Re: Momo Kapor

od **Zvončica** Pet Sep 28, 2012 8:11 pm

Godina je sve više – prijatelja sve manje. Prijatelji se gube tako što ih ukradu žene (poslednji put smo ih videli na momačkoj večeri), krade ih posao, kradu ih godine, vreme, krade ih smrt, kradu ih neke druge, strane zemlje, kradu ih nam njihova deca,
njihovo ime u novinama, njihovo lice na televiziji, kradu ih nam naše reči o njima koje su čuli od trećih prijatelja. Održavamo panično neka klimava prijateljstva, krijući sopstvenu slabost i strah da ostanemo sami. Najveći broj naših prijateljstava su neka vrsta bednog sporazuma sa savešću, bekstvo od samoće. Kako samo zavidim prijateljstvima starim pedeset godina! Koliko je samo bilo potrebno ljubavi, strpljenja, mirenja sa greškama, pristajanja na slabost; koliko lukavstva da se godinama krade vreme od posla, od ambicija, od porodice i poslepodnevnog sna – koliko mnogo
razumevanja da se održi ta slabašna, krhka biljka prijateljstva između dva starca što se duže od jednog ljudskog veka nalaze u “Mažestiku”, u podne, posle svih dobrih i loših godina! Dva starca u “Mažestiku”, u podne – dva preko noći ostarela dečaka što poznaju neke samo njima znane prolaze kroz zabranjene kapije kojih više nema, rupe u tarabi, i tajanstvene tunele u iščezlim vrtovima, sada posle svega i druže se svakoga dana u podne: jedanput kafu plaća jedan, drugi put – drugi. Zanimljivo, za kraj nekog prijateljstva uvek okrivljujemo druge, nikad sebe. Retko ko od nas pomisli za sebe da ima možda tešku narav ili sklonost ka novim prijateljstvima. Što se mene tiče, stari prijatelji su mi prave dragocenosti u životu. Naravno, kao i ostali, sklapam nova poznanstva ali više od svega čuvam prijateljstva sa onima koji me pamte dok sam još imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama.

Momo Kapor

od **Paloma Blanca** Uto Jan 01, 2013 9:15 pm

Nekako mi žao stare godine. Nije bila Bog zna šta, nikakvo posebno čudo od lepote, ali ipak smo živeli sa njom trista šezdeset pet dana i noći, delili postelju, i ujutru pili kafu i čitali novine: ipak nas je hranila, prala, peglala i negovala, lečila od mamurluka, stareći iz dana u dan na naše oči. A i sami znamo kako je teško živeti sa nama!
I šta sad? Zamenjujemo je mlađom i lepšom, kao da i ona neće ostariti. To joj je, znači, hvala što je potrošila toliko vremena na nas. Još nisam čuo da se stara godina udala u nekoj srećnijoj zemlji za neke bolje od nas.

od **Paloma Blanca** Pet Jan 11, 2013 1:42 am

ZIMSKE GOZBE

Kao i svake godine, Beograd se, naime, preko zime ugoji najmanje pet kilograma!
(...) Onda su naišle slave, Aranđelovdan, Đurđic, Sveti Kuzma i Damjan...
Za Svetog Nikolu - zaštitnika moreplovaca, jeli smo šarana kuvanog u vinu, jer je posna slava!
Da se naša braća Hrvati i Slovenci, koji žive u Beogradu, ne bi osećali usamljeno, Beograd je sa njima čekao katoličko Badnje veče, uz belo meso od ćurke na mlincima.
Hvala Bogu što Bajram pada u leto - bamije ne bismo izdržali!
Nismo se čestito ni okrenuli, kad, evo ti Nove godine! Najbolje je da ne opisujem genocid izveden nad prasićima i potoke penušavca!
Zaklesmo se u sebi, da ćemo od prvog januara okrenuti novi list i više ni kapi! - i da ćemo držati strogu dijetu, kad eto ti Srpske nove godine! Ko da ne pije i ne jede, kad čuje dragačevske trubače?
Pre toga, naravno, proslavismo i pravoslavni Božić, a za Svetog Jovana načisto se upropastismo jelom i pićem! Kod ovoga užički pršut, kod onoga svinjske nogice i uši, kod trećeg domaćina prepečenica, a kod sedmog pivo... Beton!
Dodamo li ovom spisku nekoliko venčanja, rođendana, babinja, proslava diploma i useljenja, shvatićemo šta je sve Beograd zimus preturio preko glave. To ni najveći svetki gradovi ne bi mogli da svare.
Beograd sa strahom gleda u budućnost. Već mu se smeši 8. mart - Međunarodni dan žena, a iz daljine približavaju se dva Uskrsa i Prvi maj!
Izveštaj piše ko preživi.

od **Boni** Uto Feb 04, 2014 7:59 pm

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi?
Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim!
Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju.
Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da počne predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio?
Ništa!
Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali bilo je već kasno.

Hoću da mi se sve dešava odmah.
Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju hoću da baš sad živim, ako si razumeo šta hoću da kažem?

"Hoću da baš sad živim"

od Sponsored content