Duško Radović

od **Shade** Ned Nov 21, 2010 5:24 pm

Dušan Radović je bio srpski pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je 29.novembra 1922. godine u Nišu. Bio je glavni urednik "Pionirskih novina", urednik Programa za decu Radio-Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista "Poletarac", novinar "Borbe" i od 1975. godine bio je urednik Studija B.

Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.

Najširoj publici je poznat po aforizmima kojima je budio Beograđane na talasima Radija "Studio B", koji su kasnije objavljeni u tri knjige "Beograde dobro jutro".

Neke od njegovih pesama su postale hitovi za decu u izvođenju Dečijeg hora "Kolibri":

* Mrak
* Šta je na kraju
* Pesma o mleku
* Tatin muzičar
* Zdravica (Sve što raste htelo bi da raste...)

Poznatija dela

* Kapetan Džon Piplfoks (1953), radio-igra
* Poštovana deco (1954), pesme
* Smešne reči (1961), pesme
* Pričam ti priču (1963), pesme i priče
* Na slovo, na slovo (1963-1965), televizijska serija
* Če, tragedija koja traje (1969. sa M. Bećkovićem), poema
* Vukova azbuka (1971), pesme
* Zoološki vrt (1972), pesme
* Beograde, dobro jutro 1 (1977), aforizmi
* Beograde, dobro jutro 2 (1981), aforizmi
* Ponedeljak, Utorak, Sreda, Četvrtak (1983), poezija i proza za decu u četiri knjige
* Beograde, dobro jutro 3 (1984), aforizmi.
Dela ovog autora prevođena su na sve značajnije svetske jezike.

Radović je dobitnik naših najuglednijih nagrada: Neven, Mlado pokolenje, Nagrade zmajevih dečjih igara, Nagrade sterijinog pozorja, Sedmojulske nagrade, kao i diplome Međunarodne organizacije za dečju književnost Hans Kristijan Andersen.

od **Shade** Ned Nov 21, 2010 5:31 pm

Mali, veliki, život, Dušana Radovića

Oblakovit, ali ne, natušten

Njegov mali život, kako ga je sam imenovao, bio je veliki da veći nije mogao biti.
On više nije bio samo pisac. On je bio fenomen. NJegovo ime je Dušan Radović.
Dušan Radović, jedno obično srpsko ime i obično srpsko prezime, uz koje se sve neobično podrazumeva, bio je čovek čudesnog i čovek apsolutnih jednostavnosti. Za sve to samo je on zaslužan.

Pisao je i živeo.

Živeo je i pisao.

To je ta njegova saglasnost sa samim sobom, njegova životna simfonija.
Činio je to koristeći ljudskom zdravlju i rasopoloženju.

"Da ovaj čovek nije postao Dušan Radović, on ne bi ništa ni postao, jer jedino što je on umeo da radi jeste da piše", pisalo je u jednom đačkom zadatku desetogodišnje učenice. Ovo je i najtačnije objašnjenje fenomena zvanog Dušan Radović.

Svi koji smo ga upoznali, svejedno kada, videli smo ga onako kako ga je na prvom susretu 1962. godine video Slobodan Stojanović, koji će o njemu napisati 1992. roman "Lav u Beogradu": "Čovek ćutljiv, malčice namršten, kao da ga unutra nešto tišti i boli. Pušio je cigaretu za cigaretom. Činilo se da će svakog trenutka zaspati."
Bio je (čini se!) skoro uvek mrgodan, da ne bismo, u svoj svojoj površnosti kakvi smo, onu vedrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio, olako uzeli.

Oblakovit, ali ne natušten, mrklast ali ne sumoran, natomršten ali ne i zlovoljan, namrdokašen ali ne mračan. Bio je prosto ono što je za njega govorio Dragoslav Mihailović: "Onaj nabureni Dušan Radović..."
Ni tmurnijeg ni duševnijeg čoveka za koga se verovalo da mora imati "zlatno srce" čiji sjaj izbija u pesmama.
On je ono dečje durenje proneo, kao oličen namćorluk, kroz ceo život.
Teglio je toliku mrgodnost i bio nam dokaz koliko duševna može biti izgledna mrzovolja.
To je i razlog što su ga najbliži mu ljudi, prijatelji i književni sadrugovi, zvali iz milja - deda.

Pesnika Dušana Radovića nisu voleli psi i kamere.
Psi su se na njega bezrazložno razdraživali.

Oko njega je uvek bio lavež, isti onaj koji svi pamtimo kao strah iz detinjstva. Psi su mu na neki način bili dokaz da je ceo život proveo u detinjstvu.
I beogradske pudlice su na njega kevtale i sitni mopsići su na njega oštrili zube.
Isti odnos prema njemu imali su i rasni psi, i džukele, i lutalice.

Kada je išao da primi Andersenovu nagradu, ni tamo ga nordijski psi nisu ostavili na miru. Pričao nam je da su mu, tada, u jednoj usamljenoj šetnji, bili tamo najteži časovi u životu. Spopali su ga odjednom psi, a nisu znali srpski jezik kojim ih je terao od sebe.
Kamere, pak, nisu registrovale na njegovom liku odsjaj onog čudesnog što je u sebi nosio, bez obzira na ljubav kamermana i fotografa spram Radovića.

Ljubivoje Ršumović je svu nemerljivu ljubav prema Radoviću preneo i u svoju veliku fotografsku strast. Ali su Duškove oči imale više bleska od Ršumovih bliceva.
Jedna od retkih, da ne kažem jedina, fotografija Dušana Radovića nema lice njegovog namćorluka. To je fotografija na kojoj on, u prisustvu Stevana Pešića, nišani nekom puškom u pravcu iz koga je fotografisan. Tog nišanjenja, izgleda, jedino se kamera prepala. Tako je u strahu popustila, te Duško ne liči na svoje druge fotografije. Zažmurio je Radović na jedno oko, a lice mu se, umesto strogoće strelca ili zanetosti lovca, razliva neka harlekinska topla tuga, sa prelivom skromnog osmeha. Ko vidi tu fotografiju poželi da se nađe pred otvorom ove puščane cevi.

Misao da je karikatura unutrašnji portret čoveka možda je najbolje primeniti na Dušana Radovića na karikaturama Ranka Guzine, Iva Kušanića, Predraga Koraksića i ponajviše na karikaturama Dušana Petričića.

Ivo Kušanić je Radovića crtao ispisnički, sa generacijskom sentimentalnošću.
Predrag Koraksić je sa Radovićem podelio svoju nervozu, predstavljajući ga kao čoveka pod pritiskom savesti.

Ranko Guzina je pak Radovića gledao smireno, iz vizure šahiste, i crtao ga kao brižnog i mudrog čoveka. I kad ga je dao u nekoliko linija, ne omeđivši mu lik, te linije daju Radoviću autoritet i poštovanje.

Veran i živ lik pesnika Dušana Radovića može se smotriti u nizu crteža i karikatura Dušana Petričića, iscrtavanih između 1969. i 1984. godine. Sve s većom ljubavlju i većim poznavanjem pesnikovog karaktera.

Prve najavne i neosporive rečenice u slavu Petričićevog dara ispisao je Dušan Radović. Otad se Dušan Petričić starao da dokaze svog neiscrpnog dara pokaže na samom Radovićevom liku. Još nešto, Petričić je pristao da se sa Radovićem igra. To je karakter obojice.
Svi koji znamo Radovićeve knjige znamo i te crteže i karikature. Znamo li koliko odgovaraju liku i karakteru nacrtanog i koliko su u najkraćim i najosnovnijim crtama sadržaj dobro pročitane knjige!
U prvu knjigu troknjižja "Beograde, dobro jutro", uvodi nas Petričićeva karikatura Dušana Radovića kao petla koji je napravio gnezdo na vrhu Beograđanke i svedoči nam o nastanku ove knjige - budilnice.
U drugoj knjizi sreće nas onaj prodorni pogled Radovića zvezdočatca, koji nas fascinira i hipnotiše, koji nam ponire u dušu i koji će nam na njenim stranicama proročki saopštiti našu svakidašnju sudbinu.
Tu je i onaj čuveni crtež Radovića, koji je bio štampan i kao poster i kao razglednica, sa raskriljenim mađioničarskim kaputom, na kome je sijaset džepova, u kojima je po nekoliko tuceta svakojakih čuda.

Lično sam imao priliku da vidim Radovićevu kocku, koju je Petričić sačinio u jednom jedinom uzorku, ne znam kojim velikim povodom, valjda da mu da neku svoju nagradu, kutiju - kocku sa pesnikovim portretima na svakoj strani, gde pesnik u ustima, na pet strana kocke, ima po cigaretu. I kad se cigareta izvadi, onda se izvlači i traka sa čudesnim biranim ispisima iz njegovih knjiga.
U knjizi "Sedi da razgovaramo" dva Dušana, Radović i Petričić, ustoličila su se, voljom i perom drugog, na jednom ćirilskom slovu D.
Jedno D, kao pozornica, sa raskriljenom zavesom i iscrtanim likom Radovića kao deteta na "rampi", postalo je znak dečjeg pozorišta sa njegovim imenom. Ršumova i Petričićeva knjiga "Ko je ovo" (a to je Dušan Radović), prepuna je Petričićevih portreta Dušana Radovića, kojih je ponajviše u inicijalima.

Dobro jutro, majstore, Dušan Radović
Ovi zapisi imaju za cilj da se legenda o Dušanu Radoviću pojmi i održi.

Ja se nadam da će oni koji su ga poznavali bolje od mene, koji su mu bili bliži i koji su, pretpostavljam, darovitiji od mene, ostaviti zapisane svoje uspomene na Dušana Radovića.

Neka im ovi zapisi budu podstrek više za to.

Priloženi tekst je deo feljtona o Radoviću koji je izlazio u "Večernjim novostima" autora Milana Vitezovića.

od **Shade** Ned Nov 21, 2010 5:35 pm

Kukali smo za šansama: dajte nam šanse, stvorite nam uslove, pružite nam mogućnosti,
pa ćete videti šta znamo i možemo.
I najbolje smo izgledali tada, dok nismo imali mogućnosti.
Bolji uslovi su nas samo kompromitovali.
Neke važne stvari ne zavise samo od uslova, nego i od nas samih.

od **Shade** Ned Nov 21, 2010 5:42 pm

Dosetke o piscima

Mnoge duhovitosti Dušana Radovića iz "Kasine", "Gradske kafane", "Sunca" i "Mažestika" na račun pojedinih pisaca završile su, neautorizovane, u "Ježevoj" rubrici "Pššš"...
Mnoge su već deo ondašnje kafanske anegdotike. Za mnoge se ne zna tačno - da li su Radovićeve ili Bećkovićeve, ili su zajedničke.

Evo nekih Radovićevih dosetki:

Za Miru Alečković je rekao da ima najduži skojevski staž.
Za raspopa Nikolu Drenovca je pričao: kako je u "Lotos baru" pokušao da uđe sa epitrahiljom umesto obavezne kravate.
"Kad su Zekini golaći, u vreme Prvog srpskog ustanka, bili jednom u Beogradu, onda im je tu zaostao Dušan Baranin", ovo je sam Dušan Baranin rado prepričavao.
Miodrag Bulatović je za njega bio poslednji krik svetske telefonije.
Vasko Popa je, po Radoviću, bio najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u - Gradski komitet!
Za Mirka Kovača je mislio da piše pred ogledalom, da bi zauzeo pozu!
Za Branu Crnčevića je tvrdio da ne bira sredstva da bi bio cilj!
Za Vasilija Popovića je rekao da je pravičan u svojoj mržnji prema piscima, jer ni sopstveno ime ne podnosi (Ugrinov)!
Za Janeza Paćuku (Bećković) govorio je da je svetski ekspert za gluposti, kome je Frojd legao na kauč!
Dešavalo se da se Dušan Radović zaboravi, pa da se zameri psima. Da da neku izjavu za novine po pse neprijatnu ili da nešto napiše po njih nepovoljno. Kad god je prevlađivao strah od pasa, pisao je o njima kritično.
Jednom je u "Beograde, dobro jutro" izgovorio: "Psi nikad nisu živeli bolje!
Nekad su oni čuvali nas, sada mi čuvamo njih.
Živeti kao pas, to danas znači - u blagostanju, bez briga".
Sutradan nam je u "Mažestiku" praveći verbalnu paradu, pričao kako se gadno prešao što je to napisao i kako ne zna koje neslućene posledice može imati.
"Kakve posledice, kad psi ne znaju da čitaju", Dušan Baranin je uzimao sve zdravo za gotovo, to jest bukvalno.
"Možda i ne čitaju", složio se Radović da Baranina u njegovim godinana ne dovodi u nepriliku, ali je dodao: "Ali je sigurno da slušaju radio. Eto, noćas su na mene lajali svi psi od Zvezdare do Beograđanke".
Svi smo sad gledali u Baranina, očekujući šta će on na ovo reći.
"U četiri sata?", pitao je Baranin, koji je stanovao blizu Radovića, kod "Liona".
"U četiri sata!", potvrdio je Radović.
"Bogami si im se gadno zamerio", kazao je Baranin: "Lavež je i mene probudio!"

_________________

Milan Vitezović

od **Shade** Ned Nov 21, 2010 5:44 pm

To što u detinjstvu nije mogao da bude sportista, jer po sopstvenom čestom isticanju, nije bio ni snažan, ni dovoljno vešt za mnoge fizičke discipline i jer je "kao dete imao veliku glavu i nejako telo" pa ga je sopstvena glava pretezala, Dušan Radović je nadoknađivao kao navijač.

Voleo je fudbal, košarku i boks, pa sve ostalo.
Dosta dobro je igrao šah, ali šahovsku slavu nije tražio među sportistima.
Dovoljno smo mu paceri bili mi.

Bio je Partizanov navijač svim srcem i svim umnim silama. Svoj pesnički dar, bez porudžbina, stavljao je Partizanu na raspolaganje. Puštao je pamet na zeleni teren. O tome svedoče brojni stihovi, najčešće distisi objavljivani u "Partizanovom vesniku". Sigurno je da je i ovde napravio veliko pesničko istraživanje - kako se rimuju crno-beli, potrošivši rasipno najviše neočekivanih rima. Njegovo je ono o neprikosnovenosti Partizana:

"Zemlja, vazduh, voda,
fudbal, vaterpolo... košarka..."

______________________

Milan Vitezović

od **Shade** Pon Nov 22, 2010 12:26 am

od **meseceva kci** Pon Nov 22, 2010 7:53 pm

od **meseceva kci** Sre Nov 24, 2010 4:56 pm

"Stvorili smo uslove da svi koji zele mogu biti jednaki i ravnopravni.
Medjutim, vidimo i dalje neke sluge koje se raspituju za adrese i telefone mogucih gospodara."

Dusan Radovic

od Džozi Sre Nov 24, 2010 8:47 pm

Svako jutro svakog radnog dana, svaki razgovor se prekidao kad se iz zvučnika začuo On. Samo je džezvama za kafu, i eventualno, nadrndanim peračicama sudova bilo dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narušavaju tu svečanu atmosferu kada Duško govori novi aforizam.

Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svakog jutra i mi bi ih nosali sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu čuli, ili se prave da ih nisu čuli.

I tako godinama, samo po pet. Rastezali smo Duška da bi nam duže trajao.

Tačno smo znali da će nam jednog dana, kad ga ne bude bilo - mnogo nedostajati. Evo kako je to izgledalo.

Ne preticite pametnije od sebe. Prava vozacka disciplina zove se ko ce duze, a ne ko ce brze voziti.

od **Veca** Pet Nov 26, 2010 8:37 am

Danas je prvi dan, pocetak.

Zelim vam da vas ne boli ono sto vas je bolelo
a da vas voli ono sto vas nije volelo.

Zelim da vam deca budu bolja od vas, da se
vise vi hvalite njima nego oni vama.

Zelim da vas dobro sluze noge, da na njima
provedete veci deo nove godine, da imate vise
posla nego vremena.

Zelimo vam da budete potrebniji drugima
nego oni vama.
Da zelite i mozete vise nego sto vam treba a da
sve sto vam pretekne podelite sa onima koji ne mogu kao vi.

Nemojte uzimati mnogo vise nego sto dajete.
Mislite malo na one kojima ce morati da uzmu
ono sto vama budu dali.

Zelimo vam da dobijete stan ako ba nemate ili
da umete da se radujete ako ga vec imate.
Da vam ono sto imate ne bude manje od
onoga sto nemate.

Zelimo vam, na kraju, da ova godina ima vise srece
sa vama nego prethodna!

od **Shade** Pet Dec 03, 2010 9:02 pm

Pametni i skromni ljudi neće ono što ne mogu.
Zato se drugima čini da oni mogu sve što hoće.
Duško Radović

od **Shade** Uto Dec 07, 2010 1:28 pm

Ne pretičite pametnije od sebe.
Prava vozačka takmičarska disciplina zove se - ko će duže, a ne ko će brze vožiti.
_____________________
Ako se plašite odgovora - ne postavljajte pitanja.
Nije svako znanje lepše od neznanja.
Duško Radović

od **Shade** Sub Dec 18, 2010 12:30 am

Budite iskreni i strogi prema svima koje volite, do kojih vam je stalo, a lepo vaspitani za sve druge prema kojima ste ravnodusni.
Duško Radović

od **Shade** Čet Dec 23, 2010 5:32 pm

Moj kofer je spreman
Ako mene pitate ja sam za opreznost, za preventivu. Sa muževima ne zna ... Žena mora svakog trenutka da bude spremna na sve. Za svaki slučaj . Zato ja stalno držim u predsoblju spakovan kofer sa mojim stvarima. Ono što mi je najpotrebnije, to držim u koferu. I moj muž to zna. Ako se nešto dogodi, ako me izda ili izneveri ja uzimam kofer i odlazim. S vremena na vreme promenim stvari u koferu, operem ih ispeglam, provetrim - pa opet u kofer! Taj mi kofer stoji kao onaj pesak za gašenje požara... Ako ne bude požara, molim! Nečemo upotrebiti pesak. I da vidite, moj muž malo cvikuje od tog kofera. Možda bi nekad nešto i pokusao ali ga taj kofer i isprati i doceka. Ne moze a da ne misli na njega. To ga razumljivo nervira i iks puta me je molio da sklonim kofer da ga više ne nerviram, ali ja neću! Samo tako mogu da te sačuvam ako se nerviraš. A kad prestaneš da se nerviraš, sve je gotovo. Ako uhvatim, ako ti nađem karte u džepu ja tog trenutka odlazim i nikad se vise ne vraćam. Prema tome, možemo da se volimo, i sve normalno, ali kofer ima da stoji tamo gde sam ga ostavila.
Ženski razgovori

od **Shade** Sub Jan 15, 2011 1:26 am

Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate izboriti.
Glupost je potrebna zdravlju.
Morate imati neko, makar tajno mesto, gde ćete praviti gluposti.

Pametni i dalje popuštaju.
Nadamo se da glupi ne mogu biti toliko glupi da pametni to ne bi mogli izdržati!

od **Shade** Sub Jan 15, 2011 1:27 am

Nemojte nikad više tuđim greškama objašnjavati i pravdati svoje.

Nemojte sebe proglašavati jedinim i najboljim. Najbolji više nisu živi, a mi smo tu samo zato što njih više nema.

Poštujte druge ljude, nemojte ih proglašavati prijateljima samo onda kada su vam potrebni.

Nemojte se dokazivati pred gorima od sebe, pred ravnodušnima, pred onima kojima bi trebalo platiti piće da bi vas slušali i da bi vam verovali.

Budite skromni što vi tako hoćete, a ne samo zato što vam drugi ne daju.

od **Femme** Sre Jan 19, 2011 6:47 pm

Znate, kad je jedan jedini, pa se taj izgubi - ne, to bi zaista moglo ličiti na tragediju.
Međutim, jedna prava žena nikad neće sebi dozvoliti da ceo svoj život bazira na jednom jedinom muškarcu. To bi bila propast.
Ja vam to govorim kao lekar, sa medicinskog stanovišta.
Zna se dobro šta je to bez čega ne možemo da živimo. To je na primer srce.Imamo jedno srce i kad to jedno i srce izgubimo - život nam je zaista nemoguć. To se takođe odnosi i na jetru, i na pluća, i na mozak isto tako. To su one stvari bez kojih se ne može živeti.
A sa muškarcima je ipak nešto drugačija stvar. Ako izgubimo jednog muškarca - pa dobro, naći ćemo drugog, muškarac se uvek može naći, to nije tako veliki problem.
Samo ako tako, realno, gleda na stvar - žena sme da se upusti u svaku ljubav. Ja uvek to govorim svojim prijateljicama: lepo je na moru, ali je isto tako lepo i na planinama. Lepo je na Bledu, ali je lepo i u Ohridu. Treba uvek imati nekoliko lepih kombinacija.
Ja to, kao lekar, posmatram čisto higijenski i zdravstveno.

Duško Radović
Ženski razgovori

od **Shade** Sre Jan 19, 2011 8:16 pm

Da li bi ljudi mogli biti bolji?
Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva.
Nismo li se malo puta zaklinjali da ćemo biti bolji? I neki stvarno postanu bolji, pa ispadaju naivni.
Jer su oni drugi -postali još gori.

_______________________

Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo sa njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.

Ne možemo živeti bez drugih ljudi – jedni nam stvaraju a drugi rešavaju probleme.

Ne sekirajte se, jer to skodi zdravlju.
A ako već ne možete, nemojte se bar sekirati zbog toga što ne možete da se ne sekirate, jer je to onda još gore.

Duško Radović

od **Shade** Sub Jan 29, 2011 1:18 am

Kako je skončao Duško Radović

Duško Radović je tih godina, 1982-83, bio u punoj formi. U 7 i 15, za većinu je počinjao radni dan emisijom ’Beograde, dobro jutro’. Iako u suštini više humorističke, no satirične, njegove žaoke su pogađale. Neke od njih, poput one ’Ako već možemo i moramo bez Tita, možemo i bez mnogih drugih’, sa današnjeg stanovišta zvuče prilično benigno, a tada su bile razlog da moćni čovek gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, njegov predsednik Ivan Stambolić, okrene telefon redakcije Studija B i skine emisiju sa programa. Takva su to bila vremena.

Odjeka je bilo i u domaćoj i u svetskoj javnosti. Neki bezobrazni strani novinari u tekstovima iz Beograda postavljali su pitanje ko to sme da ubija ljude po medijima (tada su im ubijali emisije, a u docnije doba su novinari bili i fizički likvidirani).

Posle zabrane Radovićeve emisije shvaćeno je da je mnogo veća šteta od eventualne koristi takve političke odluke, pa je i sam Stambolić krajem 1983. pozvao na razgovor nekoliko ljudi iz Studija B. Prisutni su bili Slobodan Glumac, glavni i odgovorni urednik ove tada popularne radio-stanice, Duško Radović, Beograđanima dobro znani Đoko Vještica i u to vreme vođa novinarske ekipe Milorad Roganović.

Pokušavajući da izgladi nesporazum, s obrazloženjem u stilu narodne izreke “ko radi, taj i greši”, posle desetak minuta, Stambolić predlaže da se Duško Radović vrati u emisiju “Beograde, dobro jutro”. Bilo je to iznenađujuće, pa su za trenutak svi ostali bez teksta.

Prvi se oglasio Duško: “Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme.” Izrekao je svoj politički epitaf. Posle toga svi su ustali i otišli.

Drugi deo priče, zapisuje Roganović, nastavio se 1984. godine: “Već je bio pao u krevet. Slobodan Glumac i ja otišli smo u bolnicu da ga vidimo. Na izlasku, pitali smo doktora: ’Je li rak?’ ’Kamo sreće da je’, rekao je, ’rak bismo znali da usporimo. Izgleda da je čiča rešio da umre.’”

Milorad Roganović dalje kaže: “Imajući sve ovo u vidu, dajem sebi za pravo da mislim da je Dušan Radović ubijen u svojoj šezdeset i drugoj godini. Državu Srbiju nije moglo da opere ni to što mu je mesec dana pred smrt dala i uručila Sedmojulsku nagradu.”

Kada su ga najurili sa radio-talasa, u to vreme iz ovde najslušanije emisije, on je počeo da se topi; odjednom su pantalone koje je stalno nosio na tregerima postajale sve šire i šire, da bi na kraju postale toliko široke da je jedva hodao. Umirao nam je pred očima. Iz pijeteta prema njemu, tri a možda i četiri godine njegovu sobicu, taj njegov golubarnik, kako ga je i sam zvao, u jednom ćošku na 23. spratu Beograđanke, držali smo nenastanjenu. Sve sa papirima na stolu, bilo je kao kada je on bio tamo...

I dugogodišnji popularni novinar Đoko Vještica svedoči da je Duško “izuzetno teško podneo skidanje sa programa” i da se od toga nije oporavio. Kaže da je bio “ne osetljiv, nego preosetljiv” i da mu je “svaka nepravda teško padala”.

“Bio sam svedok njegovih stvaranja”, kaže Vještica. “Jer, u ranim jutarnjim satima, pored tonca, on i ja smo bili jedini u Studiju B. Bilo je dana kada mu nije išlo. S vremena na vreme ušao bih u njegovu sobu: korpa je bila puna zgužvanih šlajfni, pepeljara prepuna opušaka, on natmuren... Kada mu ne bi krenulo bio je najnesrećniji čovek na svetu. Odlazio je iz studija sa velikim treskom vrata. Potom ga nije bilo po dva-tri dana, dok mu se opet 'ne slože sve kockice u glavi'. I, eto, takvog Duška, preosetljivog pesnika, stave na tapet. I naravno da se sve slomilo...”

Đoko Vještica prijateljski je zamerio Dušku Radoviću što nije skupio snage i odbio Sedmojulsku nagradu, koju su mu “pred smrt gurnuli”. Trebalo je, kaže, da im odgovori: “Neću, hvala. Zbog vas sam se razboleo i, evo, uskoro me neće biti...”

Slično je, veli, sa dodelom nagrade pred smrt, postupljeno i sa popularnim glumcem Zoranom Radmilovićem...

O teškoj životnoj drami Duška Radovića, posle ukidanja njegove emisije “Beograde, dobro jutro” svedoči i Zvonko Pantić, takođe jedan od vodećih ljudi Studija B u proteklim decenijama. Pantić podseća da je Duško stalno bio “trn u oku” i da je “stalno bio tema” tadašnjih političara, iako nije bio politički angažovan.

“On je na svet oko sebe, na ono što se dešava, gledao kao svaki običan čovek. Bilo je tu aforizama od pijace do politike. Ali, nikad ništa namešteno, da nekog nagrdi, a nekog uzdigne. I kada su ga skinuli sa programa, on nikada ni jednu reč nije rekao protiv njih. Nosio je to u sebi...”, kaže Pantić.

Podseća Pantić i na anegdotu koja se tada mogla čuti: “Kada se Predsedništvo Komiteta ujutru skupi, valjda je to bilo ponedeljkom, Stambolićevo prvo pitanje je bilo: ’Je l’ onaj matori opet nešto lupetao?’”

Taj matori, kaže, bio je Duško Radović.

A Duškov brat Brana Radović podseća da je Predsedništvo Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije 8. novembra 1982. godine razmatralo “aktuelna idejno-politička pitanja informativnih delatnosti” i da je 16. novembra objavilo zaključke u kojima stoji: “Aforizmi u popularnoj satiričnoj emisiji ’Beograde, dobro jutro’ u poslednje vreme sve češće imaju obeležje političkih poruka sa izraženom moralističkom i demagoškom pozadinom. Sadržina tih poruka ponekad je krajnje destruktivna i neprihvatljiva. Potrebno je izvršiti podrobniju analizu idejne usmerenosti ovakvog delanja.”

Usledila je analiza, ali i zabrana emisije.

Brana Radović kaže da je Ivan Stambolić telefonom zvao Duška i tražio da prekine emisiju “Beograde, dobro jutro”, a ako to ne učini da će uslediti zabrana Studija B.

“Duško je pristao da prekine sa emisijom, da ne bi zaposlene u Studiju B doveo u situaciju da ostanu bez posla”, veli.

Brana Radović potvrđuje da se Duško razboleo kada je skinut sa programa. Kaže: “Krenulo je od stresa. Otkazao mu je centar za disanje. Trajalo je to godinu i nešto dana. Za to vreme on se sušio, slabio, sve teže je govorio...”

Osim pisama upućenih na pomenute adrese, Brana napominje da je pisao i supruzi Ivana Stambolića.
Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.

Izvor - osamdeseteblogoye

od **Shade** Ned Jan 30, 2011 2:44 am

DAH VREMENA

I RADOVIĆ je, kao Prever, uvek pisao o onom o čemu je želeo da govori, bez ikakvih demagoških ambicija... O tome svedoči mnoštvo njihovih zajedničkih tema: sloboda, buntovništvo, borba protiv zloupotreba vlasti i autoriteta, potreba za ljubavlju bez dogmi i proračuna.
Prever je svakog jutra sebi govorio: - Kakav divan dan! Radović je u to uveravao ceo Beograd.
A i šire!
Krasi ih ista zadivljujuća jednostavnost i neposrednost.
Oni su, naprosto, imali dah svoga vremena.
I Radović i Prever su svoje očaje bojili humorom.
I Prever i Radović su za poeziju neizbežni patos zatrpavali ironijom.

Milovan Vitezović

od **Femme** Pon Jan 31, 2011 10:11 pm

ZAŠTO DECA ČAČKAJU NOS

Deca, izvinite, čačkaju nos kao da u tom malom nosu postoji neka važna stvar.
Kao da im je neko, čim su se rodili, šapnuo na uvo:
– Obratite pažnju na svoj nos, poklonite pažnju svom malom nosu! Trebaće vam nos!
Jednom je jedan mali dečak iz daleke zemlje Ilindije izvukao iz svog nosa kamilu. To je tačno.
Bilo mu je dosadno kao i svoj maloj deci i obratio se svom nosu. I nos se sažalio na malog dečaka i poklonio mu je kamilu.
Dečak se igrao sa kamilom dva dana a onda je tu svoju neobičnu igračku strpao pod krevet. I ponovo mu je bilo dosadno. Obratio se ponovo svom malom nosu. Molio je novi poklon.
Čarobni nos još jednom se sažalio na dečaka i poklonio mu jednu veliku gazelu.
Gazele su lepe i mile životinje i sa njima se baš lepo može igrati.
A ovaj dečak nije umeo da se igra sa gazelom više od dva dana, pa je i nju strpao pod krevet. I još jednom mu je bilo dosadno.
Imao je čarobni nos i njemu je bilo lako.
Ali nos je nos, pa makar bio i čarobni. Svaki nos, pa i čarobni, može da se pokvari. A kad se pokvari, onda više nema čarolija.
I ovaj nos se pokvario. I više nije bio čaroban. I više nije mogao svom dečaku da poklanja igračke.
Eto tako je bilo ono što mi znamo.
Taj dečak je to sve sigurno ispričao ostaloj deci. I onda se to sigurno pročulo po celom svetu. I zbog toga sva deca, čim se rode i čim im je dosadno, čačkaju svoje male noseve.
Mi ne znamo da li će još koji nos postati čaroban.
Ali ko bude strpljiv, može se nadati uspehu.
Kamilu verovatno neće izvući iz nosa, jer su kamile danas retke. Istrebljene su nemilosrdno.
Ali danas ima drugih zanimljivih stvari: klackalica, traktora, telefona, čekića i klešta, bicikla i trotineta. Samo, dobro je uvek staviti maramicu na nos, da neka od tih stvari ne padne na zemlju i da se ne pokvari.

Dušan Radović

od **Holly** Sre Feb 02, 2011 9:21 am

Pre nego što krenete da tražite sreću, proverite – možda ste već srećni. Sreća je mala, obična i neupadljiva i mnogi ne umeju da je vide.

Duško Radović

od **adminn** Pet Feb 04, 2011 6:28 pm

Volite svoju decu i kad su kriva,
jer ce ih život kažnjavati i kad nisu.

Duško Radović

od **Khallu** Uto Mar 22, 2011 1:26 pm

PARČE KRALJA

Bio jednom jedan kralj. Ne ceo već samo tri frtalja. Tri frtalja kralja.
Falio mu frtalj da bi bio kralj.
Tri frtalja kralja – to još nije kralj. To je tri frtalja kralja.
Gde da nađe frtalj?
Frtalj kralja? Ima li gde frtalj kralja? Imali su negde celog – nemaju ga više.
Gde imaju – ne krnji im se. Daju li frtalj svoga kralja, ostade im tri frtalja. Tri frtalja kralja – to nije kralj.
Gde da nađu frtalj? Ima li gde frtalj kralja?
Srećom, nađe se u jednoj dobroj zemlji – kralj i po. Kralj i po, to je više nego kralj. To je kralj i po. Kralju i po – reče tri frtalja kralja – biste li mi dali frtalj, da postanem kralj?
- Vrlo rado – reče kralj i po. – Dohvatite malj, odvalite frtalj.
Ja sam kralj i po. Frtalj manje, frtalj više – ne menja stvar.
Tri frtalja kralja prihvati se malja i raspali kralja i po.
Pade kralj i po u čkalj – odvali se frtalj.
Tri frtalja kralja uze frtalj od kralja i po i postade kralj.
Kralj i po postade kralj i frtalj, što je još uvek više,
a ne manje nego samo kralj.

Dušan Radović

od **Khallu** Uto Mar 29, 2011 12:17 am

MALI ŽIVOT

Dok neko pije
- ja pijuckam.

Dok neko grize
- ja samo grickam.

Dok neko glođe
- ja samo glockam.

Dok neko bode
- ja samo bockam.

Dok neko peva
- ja pevuckam.

Dok neko drema
- ja dremuckam.

Dok neko radi
- ja raduckam…

I tako malo, sitno živuckam.

Dušan Radović

od Sponsored content

Duško Radović

Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović

Re: Duško Radović