Re: Ivo Andrić

od **Shade** Pon Jan 31, 2011 10:04 pm

Та жена се звала Непомућена Радост Живота,
али то је у језику којим је моја душа говорила с њом била једна једина звонка ријеч.
С том женом сам урекао састанак, усред града, у по бијела дана.

Ја сам дошао. Она није дошла.

Чекао сам је.
Чекао сам је најприје стрпљиво и весело, а онда све немирније и теже.

Сати су пролазили, а ја сам као уклет шетао на углу гдје ме је урочила невјерна жена.

Моје чекање је прелазило у очај. Заклињао сам се да ћу отићи не окренувши се,
али сам се са угла враћао: само још једном!
И шетао сам поновно.

Стало ми се привиђати. Жена која је долазила имала је њен ход.
Друга је имала њену хаљину. У треће сам видио њен накит на врату.
Али ње, ње није било.

То је страшна жена. Ја мислим да она ужива у туђим мукама и да стотинама људи заказује у исти сат састанке и да је на стотину углова чекају, носећи мучне сате као жеравицу у утроби; она стоји, негдје на крају града, иза прозора, и спокојна лица укочено проматра поља која се мраче.

Иво Андрић, Ex Ponto

od **Femme** Pon Jan 31, 2011 10:16 pm

(...)

Na ćeliji pred kojom su se zaustavili bio je broj 38. Stražar otvori, zagleda pažljivo visoki mali prozor i rešetke na njemu, krčag i praznu policu, i zalupi bez reči vrata za mladićem koji ostade neko vreme nasred ćelije ne puštajući stvari iz ruku.

Ćelija je bila malena, ali sa dve železne postelje između kojih se jedva moglo proći i dve stolice od nebojene čamovine.

Do ručka je vreme prošlo dosta brzo. Izmerio je ćeliju uzduž i poreko, razgledao oskudne predmete u njoj i komadić sivog zida koji se vidi kroz visok prozorak. Zatim je seo i mislio o tom koga će mu ubaciti na drugu postelju. U tim mislima bilo je i straha i nade, ali su sve završavale strahom. Tamničke misli brzo uzleću, ali brzo i padaju.

Kad se svrši ručak i kad iznesoše sudove, otpoče prvo popodne u samici. Pošto je njegova pažnja brzo i pohlepno pokupila i utrošila sve što je ova uboga ćelija pružala, otpoče posmatranje i trošenje samoga sebe.

Dugo je slušao šum u svojim ušima. Izgledalo mu je kao da to zujanje jača i raste, i na mahove mu se pričinjalo kao da će se ono pretvoriti u određen zvuk, možda u ljudsku reč. Pažnja je bivala sve napregnutija, očekivanje sve življe i kad je već izgledalo da je došlo do vrhunca i približilo se ostvarenju, odjednom bi onaj šum padao ponovo u jednolično beznadno zujanje koje ne kazuje ništa. Tako se s vremena na vreme ponavlja ta bolna plima i oseka razdraženog sluha. A čudo se ne dešava.

U igru su počela da ulaze i ostala čula. Pre svega oči. Pogled mu je padao na ruke koje su počivale na kolenima. Posmatrao je žile, nokte, bore, naročito one koje idu oko zglavkova kao dvostruki sitno pleteni lančići. Praznina je otpočinjala istu igru sa vidom kao tišina sa sluhom. Kad se dugo zagledao u te ruke što miruju na kolenima počinje da zamišlja da su to nečije ruke i da se nada da će se one odvojiti i ispuniti prostor pred njegovim očima novim neviđenim i radosnim pokretima i rasterati samoću i čamotinju. Gleda ih zaneseno, pričinja mu se da se lagano pomiču i odvajaju. Nada ludo raste. Evo, sad će se slobodno dići ruke drugog živog bića! Ali kad mašta dođe sasvim blizu ostvarenja, zanesen pogled se vrati u stvarnost: pred njim leže samo njegove poznate ruke, vezane za njega i utamničene s njime. tada samo nemoćno makne prstima, kao napola mrtav insekt. A već idućegn trenutka pogled mu se ukoči i zamagli, i ponovo otpočinje kratka iluzija, osuđena unapred na beznadan pad.

Na svojim nepomičnim rukama hapšenik je najpre ugledao sunce. Ne sunce sâmo, jer ono ne dopire nikad u ovu ćeliju, nego njegov rumeni, daleki, posredni odblesak. Veliko afričko sunce, koje je pre tri meseca slobodan gledao kako se diže nad Sredozemnim morem, bilo je ništa prema ovom jedva primetnom sjaju. Raširi malko prste. Podiže lice prema prozoru, kao da je taj prozor nevidljivo sunce.

-Jedno je sunce. Jedno isto svuda.

Govorio je sam sebi, u zanosu, i odmah su mu se reči pretvarale u pevanje i lice u zanesenu, nasmejanu grimasu čoveka koji je preplavljen i zaslepljem jarkom, neizdržljivom sunčevom svetlošću, i naslonjen na ogradu broda-peva.

Mora i gradove, planine i polja, on nije mogao da vidi. Ali to nije bilo ni potrebno. Sve je imao, sve je bilo blisko, prisno i mogućno, jer je ugledao sunce. To nije više bio veliki sjajni kolut koji ga je dopratio kroz gradske ulice do tamničkih vrata. Ne, to što je on sada znao kao sunce i zvao suncem, to je bilo ovo nevidljivo a svagdašnje, nemirno i drhtavo strujanje koje je ispunjavalo i pokretalo svaki delić ne samo njegovog tela nego i svega oko njega, i same mrtve stvari. Sunce - u isto vreme i tečnost i zvuk i dah, sa ukusom vina i voća, stalno u pokretu sa žarom vatre i svežinom vode, i što je glavno, neiscrpno i nepresušno - sunce.

-Postoji samo sunce - govorio je sam sebi kao pijan, misleći kako bi se te reči mogle pevati kao melodija.

Da, u stvari postoji samo sunce, a sve ovo što živi, diše, gamiže, leti, sja ili cvate, samo je odbleska toga sunca, samo jedan od vidova njegovog postojanja. Sva bića i sve stvari postoje samo utoliko ukoliko u svojim ćelijicama nose rezerve sunčevog daha. Sunce je oblik i ravnoteža; ono je svest i misao, glas, pokret, ime.

Sad to zna jasno i bez dvoumljenja kao što nikad ništa do sada u životu nije znao. Eto, to je našao u dnu mračne i vlažne ćelije u kojoj je bio nevin zatvoren. I od toga je ceo zvučao kao žica i osećao potrebu da peva, sam ne zna da li glasno ili nečujno, uvek istu misao i istu melodiju.

O, vasiono, šta ima u tvojim visinama, neznanim, slobodnim i prostranim i za one modre nebeske opne, kad se ovakva blaga od saznanja kriju po jadnim ljudskim tamnicama! I šta nose u sebi svemirske maglice i komete koje proleću nebom, kada ovo jadno ljudsko telo izgladnelo, u senci i vlazi, bijeno i ustrašeno, može da razvije ovaj žar i ovoliki zanos radosti!

U istinu, najveće čudo bilo je u tome da se ovo telo pod teretom velike iluzije i silnog zanosa, drži u ravnoteži, koliko-toliko i da može da savlada ovu neodoljivu potrebu za letom i kliktanjem, i da se nekom čudnom opet sunčanom, protivtežom drži da se, umesto kliktanja, ne raspe u nečujnu eksploziju kao sunčana zlatna prašina koja se gubi u suncu.

Osećao je na mahove da mu u utrobi gori i sja celo sunce i da mu se dijafragma podiže i talasa kao plamen i da mu taj unutrašnji sjaj bije i suklja na oči, na nosnice, na sve pore. Tada je imao bolne i divne trenutke velikog nezadržljivog, žitkog smeha, koji je navirao iz njega kao topljeno zlato, i tako snažno da je širio usta, kao pevač, od bojazni da se ne uguši ili da ne prsne. A sunce u njemu neprestaje da sja, svemoćno i jedino, neiscrpno, nepresušeno.

Iz tog zanosa prenuše ga zveket ključeva i škljocanje brave. Delila se voda po ćelijama. Dolazilo je vreme spavanju. Nije ni primetio da je ćelija bila već mračna. U tom trenutku nad njim se, visoko na samom plafonu, odjednom, kao sama od sebe, zapalila sijalica opletena žicom. Brzo se svukao i legao u levu postelju. Sve mu je izgledalo blago i dobro. Spavao je tvrdo, sanjajući neprestano sjajno sunce i neke moćne, fantastične odevene ljude kako se suncu klanjaju. A oko njih nepregledna stada i teška natovarena kola, koja se savijaju i škripe pod teretom bogate žetve.

A kad je, sutradan u svitanje, hladno i sumračno svitanje, bio probuđen oštrim i hladnim zvukom hapsanskih zvona, čudio se bez bola i ogorčenja što je noć puna sunca i bogatstva, a jutro sivo, ubogo, bez zračka i videla.

Na sunčanoj strani

Sunce-Ivo Andrić

od **Holly** Pon Feb 07, 2011 11:33 pm

Život je neshvatljivo čudo,jer se neprestano troši i osipa,a ipak traje i stoji čvrsto.

Ivo Andrić

od **Shade** Sub Feb 12, 2011 2:59 pm

Vrste ponosa - Ivo Andrić

Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo cesce susrecemo oholost, sujetu, uobrazenje; nekad su pod njegovim vidom i imenom, a nekad goli, bez maske ponosa.

Oni nikad nisu dovoljni sami sebi. Da bi se potpuno ispoljili i iziveli, njima treba tudje divljenje i priznanje, cesto i tudje ponizenje; oni su za onoliko veci za koliko drugog umanjuju, a te velicine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, trazeci na sta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim sto je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe.

Ponosni ljudi, prirodno, cesto stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaze da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se i ponozavaju da bi zadovoljili svoju sujetu i, naravno, ne uspevaju u tome, jer sujeta se kao cudljiva zena iz rdjavog drustva, odjednom okrece i prebacuje im sto su zbog nje ucinili.

A oholost je slepa, bezdana; nju niko nikad nije nahranio, i ona zna samo da kaze: Jos, jos! Sto joj vise dajes i zrtvujes, ona samo odlucnije i glasnije trazi jos vise.

Ponos drzi, hrabri i pomaze coveka na njegovom putu, sujeta mu truje zivot, ometa rad i kvari odnos sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog coveka, zajedno sa njegovim darovima i uspesima i, nezasicena i nezasitna, trazi odmah novu zrtvu.

od **Femme** Pon Feb 14, 2011 10:09 am

od **Shade** Čet Feb 17, 2011 10:55 pm

GOSPODE

Kad nevolja poraste i stradanja zaredaju,kad bol zaboli odveć,
onda se u meni duša okrene,ispuni me prkos i drska,zlobna ravnodušnost
i crni ponos onih koji odviše pate.
Ne udaraj nas odveć, Gospode i ne daj nam teret iznad naše snage,
da nam se ne pomrači sjaj Tvoj
i da se zlo ne začari nad nama.

od **Femme** Sub Apr 02, 2011 11:27 pm

„Ja, u stvari, nikada nisam pisao knjige, nego rašivene i razbacane tekstove, koji su se s vremenom,
s više ili manje logike, povezivali u knjige - romane ili zbirke pripovedaka.“
Ivo Andrić

od **Khallu** Ned Apr 03, 2011 10:53 pm

"Čuvajte se ugroženih ljudi i ljudi koji misle da su ugroženi. Oni osjećaju potrebu da se štite i brane, i zbog toga često i neočekivano i podmuklo napadaju." ~ Andrić

od **Shade** Pon Apr 04, 2011 2:58 pm

Onaj ko je moj prijatelj, taj mi ne postavlja pitanja. Onom kome sam prijatelj, ja i nepitan kazujem ono što želi da zna.
Znakovi pored puta

Izlazak jednog plemena na more, to je početak njegove prave istorije, njegov ulazak u carstvo većih izgleda i boljih mogućnosti. Taj odlučni čas u istoriji vrste ponavlja se svaki put u istoriji pojedinca pri prvom dodiru sa morem, samo u drugom obliku i manjem obimu.

Leteći nad morem

od Aynnah Pon Apr 04, 2011 3:22 pm

''Sa godinama i starošću javljalo se sve češće:Uvek ista crna pruga koja mine grudima i preseče ih naročitim,dobro poznatim bolom iz detinjstva,koji se jasno razlikuje od svih muka i bolova što ih je docnije život donosio.U jednom od takvih trenutaka,on je došao na misao da bi se osolobodio te nelagodnosti kad bi zbrisao onu skelu na dalekoj Drini,kod koje se beda i svaka nezgoda kupe i talože bez prestanka,time što bi premostio strme obale i zlu vodu među njima,sastavio dva kraja druma koji je tu prekinut,i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom,mesto svoga porekla sa mestima svoga života.''

(Ivo Andrić - ''Na Drini ćuprija'')

od **Femme** Pet Apr 15, 2011 10:26 pm

Razloge necijeg odlaska iz nasih zivota ne treba traziti , jer koliko god pokusavali necemo naci onaj pravi.
Ja ovaj njegov ne zelim da trazim ni medju tasovima mog horoskopskog znaka, ni medju ljudima i dogadjajima oko nas, ni medju razlikama u naravi, misljenjima ni mentalitetu.
Oni su jednostavno postajali i bili, cinilo mi se samo na prvi pogled, jaci od onog sto nas je spajalo. Nazalost, nismo uspeli da ih prebrodimo.
Na kraju, mislim da je posle svega nesto ostalo. I to toliko lepo i snazno, da cu se ja, a nadam se i on, tog vremena i te ljubavi , secati kao necega sto se coveku ne dogadja bas svakog dana.

Pisma gospodjici M.

od Aynnah Uto Apr 19, 2011 6:04 pm

ROMANI

Na Drini cuprija

Slika društva, datog u istorijskom preseku, u romanu „Na Drini cuprija“ toliko je razudena i slojevita da se može reci kako pisac-hronicar iz nadtemporalne tacke tvorca jedne moderne legende „vidi kroz vreme“, prozire njegovu suštinu i raspoznaje i svedoci ogranicenost ljudskih moci, podjednako onih koji veruju da moc imaju i onih koji tu moc nikako nemaju. Most, kao nemi svedok, pamti ukrštaj i prividno trpeljivo prožimanje, a u stvari antagonizam razlicitih kultura, vera i tradicija i dve civilizacije, istocne i zapadne. Most je, zapravo, postojana, jedina nepromenljiva, vecita tacka na kojoj se trenje i komešanje što neminovno poradaju sukobe (na nivou likova i na nivou država) oseca i vidi jasnije nego drugde, u gotovo kristalno cistom, opredmecenom obliku. Roman o mostu se, kao i vecina drugih Andricevih romana i pripovedaka hrani istorijom Bosne, zemlje razmeda na kojoj se susticu i mešaju evropska i azijska religija i nacin života, vode ratovi i mirnodopske medukonfesionalne i politicke borbe, i sklapaju kratka i varljiva primirja. Kao zemlja protivrecnosti Bosna nedri osobenu kulturu življenja, punu vitalizma ali i atavizma. Ljudi koji se, igrom sudbine, zaticu na takvoj pozornici, igraju samo kratkotrajne dramske epizode u velikom pozorištu istorije.

Travnicka hronika

U Travnickoj hronici sudarila su se cetiri sveta, razlicita po veri, kulturi, istoriji, obicajima. Emisari zapadnih i istocnih svetova našli su se na prostoru Bosne sa namerom da nikada i ne pokušaju da se približe i razumeju. Najbliži saradnici francuskog i austrijskog konzula i vezira i stanovnici tamnog bosanskog vilajeta, Davna, Rota, turski cehaja, teftedar Baki, kao i travnicke kasablije, u neprestanim su medusobnim sukobima i stalno iskazuju mracne ljudske nagone. Cak i ako neki od pripadnika tih toliko razlicitih kulturnih krugova pokuša da pomiri suprotnosti sa kojima se suocava, odmah mu, kao po nekom pravilu, zapreti opasnost uništenja. To se, na primer, dogodilo doktoru Kolonji i fratru Luki Dafnicu.
Na nesrecu, jedino zajednicko svojstvo u razlicitosti tih civilizacija jeste nepoštovanje coveka, suštinsko nepoštovanje ljudskog dostojanstva. Na to je pripovedac ukazao kroz neizgovorenu recenicu Jevrejina Morda Atijasa koji dolazi u posetu francuskom konzulu i pozajmljuje mu novac potreban za odlazak iz Bosne. Cutljivi travnicki trgovac želeo je da se zahvali francuskom diplomati na pažnji koju njegovi sunarodnici Jevreji nikada do tada nisu doživeli: „Prizivali ste nas kao ljude, ne izdvajajuci nas od ostalih“, ali zbunjen ne uspeva to da izgovori.

Gospodjica

Iako je objavljen iste godine (1945) kad i Na Drini cuprija i Travnicka hronika, roman Gospodica nema karakteristike romana-hronike sastavljenog iz niza odvojenih proznih struktura, bez jasno definisanog glavnog junaka, vec je koncipiran kao romaneskna struktura u kojoj središnju ulogu ima jedan lik. Medutim, ni ovde, kao ni u višegradskoj i travnickoj hronici, nece biti pripovedanja u ja-formi, vec je rec o prividno neutralnom pripovedacevom glasu u trecem licu, koji se, tokom veceg dela romana drži tacke gledišta vrlo bliske vizuri glavnog lika - Rajke Radakovic. Ovaj pripovedacev glas povremeno se udaljava od „središta svesti“ centralne junakinje, i to uvek onda kada citaoca treba uputiti u pojedinosti vezane za sudbine drugih likova koji se u romanu javljaju.

Prokleta Avlija

Kratki roman „Prokleta avlija“, cije pisanje je Andric zapoceo izmedu dva svetska rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine, smatra se pišcevim remek-delom. Komponovan je narativnim postupkom „upricavanja price“ (prstenasta, okvirna strktura). Ima više pripovedaca koji jedan od drugoga preuzimaju kazivacku poziciju. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentricnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra price.
Kao i svi drugi Andricevi romani, izuzimajuci „Gospodicu“, i Prokleta avlija okrenuta je istoriji, ali na drukciji nacin od višegradske, travnicke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrica vec obicaj i pravilo.

Omerpasa Latas

Posthumno objavljen roman (1977) koji je od prvobitno zamišljene hronike o Sarajevu, postao roman o jednoj licnosti. To je Omerpaša Latas, poturceni Srbin Mico Latas iz Janje Gore, koji je u Carigradu dospeo do najvišeg položaja.
Rukopis ovoga romana ostao je u Andricevoj zaostavštini, ali pisac nije naznacio redosled poglavlja, te su priredivaci, od zasebnih prica, rukovodeci se hronološkim nacelom kada je rec o istorijskom sloju grade i unutrašnjom logikom psihološkog razvoja likova, sastavili proznu celinu. Ovo delo nije završeno kao roman, ali je celovito i zaokruženo kao romansijerska zamisao o gradu koji je, poput Travnika, scena za odigravanje ljudske drame. U jednom od tragicnih trenutaka sarajevske istorije, grad je piscu poslužio kao simbolicni dekor na cijem fonu ce se razvijati album ljudskih sudbina. U jednom delu ovako rekonstruisanoga romana prati se dolazak Omerpaše u Sarajevo, njegov rad na prenošenju centra moci iz Travnika u Sarajevo i sredivanju prilika u zemlji. Drugi deo predocava njegov intimni život, a u trecem je rec o konzulu Atanackovicu koji u novu prestonicu dolazi u leto 1850. godine. Prica o Omerpaši, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, cita se kao daleki patinirani album velikog slikara, na kome su prikazani ljudski odnosi i život u jednom dalekom vremenu.

od Aynnah Uto Apr 19, 2011 6:07 pm

Iz kritika

Ljubo Vizner, IVO ANDRIC, u Hrvatska mlada lirika (1914)

Najcudesniji Sarajlija: bez i najmanjeg turskog atavizma: nježan, bijel i bolnotanko mirisave duše kao oni bjeli njegovi cvjetovi što zare slatku tugu njegovih ženstveno cežnjivih snova. Odviše bez energije, da bi pisao duge clanke. Kratak kao prolaznost avanturisticke ljubavi. Princ bez dvorca, paževa i princeze. Zimi se nadiše kavanskog zraka, da bi se u proljece lijecio dahovima razbujalih livada. Nesretan kao svi artisti. Ambiciozan. Osjetljiv. Ukratko: ima buducnost.

Dragiša Živkovic, Andricev stil, 1962.

(...)

Ivo Andric je izraziti epicar. On u stvari nije ni romanopisac, ni pripovedac, vec epski pesnik, rapsod koji nam prica o našoj prošlosti, o ljudima i sudbinama sa našeg tla, koji imaju znacaja i za nas same, ali i za coveka uopšte. Ovih dana jedan esejist nazvao je Andrica duboko i tacno – Homerom Balkana. I zapravo ta homerovska crta njegova pricanja, uzdignutog i razvijenog na nivou modernog senzibiliteta, i cini suštinsku polaznu orijentaciju za razumevanje njegovog dela. Pri tome valja istaci da ton i prosede tog epskog pricanja podsecaju u mnogim njegovim pripovetkama na istocnjacke price iz 1001 noci, cijeg se pricaoca, - Šeherezade - naš pisac baš ovih dana setio u svojoj reci na svecanom banketu u Stokholmu povodom primanja Nobelove nagrade.

Miloš Crnjanski, IVO ANDRIC, Ex Ponto „Književni jug", 1919.

(...)

Pišuci o patnji i stideci se suza, Andric donosi u liriku našu žicu slavenske duše.
U ovim zapisima što su pesma, u ovim pesmama što su zapisi cini mi se da pocinje nova istorija naše duše. Knjige se danas pišu – one su šarene, nekoliko reci o Pragonardu, jedan stih koji ima neceg futuristickog, jedna banalna ljubavna istorija dosta je da je citaju rado. Ova je knjiga pisana njoj, jedinoj cistoj, i neporocnoj, vecnoj uzdanici: mladosti.
Nalazim da je tragicno verovati u knjige, uopce verovati. Andric veruje.
No jedno je neosporivo sa ovom knjigom: Andric est arrivé.

od **Shade** Sre Apr 27, 2011 4:39 pm

Potonulo

Neki glas, miris neki i jedna lepa zvezda ne
mogu, noćas, da dignu iz moje dubine sve što je
bilo.
Ovo mora da su mi popucali svi konci, lepi
konci, tanani, što vezahu mene za moje Juče.
Ne drže konci. U dubini svojoj osećam tegobu
mrtvog Lane i žalost zaborava.
Od svih ružnih noći, ovo mi dođe noć, kad
zaboravih značenje svega.
Pa ipak mutno slutim, da sve to ima drage i tužne
veze sa onim, što je potonulo.

Andrić

od **Boni** Sre Apr 27, 2011 5:05 pm

Čovekova molitva

Obraćam se Tebi ovom molitvom bez kraja i cilja, ne što sam uvjeren da je ti čuješ, nego što znam – i to je jedino što znam pouzdano – da je ja izgovaram.
Ja idem obasjanim putem, zdrav sam, miran i osjećam kao slast i raskoš vrijeme koje prolazi – drugi leže sad u bijedi, u bolovima, pod torturom nepomičnih sati.
Ja imam krov nad glavom i prostrt sto na kome pretiče, i ženu i djecu koji me čekaju – toliki žive željni svega, bez ljubavi, bez cilja i strijepe od večera koje je za njih samoća, studen i užas.
Ja imam u duši svjetlost koja se, istina, povija i smanjuje, ali nikad ne gasi – hiljade njih žive u jadnom mraku.
A ako me još nesvijest i nebiće zaista čeka na kraju svega ovoga, onda mojoj blagodarnosti kraja nema. Onda će kao glavno i posljednje osjećanje ostati od mene ova bezgranična zahvalnost.
Ja je upućujem Tebi.
A ako u prostorima koje mi naseljavamo našim slutnjama zaista nema nikog da je primi i ako si i Ti samo jedna potreba i dio mog osjećanja, onda neka ostane ova moja zahvalnost kao jedini stvaran znak da sam ja živio i da si Ti morao postojati.

od **Boni** Čet Apr 28, 2011 1:01 am

'Najstrasnije je gledati na svijet ocima bivse lepotice.'- ,,Zena na kamenu''-Ivo Andric

od **Shade** Čet Maj 05, 2011 12:55 pm

'Mirne jutarnje misli.
Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. - Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano - u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao.'

"Gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola."

Ne smrt, zaborav rešava sve. Zaborav, i to ne samo pojmova, reči i lica, nego svega što postoji i živi.
Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav, da bi se moglo predahnuti i živeti dalje u telu bez sećanja,
sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

"Ukratko, šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo prividjenje.

"Sve ima svoje granice." - Kako je jednostavno ponoviti te reci banalne klasicne istine.
Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u cemu nije osetio potrebu ni pokusao da ide daleko i tako se nije ni mogao naci na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su covekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne sukobljavamo sa njim; tek sa mladoscu i zrelim godinama pocinju nasi sudari i nasi obracuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice nasih granica i naseg trajanja. Tada je i samo nase postojanje, kao takvo, nerazdvojno vezano sa pojmom granice, i to svuda i u svemu. I nasi najveci usponi i 'uspesi' u stvari su samo granice nasih moci i nastojanja, tek obrnuto protumacene i drugim imenom nazvane. Ono sto ponekad u nasem ili tudjem zivotu nazivamo 'vrhunac srece' samo je jedna od tih granica, a nas grob, koji nas pouzdano ceka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od nasih granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i secanju, mozemo se nadati da cemo se osloboditi prokletstva granice i uci, valjda, u bezgranicno carstvo nepostojanja.

Znakovi pored puta

Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine.Tu se saznaje i objavljuje... sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno,kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno,ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo,vraća sve što je utajeno ili oteto,dosipa onom kome je zakinuto,odasipa tamo gde se presipalo.Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i-ukoliko to zavisi od čoveka-do kraja rešava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.

-Ah,pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija!Može li biti da takvo mesto zaista postoji?Ako postoji,može li se znati gde je i kako se dolazi do njega?

-Može.Ono je među nama,ovde gde sada stojimo.

-?!?

- Da! Budi hrabar,iskren i postojan,razuman i pravedan-i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.

Budite radosni kad god vam se za to pruža mogućnost, i kad god za to nalazite snage u sebi, jer trenutci čiste radosti vrijede i znače više nego čitavi dani i meseci našeg života provrdeni u mutnoj igri naših sitnih i krupnih strasti i prohteva. A minut čiste radosti ostaje u nama zauvek, kao sjaj koji ništa ne može zamračiti.

Ivo Andrić

od **Boni** Čet Maj 05, 2011 2:04 pm

Ćutanje je teško samo onima koji ne misle. - Ivo Andrić

Mladost je redovno zabavljena sama sobom. -Ivo Andrić

Kad se žalimo da nam mnogi ljudi dosađuju i kradu vrijeme svojim posjetama i razgovorima i svojim traženjem savjeta ili usluga, mi to činimo samo napola iskreno. U stvari, jedino što mi žalimo to je: što nisu neki drugi i drukčiji ljudi. I ništa drugo. -Ivo Andrić

od **Boni** Uto Maj 10, 2011 6:28 pm

Zlostavljanje

To je bilo ono sto je on trazio, zbog cega je i usao u godine a nije se ozenio, i sto je sada mogao sebi da dopusti: lepa, krupna, cedna i poslusna devojka. Utoliko bolje sto je sirota. Uzeti sirotu a vrednu devojku u kucu – znaci osecati svakog dana jos jedno zadovoljstvo vise od svog tesko stecenog blagostanja, i svakim danom ga pomalo uvecavati. Jer sticanje jeste, doduse, bezanje od sirotinje; ali da nema siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh onih koji steknu? A sto se tice lepote, te snazne i trajne lepote koju je gazda Andrije smatrao drugim bogatsvom i do koje mu je bilo mnogo, mnogo stalo – lepota je stvar koja nice i raste tamo gde slucajno padne, kod siromaha kao i kod bogatih. Samo sto bogatstvo privlaci sebi i lepotu siromaha, kao sto hladni predeli vuku topal vazduh.
Sad je mogao o prazniku da proseta sa belolikom, cutljivom, dobro odevenom, svojom zenom, da je izvede u pozoriste, u bioskop ili na neku slavu. Sad je on o zeni mogao da govori pred ljudima slobodno, otvoreno i sa ponosom, umesto sa stidom i snebivanjem.
(“Idem ja, tako, neki dan sa zenom…”, “Kazem zeni: prodji me se zeno, bogati… ) Oni koji su ga slusali, kako izgovara ove bezazlene i svakidasnje fraze, nisu izvesno mogli ni da pomisle kakva se slast u njim krila i kako je ta rec “zena” bila u njegovom govoru dobrodosla postapalica koja mu je dotad toliko nedostajala.
Sad je mogao sam sebi da kaze jos mnogo vise nego sto ljudima moze i sme da kaze. Mogao je u tami da polozi obe ruke na cvrsto toplo telo zaspale zene, da ih polozi ma gde, tamo gde slucajno padnu, i da kaze sam sebi: “Sve je ovo moje, od kose pa do noznih pristiju, moje i nicije vise!” Od tog osecanja srece sire se dimenzije sopstvene licnosti u beskraj. Slatko je biti budan zbog toga osecanja i slatko zaspati uljuljkan njim.

Zlostavljanje – Ivo Andric

od **Khallu** Sre Maj 11, 2011 9:57 pm

"Primjetio sam odavno da ljudi koji ne umiju da pričaju nisu sposobni ni da slušaju tuđe pričanje. Tako imaju u isto vrijeme dva nedostatka i na dvostrukoj su šteti. Tome treba dodati da ti ljudi nisu svjesni tih svojih nedostataka i smatraju ih svojim preimućstvima nad drugim ljudima." - Ivo Andrić

od **Boni** Čet Maj 12, 2011 12:24 am

Knez sa tuznim ocima

Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pricam) koji
je ima tuzne oci i malu knezevinu. Njegova zemlja bila je zaista
malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj setnji,
uvijek presao granice svoje zemlje i usao u susjedsku. Tolika je eto
bila njegova knezevina, manja nego jedna dobra setnja. A oci je imao
zaista tuzne. Lepe, tamne, osencane dugim trebavkama, a beloocnica s
lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jekticavih devojaka iz
provincije. Zene su govorile da te oci "govore", a muskarci su cutali.
("Tebi sve govori!" rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novcar svojoj
zeni.)
Ali knez nije mnogo mario za zene ni za druge razonode. On je brinuo
brigu o svojoj zemlji i danju i nocu mislio kako da je usreci. Kako je
knezevina bila odvec malena za takva veca preduzeca i planove, on je
gradio mostice od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo
milina pogledati kako se na potocima okrecu bezbrojni vitlovi
razbijajuci vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da
ne raste preko mere i da bi zadrzao neobicnu formu cuna ili mnogokutnika
koji mu je on odredio.
Nasred knezevine bilo je jedno stablo, inace kruska divljaka, to je
bilo najvece stablo u zemlji u s njega je knez zabranio da se jede.
Podanici su strogo obdrzavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u
cijeloj knezevini pod imenom "Najsladje Voce".
Cesto su cak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone
knezu tuznih ociju; on bi ih primao, gledao, trepcuci i u zabuni sta da
im rece, a oni odlazili ocarani dubinom njegova pogleda i dubokim
znacenjem njegove sutnje.
I dogodi se jednom da je knezev pogled pao na jednu zenu kao sjena u
kojoj se ona razbolje.
To je bila plava i mlada zena jednog slikara, koji je zivio od
svojih slavnih slika i lepih verskih napisa, koji su visili po
hramovima. Slikar je bio covjek onizak i snazan, a veseo i pun neke
nutarnje vatre u zivotu i radu. Nenavikla na laz i pretvaranje, ona
podje sva blijeda do slikara i rece mu s onim bolnim mirom koji
razoruzava i kojim govore zene kad istinski ljube:
-- "Vidila sam kneza. Ne mogu ti dulje biti zena. Ja moram da idem
njemu, da mu sluzim svojim tijelom i svojom dusom, koliko to jedna zena
moze. Dosla sam da ti to kazem. Cini s mene sto hoces."
Stajala je pred njim opustenih ruku, sva obasjana nesrecom kojoj se
ne moze umaci. A niski slikar, covjek velike duse, okrenu lice od nje i
cekase tako sve dok nije otisla.
Od kad su zapisane prve price ne pamti se da je bilo dvoje
dostojnijih ljubavnika koji su se ljepse rastali pred zlom, koje moze
svakog da zadesi.
Ona podje knezu. Kad je stala pred njega, premiruci od njegova
pogleda, nije vidjela nista do njegovih ociju. Ponudi mu se s izrazom
krivca, i ostade da mu sluzi. Prodje dosta vremena.
Ali ima dana u godini kad se zena ne moze zadovoljiti pogledom. U
nasim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih zena
jednak. Ali svaka ih ima.
Takvi dani dodjose, nakon mnogo cekanja, slikarevoj zeni i knezevoj
ljubovci. Najednom se sva zena promijeni. Zaigrase joj misici, rasirise
se oci u nabrekose usne. Ona pritiste rukom ljubicast atlas na grudima. A
pogled joj strasan, strasan za citav pedalj iznad knezeve glave.
Govorila je knezu vise vrelim dahom nego nejasnim recima. On je gledao u
nju svojim pogledom od rodjenja, a ona zastade pred dubokom sutnjom
toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne moze, i tada po prvi put
vidje njegovu malu lubanju, uska pleca i nikakve noge. Zena pade pred
saznanjem nove i poslednje nesrece, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj
tijelo savi u plac. Knez ode, sutljiv i sav u pogledu.
Dani idu a bol nece da predje. To je strasnije od prebijene zivotinje
i posjecena stabla. Snovi i pomama svih misica, a krv staje cas u
glavi, cas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je
razapinju da urla od bola i umire od sramote.
A jedno jutro se dize sa svog loga zena, prevarena i ocajna, pomisli
jos jednom na slikara, koji radi kraj prozora u ostrom i finom mirisu
boja i na njegove ruke jake i svjeze oprane poslije rada, pomisli na
svoju srecu od nekad i na nesrecu od sada pa do vijeka -- i izidje na
trg, gdje je u sjeni "Najsladje Vocke" sjedio knez, okruzen svojim
podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni
njegova pogleda, slavili kneza, uredjenje njegove drzave i sve darove
koje mu je Bog dao.
Svi se zacudise da u to doba i na neprilicnu mjestu pristupa zena
knezu. Bila je blijeda iako je sva gorila. Knez je gledao u nju ocima
koje ocaravaju i zaustavljaju, ali ona, zena nesrecna i mucena najvecim
bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu
zeljnom rukom car njegova pogleda kao paucinu, i prije nego je tko mogao
spijeciti -- strasno je reci! -- pljunu mu glasno i zestoko u oci.
-- Pfu!
Zatim se kao olaksana okrenu. Jedan cas zaprepastenje sutnje, a onda
je raznesose na maceve.
Ali knez je oslijepio.
Poslednje sto je vidio bile su njene usne vlazne i crvene.
Bez ociju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerojatno je kolika je bila
mrznja i odvratnost sto je sirio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj
nekadanjoj moci. U cijeloj zemlji nije se moglo naci ni jedno pseto koje
bi ga vodilo, nego je kuckao stapom po svijetu, gladan i bos.
I zacudo; ni knjige, u kojima je najpre zapisan ovaj dogadjaj, ne
nalaze samilosne rijeci za bijednog kneza; poslije jedne pouke
mladicima, zavrsavaju rijecima:
"... jer je pljuvacka ovakve zene dovoljna da se otruje cijelu
vojsku najveceg cara, a kamoli ne jednog covjeka".

od **Khallu** Čet Maj 19, 2011 8:14 pm

"Ljudi koji sami ne rade i ne preduzimaju ništa u životu, lako gube strpljenje i griješe kad sude o tuđem radu." - Ivo Andrić

od **Boni** Pet Maj 20, 2011 2:30 pm

Na podnožju brijega stoji tvoja kuća, uznosita i vedra izgleda, kao neprolazna, a mi znamo da ništa ne traje i da sve što stoji mora prije ili poslije pasti. Ali ti, koji tu kuću zoveš svojom, ne znaš to i ne pada ti na um takva pomisao. Tako ti stojiš uspravno u stalnoj mogućnosti svoga pada i traješ u jednom od oblika svoga nepostojanja. To se zove sreća. – Ivo Andrić

od **Khallu** Ned Maj 22, 2011 11:28 am

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosječnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvijek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precjenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savjet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni lijevo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od svijeta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga djela. Uvjeren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je željela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smjelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smjelo ka savršenstvu velikih djela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jeftinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svijet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Htjeti daleko i željeti mnogo, kad je riječ o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije grijeh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači iznevjeriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepovjerljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvođenju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj ocjeni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smjelo i gledajte daleko.

Andrić

od **Boni** Ned Maj 22, 2011 6:59 pm

Žena stoji, kao kapija, na izlazu i na ulazu ovoga sveta.

Ivo Andrić

Ivo Andrić - Page 2 158942

od Sponsored content