Dostojevski Fjodor Mihajlovič

Shade ::Aynnah, da čujem tvoje mišljenje o Dostojevskom,
nemoj mi tu samo citate, buduća profesorice maternjeg i književnosti.

Nisam dovoljno čitala Dostojevskog da bih sada imala neko potpuno
mišljenje o njemu kao književniku.Npr. roman ''Zločin i kazna'' me
potpuno fascinirao.Najviše,iz razloga što je Dostojevski svim likovima
u njemu pristupio kao psiholog,te je opisao svu dubinu ljudske
duše.Samim tim,ti likovi o kojima nam iznosi sve pojedinosti i
činjenice nam na jedan neobjašnjiv način postaju bliski,bez obzira bili
oni zločinci ili ne.
Nedavno sam gledala reportažu o njegovom životu i moram reći da sam
ostala dirnuta.Šta drugo misliti i osjećati o osobi koja je imala
toliko težak život,koja je bila toliko nesretna i neshvaćena,a ipak je
uspjela stvoriti toliko remek djela u književnosti,nego
divljenje.Da,veliko divljenje i poštovanje.I,moram reći da,kada se
nađem u melanholičnim trenucima,jedan od načina na koji tješim sama
sebe je i jedna od rečenica iz romana ''Zločin i kazna'' ... ''I patnja je korisna.U patnji se nalazi ideja''

Shade ::buduća profesorice maternjeg i književnosti.

A,što se tiče ovoga,moram priznati da u posljednje vrijeme mnogo
razmišljam o ovome i zaista sam u velikoj nedoumici da li da to uopće
studiram,jer...naporno je to,zaista

.. je Dostojevski svim likovima
u njemu pristupio kao psiholog,te je opisao svu dubinu ljudske
duše.

On svim svojim likovima prilazi na takav način.
Ostalo je stvar nijansi, kao i stvar ukusa.

,,A osim toga, da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubeđenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju."

Zločin i kazna

Samim tim,ti likovi o kojima nam iznosi sve pojedinosti i
činjenice nam na jedan neobjašnjiv način postaju bliski,bez obzira bili
oni zločinci ili ne.

Sasvim tačno, zato što on piše o njima, kao o ljudskim bićima pre svega. O njihovim patnjama, strahovima, nesigurnosti. Pitanja i nedoumice koji muče čoveka od samog njegovog nastanka. Odnos prema veri, ona iskonska potreba čoveka da u nešto veruje.

Lepeza emotivne dinamike je ispisana njegovom rukom, da.

Šta drugo misliti i osjećati o osobi koja je imala
toliko težak život,koja je bila toliko nesretna i neshvaćena,a ipak je
uspjela stvoriti toliko remek djela u književnosti,nego
divljenje.

Veruj da sva mudrost, kao i nezadovoljstvo, pomenuh u prošlom postu, se rađa iz patnje.


Što se studiranja jezika i književnosti tiče, jeste naporno.

Braća Karamazovi

Nema ničeg uvredljivijeg i neizdržljivijeg, nego kad čovek strada zbog slučaja
koji je mogao da bude i da ne bude.
Zbog nesrećnog sticaja okolnosti koji su mogli da prođu mimo čoveka kao oblaci.

---

Zaustavljajte me malo češće kada sa Vama govorim: ja bih hteo da iskažem sve, sve, sve. Gubim tada svaku formu. I saglasan sam da ja ne samo forme, nego ni dostojanstvo nikakvo nemam. To Vam eto saopštavam. I ne brinem se ni o kakvim dostojanstvima. Sve je u meni nekako zastalo. Vi sami znate zašto. Nemam u glavi ni jedne čovečanske misli. Već odavno ne znam šta se u svetu zbiva... Vi znate šta je to što me je progutalo. I pošto nemam nikakve nade, a u očima Vašim sam nula, i zato i govorim otvoreno: svuda vidim Vas, samo Vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zašto i kako Vas volim – ne znam. Znate li, Vi možda uopšte niste ni lepi? Zamislite, ja uopšte ni ne znam: da li ste lepi ili ne? Čak ni u licu. Srce Vam, u svakom slučaju, nije dobro; i da vam je um neblagorodan, i to je vrlo verovatno.

Kockar

---

Ako je Puškin "najveselije" ime ruske književnosti, Dostojevski je najtragičnije. Niko kao on nije prikazao svet senki, što se nevidljivo prelamaju kroz ljudsku dušu, niko tragičnije ocrtao beznadne, sive horizonte i onaj zagušljiv oblak briga, što je obavio čoveka, gušeći ga i pritežući. Niko nije dao dublje onaj gorki bol u plemenitom malom čoveku, izudaranom bedom i poniženjima, ili očaj što godinama bezizlazno tumara u zatvorenom krugu, razapet između sanja o lepšem svetu i teške stvarnosti, koja se ne menja. Svet Dostojevskog je bogat registar karaktera, likova i individualnosti koji nose u sebi uzbudljiv nemir i tragičan položaj ruskog inteligenta u jednom sistemu, gde se slobodoumlje ne plaća samo gubljenjem hleba, nego i progonima i Sibirom. Oni nose u sebi duboku potrebu da nadju svoje mesto i ulogu u životu Rusije, a razlog što ne nalaze, uopšte je oznaka inteligencije onog vremena, rastrgane proturečnostima, u kojima se prožima novo sa starim, gde je staro još čvrsto ukopano u društvenim položajima jednog mračnog birokratskog monarhističkog sistema, a novo se još javlja kao nejasan pokret, koji se gubi u svim mogućim utopističkim slutnjama i vizijama. Tadašnja inteligencija je nagrižena i rastrgana i Dostojevski kao njen umetnički najjači predstavnik, genijalnom snagom razotkriva pred nama tu unutrašnju podvojenost.

Izučavanje stvarnosti mogli bismo kod Dostojevskog, kao uostalom kod gotovo svakog pisca, podeliti na dva dijela: jedan je studij slikar- realista, koji zalazi u različite sredine i ambijente upoznavajući nove tipove, beleži reči, navike, sudbine različitih ljudi, a drugi studij mislilac, koji osluškuje i prati idejna strujanja svoga vremena i nastoji shvatiti njihov smisao.

Njegova kći, Ljubov govori u svojim uspomenama o ocu kako nakon neuspeha s "Dvojnikom" nije hteo više pisati "iz sebe" te je počeo tražiti nova lica među stanarima mansarda, posetiocima malih kavana i krčmi, s kojima započinje razgovore i beleži do u sitnice njihove običaje i navike. "Budući da je bio plah", piše ona i nije znao uvek kako da im se približi, predlagao bi im da igraju s njim bilijar. Kako tu igru nije poznavao, a nije ga ni zanimala, prirodno je, da je kod toga gubio dosta novca. On se, medjutim, nije žalio, jer je, igrajući bilijar, uočavao mnoge orginalnosti i beležio orginalne izraze. Opisivao je male ljude, onakve kakve ih je video u stvarnosti.

I njegovi prijatelji pričaju da je pozivao često k sebi nepoznate ljude, s kojima se letimično upoznao u kafani, i danima neumorno slušao njihova pričanja. Prijatelji mog oca nisu mogli shvatiti kakvo zadovoljstvo on nalazi u razgovoru sa svakojakim ljudima; no kad su kasnije čitali romane, pronalazili bi u njima tipove, koje su sretali kod Dostojevskog." Dostojevski je, kao i mnogi pisci, proučavao žive modele svojih budućih romana, osluškivao je njihove razgovore, prikupljao karakteristične reči i pravio beleške.

On je nastojao da njegova književnost bude i filozofija i politika i religija i nauka. Izuzetan uticaj pisca na savremenu književnost i njegovo prelomno značenje u istoriji književnosti proizlazi iz načina na koji je on uspeo književno "oblikovati život" samih ideja. Misaoni stavovi, filozofski problemi i ideološka pitanja u njegovim delima do te mjere "oživljavaju" da i savremeni čitalac oseća kako se tu govori o kretanju njegovih vlastitih misli, onih misli o kojima na stanovit način govori i njegova vlastita sudbina.

Dva su, okvirno gledano, temeljna razloga zbog kojih Dostojevski uspeva stvoriti djela koja će biti važnaa kao uzorak moderne umetničke forme. Prvi je razlog važnost pitanja o kojima njegovi junaci raspravljaju. Ona imaju toliku važnost da o njima uvek ovisi "biti ili ne biti" jednog stvarnog, konkretnog čoveka, čoveka koji se, tako reći, pojavljuje pred nama obuzet smislom vlastitog života. Rasprave koje vode likovi romana nikad nisu nalik ispraznom nadmetanju razlozima i nadmudrivanju.

Drugi je osnovni razlog savremenosti Dostojevskog sadržan u načinu kako su u njegovim delima shvaćeni karakteri i kako se, kojim književnim sredstvima i u koje svrhe, umetnički oblikuje "život ideja". Karaktere romani Dostojevskog obradjuju unutar fabule koja ide tragom nekih presudnih dogadjaja u životu pojedinca i tako njihov život čini sudbinom koja podseća na tradiciju umeća realističkog romana. Fabulu pri tom čini zanimljivom neki zaplet koji izaziva pitanje: "Kako će sve završiti?". Od četiri najbolja romana u trima je tako ubistvo u središtu zanimanja, pa neka vrsta kriminalističke istrage potencira onu grozničavu napetost koja se oseća kako u postupcima likova tako i u njihovim raspravama o opštim, idejnim pitanjima. Ideje se stoga pojavljuju u okvirima nekih izuzetnih situacija; oseća se atmosfera čekanja konačnih osuda i zločin je prisutan kao stalna pretnja ili pak kao svojevrsna emocionalna pozadina svakidašnjih zbivanja.
Dostojevskog pre svega zanima geneza ideje zločina, pa se javlja tip karakterizacije likova, uvelike različit od onog kakav voli realistički roman. Zločin nije bilo koji zločin; umorstvo oca u Braći Karamazovima nije neki primer za kršenje opštih etičkih načela, nego je pre krajnje odredjen, stvaran, upravo taj "zločin koji je jedan čovek u zbilji učinio, a drugi ga je u mislima začeo i tako stvarno skrivio". Dostojevskog zanima taj proces nastajanja životno važnih ideja i njihovih ostvarenja u stvarnosti; misli ne ostaju samo u glavi "onoga ko razmišlja, ali one ipak postaju stvarnim jer je ubistvo, na primer, doista stvarno upravo zato što ga je neko najpre mislio". Ideje kojima se romani Dostojevskog najviše bave dobijaju tako neku odredjenost zbog koje osećamo da one nisu ništa drugo do sam žvot".

Stoga se javlja i određene protivrečnosti: Dostojevski zastupa neke ideološke stavove, on veruje, na primer, u pravoslavlje i osudjuje svaku ideju napretka, ali njegovi romani zapravo ništa odredjeno ne zastupaju nego opisuju tek moguće životno važne ideje i tokove njihova razvoja odnosno ostvarivanja. Iako Dostojevski strogo razlikuje izmedju etički pozitivnih i etički negativnih likova, u njegovim romanima etički negativni likovi nisu tek primeri za način kako ne valja živeti, nego su redovno životniji, pa čak i prikladniji za neku vrstu identifkacije, od pozitivnih likova.

Romani Dostojevskog i pored sve svoje filozofičnosti "nisu flozofija; oni su književnost koja to iskustvo može preneti čitaocima jedino i isključivo na onaj način kakav pripada samo umetničkoj književnosti. On je začetnik jednog razvoja u umetničkoj prozi koji misaono previranje i borbu mišljenja čini svojom središnjom temom. Zbog toga se struktura savremene književnosti naprosto ne može razumeti bez Dostojevskog. Ko nije pročitao njegove romane, teško može shvatiti ono "o čemu se radi" u savremenoj prozi i o čemu to zapravo njen velik deo govori.

Kratak sadržaj romana

Rodion Romanovič Raskoljnikov je mlad student koji je isključen sa univerziteta i koji živi u potpunoj nemaštini.On je odlučio da se jednim poduhvatom izvuče iz svog odvratnog položaja.Odlučio je da ubije staricu koja daje novac pod interes.Starica je glupa,gluva,bolesna,gramziva,uzima čivutske kamate,zla je i drugima jede vek.Ona ima mladju sestru Lizavetu koju stalno muči i koja kod nje služi.Sve u svemu,mislio je da ona nema razloga da živi i kad bi je ubio da bi mnogo dobra donio čovečanstvu.On je odlučio da je ubije i opljačka,da bi usrećio majku Pulheriju Aleksandrovnu koja živi u sreskom mestu,da spasi sestru Avdotju Romanovnu koja je služila u kući spahije Svidrigajlova koji joj se udvarao,a i da bi on završio studije a zatim da bude pošten i stabilan celog života.On je time pravdao svoj zločin.I desio se pogodan i savršen trenutak za to.Smislio je plan kako bi zamazao svoje tragove i uz malo teškoća uspio je u svojim namerama.Jedino što nije očekivao je da će i Lizavetu morati ubiti.Lizaveta je igrom slučaja ušla u sobu i videla Raskoljnikova,a to se nikako nije smelo desiti.Od babe je uzeo novčanik i nešto nakita,koje je potom sakrio pod kamen i nikad više video.Samim tim postupkom on je porekao svoje razloge zločina.Skoro savršen zločin je izveo:nije ostavio nikakvih dokaza iza sebe,niko nije sumnjao na njega,dok sam sebe nije izdao.Posle par dana od ubistva razbaleo se;stalno je bio u bunilu,i takvo njegovo ponašanje ga je odalo i izazvalo sumnje.Prozvali su ga i ludim.Njegov drug Razumihin je bio uz njega, a ubrzo su stigle majka Pulherija i sestra Dunja.I kad je došao sebi nešto mu nije dalo mira.Nerešiva pitanja iskrsavaju pred njim,neslućena i neočekivana osećanja muče njegovo srce.Važnu tad ulogu a i kasnije u njegovom životu imala je Sonja Semjonovna.Njoj je jedinoj rekao za svoj zločin,ali tad kad je njoj govorio to je čuo i Svidrigajlov .Svidrigajlov je bio stariji čovek koji se udvarao Dunji,njegovoj sestri.A za njega se govorilo i da je oterao u smrt slugu,da je usmrtio suprugu Marfu Petrovnu,silovao devojčicu koja se zatim u očajanju utopila.Sonja je zahtevala priznanje krivice i iskupljenje greha patnjom robije,a Svidrigajlov mu predlaže da ode negde daleko a onda da se ubije.Ustvari,Raskoljnikov je i imao ta dva izlaza:predati se ili ubiti se.Nije imao snage ubiti se,i bio je primoran da se sam prijavi policiji što je i učinio.Tim njegovim činom pravda je bila izvršena.Pre ubistva on je u jednom članku napisao svoju teoriju o zločinu.Njenu suštinu čini podela ljudi na obični i neobične;neobični mogu kazati svetu novu reč i radi ostvarenja nove ideje imaju pravo da prekorače moralne norme,čak i da proliju krv.On je sebe svrstao u neobične ljude;hteo je da bude Napoleon,a ne obična vaš kako je jednom prilikom nazvao čoveka.Posle ubistva njegovo samosećanje i postupci su izrazito nerazumni.Imao je uslova da sačuva tajnu prestupa,a otkriva je.Posle ubistva njegov razum se potpuno pomutio.Kad je trebao ubiti Aljonu Ivanovnu - babu tačno je znao da je to pravedno,a posle uspešno obavljenog čina,razum mu se zamrsio i nije mogao naći rešenja.Čak mu nije bio važan ni novac ni nakit koji je ukrao od babe a to bi trebao biti i razlog ubistva.Pre ubistva imao je jedan stav prema svetu i životu,a posle ubistva sasvim drugi.Shvatao je da i siromaštvo nije najveća čovekova nesreća,i da je biti ubica mnogo gore.On oseća da umrljan krvlju nema pravu na majčinu i sestrinu ljubav.One u njemu gledaju onog ranijeg Rodju,a kad bi saznale ko je sada on postao,užasnule bi se.Osoba koja je najviše doprinela njegovoj predaji bila je Sonja.Snaga njenog uticaja na Raskoljnikova je u osećanju da ga Sonja voli,ali istovremeno i osudjuje i zahteva da prizna zločin i patnjom iskupi krivicu.Simbolični krst koji mu Sonja nekoliko puta pruža,a on odbija da ga primi,najzad na kraju će primiti.Sonja,iako je i život prema njoj bio surov i nepravedan ona nikada nije dopuštala da je slomi.Imala je veru u Boga,i u toj svojoj jakoj veri ona je videla spas od očajanja,što to nije bio slučaj kod Raskoljnikova.Raskoljnikov je bio osudjen na robiju u Sibir na 8 godina i Sonja je pošla za njim.To mu je u početku negodovalo,bio je zao i grub prema njoj ali kasnije je shvatio da je puno voli.A kad je to shvatio postao je nerazmerno srećan,kao da se preporodio."Hteli su da govore,ali nisu mogli.Oči su im bile pune suza.Oboje su bili bledi i mršavi;ali na tim bledim i bolešljivim licima već je sijala zora obnovljene budućnosti,potpunog vaskrsenja u novi život.Njih je vaskrsla ljubav;srce jednoga nosilo je u sebi neiscrpne izvore života za srce drugoga".Tog trenutka rodio se novi Raskoljnikov sa verom u život i nadom da još nije kasno krenuti iz početka i sve popraviti.

RODION ROMANOVIČ RASKOLJNIKOV je glavni lik romana "ZLOČIN I KAZNA".On je bivši student prava,povučen u sebe,odbačen od društva i prijatelja.Siromaštvo ga navodi na pomisao da bi mogao da ubije staru babu-zelenašicu.Poznanstvo sa Marmeladovim,pismo majke u kome mu saopštava da će bogato udati kćerku kako bi njemu materijalno pomogla-sve to pomaže Raskoljnikovu da opravda svoj zločin.Uporedo sa razvijanjem plana ubistva deluju i sile otpora.To su Raskoljnikovljevi snovi:jedan kada se ocem šeta i gleda kako pijani ljudi ubijaju konjče i drugi kada sanja da je u nekoj oazi u Egiptu.Sve to svedoči koliko je težak život junaka i koliko je on uznemiren.Težio je da svoj zločin učini savršenim,pa je pazio na najsitnije detalje,a zaboravljao na važnije stvari.Aljona Ivanovna je bila stara,svakako bi ubrzo umrla,živela je na štetu drugih i svima je nanosila bol.Raskoljnikov je smatrao da će tim ubistvom učiniti stotine dobrih dela koja će iskupiti taj zločin.Svojom nepažnjom ostavlja vrata otvorena,te tako biva ubijena i Lizaveta.Nakon ubistva počinju dani u kojima se Raskoljnikov bori sam sa sobom,sa svojom savešću.On nije ubio zbog novca,to potvrđuje činjenica da novac nije ni prebrojao već ga je odmah odneo daleko od kuće da ga ne podseća na zločin.Težio je ka napoleonskoj moći,da se izdvoji od običnih ljudi.On kaže:"Neobičan čovek ima pravo...tj. ne zvanično pravo nego sam ima pravo da dozvoli svojoj savesti da prekorači preko izvesnih prepreka i to jedino u slučaju ako to zahteva ostvarenje njegove ideje..."U snovima mu se pojavljuje Aljona Ivanovna i dok ponovo pokušava da je ubije ona se smeje.To pokazuje da njegova savest osjeća teret krivice.Bori se sa svojom savešću,snovima,dilemama.Došao je do raskrsnice:jedan put vodi ka samoubistvu i Raskoljnikov ga odbacuje.On polazi drugim,Sonjinim putem,koji vodi ka Bogu,spasenju.On se predaje sudu,ali čak ni u prognanstvu svoj postupak ne smatra zločinom.Prognanstvo predstavlja za njega novi život.Spas su mu pružili Sonja i Jevanjdjelje.


SONJA SEMJONOVNA MARMELADOVA je kćerka bivšeg činovnika pijanca koja se odaje prostituciji da bi prehranila svoju porodicu.Njenog oca na ulici pregaze kočije dok se pijan vraćao kući.Njena maćeha ubrzo umire,a Sonja ostaje sama sa decom.Zahvaljujući novcu koji joj je poklonio Svidrigajlov,ona smešta djecu u dom.Sonja je uz,Raskaljnikova,veoma važan lik.Raskaljnikov svoju tajnu otkriva prvo Sonji.Ona mu pruža moralnu podršku,nadu,spas.Ona je stidljiva,mirna,hrišćanka koja veruje u Boga,čita Bibliju,podnosi žrtvu bez prigovora.Iako ju je život naterao na prostituciju,ona je uspela da sačuva čistotu duše.Kada je Raskoljnikov pita moli li se Bogu,ona mu odgovara:"A kako bih ja bez Boga!"Ona vodi Raskoljnikova dalje kroz život.Polazi za njim u Sibir i zahvaljujući upornosti i ljubavi uspeva da Raskoljnikova vrati u život.

SVIDRIGAJLOV je amoralist,čovek koji živi izvan domena moralnih zakona.On smatra da moral čini život dosadnim.Dok Raskoljnikov ubija za novi,bolji svet,za dobrobit svih,Svidrigajlov ubija iz egoizma.On je čovek bez nadanja,bez vere.Sav novac koji mu je ostao od otrovane žene,on ostavlja u dobrotvorne svrhe:Zbrinjava Marmeladovu decu,Sonju,Dunju.Na taj način on nastoji da se iskupi za svoj razvratni život.Kada je shvatio da ni na koji način ne može zadobiiti ljubav Dunje,on izlaz nalazi u samoubistvu.

"To je zapravo bila krletka pet - šest koraka u dužinu. Sa svojim požutelim, prašnjavim i odlepljenim tapetama vrlo je bedno izgledala i bila je tako niska da je u njoj svaki malo viši čovek osećao zebnju i sve mu se činilo da će glavom udariti u tavanicu. I nameštaj je bio u skladu sa stanom: tri ne baš ispravne stare stolice, u uglu obojen sto, na kome se nalazilo nekoliko sveski i knjiga; već samo po tome koliko je na njima bilo prašine, moglo se videti da ih već odavno nije dotakla ničija ruka; i, najzad, glomazna sofa, nekad presvučena cicom, a sad sva u ritama koja se pružila gotovo duž čitavog zida i zauzimala polovinu širine cijele sobe.

To je bila Raskoljnikova postelja. Često je on na njoj spavao onako kako bi došao, ne svlačeći se, bez deke i pokrivajući se starim, iznošenim studentskim kaputom, sa jastukom pod glavom, pod koje je podmetao sve rublje što je imao - i prljavo i čisto - da bi mu uzglavlje bilo više. Ispred sofe je stajao mali stol."

"Ja verujem samo u svoju glavnu misao. A to je upravo misao da se ljudi, po prirodnom zakonu, uopšteno dele na dve vrste: na nižu (obične), to jest, da tako kažem na materijal koji služi jedino razmnožavanju sebi sličnih, i na one prave ljude, tj na one koji imaju dar ili sposobnost da u svojoj sredini izreknu novu reč.

Dakako da ima bezbroj podvrsta, ali se te dve osnovne vrste prilično razlikuju. Prvu vrstu tj. materijal, čine, uopšteno govoreći, ljudi koji su po svojoj naravi konzervativni, pristojni, žive u pokornosti i rado se pokoravaju. Oni, po mom mišljenju, i moraju biti pokorni zato što su za to i predodredjeni, i to njih nimalo ne ponizuje. Oni pak iz druge vrste svi krše zakon, to su rušioci ili su bar skloni rušenju, svaki prema svojim sposobnostima. Zločini su tih ljudi, dakako relativni i različiti; ponajčešće zahtevaju u vrlo raznolikim iskazima da se sruši ovo današnje u ime nečega boljeg. Ali, ako takav čovek treba, radi svoje ideje, da preskoči i preko leša, da zagazi u krv, on može sam sebi u svojoj duši, po mom mišljenju, odobriti takav korak, ovisno doduše o ideji i njenim razmerama, to valja dobro upamtiti." (RASKOLJNIKOV)

"To je bila strašno mršava žena, slabašna, dosta visoka i stasita, još divne zagasitoplave kose, a na njenom licu stvarno su se videle crvene pege. Stisnuvši ruke na grudima, zapečenih usana, ona je hodala po svojoj maloj sobi i disala neujednačeno i isprekidano. Oči su joj bleštale kao u groznica, ali njen pogled je bio oštar i ukočen. To sušičavo i uzbudJeno lice pri poslednjem svetlu dotrajale sveće koje je treperilo na njenom licu stvaralo je bolan utisak.

Raskoljnikov je imao utisak da joj nema više od trideset godina i da ona stvarno nije bila za Marmeladova..."(KATARINA IVANOVNA)

"To je bila sićušna, suvonjava stara baba od šezdesetak godina, užagrenih i zlobnih očica, malog šiljatog nosa i gologlava. Njena bledoplava i proseda kosa bila je izdašno namazana zejtinom. Njen dugački i tanki vrat, koji je ličio na kokošIju nogu, bio je omotan nekom flanelskom krpom, a o ramenima, iako je bila vrućina, visio joj je pohaban i požuteo krznom obrubljen haljetak. Baba je svaki čas kašljala i stenjala. Mora da ju je mladić odmerio nekim čudnim pogledom, jer i u njenim očima opet blesnu ona predjašnja nepoverljivost."(ALJONA IVANOVNA)

"Ja vjerujem samo u svoju glavnu misao. A to je upravo misao da se ljudi, po prirodidnom zakonu, općenito dijele na dvije vrste: na nižu (obične), to jest, da tako kažem na materijal koji služi jedino razmnožavanju sebi sličnih, i na one prave ljude, tj na one koji imaju dar ili sposobnost da u svojoj sredini izreknu novu riječ.Dakako da ima bezbroj podvrsta, ali se te dvije osnovne vrste prilično razlikuju. prvu vrstu tj. materijal, čine, općenito govoreći, ljudi koji su po svojoj naravi konzervativni, pristojni, žive u pokornosti i rado se pokoravaju. Oni, po mom mišljenju, i moraju biti pokorni zato što su za to i predodređeni, i to njih nimalo ne ponizuje. Oni pak iz druge vrste svi krše zakon, to su rušioci ili su bar skloni rušenju, svaki prema svojim sposobnostima. Zločini su tih ljudi, dakako relativni i različiti; ponajčešće zahtjevaju u vrlo raznolikim iskazima da se sruši ovo današnje u ime nečega boljeg. Ali, ako takav čovjek treba, radi svoje ideje, da preskoči i preko leša, da zagazi u krv, on može sam sebi u svojoj duši, po mom mišljenju, odobriti takav korak, ovisno doduše o ideji i njenim razmjerima, to valja dobro upamtiti."

Raskoljnikov (Zločin i kazna)

Ja mislim da bi bilo interesantnije da se na temama iz knjizevnosti o njoj i diskutuje. Svako od nas nesto cita ili je procitao pa da razmenimo utiske a ne samo da se kopiraju odlomci iz knjiga. Meni je recimo Dostojevski jako zanimljiva licnost, ne samo kao pisac. Eto to je moj predlog iako ne verujem da ce to zaziveti, ali eto pokusavam, dok ne odustanem.

Predlog ti je dobar, ideja i jeste da se omiljeni odlomci priloze i da se o njima prodiskutuje.

Ako se vratis par stranica unazad, videces da sam vodila monolog i na ovoj temi.

Ja sam za diskusiju.

Meni je jasno da se ovde pretezno nalazi mlad svet koji ne moze imati iste ukuse i poglede na zivot kao ja u 40. Ta povrsnost i pripada mladosti i moje cerke verovatno po forumima ne diskutuju o Dostojevskom nego ucestvuju u nekim trange-frange igricama. Ja se moram ili prilagoditi i u svemu naci ipak ono malo sto mi odgovara ili se skloniti.

Nema sklanjanja, na ovom forumu ima mesta za sve. A curice su nacitane, samo ih mrzi da kuckaju na tezim temama, lakse je u igraonici.

Dakle, meni skoro, rekoh skoro najdrazi roman Dostojevskog jeste Idiot.

Ne pada mi na pamet da se sklanjam, pišem tamo gdje imam šta da kažem, pa i na igricama...
A Dostojevski je za mene broj 1, u mladosti sam gutala njegova djela, svaki roman je pročitan više puta...
Sada mu se vraćam ponekad, kad sam u stanju da podnesem gorčinu života koju predstavlja onako ogoljenu do kosti, ili kad mi je potrebna "umna injekcija" koju daju njegove sažete misli.

Da idiot je odlican roman Shade. Kako li bi Miskin prosao u danasnje vreme, koje je mnogo bezdusnije prema takvim ljudima nego tada. Meni su cak u romanu zanimljiviji zenski likovi Aglaje i Nastje, pogovotovo ova druga.

Nisam Veco ni mislila da treba neko da se sklanja, svako pise na temama koje mu ili odgovaraju ili ga razonode i opustaju. Kada sam to pisala , mislila sam iskljucivo na sebe. Kada vise ne bude tema koje me interesuju, ja cu se skloniti, to je valjda prirodno. Ovde ima jako puno tema koje bi me interesovale, ali na njima niko ne pise, pa ne mogu da vodim monolog. Ja sam vec vise puta pisala o tome da sam pomalo mimo sveta. To ne znaci da ja smatram da sam bolja ili gora od ostalih, ali prosto se ponekad tesko uklapam.

Razumijemo se Ivonka