Klasična muzika

Nikolo Paganini (1782-1840)

Slavni violinista Nikolo Paganini još za života je postao legenda. To je i ostao, kao izvor najrazličitijih mitova. I danas se kaže da je svaki njegov koncert bio istinsko čudo. Tajnu svoje muzičke magije Nikolo Paganini odneo je u grob davne 1840. godine. Budući da je divljenje često na samoj granici zavisti, Paganinijeve violinske čarolije su među njegovim ljubomornim i praznovernim savremenicima ipak bile "objašnjene" time da je Paganini "u dosluhu sa samim đavolom". Takođe, zapazili su i njegovu opsednutost smrću i mrtvima i da je svoju inspiraciju često pronalazio na grobljima. Uprkos svojoj mršavoj i bledoj pojavi oštrih crta lica i često raščupane kose i brojnim intrigama koje su pratile njegov nesumnjiv talenat nedokučiv društvu onoga doba, Paganini je ipak uživao veliki ugled i poštovanje, a žene su ga naprosto opsedale. Ipak, kako je bio i naprasit, bolesno ljubomoran i teške naravi, retko ko ga je istinski razumeo i bio spreman da podnosi sve njegove uspone i padove. Sva svoja dela je ljubomorno čuvao od tuđih očiju, a mnoga od njih svirao je "iz glave" nikada ih ne prenevši na papir, tako da je za života objavio samo 24 kapriča za solo violinu.

Paganini - My favorite

Nikolo Paganini rođen je u Đenovi 27. oktobra 1782. godine, kao treće dete lučkog radnika zaljubljenog u muziku od kojeg je Nikolo nasledio istu sklonost i veliku obdarenost. Najpre je počeo da uči mandolinu i gitaru, a zatim i violinu. Ubrzo je potražio školovanog učitelja i pronašao je Đakoma Kostu, dirigenta katedrale San Lorenco u Đenovi. Nikolo je vredno učio i vežbao razvijajući svoj talenat, a 31. jula 1795. godine održao je svoj prvi koncert u pozorištu "Sant Agostini" u Đenovi kako bi sakupio novac za dalje školovanje u Parmi. Nakon izuzetnog koncerta ispunjenog Nikolovim varijacijama više poznatih dela, dospeo je do profesora Role u Parmi koji je samo zaključio da Nikolo više nema šta da nauči. Uskoro se vratio u rodnu Đenovu i počeo da izučava harmoniju i kontrapunkt.

Ludvig van Betoven 1770. -1827.



„Bilo je i biće na hiljade prinčeva, ali samo je jedan Betoven." Betoven

Betoven je jedan od najvećih kompozitora svih vremena. Iako ukorenjen u tradiciji Hajdna i Mocarta, njegova umetnost se uzdiže do novog, romantičarskog duha, izraženog u delima Getea i Šilera. Počeo je svoju karijeru kao neverovatan improvizator na klaviru, da bi kasnije komponovao sonate, simfonije, koncerte za gudačke kvartete... Najveći doprinos dao je razvoju instrumentalne muzike, koja je pre njega bila potisnuta vokalnom. Njegov opus čine čuvenih 9 simfonija, 16 kvarteta za žičane instrumente, 32 klavirske sonate, jedna opera, 2 mise, 5 klavirskih koncerata, jedan violinski koncert, 6 klavirskih trija, 10 sonata za violinu i 5 za violončelo, te veći broj koncertnih uvertira.


„Muzika je veće otkrovenje od svake filozofije i mudrosti". Betoven



Ludvig van Betoven rođen je u Bonu, u muzičkoj porodici. Kršten je 17. decembra 1770. godine, a kako je u to vreme bio običaj da se deca krštavaju dan nakon rođenja, dugo se pretpostavljalo da je rođen 16. decembra, ali savremena istraživanja su odbacila ovu pretpostavku, mada nisu ponudila alternativu. U 11. godini morao je da napusti školu, a u 18. godini nakon smrti majke, postao je glava porodice i preuzeo odgovornost za svoja dva mlađa brata.


Betovenov otac, Johan, inače muzičar u izbornoj skupštini u Bonu i neizlečivi alkoholičar koji je često bio nasilan, želeo je od svog sina da napravi čudo od deteta, novog Mocarta, ali u tome nije uspeo. Budio ga je noću kako bi mu držao lekcije uz pomoć muzičara amatera, Tobajasa Pfajfera, ali sve do adolescencije Betoven nije privukao nikakvu pažnju javnosti, a i tada samo blagu, iako je prvi javni nastup imao već sa osam godina. Zanimljivo je, kada već spominjem Mocarta, da je 1787. godine Betoven proveo u Beču dva meseca, učeći upravo kod ovog velikog kompozitora. Ovo je redak slučaj u istoriji da se dva genija na istom stvaralačkom polju sretnu i sarađuju. Uglavnom ih dele epohe. Nažalost, Betovenova majka je umrla i on je morao da napusti Beč i vrati se kući, ali je zabeleženo da je Mocart bio fasciniran njegovom snagom improvizacije i da je, navodno, rekao: „Ovaj mladić će postati veliko svetsko ime".


„Mocartov duh žali i plače nad smrću svog ljubimca. Sa neiscrpnim Hajdnom ovaj duh nalazi mir, ali ne i zanimanje. Uz pomoć marljivog rada, ti možeš primiti Mocartov duh iz Hajdnovih ruku." (Grof Waldstein u pismu Betovenu, nakon Mocartove smrti)



Prvi pravi Betovenov učitelj bio je Kristijan Gotlob Nef, dvorski orguljaš u Bonu, zahvaljujući kome je Ludvig napisao svoju prvu kompoziciju 1783. godine. Godinu dana ranije, Betoven je postao Nefov pomoćnik na dvoru. U ovom periodu, Betoven je počeo i sa davanjem privatnih časova u imućnijim porodicama, stičući na taj način značajna poznanstva koja će mu pomoći kasnije u životu.



1790. godine Jozef Hajdn je prolazio kroz Bon na putu za London i prisustvovao je svečanosti kod Elektora i njegovog muzičkog kruga, gde su mu pokazali Betovenovu partituru koja ga je prilično impresionirala, pa se ponudio da ga podučava kada se vrati iz Londona. Betoven je prihvatio Hajdnovu ponudu i u jesen 1792. godine, dok su se armije Francuske revolucije probijale i u provinciju Rajne, Betoven je napustio Bon, pridružio se Hajdnu u Beču i više se nikada nije vratio. Kompozicije komponovane u Bonu - isključujući one koje su započete u Bonu a završene u Beču - više su zanimljive proučavaocima i stručnjacima nego ljubiteljima muzike.


Kao i drugi kompozitori tog doba, Betoven je bio pod uticajem tadašnje popularne i folk muzike. Plesni ritmovi iz oblasti Rajne mogu se naći u mnogim njegovim kompozicijama, ali i elementi iz italijanske, francuske, slovenske, čak keltske narodne muzike. Kao i svi pijanisti s kraja 18. veka, Betoven se učio na Bahovim sonatama, koji je bio glavni eksponent „ekspresivne muzike" u vreme kada je muzika smatrana umetnošću prijatnih zvukova. Ali, u Betovenovoj muzici već su se ogledali ideali koje je crpeo iz knjiga, koje je čitao naširoko i proždrljivo, naročito Getea i Šilera, kao i težnja da, poput njih, stvori balans forme i emocija.



Pre nego što je Betoven napustio Bon stekao je veoma značajnu reputaciju u severozapadnoj Nemačkoj kao virtuoz na klaviru, sa naročitim talentom za izvođenje bez pripreme. Mocart je bio jedan od najboljih improvizatora svoga doba; po svim izveštajima, Betoven ga je prevazišao. Njegova pijanistička tehnika bile je revolucionarna. Melodije je izražavao sa neverovatnom snagom u brzim i snažnim muzičkim tokovima. U eri osećajnosti, dovodio je publiku do suza mnogo lakše od svih drugih izvođača.



„Muzika bi trebalo da dolazi iz vatrenog muškog srca i da pobudi suze u ženskim očima". Betoven



U Beču 1790-tih, muzika je sve više i više postajala omiljena zabava aristokratije, usled politike imperatora Francisa II koji ni prema jednoj drugoj umetnosti nije pokazivao sklonosti. Verovatno ni u jednom drugom vremenu i ni u jednom drugom gradu nisu bili tako visoki standardi za kompozitore amatere i polu-profesionalce, kao u Beču u Betovenovo vreme.

Kao kompozitor, Betoven je još uvek imao probleme i shvatio je da Hajdn nije prava osoba koja mu u tome može potpuno pomoći, pa je tajno krenuo na časove kod drugog kompozitora. Zanimljivo, u ovom periodu učio je vokalne kompozicije sa Antoniom Salijerijem, carskim kapelmajsterom i osobom koja će kasnije u literaturi (a sve je započeo Puškin) postati Mocartov arhineprijatelj i ubica, iako je u stvarnosti on, zapravo, bio njegov zaštitnik.


1795. godine Betoven je po prvi put javno nastupio kao pijanista u Beču. Kraj veka obeleževa i kraj njegovog prvog stvaralačkog razdoblja, u kojem je njegova umetnost ostala u granicama tehnike i ideja 18.veka.



„Betoven može, hvala Bogu, da stvara muziku, ali on ne može ništa drugo raditi na zemlji". Betoven



Prvu simfoniju komponovao je pre 1800. godine, ali se njegov život nije mnogo menjao: svirao je u kućama plemstva, takmičio se sa drugim pijanistima i svirao koncerte sa gostima virtuozima. Promena pravca u stvaralačkom izrazu desila sa Betovenovim polaganim gubljenjem sluha. I možda bi smo se mogli zapitati, da li bi se njegov napredak desio bez ove bolesti, te samim tim, da li je ova bolest bila neizbežna u njegovom životu, jer bez nje ne bi bio u stanju da drugačije pristupa svom stvaralaštvu? Ne ulazeći u filozofske rasprave o determinaciji, mislim da je dovoljno samo konstatovati kako je još jednom lična tragedija u životu umetnika donela napredovanje u njegovom izrazu. Verovatno otuda uvreženo mišljenje da je patnja usko povezana sa umetnošću, te da su veliki umetnički geniji, donosioci lepote svetu, skupo plaćali svoje darove. Do 1802. godine Betoven se trudio da prenebegne svoju bolest, ali je tada morao sebi da prizna da ona postaje i trajna i progresivna.



„O, ljudi koji mislite da sam zloban, tvrdoglav ili mizantrop, kako se grešite o mene! Vi ne znate za razlog zašto se takvim činim. Od detinjstva su mi um i srce bili skloni nežnim osećanjima i dobroj volji. Bio sam željan postizanja velikih dela, ali prethodnih šest godina sam postao beznadežan slučaj, moje stanje su još pogoršali loši doktori. Godinama sam živeo u nadi da će mi biti bolje, ali sam konačno primoran da se suočim sa trajnom bolešću za koju su potrebne godine lečenja ili je izlečenje nemoguće."Betoven

Dolazio je u iskušenje da se ubije: „Ali jedino me je umetnost održala, jer, ah, činilo mi se nemogućim da napustim ovaj svet pre no što napišem sve što osećam da mogu."



U potpunosti je izgubio sluh 1819. godine, pa je za komunikaciju sa drugima morao da koristi knjige za konverzaciju.



Na osnovu beležaka koje je pravio, stručnjaci su otkrili njegove metode rada. Čovek koji je mogao da improvizuje najzamršenije fraze istoga trena, pravio je beskonačne planove u osmišljavanju svojih kompozicija. Radio je na više dela u isto vreme i nije žurio da bilo šta odmah završi, ali kada bi delo jednom bilo gotovo, više mu se nikada nije vraćao radi prerade. Iz njegovih beleški potpuno je jasno da se u njegovom umu prvo javljala ideja ritma, pa tek onda melodije.

1804. godine Betoven je završio „Treću Simfoniju", koja po mnogim biografima predstavlja prekretnicu u njegovoj karijeri.

Zanimljivo je da se tokom svoje karijere Betoven nikada nije suočio sa problemom siromaštva. Ali, usled svoje teške bolesti, kao i zbog svoje urođene navike da vređa druge ljude, njegove veze sa muzičarima u Beču, od čije kooperativnosti je zavisio, postajale su sve lošije i 1808. godine, na dobrotvornom koncertu, kada su po prvi put izvedene Peta i Šesta simfonija, došlo je do tako snažnog sukoba da je Betoven razmišljao da napusti Beč zauvek. Ipak, nadvojvoda Rudolf, princ Lobkovic i princ Kinski udružili su sredstva i obezbedili mu godišnju platu od 4.000 florina, sa jednim jedinim zahetvom da mora ostati u Beču i komponovati. Ovo je prvi slučaj u istoriji da je jedan profesionalni muzičar živeo samo od sopstvenog rada, to jest, da nije morao da radi za crkvu ili na dvoru.



Betoven nije imao sreće u ljubavi. Nekoliko puta je bio nesrećno zaljubljen i nikada se nije oženio. Među papirima, pronađenim nakon njegove smrti, nalazilo se i pismo „Besmrtnoj voljenoj" koje nije poslao. Ni dan danas se ne zna kome je ono bilo namenjeno.



„Kada bih se samo izbavio iz moje tuge zagrlio bih ceo svet". Betoven



1812. godine Betoven se upoznao sa Geteom, čiju literaturu je obožavao, ali iz ovog susreta ni jedan ni drugi nije ponao lepe utiske. „Gete obožava dvorsku atmosferu" - pričao je Betoven. - „toliko, da je zbog toga postao pesnik..." S druge strane, Gete je smatrao da je Betovenova ličnost potpuno neukroćena, iako „ne greši potpuno kada smatra da je svet gnusan, ali sasvim sigurno ni on svojim stavom ne doprinosi ni sopstvenom ni zadovoljstvu drugih ljudi".



Glavne kompozicije 1811-12. godine bile su Sedma i Osma simfonija.



1815. godine umire Betovenov brat, i on preuzima starateljstvo nad njegovim devetogodišnjim sinom, Karlom. Zanimljivo, Betoven se prema Karlu ponašao kao što se njegov otac ponašao prema njemu, s tim izuzetkom što on nikada nije tukao svog štićenika. Ali, Betoven je od Karla na silu želeo da napravi vrhunskog pijanistu, iako ovaj nije pokazivao sklonosti prema muzici. Zbog toga, ne samo da se nikada nisu slagali, već je njihov odnos uvek bio prepun napetosti.

1824. godine završio je „Devetu simfoniju" na kojoj je radio od 1817, iako je bio potpuno gluv. Betoven je dirigovao prvim izvođenjem i nije bio svestan aplauza sve dok ga solisti nisu okrenuli prema publici.

1826. godine, baš pred diplomski rad, Karl je pokušao da izvrši samoubistvo. Oporavio se u bolnici i Betoven, na nagovor prijatelja, dopušta mladiću da se posveti vojnoj karijeri. Ipak, Ludvig je u ovom događaju, verovatno, spoznao svoju sličnost sa ocem, što je u značajnoj meri doprinelo dubokoj potresenosti i gotovo sigurno ubrzalo njegovu smrt.

26. marta Ludvig van Betoven umire od zapaljenja pluća.



„Prijatelji aplaudiraju, komedija je završena". Betovenove reči na samrti

Vivaldi - Four Seasons (Winter)

Franz Liszt - Liebestraum

The Best of Haydn

Vivaldi - Gloria

Verdi