Aleksandar Puškin

Aleksandar Sergejevič Puškin je rođen u Moskvi 6. juna 1799. u neimućnoj, obrazovanoj, aristokratskoj porodici.
U ranom detinjstvu o Puškinu su se starale dadilje i učitelji
francuskog jezika. Znanje jezika je razvijao među članovima nižih
slojeva. 1811. godine je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu, koju je pohađao do 1817. godine.
Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu.
Puškin je brzo uplivao u liberalne političke vode i zbog
revolucionarnih pesama je poslat u egzil u južnu Rusiju (zvanično je
samo premešten po dužnosti), gde je ostao od 1820. do 1823. Nakon toga je godinu dana proveo u Odesi,
gde mu je cvetao društveni život, a upustio se i u dve afere sa udatim
ženama. Međutim, pošta mu presreće pismo, u kojem iskazuje pozitivan
stav prema ateizmu. Puškin je po drugi put proteran, ovaj put u severnu Rusiju, na seosko imanje svoje majke - Mihajlovsko.
Decembra 1825.
godine u Sankt Peterburgu su se održali protesti i kod puno učesnika su
pronađene Puškinove pesme. Iako on sam nije učestvovao u protestima,
spalio je sav materijal za koji je smatrao da može da ga kompromituje. 1826. Puškin je napisao peticiju za puštanje na slobodu i nakon prijema kod cara Nikolaja I, pušten je. Car Nikolaj je odlučio da on lično postane cenzor Puškinovih dela. Iako je dobio de jure slobodu, Puškin nije dobio slobodu kretanja i pisanja.
Od 1826. do 1831. godine Puškinov društveni život se uozbiljio. Znalo
da se da Puškin traži ženu i da cilja na neke od najlepših Ruskinja.
1829. godine upoznao je Nataliju Gončarevu, kojom se i oženio 1831. Dve godine kasnije, Puškin je proglašen za Kamerjunkera.
U pitanju je dvorski čin, koji se obično dodeljuje mladim
aristokratama. Ovo je uvredilo Puškina, između ostalog zato što je
verovao da mu je taj čin dodeljen da bi njegova supruga mogla da odlazi
na dvorske balove.

Puškin je ubrzo zapao u lošu finansijsku situaciju, velikim delom
zbog rashoda svoje supruge. Uspeo je da dobije pozajmnicu, zahvaljujući
kojoj izdaje svoj žurnal 1836. godine, koji nije doneo zaradu. Konačno, 1837. godine Puškin je izazvao D'Antesa na dvoboj, zbog sumnje da je flertovao sa njegovom suprugom.
Dvoboj je održan 8. februara 1837.

Prvi metak je opalio D'Antes. Pogodio je Puškina u stomak. Ovaj se
uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena,
uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen.
Puškin je zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. Opalio je,
ali je metak je samo okrznuo D'Antesa. Puškin je ubrzo prenet u krevet,
gde je doktor pokušao da mu sanira ranu. Ipak, Aleksandar Sergejevič
Puškin je preminuo dva dana kasnije, 10. februara 1837.

Poeme: "Cigani", "Ruslan i Ljudmila", "Kavkavski zarobljenik", "Bronzani konjanik", "Poltava"...

Romani: "Evgenije Onjegin", "Kapetanova kći"

Pripovetke: "Pikova dama", "Pripovetke Belkina"

Drama: "Boris Godunov"

---

izvor

Zbog obala svoga zavičaja
Napustila si tuđi dom.
Gorko sam plakao do kraja
Pred tobom u trenutku tom.
Moje su hladne htele ruke
Da odlazak zadrže tvoj,
Da rastanka ne kratiš muke
Preklinjao je uzdah moj.

Al ti si usne iščupala
Iz poljupca dubokog tog,
U drugi kraj si mene zvala
Iz predela progonstva mog.
Govorila si: "Dan postoji,
I sastanka će našeg čas
U senci maslina da spoji
Poljupcem novim opet nas."

Al tamo, pod visokim svodom
Što sja u plavom blesku svom,
Gde raste maslina nad vodom,
Usnula ti si večnim snom.
Tvoj setni bol i čar lepote,
Sve uze urna večnog sna,
Sastanka poljubac nam ote,
Al još ga uvek čekam ja.

TI I VI

Isprazno Vi srdačnim Ti
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj mašti
Uzrhta duša u meni.

Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim.
Kažem: "Kako ste mili"
A mislim: "Kako te volim!

Šta ime moje za te znači


Šta ime moje za te znači?
Umreće ono k´o šum vala
Što tužno mije tuđa žala,
Ko žagor šumski kad se smrači.
Na listu tvoga spomenara
Ostaće poput traga sivog,
K´o grobni natpis,čudna šara

Nečitljiva za ikog živog.
Šta znači ono?Već odavno
Val novih nemira ga briše
I sećanje životodavno
Ne budi u tvom duhu više.
No reci ga u vreme čame,
Kaži u časovima sivim:
Postoji uspomena na me,
Postoji srce gde ja živim...