradjuje sve dobro,a ja sa svoje strane n emogu ništa više da Vam obećam sem vječite i nepokolebljive ljubavi,vjernosti i poštovanja.
Zadržaću se ovdje 8 do 10 dana da bih sačekao Vaš odgovor na ovo pismo i nadam se da ćete mi pisati,bez diplomatija i vjerno,o iskrenim osjećanjima svoga srca. Pismo za men eadresiraćete onako kao što stoji na cedulji sa adresom, a kad stignem u Karlovce,imaću sreću da Vam opet pišem.
Srdačno pozdravljam Vašu dragu majku, Vašu dragu sestru i njenog ljubljenog i preporučujem im se: a isto tako Lujzu i njenu majku.Pozdravljam takodje Leonara i njegovu ženu,kao i djecu.
Budite zdravi i veseli i ne zaboravite onoga koji Vas voli više od svega na svijetu i koji smatra za najveću čast i sreću što sebe može vječno nazivati
Vašim vjernim i iskrenim prijateljem
Vukom Stefanovićem
Prilog:
Vi! moja Vi! ne biste li htjeli da budete moja?
Vuk Stefanović
Holly- Elita
-
Broj poruka : 2049
Pridružila/o se : 15.11.2010
Re: Pisma
od Shade Sub Jul 30, 2011 12:36 am
Pisma-Johan Volfgang Gete
Sаrloti Fon Stajn
Butelstet, 20 marta 1782
Uvece
Citao sam, pravio izvode i pisao. Prvog dana otkako sam se odvojio od tebe nekako mi nista ne ide od ruke. Svaka nit moga bica vuce me k tebi. Danas mi se ucinila gotovo nepodnosljiva pomisao da cu te videti kroz osam dana. Kakve mi cudne, rekao bih cak glupe misli padaju pri tom na um, ne smem ni da ti kazem. Sto se tice Egmonta, ne gubim nadu, ali ici ce sporije nego sto sam mislio. Divna je to stvar. Kad bih imao jos vremena, pisao bih ga drugcije, a mozda ga uopste ne bih pisao. Ali sad kad je vec tu, neka ostane. Pokusacu samo da otstranim ono sto je suvise otvoreno, sto nosi tragove gjackog manira, jer nije u skladu sa dostojanstvom predmeta. Ovo pismo ces dobiti preko jednog momka koji rano ujutru polazi. Oh, najdraza! Celog zivota sam idealisao o tome kako bih zeleo da budem voljen i uvek uzalud trazio ispunjenje te zelje u snu zanosa. A sad kad mi je svet svakog dana sve jasniji, nalazim to najzad u tebi Na takav nacin da to vise nikad izgubiti ne mogu. Hiljadu puta zbogom.
Vajmar, 28 avgusta 1782
Ujutru
Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga zivota koja mi je donela tako mnogo srece i koja ce mi potvrdjivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu buducnost nemam mnogo zelja, samo jednu zarku: da mi ti ostanes i da mi ostanes ista. Zasto si mi bas sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!
Moj momak zuri. Hiljadu puta zbogom.
Vajmar, 17 septembra, 1782
Sasvim tiho uputio sam se kuci da citam, ceprkam i na tebe da mislim. Kao da sam rodjen za neko privatno zanimanje, ne shvatam kako me to sudbina upetlja u neku drzavnu upravu i knezevsku porodicu.
Za tebe zivim, Lota moja, tebi su posveceni svi moji sati, ti mi ostajes – ja to osecam…
Vajmar, 9 aprila 1783
Nekako mi je sumnjivo zapoceo dan, ucini mi ga lepim svojim toplim zeljama. Koliko se radujem danasnjem veceru, kad cu opet da nadjem tebe i tvoju ljubav. Zbogom slatka radosti mog zivota, ti si jedina ceznja mog bica.
Vajmar, nedelja, 9 jula 1786
Sad sam gotovo prezreo kao knezevski plod i cekam spasenje, poslove sam posvrsavao i ako necu da pocnem opet od pocetka, moram ici, a evo stize tvoje pismo i pojacava ceznju d ate opet vidim… Sad mi je najveci izvor zadovoljstva botanika… Sve mi se namece, ne razmisljam vise o tome, sve mi dolazi i ogromno carstvo mi se u dusi uproscava, tako da i najtezi problem mogu odmah prosto ocitati. Samo kad bih mogao nekome da saopstim ono sto vidim i osecam, ali to je nemogucno. A nije to neki san, neko mastanje, to je sagledanje sustinske forme, kojom se priroda takoreci stalno igra i igrajuci se stvara raznovrsni zivot. Kad bih imao vremena u ovom kratkom zivotu, otisnuo bih se u sve oblasti prirode – u njeno celo carstvo. Sad zbogom, najdraza, jedina, kojoj bi sva moja dusa da se otvori i preda. Radujem se tvojoj ljubavi i racunam na nju za sva buduca vremena…
Johan Volfgang Gete
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Pisma
od ivonka Sub Jul 30, 2011 10:03 am
Kako divna pisma, sto se nisam rodila jedno 200 godina ranije, Ovo bezdusno vreme mi se nikako ne dopada.
ivonka- Elita
- Broj poruka : 2897
Pridružila/o se : 05.03.2011
Re: Pisma
od Shade Sre Avg 31, 2011 1:08 am
Evo još jedno pismo za ivonku, pošto voli pisma.
Johan Volfgang Gete – Pismo Šarloti Fon Štajn Vajmar
Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do večeri.
Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…
Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do večeri.
Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Re: Pisma
od Shade Sub Sep 10, 2011 12:23 am
Napoleon Bonaparte - Žozefini
(Pariz, decembar 1795.)
Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.
Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.
Nica, 1797.
"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti.
Napoleon Bonaparta (1769—1821)
(Pariz, decembar 1795.)
Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.
Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti? Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi. Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi. Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim. Do tada, mio dolče amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.
Nica, 1797.
"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prođe ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja… Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene… Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo zato da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre… Ipak, u tvojim pismima od 23. i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda između 23. i 26. su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prođe još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje? Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka… Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja… Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim…
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti.
Napoleon Bonaparta (1769—1821)
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Pisma
od Shade Čet Sep 29, 2011 4:43 pm
Onore de Balzak Evelini Hanskoj
Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi zivot.
Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osecanja te veceri, rekao sam ti bezbroj neznosti.
Oh! Ti imas bozanstvenu dusu za koju covek ostaje vezan citavog zivota. Duso moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, sto je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni andjele, ne zamracuj nikakvom sumnjom nadahnuca ljubavi. Tvoja umiljata neznost bio je samo njen tumac. Ne misli da mozes biti uporedjena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvatas li sav car i svu istinu da siromah pesnik moze biti pogodjen tim sto je pronasao isto srce, sto je voljen preko svojih nada? Moja obozavana, da za tebe me je odgojilo najneznije i najmilije zensko srce...
Dragi, veciti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vredjati ponosnu i neznu dusu. Ali ne govoriti tebi o tome znacilo bi oduzeti ti neizrecive dusevne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve slicnosti, osecanja i duse da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, uzasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kazem onoj u kojoj zivim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!
Da, tebi je sve dozvoljeno. Reci cu ti prostodusno sve ono lepo sto pomislim, a i rdjavo. Ti si jedno ja, lepse i milije.
Moja ljubav nema vise ni manje egzaltacije, niti ma cega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je andjeoska ljubav, uvek na istom stepenu jacine. Osecati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu neznosti, ponosnih osecanja, cujes li, andjele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko srecu koliko i tvoje medeno i zarko milovanje...
Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje jos nemaju uspomena bice skoro amajlija za ljubavne zelje, kad bude sadrzavao sve neznosti ljubavi. Nas siroti poljubac, jos lisen svih nasih radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje bice...
Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali jos manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima neceg vise, ne znam cega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostiznim
Ali, drago blago, ti imas nebesku dusu kakva se samo moze zamisliti, i imas zanosnu lepotu. Boze, kako da ti kazem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom...
Budim se srecan sto te volim. Lezem srecan sto sam voljen. To je zivot andjele...
Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrzi hiljadu neznosti za tebe, kao oni juce za mene.
Zeneva, januara 1834. godine
Onore de Balzak (1799 – 1850)
Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi zivot.
Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osecanja te veceri, rekao sam ti bezbroj neznosti.
Oh! Ti imas bozanstvenu dusu za koju covek ostaje vezan citavog zivota. Duso moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, sto je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni andjele, ne zamracuj nikakvom sumnjom nadahnuca ljubavi. Tvoja umiljata neznost bio je samo njen tumac. Ne misli da mozes biti uporedjena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvatas li sav car i svu istinu da siromah pesnik moze biti pogodjen tim sto je pronasao isto srce, sto je voljen preko svojih nada? Moja obozavana, da za tebe me je odgojilo najneznije i najmilije zensko srce...
Dragi, veciti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vredjati ponosnu i neznu dusu. Ali ne govoriti tebi o tome znacilo bi oduzeti ti neizrecive dusevne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve slicnosti, osecanja i duse da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, uzasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kazem onoj u kojoj zivim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!
Da, tebi je sve dozvoljeno. Reci cu ti prostodusno sve ono lepo sto pomislim, a i rdjavo. Ti si jedno ja, lepse i milije.
Moja ljubav nema vise ni manje egzaltacije, niti ma cega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je andjeoska ljubav, uvek na istom stepenu jacine. Osecati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu neznosti, ponosnih osecanja, cujes li, andjele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko srecu koliko i tvoje medeno i zarko milovanje...
Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje jos nemaju uspomena bice skoro amajlija za ljubavne zelje, kad bude sadrzavao sve neznosti ljubavi. Nas siroti poljubac, jos lisen svih nasih radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje bice...
Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali jos manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima neceg vise, ne znam cega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostiznim
Ali, drago blago, ti imas nebesku dusu kakva se samo moze zamisliti, i imas zanosnu lepotu. Boze, kako da ti kazem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom...
Budim se srecan sto te volim. Lezem srecan sto sam voljen. To je zivot andjele...
Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrzi hiljadu neznosti za tebe, kao oni juce za mene.
Zeneva, januara 1834. godine
Onore de Balzak (1799 – 1850)
Love Letters
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Pisma
od Shade Ned Jan 08, 2012 11:53 pm
Rilkeovo pismo upućeno Lu Andreas-Salome
(Minhen, 9. juni 1897)
Išunjao sam se iz tvog stana
I dok hodam kišnim ulicama čini mi se
Da svaki prolaznik koga sretnem
U mom blistavom pogledu vidi
Moju presrećnu, spasenu dušu.
Pošto-poto hoću da usput
Sakrijem od sveta svoju radost;
Odnosim je žurno kući
I zatvaram u dubini noći
Kao zlatni kovčeg.
A onda iznosim na svetlost dana
Komad po komad skrivenog blaga
I ne znam kud pre da gledam;
Jer je svaki kutak moje sobe
Pretrpan zlatom.
To je bezgranično bogatstvo
Kakvo noć nikada nije videla
Niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
Ijedna mlada dobila ljubavi.
To su bogate dijademe
Sa zvezdama mesto dragog kamenja.
Niko to ne zna. Ja sam, o draga moja,
Kao kralj među tim bogatstvom
I znam ko je moja kraljica.
A sunce, posle još jedne burne oluje, ulazi u takvom izobilju da bi čovek stvarno poverovao da je sreća od pravoga zlata u svakom kutku sobe. Bogat sam i slobodan i u mislima ponovo proživljavam, punim plućima, svaki tren ovog popodneva. Danas mi se uopšte više ne izlazi. Hoću da sanjam lagane snove i, kao za doček, ukrasim sobu njihovim odsjajem kao trakama. Hoću da odnesem u noć blagoslov tvojih ruku na mojim rukama i u mojoj kosi. Neću ni sa kim da pričam da ne bih nepotrebno rasipao eho tvojih reči, koji poput emajla drhti na mojim rečima čineći ih nežnijim; i kad sunce zađe, neću da vidim nijednu lampu, kako bih vatrom u tvojim očima upalio hiljadu tajnih lomača... Hoću da se uzdignem u tebi kao detinja molitva u zvonkom radovanju jutra, kao raketa među usamljenim zvezdama. Odbijam snove u kojima te nema i želje koje niti možeš niti hoćeš da ispuniš. Neću ništa da učinim čime te ne bih veličao i neću da uzgajam cvet kojim se nećeš zakititi; neću da pozdravljam ptice koje ne znaju put do tvoga prozora, niti ću da pijem s izvora koji nisu okusili tvoj odraz. Neću da posetim zemlje koje nisi pohodila u svojim snovima kao mađioničar pristigao izdaleka, niti ću da živim u kolibama koje nisu štitile tvoj san. Neću ništa da znam o vremenu pre nego što si kročila u moj život, ni o ljudima koji u njemu ostaju. Zato što sam previše srećan da bih bio nezahvalan, u prolazu ću, ako to zaslužuju, ostaviti na njihovom grobu poneku izbledelu uspomenu.
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Re: Pisma
od Shade Čet Mar 01, 2012 7:24 pm
Pisma - Marina Cvetajeva - Borisu Leonidovicu Pasternaku
10. jul 1926. Subota
Ja ne bih mogla da zivim sa tobom ne zbog neshvatanja, vec zbog razumevanja. Patiti zbog tudje pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti - to ponizavanje ne bih podnela.
Do dana danasnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slicne reci (retko) gestovi (cesce), pokretac je uvek bio drugaciji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou - nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrecuci se s tobom, ja se susrecem sa sobom, koja sam ostricama okrenuta protiv sebe.
S tobom ne bih mogla da zivim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio...
Mnogo sam o tome razmisljala - i pre tebe - celog zivota. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja - kao trambulina, to je ponizavajuce). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost - razvodi sve!) Tokom celog zivota samo mi se jedna priblizila (mozda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se priblizila nevernost, njena forma). Vernost je zbog odusevljenja. Odusevljenje je u coveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo cak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne odusevljenost, vec odusevljenje. To mi je odgovaralo.
Sta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u zivotu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) moze da da zbir? To je drugaciji kvalitet. Drukcije se vrsi cepanje atoma. Sustina ne moze da se raspadne na moze biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi jos jednom i na novi nacin stvorili heroja (sebe).
Da kazem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono sto te odusevljava, mene ce preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovacu od njega. Bicu izlecena od tebe istog trenutka. Kao sto bih se izlecila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove - Gretchen. Ulica kao mnostvo, da, ali ulica ovaplocena u jedno, mnostvo koje je uobrazilo (i ti ces ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge...
Shvati me: nezasita iskonska mrznja Psihe prema Evi, od koje nemam nista. A od Psihe - sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Dusa za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osudjen, ja ne shvatam, ja se povlacim.
Ljubomora. Nikad nisam shvatala zasto Tanja, koja je opravdano skromnog misljenja o sebi, negoduje na X zbog toga sto voli i druge. Zasto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepse, upravo ono cega je ona lisena, to je kod nje na ceni. Moj slucaj se komplikuje jos i time sto nije privatan, sto moja ma cause prestaje istoga casa da bude moja i postaje cause tacno polovine sveta: Duse. Mene prevariti je indikativno.
Ljubomora? Ja jednostavno popustam, kao sto dusa uvek popusta telu, narocito tudjem - iz najcistijeg prezira, od necuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono sto je moglo postati bol.
Jos nije bilo pametnjakovica koji bi mi rekao: "Menjam te za stihiju: mnostvo: bezlicno. Menjam te za sopstvenu krv".
Ili jos bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).
Obamrla bih od otvorenosti, odusevila bih se tacnoscu i - mozda bih shvatila. (Muske ulice nema, postoji samo zenska. - Govorim o sastavu. - Muskarac je stvara svojom zeljom. Ona postoji i na otvorenom polju. - Nijedna zena (izuzeci su neprirodni) nece poci sa radnikom, svi muskarci idu sa devojcurama, svi pesnici).
Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muskarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim ocima i gubim, ja sam ocaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u celo - proceni sam.
Ko se jos ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuce, a ne i zbog njene gosce. Ne sumnjam da cu u starackim uspomenama mojih mladih prijatelja biti - prva. Sto se tice muske sadasnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv - kunem ti se! - koji nikada u sebi nisam cula. Cini mi se to je muski lajtmotiv.
Moje jadikovanje je zbog nemogucnosti da postanem telo. Zbog nemogucnosti da potonem. ("Kada bih jednom poceo da tonem...")
Borise, sve je to tako hladno i proracunato, ali iza svakog sloga je ziv slucaj, koji je ziveo i, ponavljanjem svojim, naucio. Mozda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. "Nije cudno..."
A sada zakljucak.
Pismo je pocinjalo: "ne zbog neshvatanja vec zbog shvatanja". Ono se zavrsava: "Ne shvatam, povlacim se." Kako to povezati?
Razni pokretaci na istom nivou - eto tvoga mnostva i mojega. Ti ne shvatas Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni cula. Ja se sa njom, ocigledno gazdaricom - ne poznajem. (Krvi mi je vec ocigledno bliza, kao tekucina), "krv koja se uzdrzava..." Ah, kada bi moja imala od cega da se uzdrzava. Znas li sta ja zelim - kada zelim. Pomracenja, prosvetljenja, preobrazenja. Krajnji rt tudje duse i - svoje. Reci koje nikada neces cuti, koje nikada neces izgovoriti. Nepostojece. Cudovisno. Cudo.
Ti ces dobiti u ruke, Borise - zato sto ces konacno dobiti - cudnovato, tuzno, neprohodno, raspevano cudoviste koje ce se otimati iz ruku. Secas li se onog mesta sa cvetom u "Junacini"? (Ceo "Junacina" - koliko je to o sebi!)
Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srecni - i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je vec sav u nama. Tvoja vecita odlazenja (tako ja to vidim) i - ono sto tvojim ocima gleda sa poda. Tvoj zivot - odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuce. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosis. Mi bismo se slozili.
Rodjeni, daj oduska srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muci se. Zivi. Neka te zbunjuju zena i sin. Oprastam ti sve i svakoga. Uzimaj sve sto mozes - dok jos zelis da uzimas.
Seti se toga da je krv starija od nas, narocito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske - ne, sa eticke visine.
Pisi mi ili ne pisi o svemu, kako hoces. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) - tvoj prijatelj.
M.
10. jul 1926. Subota
Ja ne bih mogla da zivim sa tobom ne zbog neshvatanja, vec zbog razumevanja. Patiti zbog tudje pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti - to ponizavanje ne bih podnela.
Do dana danasnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slicne reci (retko) gestovi (cesce), pokretac je uvek bio drugaciji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou - nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrecuci se s tobom, ja se susrecem sa sobom, koja sam ostricama okrenuta protiv sebe.
S tobom ne bih mogla da zivim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio...
Mnogo sam o tome razmisljala - i pre tebe - celog zivota. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja - kao trambulina, to je ponizavajuce). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost - razvodi sve!) Tokom celog zivota samo mi se jedna priblizila (mozda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se priblizila nevernost, njena forma). Vernost je zbog odusevljenja. Odusevljenje je u coveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo cak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne odusevljenost, vec odusevljenje. To mi je odgovaralo.
Sta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u zivotu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) moze da da zbir? To je drugaciji kvalitet. Drukcije se vrsi cepanje atoma. Sustina ne moze da se raspadne na moze biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi jos jednom i na novi nacin stvorili heroja (sebe).
Da kazem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono sto te odusevljava, mene ce preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovacu od njega. Bicu izlecena od tebe istog trenutka. Kao sto bih se izlecila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove - Gretchen. Ulica kao mnostvo, da, ali ulica ovaplocena u jedno, mnostvo koje je uobrazilo (i ti ces ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge...
Shvati me: nezasita iskonska mrznja Psihe prema Evi, od koje nemam nista. A od Psihe - sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Dusa za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osudjen, ja ne shvatam, ja se povlacim.
Ljubomora. Nikad nisam shvatala zasto Tanja, koja je opravdano skromnog misljenja o sebi, negoduje na X zbog toga sto voli i druge. Zasto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepse, upravo ono cega je ona lisena, to je kod nje na ceni. Moj slucaj se komplikuje jos i time sto nije privatan, sto moja ma cause prestaje istoga casa da bude moja i postaje cause tacno polovine sveta: Duse. Mene prevariti je indikativno.
Ljubomora? Ja jednostavno popustam, kao sto dusa uvek popusta telu, narocito tudjem - iz najcistijeg prezira, od necuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono sto je moglo postati bol.
Jos nije bilo pametnjakovica koji bi mi rekao: "Menjam te za stihiju: mnostvo: bezlicno. Menjam te za sopstvenu krv".
Ili jos bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).
Obamrla bih od otvorenosti, odusevila bih se tacnoscu i - mozda bih shvatila. (Muske ulice nema, postoji samo zenska. - Govorim o sastavu. - Muskarac je stvara svojom zeljom. Ona postoji i na otvorenom polju. - Nijedna zena (izuzeci su neprirodni) nece poci sa radnikom, svi muskarci idu sa devojcurama, svi pesnici).
Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muskarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim ocima i gubim, ja sam ocaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u celo - proceni sam.
Ko se jos ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuce, a ne i zbog njene gosce. Ne sumnjam da cu u starackim uspomenama mojih mladih prijatelja biti - prva. Sto se tice muske sadasnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv - kunem ti se! - koji nikada u sebi nisam cula. Cini mi se to je muski lajtmotiv.
Moje jadikovanje je zbog nemogucnosti da postanem telo. Zbog nemogucnosti da potonem. ("Kada bih jednom poceo da tonem...")
Borise, sve je to tako hladno i proracunato, ali iza svakog sloga je ziv slucaj, koji je ziveo i, ponavljanjem svojim, naucio. Mozda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. "Nije cudno..."
A sada zakljucak.
Pismo je pocinjalo: "ne zbog neshvatanja vec zbog shvatanja". Ono se zavrsava: "Ne shvatam, povlacim se." Kako to povezati?
Razni pokretaci na istom nivou - eto tvoga mnostva i mojega. Ti ne shvatas Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni cula. Ja se sa njom, ocigledno gazdaricom - ne poznajem. (Krvi mi je vec ocigledno bliza, kao tekucina), "krv koja se uzdrzava..." Ah, kada bi moja imala od cega da se uzdrzava. Znas li sta ja zelim - kada zelim. Pomracenja, prosvetljenja, preobrazenja. Krajnji rt tudje duse i - svoje. Reci koje nikada neces cuti, koje nikada neces izgovoriti. Nepostojece. Cudovisno. Cudo.
Ti ces dobiti u ruke, Borise - zato sto ces konacno dobiti - cudnovato, tuzno, neprohodno, raspevano cudoviste koje ce se otimati iz ruku. Secas li se onog mesta sa cvetom u "Junacini"? (Ceo "Junacina" - koliko je to o sebi!)
Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srecni - i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je vec sav u nama. Tvoja vecita odlazenja (tako ja to vidim) i - ono sto tvojim ocima gleda sa poda. Tvoj zivot - odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuce. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosis. Mi bismo se slozili.
Rodjeni, daj oduska srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muci se. Zivi. Neka te zbunjuju zena i sin. Oprastam ti sve i svakoga. Uzimaj sve sto mozes - dok jos zelis da uzimas.
Seti se toga da je krv starija od nas, narocito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske - ne, sa eticke visine.
Pisi mi ili ne pisi o svemu, kako hoces. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) - tvoj prijatelj.
M.
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Pisma
od Femme Sub Mar 17, 2012 10:10 pm
Pismo jačem
Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da „do danas“ – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao „umetnice“. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono „juče“ ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom „ostale strukture“, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ‘80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.
Vaš uvek i do kraja,
Zoran Radmilović
Femme- ...
- Broj poruka : 5413
Pridružila/o se : 06.03.2010 -
Re: Pisma
od Femme Pet Dec 21, 2012 10:49 pm
Lav Nikolajevič Tolstoj - Valeriji Vladimirovnoj Arsenjevoj
12.-13. novembra 1856, Petrograd
Osećam da sam lud, ali ne mogu da se uzdržim mila gospođice, i mada nisam dobio od vas ni retka, opet vam pišem. Prošla je ponoć, a vi sami znate kako to doba navodi na nežnosti i , prema tome, na ludosti.
Zbogom, idem da spavam, stežem vam dragu ruku i mnogo, suviše mnogo mislim na vas. Sutra ću nastaviti. A sad ću pisati u žutu beležnicu - i opet o vama. Budala sam.
13. novembar
Nastaviću ovo pismo drugi put kad budem primio od vas, a sad me ovo nekako ne zanima, i u glavi je drugo. Pišem vam poslednji put. Šta je s vama? Da niste bolesni? Ili se stidite preda mnom zbog nečega?Ili se stidite zbog onog odnosa koji se među nama uspostavio. Ma šta bilo, napišite barem jedan redak. Iz pošetka sam bio nežan, potom se ljutio, sad osećam da postajem već ravnodušan - i hvala bogu.
Neki instikt mi odavno kaže da od ovog neće biti ništa sem nesreće i za vas i za mene. Bolje je da se na vreme zaustavi.
Kad vas volim, često poželim da vam dođem i da vam kažem ono što osećam; ali u trenutcima kao ovaj, kad se na vas naljutim i osećam se sasvim ravnodušan, još više bih voleo da vas vidim i da vam kažem sve što se nakupilo i da vam dokažem da mi nikada nećemo moći da se razumemo...
U svakom slučaju, zaklinjem vas bogom, uspomenom na vašeg oca i svim što je sveto, budite iskreni prema meni, sasvim iskreni, ne dajte sebi da se zanosite.
Zbogom, nek vam bog da sve najbolje.
Vaš gr. L. Tolstoj
12.-13. novembra 1856, Petrograd
Osećam da sam lud, ali ne mogu da se uzdržim mila gospođice, i mada nisam dobio od vas ni retka, opet vam pišem. Prošla je ponoć, a vi sami znate kako to doba navodi na nežnosti i , prema tome, na ludosti.
Zbogom, idem da spavam, stežem vam dragu ruku i mnogo, suviše mnogo mislim na vas. Sutra ću nastaviti. A sad ću pisati u žutu beležnicu - i opet o vama. Budala sam.
13. novembar
Nastaviću ovo pismo drugi put kad budem primio od vas, a sad me ovo nekako ne zanima, i u glavi je drugo. Pišem vam poslednji put. Šta je s vama? Da niste bolesni? Ili se stidite preda mnom zbog nečega?Ili se stidite zbog onog odnosa koji se među nama uspostavio. Ma šta bilo, napišite barem jedan redak. Iz pošetka sam bio nežan, potom se ljutio, sad osećam da postajem već ravnodušan - i hvala bogu.
Neki instikt mi odavno kaže da od ovog neće biti ništa sem nesreće i za vas i za mene. Bolje je da se na vreme zaustavi.
Kad vas volim, često poželim da vam dođem i da vam kažem ono što osećam; ali u trenutcima kao ovaj, kad se na vas naljutim i osećam se sasvim ravnodušan, još više bih voleo da vas vidim i da vam kažem sve što se nakupilo i da vam dokažem da mi nikada nećemo moći da se razumemo...
U svakom slučaju, zaklinjem vas bogom, uspomenom na vašeg oca i svim što je sveto, budite iskreni prema meni, sasvim iskreni, ne dajte sebi da se zanosite.
Zbogom, nek vam bog da sve najbolje.
Vaš gr. L. Tolstoj
Femme- ...
- Broj poruka : 5413
Pridružila/o se : 06.03.2010 -
Re: Pisma
od Paloma Blanca Čet Dec 27, 2012 10:57 am
Milena,
Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da čine i dobro delo.
Dobrotom najgorih evo ti nekoliko rečenica, bez kojih bih umro mnogo tužniji
nego što jesam.
Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju. Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe, činio sam sve što sam mogao za Tvoju i našu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim. Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu. Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom. Moleći Te da mi poveruješ, ne molim za oproštaj.
Hvala ti i za patnju koja je moju sreću učinila višom od sreće.
Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dušu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja.
Mi smo bili srećni ljudi. Osmehni se, dušo!
Petar
Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da čine i dobro delo.
Dobrotom najgorih evo ti nekoliko rečenica, bez kojih bih umro mnogo tužniji
nego što jesam.
Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju. Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol. Otkad sam zavoleo Tebe, činio sam sve što sam mogao za Tvoju i našu ljubav. Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim. Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu. Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom. Moleći Te da mi poveruješ, ne molim za oproštaj.
Hvala ti i za patnju koja je moju sreću učinila višom od sreće.
Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dušu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja.
Mi smo bili srećni ljudi. Osmehni se, dušo!
Petar
Mileni, pred pogubljenje - "Vernik" D. Ćosić
Paloma Blanca- Elita
- Broj poruka : 1324
Pridružila/o se : 13.09.2012
Re: Pisma
od Boni Pet Jan 04, 2013 3:46 pm
Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:
Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time
preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti
umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio
pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego
što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne
astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos
tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas
ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto
važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju
bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom
ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri
zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije
pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto.
Svojeručno.
Tooj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)
moju gospodaricu i prijateljicu:
Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time
preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti
umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio
pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego
što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne
astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos
tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas
ali žar naših srca uprkos tome rastu - bar što se mene tiče. Nadam se da isto
važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako
silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju
bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom
ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri
zameniti moje prisustvo - tačnije, moju sliku - kao i poklon koji sam ti ranije
pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to poželiš, zauzeti njihovo mesto.
Svojeručno.
Tooj sluga i prijatelj,
H.R. (Henry Rex)
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Evita Uto Jan 08, 2013 4:54 pm
Džordž Gordon Lord Bajron - Kontesi Terezi Gvičoli
Bolonja, 25. avgust 1819.
Draga moja Tereza,
pročitao sam ovu knjigu u tvojoj bašti - ljubavi moja, nisi bila ovde, inače je ne bih mogao pročitati. Ovo je tvoja omiljena knjiga, a njen pisac je bila moja prijateljica. Nećeš razumeti ove engleske reči, a neće ni drugi - upravo i zato ih ne pišem na italijanskom. Ali poznaćeš rukopis onoga koji te je strasno voleo, i shvatićeš da je nad tvojom knjigom mogao misliti jedino o ljubavi. U toj reči lepoj na svim jezicima, ali najlepšoj na tvome - amor mio- sadržan je sav moj život, i sada i ubuduće. Osećam da ovde postojim, a plašim se da ću postojati i posle ovoga; a ti si žena, osamnaest ti je godina i pre dve godine si izašla iz manastira. Žalim, iz dubine duše, što nisi tamo i ostala - ili što te barem nisam sreo pre nego što si se udala.
Ali, sve je prekasno. Volim te i ti mene voliš - tako bar kažeš, i ponašaš se kao da je tako, što je za mene u svakom slučaju velika uteha. Ali ja prema tebi osećam i nešto više od ljubavi, i ne mogu prestati da te volim.
Seti me se, ponekad, kad nas Alpi i more budu razdvajali, ali to se neće desiti osim ako ti to budeš želela.
Bajron
Bolonja, 25. avgust 1819.
Draga moja Tereza,
pročitao sam ovu knjigu u tvojoj bašti - ljubavi moja, nisi bila ovde, inače je ne bih mogao pročitati. Ovo je tvoja omiljena knjiga, a njen pisac je bila moja prijateljica. Nećeš razumeti ove engleske reči, a neće ni drugi - upravo i zato ih ne pišem na italijanskom. Ali poznaćeš rukopis onoga koji te je strasno voleo, i shvatićeš da je nad tvojom knjigom mogao misliti jedino o ljubavi. U toj reči lepoj na svim jezicima, ali najlepšoj na tvome - amor mio- sadržan je sav moj život, i sada i ubuduće. Osećam da ovde postojim, a plašim se da ću postojati i posle ovoga; a ti si žena, osamnaest ti je godina i pre dve godine si izašla iz manastira. Žalim, iz dubine duše, što nisi tamo i ostala - ili što te barem nisam sreo pre nego što si se udala.
Ali, sve je prekasno. Volim te i ti mene voliš - tako bar kažeš, i ponašaš se kao da je tako, što je za mene u svakom slučaju velika uteha. Ali ja prema tebi osećam i nešto više od ljubavi, i ne mogu prestati da te volim.
Seti me se, ponekad, kad nas Alpi i more budu razdvajali, ali to se neće desiti osim ako ti to budeš želela.
Bajron
Evita- Napreduje
- Broj poruka : 589
Pridružila/o se : 28.01.2011
Re: Pisma
od Boni Sre Jan 09, 2013 9:48 pm
“Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš,
malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li
se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da
te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće
zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se
zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno.
Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od
božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.
Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. Treba
da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj
Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rodjene sa mnom. Danas
sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti
sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti
pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha.
Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog te
blagoslovio. Bog te sačuvao, voljena saputnice moga srca.”
Halil Džubran -Mej Zijad
malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li
se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da
te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće
zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se
zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno.
Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od
božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.
Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. Treba
da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj
Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rodjene sa mnom. Danas
sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti
sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti
pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha.
Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog te
blagoslovio. Bog te sačuvao, voljena saputnice moga srca.”
Halil Džubran -Mej Zijad
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Boni Sre Jan 09, 2013 9:58 pm
Betoven svojoj dragoj
Dobro jutro 7. jula
Vec u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tuzne, iscekujuci, od sudbine, da li ce nas uslisiti - ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopste ne ziveti; resio sam da
lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u narucje, i dok ne budem mogao reci da sam kraj tebe nasao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dusu okruzenu tobom u carstvo duhova, a to na zalost mora biti - ti ces se sabrati utoliko vise, jer poznajes moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne moze imati moje srce, nikada, nikada - O Boze zasto se moramo odvojiti od onoga sto toliko volimo a, ipak je moj zivot u V. takav kakav je sad kukavan zivot.
Tvoja ljubav me cini najsrecnijim i istovremeno najnesrecnijim covekom - u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednacenost zivota - da li ovo moze da postoji kod naseg odnosa? Andjele, upravo saznajem da posta ide svaki dan i zato moram zavrsiti da bi odmah dobila pismo.
Umiri se, samo mirnim promisljanjem o nasem zivotu mozemo postici svoj
cilj da zivimo zajedno, umiri se, voli me - danas - juce. Koja ceznja
sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj zivote, moje sve, zbogom
ostaj, o voli me i dalje, nemoj nikad pogresno shvatiti najvjernije
srce svog dragog.
L.
vecno tvoj
vecno svoj
vecno nas
Dobro jutro 7. jula
Vec u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tuzne, iscekujuci, od sudbine, da li ce nas uslisiti - ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopste ne ziveti; resio sam da
lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u narucje, i dok ne budem mogao reci da sam kraj tebe nasao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dusu okruzenu tobom u carstvo duhova, a to na zalost mora biti - ti ces se sabrati utoliko vise, jer poznajes moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne moze imati moje srce, nikada, nikada - O Boze zasto se moramo odvojiti od onoga sto toliko volimo a, ipak je moj zivot u V. takav kakav je sad kukavan zivot.
Tvoja ljubav me cini najsrecnijim i istovremeno najnesrecnijim covekom - u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednacenost zivota - da li ovo moze da postoji kod naseg odnosa? Andjele, upravo saznajem da posta ide svaki dan i zato moram zavrsiti da bi odmah dobila pismo.
Umiri se, samo mirnim promisljanjem o nasem zivotu mozemo postici svoj
cilj da zivimo zajedno, umiri se, voli me - danas - juce. Koja ceznja
sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj zivote, moje sve, zbogom
ostaj, o voli me i dalje, nemoj nikad pogresno shvatiti najvjernije
srce svog dragog.
L.
vecno tvoj
vecno svoj
vecno nas
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Femme Sre Jan 09, 2013 11:44 pm
Albert Ajnštajn - Milevi Ajnštajn
Milano, 27. mart 1901.
Ja znam da od svih ljudi ti me najviše voliš i najbolje razumeš. Uveravam te da se niko ovde ne usuđuje, niti čak želi da kaže nešto loše o tebi. Biću tako srećan i ponosan kada ćemo opet biti zajedno i dovesti naš rad na relativnom kretanju do uspešnog završetka.
Šafhauzen, 28. novembar 1901.
Ne mogu da kažem iskreno koliko sam srećan da su tvoji roditelji sada mirniji i imaju više poverenja u mene. Takođe znam da ga zaslužujem i da njihova Micel će dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće. Još ništa nije zvanično objavljeno o zaposlenju u Bernu, tako da gubim nadu da će od toga biti nešto.
Svako tvoje pismo me čini vrlo srećnim. To su jedina ljudska zadovoljstva koja me raduju. Ona mora da predstavljaju zamenu za ženicu, roditelje, prijatelje i društvo, i ona su to u stanju. Naravno bilo bi lepše imati te uz sebe kao u starim studentskim danima u Cirihu.
Šafhauzen, 28. decembar 1901.
Čeznem jako mnogo za tobom. Kada bi samo mogla da budeš tu makar i kratko.
Izuzev tebe svi ljudi mi izgledaju tako strašno, kao da su od mene odvojeni nevidljivim zidom.
Milano, 27. mart 1901.
Ja znam da od svih ljudi ti me najviše voliš i najbolje razumeš. Uveravam te da se niko ovde ne usuđuje, niti čak želi da kaže nešto loše o tebi. Biću tako srećan i ponosan kada ćemo opet biti zajedno i dovesti naš rad na relativnom kretanju do uspešnog završetka.
Šafhauzen, 28. novembar 1901.
Ne mogu da kažem iskreno koliko sam srećan da su tvoji roditelji sada mirniji i imaju više poverenja u mene. Takođe znam da ga zaslužujem i da njihova Micel će dobiti dobrog muža čim to bude bilo moguće. Još ništa nije zvanično objavljeno o zaposlenju u Bernu, tako da gubim nadu da će od toga biti nešto.
Svako tvoje pismo me čini vrlo srećnim. To su jedina ljudska zadovoljstva koja me raduju. Ona mora da predstavljaju zamenu za ženicu, roditelje, prijatelje i društvo, i ona su to u stanju. Naravno bilo bi lepše imati te uz sebe kao u starim studentskim danima u Cirihu.
Šafhauzen, 28. decembar 1901.
Čeznem jako mnogo za tobom. Kada bi samo mogla da budeš tu makar i kratko.
Izuzev tebe svi ljudi mi izgledaju tako strašno, kao da su od mene odvojeni nevidljivim zidom.
Femme- ...
- Broj poruka : 5413
Pridružila/o se : 06.03.2010 -
Re: Pisma
od Shade Sre Jan 16, 2013 4:04 pm
Jovan Jovanović Zmaj - Eufrosini (u jesen 1861.)
Mila gospođice Ružo
Uvek sam se čudio kad je ko pisao pismo tamo gde bi se recima izraziti mogao. Sad vidim da nisam imao pravo. Sad bolje vidim da ima stvari, koje se ni recima i pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, precutati, nikako.
Vi čitajuci sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.
Budite mi zdravi - sam se čudom čudim otkud sam nehotice pismo ovo poljubio.
Vi čitajuci sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili - ili ste se možda malo zastideli osećajući da Vam sasvim nepovoljno nije.
Ako se mrgodite, derite pismo taki. Molim Vas nemojte dalje čitati, što i da znate gde pomoći ne možete, poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, zaboravite sasvim. Vi ćete lako, a ja kako uzmogu.
Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliji biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.
Budite mi zdravi - sam se čudom čudim otkud sam nehotice pismo ovo poljubio.
Eufrosina - Jovanu Jovanoviću Zmaju
Poštovani gospodine
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala nisam.
Ruža
Poštovani gospodine
Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle odvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve dosad nisam znala da se može kome pokloniti, slušala sam više puta al osećala i verovala nisam.
Ruža
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Re: Pisma
od Boni Čet Jan 31, 2013 11:52 pm
Henri Miler -pisma Brendi
U pisanju ljubavnih pisama ti si prava kraljica! Nenadmasna.
Mila moja, celog sam dana mislio (izmedju pisama) gde li si. Nadam se da si bila u Neptunovom narucju, a ne u narucju neke filmske zvijezde.
Vidim te u vodi, stopljenu sa Neptunom, kako pustas njegovim umislim valima da ti ljube svaku pojedini dio tjela. I kako se nasladjujes- oplakivana Vaseljenom, sjajem i glicerinom. Kako bi bilo divno kad bih bar mogao plivati uz tebe, ili cak na tvojim ledjima! Kad si mi rekla da ne mozes nositi onu ljepu japansku bluzu koju ti je Paul poklonio, naprosto sam se zgranuo. Odvise njezna koza! A koliko je ta koza podnjela modrica, ogrebotina, udaraca, slomljenih kostiju i cega sve ne. Ti si utjelovljeni "okimoron". I k tome pravi nebojsa. Vjecno sanjarim o tome kakva bi divota bila naprosto prolezati kraj tebe jednu noc.
Nesto kao ostvaren san. Istina je dakle da ne volis. Da si me oduvjek voljela- odvajkada. To je upravo nevjerovatno divno. Najradije bih zagrlio sam sebe. Ponesto si se promjenila otkada se poznajemo. Tvoje prave osobine dolaze vise do izrazaja; sve se bolje upoznajemo, da tako kazem, iako je mozda smjesno tako sta reci. Dobro se drzis. Cini se da si imuna na vecinu zenskih slabosti. Nije da si muskobanjasta. Nisi, nego samo dobro poznajes svoj um, svoje navike i svoje slabe i jake strane. Obicno si izvrsno raspolozena. I obicno si osetljiva na dodir i na tres touchable.
Za vecerom sam pricao o tome kako sam prvi put ugledao kucu svojih predaka u Minderman Weser u Njemackoj. Kako sam kada sam video robnu kucu ocevog oca, rekao sebi: " Kako je uopce mogao otici iz ovog prelepog sela u Ameriku!" (Ali oba su mi se djeda radije odselila iz Njemacke nego da postanu vojni roboti) A njihova unucad ugledala se na njih. Hvala budi Alahu!
Mila moja, uzdam se da mi neces zamjeriti ako ovde prekinem. Zbilja sam ispumpan. Jos cu samo dodati da te svakim danom sve vise i vise volim. Nikada mi nije dosta tebe, njezna moja, elegantna kraljice harema. Citaj i dalje Razocarane. Uz njih ces odrasti, probuditi se i postati jos vise ono sto jesi.
Tvoj voljeni
Henry
U pisanju ljubavnih pisama ti si prava kraljica! Nenadmasna.
Mila moja, celog sam dana mislio (izmedju pisama) gde li si. Nadam se da si bila u Neptunovom narucju, a ne u narucju neke filmske zvijezde.
Vidim te u vodi, stopljenu sa Neptunom, kako pustas njegovim umislim valima da ti ljube svaku pojedini dio tjela. I kako se nasladjujes- oplakivana Vaseljenom, sjajem i glicerinom. Kako bi bilo divno kad bih bar mogao plivati uz tebe, ili cak na tvojim ledjima! Kad si mi rekla da ne mozes nositi onu ljepu japansku bluzu koju ti je Paul poklonio, naprosto sam se zgranuo. Odvise njezna koza! A koliko je ta koza podnjela modrica, ogrebotina, udaraca, slomljenih kostiju i cega sve ne. Ti si utjelovljeni "okimoron". I k tome pravi nebojsa. Vjecno sanjarim o tome kakva bi divota bila naprosto prolezati kraj tebe jednu noc.
Nesto kao ostvaren san. Istina je dakle da ne volis. Da si me oduvjek voljela- odvajkada. To je upravo nevjerovatno divno. Najradije bih zagrlio sam sebe. Ponesto si se promjenila otkada se poznajemo. Tvoje prave osobine dolaze vise do izrazaja; sve se bolje upoznajemo, da tako kazem, iako je mozda smjesno tako sta reci. Dobro se drzis. Cini se da si imuna na vecinu zenskih slabosti. Nije da si muskobanjasta. Nisi, nego samo dobro poznajes svoj um, svoje navike i svoje slabe i jake strane. Obicno si izvrsno raspolozena. I obicno si osetljiva na dodir i na tres touchable.
Za vecerom sam pricao o tome kako sam prvi put ugledao kucu svojih predaka u Minderman Weser u Njemackoj. Kako sam kada sam video robnu kucu ocevog oca, rekao sebi: " Kako je uopce mogao otici iz ovog prelepog sela u Ameriku!" (Ali oba su mi se djeda radije odselila iz Njemacke nego da postanu vojni roboti) A njihova unucad ugledala se na njih. Hvala budi Alahu!
Mila moja, uzdam se da mi neces zamjeriti ako ovde prekinem. Zbilja sam ispumpan. Jos cu samo dodati da te svakim danom sve vise i vise volim. Nikada mi nije dosta tebe, njezna moja, elegantna kraljice harema. Citaj i dalje Razocarane. Uz njih ces odrasti, probuditi se i postati jos vise ono sto jesi.
Tvoj voljeni
Henry
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Femme Ned Feb 03, 2013 4:23 pm
Sigmund Frojd - Lu Andreas Salome
Moja draga Lu,
Danas mogu da dopunim ono što već znate o mom poslednjem eseju. Potekao je iz želje da saznam šta je, u principu, bilo presudno za stvaranje jevrejskog kararktera i došao sam do zaključka da je Jevrejin delo čoveka, Mojsija. Ko je bio taj Mojsije i šta je on učinio? Na to pitanje odgovorio sam nekom vrstom istorijskog romana. Mojsije nije bio Jevrejin, već ugledni Egipćanin, visoki činiovnik, sveštenik, možda princ kraljevske dinastije, vatreni pobornik monoteističke vere vere koju je faraon Amenhotep IV, 1350. godine pre nove ere, proglasio zvaničnom religijom. Kada se faronovom smrću ta nova religija srušila i osamnaesta dinastija ugasila, preterano ambiciozni Mojsije izgubio je svaku nadu i odlučio da napusti svoj rodni kraj i nađe novi narod koji će obrazovati u duhu veličanstvene religije svog gospodara; pristao je čak i na to da se nastani u nekom semitskom plemenu koje je došlo na te prostore u isto vreme kad i Hiksi, postao je njihov vođa , pomogao im da se oslobode ropstva, podario im religiju, verovanje u spiritualizovanog Atona, i uveo, kao znak vernosti i način raspoznavanja, obrezivanje koje su Egipcani praktikovali, a koje će se i kod njih ustaliti. Ono čime su se kasnije Jevreji hvalili, da je bog Jahve uzeo baš njih za izabrani narod i izbavio ih iz Egipta, bilo je tačno, ali za Mojsija. Time što ih je izabrao i dao im novu relihiju, stvorio je Jevrejina.
Taj Jevrejin je, kao nekada Egipcanin, podjednako teško prihvatio verovanja i zahteve Atonove religije. Jedan učeni hrišćanin, Selin, tvrdio je, ne bez osnova, da je Mojsije ubijen nekoliko decenija kasnije u nekom narodnom ustanku i da je njegova religija odbačena. Skoro je sigurno da je to pleme po povratku iz Egipta bilo primorano da se ujedini sa drugim, sličnim plemenima koja su živela u Midiji (izmedju Palestine i zapadne obale Arabijskog poluostrva) i koja su tu prihvatila obožavanje jednog boga tipa Vulkana koji boravi na Sinajskoj gori. Taj primitivni bog Jahve postao je nacionalni bog jevrejskog naroda. Ali Mojsijeva religija nije bila potpuno ugašena, ostalo je nejasno sećanje na nju i njenog stvaraoca; tokom vekova, slika Mojsijevog boga stopila se sa Jahveom, i tom novom bogu pripisivano je oslobađanje naroda iz Egipta, a Mojsije je poistovećen s Jehveovim sveštenicima u Midiji koji su doneli učenje o tom bogu i Izrael. U stvarnosti Mojsije nikada nije čuo za Jehvea, Jevreji nikada nisu prešli Crveno more i nikada nisu išli na Sinajsku goru. Jehve je skupo platio nametanja Mojsijevom bogu. Stariji bog je uvek bio prisutan u pozadini; za šest do osam vekova, Jehve je postao slika i prilika Mojsijevog boga. Na kraju je Mojsijeva religija ipak uspela da se nametne u obliku poluugušene tradicije. Ovo je tipičan proces stvaranja jedne religije koja nije ništa drugo do ponavljanje neke druge, još primitivnije. Religije duguju svoju opsesivnu moć vraćanju potisnutog, to su reminiscencije nestalih arhaičnih, izuzetno efektivnih procesa u istoriji čovečanstva. Već sam to rekao u Totemu i tabuu, a sada to sažimam u jednoj rečenici: ono što religiju čini jakom nije njena stvarna, nego upravo njena istoriska istinitost.
E pa, vidite, Lu, tu rečenicu koja me potpuno oduševila nemoguće je danas izreći u Austriji a da vlada, većinom sastavljena od katolika, javno ne osudi psihoanalizu. A još nas jedino taj katolicizam brani od nacizma. Osim toga, istorijski osnovi priče o Mojsjiju nisu dovoljno čvrsti da budu baza mojoj nepogrešivoj intuiciji. Stoga ćutim. Dovoljno mi je da sam verujem da je to rešenje problema koji me je progonio čitavog života.
Izvinite što Vas opterećujem time.
Vaš Frojd
Femme- ...
- Broj poruka : 5413
Pridružila/o se : 06.03.2010 -
Re: Pisma
od Femme Čet Feb 07, 2013 10:09 pm
Kafka - Mileni
Juče sam ti savetovao da mi ne pišeš svaki dan, tako još i danas mislim i bilo bi veoma dobro za nas oboje da tako postupiš. I danas ti to još jednom savetujem i naglašavam - samo, molim te Milena, nemoj me poslušati i piši mi svakodnevno,makar i kratko, kraće od današnjih pisama, samo dva retka, samo jednu reč, jer samo uz užasnu patnju mogao bih da se lišim te jedne reči.
Femme- ...
- Broj poruka : 5413
Pridružila/o se : 06.03.2010 -
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Femme Pet Feb 08, 2013 1:52 pm
Da, da. Neko je lepo rekao, da su oni koji vole tihi, da odzvanja samo prazna posuda. Kafka je genije.
Sad, postavi neko lepo pismo.
Femme- ...
- Broj poruka : 5413
Pridružila/o se : 06.03.2010 -
Re: Pisma
od Boni Pon Mar 25, 2013 3:39 pm
Albert Ajnštajn - Milevi
Raduj se neopozivoj Odluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga ni jednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe.
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Re: Pisma
od Shade Uto Mar 26, 2013 8:49 pm
Đura Jakšić svojoj ženi
Slatka Tino!
Kunem ti se živim Bogom! Kunem ti se grobom i spomenom moje i tvoje majke! Kunem ti se mojom i tvojom slatkom dečicom: Milošem, Belom i Tijanom! Kunem ti se, Tino, mojom ljubavlju da ću biti dobar, da ću te kao i do sad u duši i srcu mome nositi, da se nikada, pa baš nikada neću opoiti! Niti da ćeš iz mojih usta ikada čuti kakvu reč koja bi te uvrediti mogla. Samo dođi, moli tvoga dobrog oca, plači pred njime, preklinji ga, da te sa slatkom našom dečicom kući pošalje. Prošenije sam predao za podanstvo, molio sam Ministarstvo prosvete da me premeste u varoš, negde. I sve će dobro biti samo dođi ti sa Milošem, Belom i Tijanom! Oh, Tino! Tino! O, deco moja slatka, deco moja! Golubovi! Anđeli i svako dobro, moja sva sreća u nesrećnom životu mome! Dođite da vas vidim živim očima, da živim za vas.
Vaš bez vas najnesrećniji otac i muž
Đ. Jakšić
1866.
Shade- Elita
- Broj poruka : 10711
Pridružila/o se : 13.11.2010
Re: Pisma
od Boni Sre Mar 27, 2013 3:49 pm
Henry Miller - Brendi Venus (prvo pismo od 17.6.1976. godine)
Draga Brenda,
Tek što je prošlo devet sati a ne mogu spavati. Opčinila si me! Sad kad znam da si Škorpija, moram biti vrlo oprezan, jer će mi se inače srce raspasti na komadiće. Ja padam na ženske Škorpije, što si već sigurno prokljuvila.
Prvo i prvo, osećam se kriv bacajući ti lire. Da ti pravo kažem, ozbiljno sam zaljubljen već desetak godina u jednu ženu - koja je, takodje, glumica, samo što je Kineskinja! To je «večna» ljubav - mislim sasvim ozbiljno. Ali ja sam muškarac, iako mi je 84. godine, pa sam uvek zaljubljen u još jednu, ili dve, ili tri, ili četiri ženske. Ipak, ovaj put osjećam da sam izneverio svoju ljubav. Medjutim, verovatno zato što si Škorpija, i što si neobično lepa, i što si s krajnjeg Juga, naprosto ti ne mogu odoleti. U isti mah želim ti se približiti i udaljiti se od tebe. Što uopše ja mogu pružiti takvoj ženi kao što si ti? Čini mi se da mogu samo uzimati - a to je u mojim godinama dvostruka sramota. Ipak, uveren sam da ćemo se fizički naći - i to uskoro. Možda ćeš mi čak dopustiti da te zagrlim - nakratko (?). Neprestano me kopka ta tvoja Venerina ogrlica. Ništa ne mogu protiv toga, jer znam šta to znači.
Očekujem pismo od tebe. Glas ti je na telefonu tih i povremeno ne razumem neku reč ili rečenicu.
Pokušavam ustanoviti u kojem kraju stanuješ. Zašto? Zato što bih te hteo pozvati na večeru u japanski restoran «Imperial Gardens» što se nalazi tik ispod Chateau Marmonta na Bulevaru sumraka. To jest, ako ti ne bi bilo teško da dodješ po mene i odvezeš me tamo. Ja ne vozim kola i nemam ih... Bi li mogla tako jednom doći do mene? Ja već godinama odlazim u taj restoran. Tamo sam upoznao i Hoki, moju bivšu ženu Japanku.
E pa, sad sam istresao vreću, štono reč, sad je na tebi red.
Žao mi je što izgleda kao da te požurujem, ali to je samo zato što si tako primamljiva, tako zavodljiva, tako neodoljiva.
Možda ću te ipak totalno razočarati. Ako te razočaram, neka to bude što pre!
A sad se vraćam u krevet. Mislit ću na tebe i u krevetu i razgovarati u mislima s tobom. Što kažeš na to?
Je t'embrasse encore une fois et plus tendrement.
Henry Miller
Draga Brenda,
Tek što je prošlo devet sati a ne mogu spavati. Opčinila si me! Sad kad znam da si Škorpija, moram biti vrlo oprezan, jer će mi se inače srce raspasti na komadiće. Ja padam na ženske Škorpije, što si već sigurno prokljuvila.
Prvo i prvo, osećam se kriv bacajući ti lire. Da ti pravo kažem, ozbiljno sam zaljubljen već desetak godina u jednu ženu - koja je, takodje, glumica, samo što je Kineskinja! To je «večna» ljubav - mislim sasvim ozbiljno. Ali ja sam muškarac, iako mi je 84. godine, pa sam uvek zaljubljen u još jednu, ili dve, ili tri, ili četiri ženske. Ipak, ovaj put osjećam da sam izneverio svoju ljubav. Medjutim, verovatno zato što si Škorpija, i što si neobično lepa, i što si s krajnjeg Juga, naprosto ti ne mogu odoleti. U isti mah želim ti se približiti i udaljiti se od tebe. Što uopše ja mogu pružiti takvoj ženi kao što si ti? Čini mi se da mogu samo uzimati - a to je u mojim godinama dvostruka sramota. Ipak, uveren sam da ćemo se fizički naći - i to uskoro. Možda ćeš mi čak dopustiti da te zagrlim - nakratko (?). Neprestano me kopka ta tvoja Venerina ogrlica. Ništa ne mogu protiv toga, jer znam šta to znači.
Očekujem pismo od tebe. Glas ti je na telefonu tih i povremeno ne razumem neku reč ili rečenicu.
Pokušavam ustanoviti u kojem kraju stanuješ. Zašto? Zato što bih te hteo pozvati na večeru u japanski restoran «Imperial Gardens» što se nalazi tik ispod Chateau Marmonta na Bulevaru sumraka. To jest, ako ti ne bi bilo teško da dodješ po mene i odvezeš me tamo. Ja ne vozim kola i nemam ih... Bi li mogla tako jednom doći do mene? Ja već godinama odlazim u taj restoran. Tamo sam upoznao i Hoki, moju bivšu ženu Japanku.
E pa, sad sam istresao vreću, štono reč, sad je na tebi red.
Žao mi je što izgleda kao da te požurujem, ali to je samo zato što si tako primamljiva, tako zavodljiva, tako neodoljiva.
Možda ću te ipak totalno razočarati. Ako te razočaram, neka to bude što pre!
A sad se vraćam u krevet. Mislit ću na tebe i u krevetu i razgovarati u mislima s tobom. Što kažeš na to?
Je t'embrasse encore une fois et plus tendrement.
Henry Miller
Boni- Urednica
- Broj poruka : 9008
Pridružila/o se : 29.03.2011
Strana 1 od 2 • 1, 2
Strana 1 od 2
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu