Momo Kapor

"Pred Unom se uz škripu i jauk razdvojiše dve polutke jabuke-sveta, za koju je dugo naivno verovala da je jedna, celovita i nedeljiva. Napolju je ključao život, odjekivao smeh, napolju su tutnjali koraci u trku studentskog stada, tekla je sumanuta, šašava moda svojim nepredvidivim tokovima i hirovima, žvakale su se gume, rađala se nova džu-džu-muzika, razmenjivale se ploče; napolju je bila ljubav bez obaveza, šalabazanje i ogovaranje, srećna dokolica - potpuno drugačiji stil življenja, koji kao da nije imao blage veze sa ovom sveže iskopanom administrativnom katakombom, u kojoj sveštenici neke već davno izumrle religije nose još uvek uredna siva odela, neguju svoja pravila ponašanja i svoje tajne rituale. Kao da se, poput Alise s onu stranu ogledala, iznenada provukla kroz pukotinu rascepljene stvarnosti i utvrdila da ove smešno-sumorne osobe, ako zažele, mogu ipak promeniti sudbine onih srećnika napolju; zaustaviti ih, uništiti, pokupovati na veliko i na malo, ubrzati ili nagraditi; iza ovih tapaciranih vrata u kabinetskom vremeplovu, kao da se ništa nije izmenilo, živeli su čuvari fakultetske hijerarhije, ne obazirući se nimalo na rađanje nove, smele i oslobođene civilizacije; bezbroj mogućnosti pružale su se pred svakim mlađim od trideset godina, osim pred njom, Unom, koja je u većoj meri nego ikada ranije shvatila da je u njihovoj vlasti, da su oni, istina, možda, samo ružan san, ali da je ona ta koja ga budna sanja. Trebalo bi se, u stvari, probuditi i pogledati ih začuđeno: "Oh, otkud ja sa vama ovde? Ko ste, uopšte, vi?" - i mirno izaći kroz ova vrata; to bi možda bilo najpametnije, ništa strašno se ne bi dogodilo, ali znala je dobro da to neće učiniti. Pokušaće da ih se elegantno reši, upotrebivši inteligenciju i lukavstvo. Izdržaće još malo, razvlačiće kao žvaku čitavu tu stvar dok je ne zaborave, dok ne završi fakultet, ili njih možda opet smene i na njihovo mesto dovedu neke druge, sa kojima neće imati nikakve veze. Zato se usredsredi na instrukcije koje su sledile, kao neka vrlo dobra, marljiva studentkinja kad pobožno hvata beleške. Tri dana kasnije poslala je prvi izveštaj, pridržavajući se uputstva da bez krajnje potrebe ne dolazi u prodekanov kabinet. " UNA

...Je li to sve sto ostaje poslije ljubavi? I sta uopste ostaje poslije nje?
Telefonski broj koji lagano blijedi u pamcenju. Case sa ugraviranim monogramima, ukradene u Esplanadi.
Poslije ljubavi ostaje obicaj da se bijelo vino sipa u te dvije case, i da crte budu na istoj visini.
Poslije ljubavi ostaje jedan sto u kafani "kod znaka ?", i zacudjeni pogled starog kelnera sto nas vidi sa drugima.
Poslije ljubavi ostaje recenica "Divno izgledas, nista se nisi promjenio..." i " ..javi se ponekad, jos imas moj broj telefona."
I neki brojevi hotelskih soba u kojima smo spavali, ostaju poslije ljubavi.
Poslije ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vracali.. poslije ljubavi.
Poslije ljubavi ostanu melodije sa radija koje izlaze iz mode.
Ostaju tajni znaci, ljubavne sifre:"Ako me volis pocni sutrasnje predavanje sa tri reci koje ce imati pocetna slova mog imena..."
Poslije ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da ce neko iznenada naici
Klak!-spustena slushalica kada se javi tvoj glas.
Hiljadu i jedna laz.
Poslije ljubavi ostaje recenica koja luta kao duh po sobi:"ja cu prva u kupatilo."
I pitanje :"Zar necemo zajedno?"...Ovaj put ne.
Poslije ljubavi ostaju saucesnici. Cuvari tajni, koje vise nisu nikakve tajne.
Poslije ljubavi ostaje laka uznemirenost, kad u prolazu ugledam tople smedje oci.. slicne tvojima.. na nekoj devojci u prolazu.
Prepune pepeljare.. i prazno srce.
Navika da se pale dvije cigarete istovremeno, mada nema nikog u blizini.
Fotografije snimljene u automatu.
Taksisti koji nas nikad nisu voljeli ("Hvala sto ne pusite!" -a pusili smo), i cvjecarke koje jesu.
Poslije ljubavi ostaje povrjedjena sujeta, metalni ukus promasenosti na usnama.
Poslije ljubavi ostaju drugi ljudi, i druge zene.
Poslije ljubavi ne ostaje nista…

Ja uopšte mislim da najčudniji ljudi izgledaju vrlo konvencionalno, vrlo standardno. Jer čovek koji je zaista čudan iznutra, onaj koji je u
dubokom nesporazumu sa svetom koji ga ne prihvata i ne shvata, ne oseća
nikakvu potrebu da se ukrašava spolja, da privlači ičiju pažnju.
Naprotiv! On želi da se sakrije.

Una

Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako - da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju, hoću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem? A ti, šta ti radis? Umesto da me ostaviš na miru, loviš me u greškama!'

"Umetnost se kod nas, u najširim slojevima, još smatra razbibrigom, nečim pomalo nedozvoljenim, ženskastim, nedoličnim za pravog muškarca. Mada smo bez sumnje jedan od najmudrijih naroda u Evropi, profesionalnih mislilaca kod nas je uvek bilo malo, a reč filozofija još se upotrebljava kao uvreda ("Nemoj tu da mi filozofiraš!"). Poslednjih dvadesetak godina predstavu o umetniku donekle je ispravila televizija: kod nas se, naime, ceni samo ono što televizija prikazuje od umetnosti, a to su uglavnom pevači, zabavljači, voditelji, glumci, kaskaderi... Naša vekovna glad za blagostanjem još se nije sasvim zasitila, još nam se želje i nade vrte oko čvrstih, pouzdanih i opipljivih stvari, oko kupovanja zemljišta i imanja, građenja kuća, podizanja ograda, posedovanja snažnih mašina, školovanja dece na fakultetima posle kojih će brzo doći do svog komada hleba. Još od malih nogu, dakle, naš budući umetnik, koji mutno oseća da sa njim nešto nije u redu, jer ga ne zanimaju stvari koje ostali cene iznad svega, biće prokažen svojim nevidljivim belegom. Samo od njegove sposobnosti da se prerušava zavisiće hoće li na svojim nejakim plećima osetiti, već u tom periodu umetničke larve, opaku težinu duhovnog linča u maloj sredini, koja još nije zrela da ga primi. Hej, spusti se malo s oblaka na zemlju! Opet spavaš? Gde si? Prvo nauči matematiku, pa onda budi šta hoćeš! Gledaj od čega se živi!
...A onda, jednoga dana, vučen neprestano onom zlatnom niti, naoružan patnjom, otporan na nerazumevanje, pronaći će put do sebe i sredine koja će ga prihvatiti. I tada će od svih onih godina poniženja, neuzvraćenih ljubavi, dosada i bezizlaza iskristalisati svoj oblik, svoju reč, razrešenje one davne misterije koja ga je mučila. Spor će biti zaboravljen, a ono daleko vreme kada ga nisu razumevali, ni prihvatali činiće mu se kao najlepše doba života.
...Ako se, na nesreću, rodite talentovani za umetnost, a to se svakome može dogoditi, jer, lepe devojke i talentovani ljudi rađaju se podjednako svuda po zemaljskom šaru, čekaju vas mnoge nevolje.
Na vas će najpre biti ljuti brojni ljudi od nauke, koji se već vekovima trude i zlopate da naučno objasne šta je to, u stvari, talenat? Među tim receptima, najčešći su oni izraženi u procentima, jer nauka još nije shvatila da se čuda ne mogu brojčano izraziti. Tako ćete često čuti da je talenat, u stvari, "devedeset devet odsto rada i samo jedan odsto predodređenosti...." što je, možda, donekle tačno, ali ponovo ostaje potpuno neobjašnjiv onaj jedan kobni procenat, koji sumorni rad preobražava u duh, baš kao što jedan procenat kvasca učini da naraste devedeset i devet odsto ravnodušnog brašna, koje bi se inače, ubuđalo u vreći.
No, vratimo se mržnji: zašto vas neće voleti?
Najpre, zbog toga što ste talenat stekli bez ikakvih ličnih zasluga. Niste ga ni nasledili, a i ako jeste, ne znate od koga! Roditelji su vam bili pristojni, prosečni ljudi, baba i deda, takođe... Možda je neki vaš daleki predak, za koga niste ni čuli, poslao kroz vreme i svoju krv tu kobnu, nerazumljivu klicu talenta što je vekovima tinjao u njemu, da bi tek u vašim žilama pronašao pravu reku u koju će položiti svoje mlade?
Neće vas voleti ni zbog toga što vam niko nije dodelio ukazom talenat, jer na ono što se dodeljuje može se i uticati; može se oduzeti, smanjiti, sprečiti, dozirati, prebaciti na nekog drugog, pozajmiti, ustupiti, prodati, konfiskovati, a talenat je, kao što je poznato, nemoguće krivotvoriti, umnožavati i deliti... Talentu se ne može ništa, sem što je lako moguće zagorčati život njegovom nosiocu, a za to će se svi i te kako pobrinuti - iskusićete to na sopstvenoj koži, ako na nesreću posedujete bilo kakav umetnički talenat!
I tako, posle svih studija, doktorata, katedri, simpozijuma i savetovanja, dogovora i sporazuma, pojavljuje se talenat tamo gde ga niko nije očekivao, u telu kakve sumnjive spodobe, koja nikako ne uspeva da se uklopi u pristojnu životnu šemu. Da ga nagrade? Ko je siguran da neće odgristi uvo predsedniku žirija? Možda uopšte neće doći na primanje, a i ako dođe, kako će biti odeven, koga će sve dovući sa sobom, koje sve sumnjive tipove sa kojima se druži - na kraju, šta će kazati dok se bude zahvaljivao za nagradu?
Zar nije mnogo lakše nagraditi nekoga bez talenta, ali pristojnog, a talentovanom je i njegov talenat ionako dovoljna nagrada! Jer, šta ako taj talenat posle zabrlja, šta ako se pokaže nedostojnim nagrade koja mu je dodeljena? Kako onda uzeti nagradu natrag, kako opozvati talenat?
Proglasiće vas manijakom, amoralnim, lenjivcem, alkoholičarem, skribomanom, srebroljupcem, špijunom; meriće vaš talenat opšte priznatim talentima iz prošlosti i neće naći sličnog, jer je svaki talenat nov, izuzetan i neponovljiv, uvek drugačiji od prethodnih, pa će vas proglasiti netalentovanim, zadržavši ipak privilegiju koja pripada samo talentima, da vam zavide i da vas mrze.
I ma koliko imali vlasti, moći i ugleda, čeznuće za makar samo malo talenta, kojeg je priroda tako izdašno podarila nekoj protuvi. Sanjaće noćima da je pronađen lek za netalentovane - talentin u kapljicama i da su otkupili ceo kontigent!
Zato, ako imate malo talenta, nemojte to nikom otkrivati, čak ni rođenom bratu koji ga nema, a rodila vas ista majka! Krijte talenat kao zmija noge, a kad vam kažu da ste talentovani, pravdajte se da je to potpuno slučajno, da je po sredi neka zabuna i da ste netalentovani baš kao i većina ostalog sveta."

"Ispovesti"

Zbirka sećanja "Legenda Kapor"

Knjiga "Legenda Kapor", koju je priredila umetnikova supruga Ljiljana Kapor, biće predstavljena u nedelju 20. marta uveče u organizaciji Zadužbine "Momčilo Momo Kapor" i Kluba književnika.

Spojler:

OGLAS


Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem.
Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
“Šta radiš?” – pitaju me poznanici.
Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nađem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta….

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao…
Traži se nada…ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav…
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju.
On se traži…
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži – taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

Momo Kapor

PRAVO PRAVCATO ČUDO

Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća- njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne. Omamljeni tetrebi, zaljubljeni jeleni, sanjivi galebovi, umorni od ljubavnog leta…Taj prastari prizor uvek je za mene kao nov, poput tek pronađene obale Amerike kad je ugledao onaj pijani mornar sa Kolumbovog broda – oaza u poslovnoj pustinji, čamac na pučini u očima na smrt izmorenog brodolomnika, vatra na Aljasci – uvek je to za mene pravo pravcato čudo! I uvek se pred tim prizorom osećam kao stranac, jer svaki ljubavni par ima svoj tajni jezik, svoj šlager, svoj stih i časovnik ispod kojeg čeka, svoj rukopis, svoj način hoda i svoj zagrljaj u hodu. Zaista je tačno rečeno: “Ljubav je sve ono što se dešava između dvoje koji se vole…”

Za dvoje koji se vole svet je opasan protivnik. Oko njih ratovi, diplomatske peripetije, oko njih poplave i uspesi preko noći, svađe i ruševine, mržnja i ravnodušnost, krunisanje i otkrića, avanture i trke na život i smrt, a oni nepomični ćute i drže se jedno drugog savršeno odsutni u svojoj nevidljivoj kući, zagledani u nepostojeću pucketavu vatru peći, bez reči, bez nadmetanja u duhovitostima, bez zadnjih misli, bez planova, bez ičega, sem tog jednostavnog dodira u tišini. Viknuo bih: gle, čudo nad čudima! Ali prolazim pokraj tog večnog para na klupi u parku, kao lopov koji je upravo ukrao parče sreće; prolazim na prstima da ih ne probudim iz sna i smejem se u sebi onima kojima su za vođenje ljubavi potrebni postelja, svetla pod abažurom, skupa pića i bademi za grickanje, isključeni telefoni i fotografija nagih lepotica za nadraživanje, mirišljava kupatila i organizovano vreme, pa ipak ljubav ne dolazi u te skupe krletke, već dreždi u vetrovitom parku, na klupi sa koje se ljušti boja, pod nebom sa kojeg sipa prljava decembarska susnežica, u večnom strahu da će biti povređena i oterana baterijskom lampom. Podignuto je toliko dosadnih spomenika ljudima koji su činili zlo u ime neizvesnog dobra, toliko spomenika sujeti izlivenoj u bronzu, pogrešnim otkrićima i netalentovanim pesnicima, mrzovoljnim akademicima i lukavim ministrima, a još se niko nije setio da u nekom parku podigne spomenik ljubavnom paru koji je presedeo na jednoj klupi toliko dugo a nije primetio ni kišu, ni vetar ni sneg: začaran sopstvenim čudom na čijim temeljima stoji ovaj stari svet. Pitam se čemu ova nepravda i ubrzo pronalazim odgovor: dvoje koji se vole na jednoj klupi u parku sami su svoj sopstveni spomenik – trijumfalna kapija ljubavi.
Momo Kapor

(Poslednja kolumna Mome Kapora, objavljena 18. februara 2010. u nedeljniku "NIN" : 'Pohvala novinarima')

Vidim da se u svetu sve više novina gasi; listovi se zatvaraju, novinari ostaju bez posla, nekadašnji čitaoci novina sada ih čitaju preko kompjutera. Ali to nije ni izbliza isto. A i drukčije se postaje novinar.

Ne postoje više tajanstvene redakcijske jazbine u koje dečaci, koji će jednoga dana biti novinari, ulaze plašljivo među novinske vukove sa prvim tekstovima u oznojenim šakama. Najpre ih niko neće potpisivati, a zatim će im ispod članka odštampati početna slova imena i prezimena. Dok dođu do punog potpisa moraće da popiju mnogo vinjaka i piva sa starijim kolegama. Postaće magično povezani sa svojim listom i boriće se za njega, hvatati za gušu, objašnjavati da je i pored svega najbolji.
Danas se novinari kao u kakvom inkubatoru rađaju neprimetno u kompjuterima. Svako može da izdaje sam svoje novine, svako je osamljen iznad tastature svog kompjutera. Priznajem, pripadam onom pokolenju koje ne ume ni da ga uključi , a i da mi to pođe za rukom iz ekrana će povrveti gomile engleskih skraćenica i znakova. Neverovatno, novi dečaci i devojčice igraju se sa njima bez muke. Za razliku od nas oni nisu videli svet niti ga osetili pod đonovima svojih cipela ali manje-više svi znaju engleski koji mi do kraja nikada nismo naučili.

Kako se to dogodilo? Verovatno onih godina kada su dva magična slova zamenila sve ostalo i osvojila svet – OK. Ona su oterala u zaborav čak i naše prastaro tradicionalno BRE. Današnji dečaci, može se reći, su uglavnom sanjari koji žive u virtuelnom svetu. Oni znaju svaki njujorški ugao ulice i avenije, sve orkestre i sva mesta u modi, ali samo ne znaju kako je to ostati tamo bez dolara u džepu. U njihovim sirotim sobičcima rascvetava se sa ekrana i svetli veliki svet kroz koji prolaze, lunjaju kroz njega, muvaju se i kao da žive tamo sve dok ne ugase kompjuter, a iz tame se pojavi ponovo miris kiselog kupusa i zaprške.
Sa novinama smo se zbližili još od malih nogu. Mnogi od nas su na novinama koje im je kupovao otac naučili da čitaju. A kada su odrasli naučili su i jedinstvenu veštinu koja je postojala samo u socijalizmu – čitanje među redovima. Ta veština je podrazumevala istančano osećanje predviđanja među redovima onog koji je govorio sasvim suprotne stvari. Uz to, svaki list poseduje svoju posebnu boju, miris i kvalitet hartije koji se oseća pod prstima. Tako je Politika donedavno bila siva i ozbiljna, a žućkasti je papir Borbe ličio na betonske stupce Pravde. Novosti su pod prstima oduvek imale posebnu taktilnost - stvari koje je nemoguće osetiti na staklastom ekranu kompjutera. Sa njima je prestao i ritual jutarnjeg čitanja novina po kafanama, na trotoaru. Čovek, naime, prilično glupo izgleda sa laptopom na kariranom stolnjaku pokraj kafe zvane komplet (džezva, šoljica, šećer, ratluk na čačkalici). Na kompjuteru su sve informacije iste; staklaste i bezlične, kao da su pisane sve u jednoj redakciji.

„Čovek dvadesetog veka će bludničiti i čitati novine” pisao je Alber Kami u svojim „Sveskama”.

Sem toga, novine su same po sebi poetična stvar. Novine kao sirotinjski stolnjak na sanduku molera na kojima je vekna hleba koja se još puši, pola kile švargle i dva velika paradajza koja kad se jedu cure niz bradu a koji su najbolji onda kad se Cigani njima gađaju. Savijena Politika u džepu Gvozdena koju je naslikao Mića Popović. Rastvorene novine preko lica posle ručka kao odbrana od nasrtljivih muva.
Novine složene u oblik napoleonovske kape kada se kreči stan. Fišek od novina sa kilo mladih trešanja ili buket cveća na Kalenića pijaci gde se najlepši buketi pakuju u novine: „Cveće za gospođu, Politika za njenog muža”. Novine kojima se zaklanjamo od iznenadnog pljuska dok pretrčavamo ulicu. Novine u desnom džepu kao znak raspoznavanja na sastanku sa nepoznatom devojkom.

Nisam primetio da na internetu postoji jedna neophodna stvar za novine, to su čitulje koje ujutru prelistamo potajno se radujući što još uvek pijemo kafu i to zaslađenu sa jednom od tri smrti: so, šećer i brašno. (Zaboravili su samo kokain.)
Novine koje se podmeću gostu koji dolazi sa bljuzgavice da mu se otopi sneg sa cipela da bi spasili ionako dotrajali parket.
Novine kojima se pali vatra u furuni; njihov blagosloveni plamen ugrejaće naše hladne sirotinjske sobičke.
Raširene novine na stolu na kojima je baka ostavljala okruglasto testo za vanilice da se prosuši.
Novine od kojih deca prave cepeline i bacaju sa terase na ulicu.
Novine u otmenim svetskim kafeima na trsci (kojoj niko ne zna ime) kada se po onome šta drže u rukama raspoznaju ko je ko. Poslednji takvi trščani okviri za novine viđeni su pedesetih godina u kafeu Ruski car u Knez Mihailovoj i bili su okačeni na čiviluku. Tada sam u rukama tih časnih staraca, generacija koja je davno izumrla, prvi put u životu video da postoje i neke druge novine koje se zovu Mond, La Republika, Financial Times, Time, a ne samo Borba i Komunist.
Novine imaju svoje posebne dragocene mirise; i zatvorenih očiju razlikovaću jedne od drugih. Vjesnik od novosadskog Dnevnika, na primer.

Otkada nisam čuo: „Daću te u novine “! Ko danas kaže „staviću te u kompjuter“.
Stric Arsena Dedića, pokojni Krsto Dedić, umirovljeni stolar, imao je psa Džekija koga je izjutra puštao iz avlije u Ulici Nikole Tesle sa vrha Šibenika da mu donese Politiku sa kioska. Na šibenskom trgu zvanom Poljana stajala su tri kioska: Vjesnik, Borba i Politika. Džeki bi stao ispred kioska Politike i zalajao dva puta kratko pa bi mu prodavac dao smotanu Politiku u zube a on bi otrčao onako kereći ukoso preko trga sve do kuće, dok su mu žitelji tog lepog grada videvši ga sa Politikom psovali četničku mater. O njemu su pisale i novine u svoje vreme. Bio je to prvi srpski pas nacionalista u Dalmaciji.

Ne treba zaboraviti ni pažljivo izrezana sredstva informisanja isečena i nabodena na veliki ekser u poljskom klozetu koji škripi i stenje na vetru, gde čitalac može da se upozna sa najznačajnijim događajima nekog dana protekle godine.
Ne, ne neću da kažem, kompjuter je odlična stvar, ali još nisam video nikoga kako laptopom izvlači visoki sjaj iz stakala na prozorima.

»Zašto ne napišeš knjigu?» — reče mi Z. Dž. jedne večeri, dok sam mu
objašnjavao šta osećam kad šetam Knez Mihajlovom. Bio je to jedan od onih
klasičnih trenutaka moje slabosti, kada ne umem da zaustavim bujicu brbljanja
i kad mi se sve čini kristalno jasno i moguće, sve ostvarijivo i razumljivo za
druge. »Imam tu knjigu u glavi,« kazao sam, »ali ne znam kako da je
napišem! Ta knjiga,« rekao sam, »ne bi smela da bude neki blesavi roman u
kome ću pokušati da zavrnem čitaoca, da ga obmanem, jer to uključuje u sebe
čitavu usranu taktiku, mislim na postavljanje lukavih zamki, gde će se jedno
lice pojavljivati tačno u određenim razmacima, a radnja teći od glavića do
glavića nošena avanturom ili tako nekim sranjem. Uz to, da bih napisao svoju
knjigu, smetaju mi sve ostale knjige koje sam ikada pročitao; one me načisto
blokiraju, tako da nikada ne bih uspeo da ubacim loptu u koš. Jedno veče mi se
tako čini da tu knjigu-fantoma treba započeti rečenicom: "Dok se glavni junak
naše pripovesti šetao Knez Mihajlovom, najlepšom za njega beogradskom
ulicom, iznenada u izlogu jedne prodavnice nameštaja ugleda devojku čudesne
lepote ..." — ali već sledeća knjiga, koju uzimam u ruke i žurno prelistavam,
nagoni me da blebećem u prvom licu; ali ko je to prvo lice? Ja?

Foliranti

Razmisljanja dokonog šetača - Momo Kapor

Imati i nemati

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u đubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi


Vidim, na trotoaru kontejner za djubre. Nad njim nagnuta mlada žena u uflekanoj haljini, koja pamti i bolja vremena. Nešto gleda. Nekome nešto govori.

Vidim, iz kontejnera izlazi tamnoputa devojčica duge kovrdžave kose. Ona liči na Botičelijevog anđela. Izranja iz đubreta kao mala Venera iz školjke i mutne morske pene koju je izbljuvao grad.

Devojčica kaže majci: "Nema…"

Ima li kraće i strašnije reči u našem jeziku od tog večnog "nema"? Ta reč predugo traje.

Majka kaže: "Pogledaj još malo…", i dete ponovo iščezava u djubretu. Stojim zapanjen tim prizorom. Moj prijatelj, i sam siromašan, nikada ne baca ostatke hleba u djubre. On ih stavlja u plastičnu kesu i polaže pokraj kontejnera. Hleb volšebno iščezava, čim ovaj udje u kuću. Glad ima četvore oči.

Gladni stolećima, kupujemo više hleba nego što nam je potrebno. A, onda ga bacamo. Hleb u djubretu nije dobar prizor. On sluti na zlo. I zlo dolazi. Naši stari su nas učili da podignemo komad hleba koji je pao na zemlju, da dunemo u njega, poljubimo ga i prekrstimo se. Jedanput sam video princezu Jelisavetu kako podiže komad hleba koji joj je pao, kako ga ljubi i krsti se. Dobar, zaboravljeni običaj, pun poštovanja prema hlebu. Zaboravljen, kao i stara reč – zadužbina. Stari beogradski trgovci, proglašeni posle rata okorelim kapitalistima, ostavili su iza sebe zadužbine. Šta je s novim?

Danas ima mnogo bogatijih od njih, pa opet, niko ništa ne ostavlja. Stisli se i ćute. Naši, koji su uspeli u belom svetu: naftaši, bankari, industrijalci… niko da pokloni gradu česmu, javnu zgradu, skulpturu, stipendiju, topli obrok za sirotinju… Kome će sve to da ostave? Svojoj deci? Ali, zna se: uvek postoji generacija koja stiče, i ona druga, koja rasipa. Niko neće ništa poneti na onaj svet, kada jedanput bude odlazio.

Izgubljene su sve vere, sem religije sticanja.

I ako su otimali, krali, eksploatisali, cicijašili, stari trgovci, tadašnji kontroverzni biznismeni su, opet, sve to ostavljali otačestvu, da nekako iskupe grešnu dušu. Šta mi da ostavimo? Šta su naše zadužbine? Možda treba početi od nečeg malog, gotovo nevažnog? Svet se ne popravlja velikim gestama, već sitnicama. Možda, za početak, treba ostavljati stari hleb u plastičnu kesu pokraj kontejnera? Dve uvele viršle, dopola popijen jogurt? Dotrajale cipele? Kakvo vreme, takve zadužbine! Mogu sasvim lepo da stanu u plastičnu kesu. Ostavljam je pokraj kontejnera i okrećem se posle par koraka. Nestala je! Ta naša mala zadužbina nekada se zvala sevap.

Šta je sevap? To je kad činiš dobro delo, a ostaješ nepoznat. Nečija zahvalnost hranila bi tvoju sujetu. Stara gospoda, u prevrnutim grombi - kaputima, obilaze pijace i skupljaju lišće kupusa, poneki otkotrljani krompir, zaboravljenu šargarepu, dva lista zelene salate… Prevrću po kontejnerima i izvlače novine i nedopušene cigarete. Zovu ih – djubroselektori! Jedan nosi karirani kačket (znam i čiji je bio). Oni više nemaju obavezu da budu gospoda. Oslobodjeni su…

Nedavno sam u nekim novinama, u dodatku "Nekretnine", video fotografije vila na Dedinju koje se prodaju. Bile su tu i cene: šest miliona evra, četiri i po miliona, tri miliona, dva i po… Zanimljivo, medju tim cenama nije bilo nijedne od milion evra – jedine koju bi mogao da plati dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koja toliko iznosi. Neverovatno da najslavniji svetski pisac ne može da kupi ni najmanju vilu u jednom kontroverznom beogradskom kraju. Od časa kad sam to saznao, prestao sam da se nadam Nobelovoj nagradi. Ne vredi; ostaću zauvek u jednoj staroj kući, gradjenoj 1926. godine, sa lipom, česmom i tri komšije u zajedničkom dvorištu, koje mi s vremena na vreme donose tek ispečene uštipke ili parče gibanice.

Zanimljivo, novi bogataši, potekli s juga, navikli na stari kraj, oko svojih vila na Dedinju podižu visoke zidove sa prorezima, nalik na puškarnice, a jedan od njih je na ulazu u svoje imanje podigao pravu Trijumfalnu kapiju. On ima i grb, koji je odnekud maznuo: na njemu su dva lava (omiljene životinje u njegovom selu), ali ti lavovi nose bele čarape na crne mokasine.

Nema većeg straha od onog kad čovek oseti da će biti zaboravljen. Taj strah od zaborava nagonio je najmoćnije ljude sveta da angažuju velike umetnike i da im budu mecene, pa su tako Mediči i Sforce, kao i mnoge pape, unajmljivali Mikelandjela, Leonarda i Rafaela da bi, upisani u istoriju njihovih dela, preplovili more vremena i zaborava.

Mladi ljudi, u naponu snage i groznice sticanja, ne stižu da misle o tome. Gutajući energiju, vreme i prostor, oni veruju da su večni i ne sanjajući da će im sve to potrošiti i upropastiti, već kao što to biva, naredna generacija. Zbog toga su najmudriji od prebogatih još za života ostavljali zadužbine otačestvu koje ih i danas svakog dana pominje. Ilija Milosavljević, zvani Kolarac, tako, ostavi Beogradu velelepno zdanje, a njegovo ime se svake večeri još uvek pominje. On je bio iz sela Kolara, sin abadžije i ratnika aba-Milosava, sa kojim je jednoga jutra 1813, bežeći od Turaka, preveslao Dunav dok je za starim čunom plivao njihov jedini imetak – belo ždrebe na povocu. Vidim to jutro u bledoj izmaglici reke. Otac i sin vežu svoj čamac za daščani dok pančevačkog pristaništa. Tamo dalje je stočna pijaca na kojoj će Ilija Kolarac postati najčuveniji trgovac nadmudrivši Grke, Cincare, Jevreje, Jermene i Turke – postavši Ilija Srbijanac ili Servijaner, čiji će tovari brašna i krda svinja zaploviti Dunavom ka gornjim mestima, a slava zasmetati knezu Milošu, dok će zlato poteći rekom da bi se jednoga dana, mnogo godina posle njegove smrti, podigao Kolarčev narodni univerzitet, u čijoj ćemo dvorani slušati Johana Sebastijana Baha – hladne odseve metematike i kristala.

Treba se setiti i preteče dobrotvora, grofa Save Vladislavića, zvanog Raguzinski. Bio je ministar Petra Velikog i Katarine, i bogato je darovao manastir Žitomislići, koji su, inače, kao ktitori, u četrnaestom veku podigli Hrabreni Miloradovići, preci znamenitog ruskog Kutuzovljevog generala Miloradovića… Grof Sava Vladislavić je, inače, poklonio Petru Velikom Puškinovog pretka, Abisinca Hanibala, koga je car oslobodio ropstva i načinio od njega svog generala i plemića.

Hercegovac Luka Ćelović, koji je u prestonicu došao sa dva dinara u džepu i kome je Jovan Dučić davao novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u Trebinje, neženja i skroman čovek koji je čitavog života spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, ostavio je Beogradskom univerzitetu, sem velelepnog hotela "Bristol", gotovo čitavu Karadjordjevu ulicu i park kod Železničke stanice.

Mogli bismo ovako nabrajati do mile volje, sve do Igumanova, koji je svoju predivnu palatu poklonio Pravoslavnoj crkvi, i Nikole Spasića sa zadužbinom u Knez Mihailovoj, da bismo se na kraju setili mnogih bogataša kojima ne pada na pamet da daju ni mrvicu svoga bogatstva narodu iz koga su potekli. Alavi, kao što ih je Bog dao, gutaju sve čega se domognu, bežeći od genetske gladi koja ih razjeda iznutra.

Uz to, novopečeni bogataši su izuzetne cicije, stipse ili džimrije, što bi rekao narod – naročito oni što žive na Zapadu. Evro im je veliki kao kuća. Tako se nekako udesi da ja, siromah, plaćam piće milionerima, jer oni nikada ne nose keš, a nemoguće je kreditnom karticom platiti dva oštra pića u pabu. Zato su i bogati, jer nikada ništa ne plaćaju. Ne plaća onaj ko ima, nego onaj ko se navikao da plaća.

Gle, trese se imperija za koju smo verovali da će trajati večno. Pucaju banke kao prezrele tikve, a kriza se širi sve do Evrope. Kažu da mi to nećemo osetiti, jer ionako nemamo para koje bi mogle da propadnu. Kao tipičan Srbin, ja, na primer, u banci imam nekoliko stotina evra, što se kaže – ni za sahranu. Nije mi žao i ako propadnu.

Ako ikada umrem, što rekao drug Tito, moraće da me sahrane o državnom trošku, u Aleji zaslužnih gradjana, gde ću ostatak večnosti preležati, siguran sam, uz nekog sa kim nisam govorio pola života.
Bar ćemo se siti naćutati.

Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: "Naše je samo ono što poklonimo drugima."

A iz djubreta ponovo izlazi tamnoputa devojčica blistavih očiju i kaže majci: "Nema!" I pored svega, lepa i nasmešena, ona izlazi poput zaštitnog znaka za nadu. U tom trenutku, nekome, ko zna zbog čega, zastaje zalogaj u grlu.