Desanka Maksimović

ŽAO MI JE ČOVEKA

Ni moji preci, ni seljaci moga zavičaja
izdajnici nisu bili.
Stizali su na vreme gde pravda čeka,
gde je domovina zvala;
pa i ja znam vrednost
žrtava i ideala;
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.

Žao mi je čoveka,
ali ako sloboda
i na život moje braće čeka,
ako treba braniti istinu neku
spokojni budite:
neću im reći
da sa bojnog polja uteku.

Nastanu li opšet dani
da ropstvo zapreti našoj grudi,
da zemlja životom moradne da se brani,
neću ni ja nikom svome reći
da kukavički napusti metu,
ali ne treba niko da se čudi
ako zaplačem,
kao sve žene i majke na svetu.

Teško je videti da se lomi mlado granje,
i na zveri iz pećina
da se podižu hajke;
teško je čuti nad oborenim gnezdom
i pisak ptice majke;

a kako mi žao ne bi bilo
čijeg poginulog sina.

Radujem se i kad stado na miru pase,
i kad vetrovi duvaju kuda im je volja,
kad pesmu polja
slobodno šumi trava meka:
pa kako ne bih razumela žrtve
da se sloboda spase:
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.

SRBIJA JE VELIKA TAJNA




Srbija je velika tajna:

Ne zna dan šta noć kuva,

Niti noć šta zora rađa,

Ne zna grm šta susedni grm sanja

Niti ptica šta se događa

Između granja.



Ne zna gušter šta puzi ispod kamenja,

Niti kukuruz struk sluti

Šta se u susednoj njivi sprema.

Svakog časa sve se menja,

Nijednog kuta ni lista nema

Da nije tajna.



Ko zna šta krije u sebi

I ta nevina rosa sjajna;

Ti seljački poslovni krici

Što se s brda na brdo čuju

Zaveru možda kuju.



Ko će u toj zemlji kada

Znati šta i devojka mlada

U nedrima netaknutim nosi;

Kakvu tešku tajnu

U rukama svojim drži dete;

I starica pogrbljena svaka

Do kakve se uputila mete.



U toj zemlji i vetri

I mirisi,potoci i reke,

I crkvena zvona

Potajno prenose vesti,

Na prvom zavijutku

Gde šuma počinje ona

Ko zna šta možeš sresti.



U toj zemlji ni zečjoj stopi

Neprijatelj verovati ne sme,

Ni tragu volovskih kopita.

Dogovori su možda tajni

I žetelačke pesme

I udari šumskih sekira

I uspavanka uz kolevku skrita.

Evo malo njenog toplog glasa...

Kome da se tužim

Kome da se tužim
što se razgrađuju neba porte,
što je obijena mesečeva škrinja,
što se duga pojavljuje gola,
bez ijednoga od sedam velova,
što ljubav biva bez snova i bola;
kome na svetu
da se tužim što će se stajati kraj groba
s mislima kao u hemijskom kabinetu?

Da li vama što nam se pred razdanje
u nemirne snove vraćate,
vama koji ste sve zaboravili,
a gledate nas kao da sve znate,
da li vama prvim susedima jave;
da li vama da se tužim
koji dolazite iz tajne i trave?

Da li tebi, budući naučniče,
što ćeš operisati snove i zagonetke
i otvarati nožem nedra priče,
skidati krila leptirici čuda;
da li tebi koji ćeš mirnije no plevu
razvejati poslednju čašicu zabluda?

Kome da se tužim što nestaju bajke?
Da li tebi, rođena iz inkubatora,
buduća pesnikinjo, čukununučice,
što nećeš znati da zore
svadbeni let su vodenoga cveta,
što ćeš svesti rosu na formulu vode,
i nebo julsko na formulu vazduha,
što nećeš znati da su mesečine
sestre sa reke zelenoga duha?

Kome da se tužim?

U zimski dan

Celoga je dana sneg lagano pado
kao s vocki cvet,
o, kako veceras, o kako bih rado
odletela nekud daleko u svet,
nekuda daleko kroz svetove snezne
kao leptir lak,
i nekome htela reci reci nezne,
tople, lepe, nove kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado,
umoran i gust.
Veceras bih nekog ugledala rado
ali njega nema. Put je davno pust.
Samo s bledog neba beloj zemlji slecu
pahulje kroz zrak.
O, kako je bolno kad ti doci nece
neko koga cekas a spusta se mrak.

Na današnji dan rodjena je velika pesnikinja Desanka Maksimović

PROLEĆNA PESMA

Osecam veceras dok posmatram laste
i pupoljke rane
kao srce moje polagano raste
k’o vidik u lepe, nasmejane dane;
kako s mladim biljem postaje sve vece
i lako k’o krilo,
i kako mu celo jedno nebo srece
i pakao bola ne bi dosta bilo;
kako cezne za svim sto bi zivot mog’o
lepog da mu dade,
i da mu nicega ne bi bilo mnogo;
tako su velike ceznje mu i nade.
Osecam, da dosad sve je bilo sala
moga srca vrela;
da jos nikom nisam ljubav svoju dala
koliko bih mogla i koliko htela.
Da ima u meni cela nezna plima
reci nereceni’,
da bih srce mogla poklanajti svima
i da opet mnogo ostane ga meni.